[Коле Којот]

У вези потребе за државом, делим одељак из књиге Стефана Молинју - Универзално пожељно понашање (УПП), поглавље Потреба за државом (стр. 79)
Целу књигу можете наћи на овом линку:
https://markusmaki.wordpress.com/wp-cont...pp_cir.pdf

Цело ово питање постаје још апсурдније када размотримо најчешће морално „оправдање“ за моћ демократских држава, које се заснива на „вољи већине.“

Пре свега, „воља“ је аспект појединца, док је „већина“ концептуална ознака за групу. „Већина“ не може имати „вољу“ више него што „балетска трупа“ може „родити.“ Ако сумњате у то, покушајте да изградите кућицу на дрвету користећи концепт „шума“ уместо појединачних делова дрвета.

Два додатна приговора се стално јављају када год се постави питање потребе за државом. Први је да је слободно друштво могуће само ако су људи савршено добри или рационални – другим речима, да је грађанима потребна централна власт јер у свету постоје зли људи.

Први и најочигледнији проблем са овом позицијом јесте да ако у друштву постоје зли људи, они ће постојати и у држави – и тиме бити далеко опаснији. Грађани могу да се заштите од злих појединаца, али немају никакве шансе против агресивне државе наоружане до зуба полицијом и војском. Стога је аргумент да нам је држава потребна јер постоје зли људи лажан. Ако зли људи постоје, држава мора бити демонтирана, јер ће зли људи тежити да искористе њену моћ за своје циљеве – и, за разлику од приватних насилника, зли људи у држави имају полицију и војску да спроведу своје хирове над беспомоћним (и релативно разоружаним) становништвом.

Логички, постоје четири могућности у погледу мешавине добрих и злих људи у свету:
1. Сви људи су морални.
2. Сви људи су неморални.
3. Већина људи је неморална, а мањина морална.
4. Већина људи је морална, а мањина неморална.
(Савршен баланс доброг и злог је практично немогућ.)

У првом случају (сви људи су морални), држава очигледно није потребна, јер зло не може постојати.

У другом случају (сви људи су неморални), држава не може бити дозвољена из једноставног разлога. Обично се тврди да држава мора постојати јер постоје зли људи у свету који желе да наносе штету, и који могу бити обуздани само страхом од државне одмазде (полиција, затвори итд). Последица овог аргумента је да што мање одмазде ти људи очекују, то ће више зла чинити. Међутим, сама држава није подложна никаквој сили или одмазди, већ је закон сама себи. Чак и у западним демократијама, колико полицајаца и политичара иде у затвор?

Дакле, ако зли људи желе да наносе штету, али их обуздава само сила, онда друштво никад не сме дозволити постојање државе, јер ће зли људи грозничаво радити на томе да преузму контролу над том државом како би чинили зло без страха од одмазде. У друштву чистог зла, једина нада за стабилност била би природно стање, где би општа наоружаност и страх од одмазде ублажили зле намере различитих група. Као што је случај са нуклеарно наоружаним државама, „баланс моћи“ рађа мир.

Трећа могућност је да је већина људи зла, а само неколицина добра. Ако је то случај, држава такође не може бити дозвољена, јер ће већина оних који контролишу државу бити зли и владати деспотски над добром мањином. Демократија посебно не може бити дозвољена, јер би мањина добрих људи била подвргнута демократској контроли зле већине. Зли људи, који желе да чине зло без страха од одмазде, неизбежно би контролисали државу и користили њену моћ да чини зло без последица.

Добри људи не понашају се морално зато што се боје одмазде, већ зато што воле врлину и душевни мир – и тако, за разлику од злих људи, немају много користи од контролисања државе. У овом сценарију, државу ће неизбежно контролисати већина злих људи који ће владати свима на штету свих моралних људи.

Четврта опција је да је већина људи добра, а само неколицина зла. Ова могућност је подложна истим проблемима као и горе наведени, посебно чињеници да ће зли људи увек желети да преузму контролу над државом како би се заштитили од праведне одмазде за своје злочине. Ова опција само мења појаву демократије: зато што је већина људи добра, зли људи који желе моћ мораће да лажу како би је стекли, а затим, када дођу на јавну функцију, одмах ће погазити поверење и спроводити сопствене корумпиране планове, спроводећи своју вољу кроз полицију и војску. (Ово је тренутна ситуација у демократијама, наравно.) Стога држава остаје највећи плен за најзлобније људе, који ће брзо преузети контролу над њеном огромном моћи – на штету свих добрих душа – и зато држава не може бити дозвољена ни у овом сценарију.

Јасно је, дакле, да не постоји ниједна ситуација у којој држава може логички или морално бити дозвољена да постоји. Једино могуће оправдање за постојање државе било би ако је већина људи зла, али сва моћ државе увек је у рукама мањине добрих људи (види: Платонова Држава).

Ова ситуација, иако теоријски занимљива, логички се урушава јер:
- Зла већина би брзо надгласала мањину или је надјачала пучем;
- Нема начина да се обезбеди да само добри људи увек воде државу; и
- Апсолутно не постоји пример оваквог сценарија у бруталној историји држава.

Ако зла нема, државе су непотребне. Ако зло постоји, државе су превише опасне да би се допустило њихово постојање.

[Јаков Сремац]

Колико вас има са ђавољом причом чудо једно.
Тек што си дошао на форум Ти би одма о сатанизацији државе а насупрот њој васпоставио би ђавољи поредак.
Ајд лепо од*јеби са тим причама и пресели се на форум КПЈ!

[Коле Којот]

Колико вас има са ђавољом причом чудо једно.
Тек што си дошао на форум Ти би одма о сатанизацији државе а насупрот њој васпоставио би ђавољи поредак.
Ајд лепо од*јеби са тим причама и пресели се на форум КПЈ!

Док год тако пишете, неаргументовано и без икакве логике, игнорисаћу Ваша писања.

Остајте здраво.

[Коле Којот]

Преносим део текста са линка (https://markusmaki.wordpress.com/2025/05...komunjara/) у вези са дефиницијом десничара:

...
Наравно да је важна сувереност, то је нешто најважније на свету, али она лична. А онда збир личних суверености ствара и друштвену и територијалну. А то ако наш владар нема газду над собом, али ми и даље имамо њега за владара, то није сувереност, то је локално, уместо глобално робовласништво.

Ипак, да смо имали десничаре, уместо десничарске бољшевике православне вере, не би настала комуњарска легла, али како нисмо, то је сада природна последица.
Док Бокан није био у Вучићевом дупету, било га је интересантно слушати, али ипак, он је своју суштину показао и када је био независтан. Дивио се Рузвелту и његовој повељи о људским правима. Србија једноставно не зна шта је то десница.

Десничари су изузетни индивидуалисти, конзервативних погледа, хришћани углавном, који ће бранити својину, дом и слободу да могу да кажу шта мисле, личним оружјем, организованим народним милицијама докле треба. Ако треба живот, живот, без да се трепне. Десничари желе што мању државу ноћног чувара, са порезима који су толико мали да се скоро и не примећују. Полиција и војска треба да интервенишу баш у изузетним и ретким случајевима, закони треба да буду веома малобројни и јасни и да се мешају у јако мали део живота људи, све остало решавају родитељи васпитањем, лични Колт и Винчестерка.

Дакле, десничари су скоро анархокапиталисти, једина битна разлика је та држава ноћног чувара, све остало је више мање исто.

У Србији ништа тако ни близу није било. И мени је буквално више мука од православних стрина и тетака које се залажу за Мамицу Државу, за Рузвелтова људска права, и православна запомагања. Амерички десничари имају веома редуковану верзију хришћанства, која је мало шира од 10 заповести и 7 грехова. Она је веома близу онога зашта се залажем, за расформирање цркве и прелаз на „цркву на ливади“. Мислим, били су некада такви, сада су нестали и у Америци, и да нема људи као Патрик Смит и Ларкен Рос, додуше анархокапиталисти, мислио бих да је човек и у Америци умро, али ипак и даље има неког живота.

Десница је мртва, постала је или отворени империјалиста, или успорени социјализам, анархокапитализам је једина жива варница која одржава ватру. Мој је посао да се та варница прими и на Балкану. Видећемо, зависи колико има још људи који се нису разболели од „Мора држава нешто д’уради“.

П. С. Прави, некадашњи десничар не тражи од маме државе да забрани геј бракове, он васпита своју децу да имају децу, тако да за гејеве неће ни бити никога да усвоје. Прави десничар не тражи да држава постане опресивнија да се обрачуна са имигрантима. Он једноставно винчестерском реши онај део имиграната који су криминалци. Прави десничар је човек стена, он је снажан у духу и на оружју, он не тражи татицу или мамицу да му решавају проблеме, већ се удружи са осталима ако мора да се бори против јачег. Прави десничар има своју жену и децу, а не тражи целог живота разлоге зашто су жене опасне. Било некада. Десница је дефинитивно мртва. Али њене идеје, у напреднијем облику живе кроз анархокапиталисте. Наравно оне праве, не цаве као Том Вудз или Дејв Смит, салонске причалице.

П.П.С. Пре неки дан Ларкен рече шта је за њега слобода говора. Без да трепне рекао је следеће: „…ако се у Америци деси да неко почне физички да ми брани да кажем шта год хоћу о било чему, нарочито о власти, почећу да убијам те који ми то бране. Па ако претекнем, претекао сам…“ Толико о апсолутности слободе говора. Док бољшевик Бокан свако мало каже ко и како не би смео нешто да каже, како би држава морала да забрани овај или онај говор. Нема, код нас постоје само левичари православни и атеисти, десница не само да не постоји, него није ни постојала.

[Митић]

Почео сам да читам овај текст и Дикић са КТВ-а је више пута похвално говорио о Брозу као о великој личности.

Не знам да ли си упознат са идејама Бранка Драгаша.

Ако јеси, како би окарактерисао његове политичке и економске идеје? Што се тиче историје, то не разматрам, јер је Драгаш сад аутохтониста.

[Коле Којот]

Искрено нисам пуно улазио у детаље што се тиче политичких и економских идеја Бранка Драгаша.
Овако на прву, личи ми на државољуба, који би да поправља државу, систем који је неморалан у темељима.
У политичким идејама вуче на колективисте десног типа, тј. суверенисте, код економских идеја вуче на протекционизам.

Не спомиње толико о држави ноћног чувара, бар да ја знам. Помиње директну демократију као решење насупрот представничкoj.
Проблем државне демократије, и свеједно је да ли је директна или представничка, је што се даје право некој групи да одлучује о стварима које не поседују или о судбинама других људи ван те групе. То је злочин демократије. Посредно или непосредно је само механички детаљ успостављања зла.
Једина демократија која је прихватљива/морална је она која се одлучује на својим поседима, у своје име, тзв. договорена демократија. Њени услови су одређени договором пре удруживања својине. Ко се не слаже са њом, он се не удружује и остаје газда на свом.

Рецимо у овом тексту се помиње Драгаш, мада овде је више писано о Саши Радуловићу и протекционизму. Они имају углавном сличне ставове.
https://markusmaki.wordpress.com/2020/05...ubav-nasa/

[Коле Којот]

Предлог једног политиколога (линк: https://markusmaki.wordpress.com/2025/05...itikologa/)

Претходи чланак је настао јер сам чуо предлог једног православног политиколога, зове се Никола Јовић, шта треба да се ради. Па онда каже. Прво се скупите на локалу, па очистите ђубре и поправите вашу месну заједницу па победите на локалним изборима, па се онда удружите са још једном сличним, па тако полако растете, и онда тако корак по корак освојите и централну власт. И онда је критиковао оне што не подржавају студенте, јер као не може да дође неко гори од Вучића, а ако не оборимо Вучића, доћи ће Блек Рок, узеће целу Србију на име дуга и онда пропаст и онда да дође и Цар Душан, не би нас извадио из буле.

Чему нам служе државни политиколози, него да нас непрестано заглупљују. Они једноставно ван колективизма и власти не знају да размишљају. Прво, не треба нама нико гори од Вучића, он је само један у дугачком низу сличних, тако да ако дође неко чак и мало бољи након њега, он ће бити довољно исти, да то неће бити никаква промена. Друго, политиколог убија људску енергију и људски револт тако што позива на политички активизам. Жао ми је дипломирани државни политиколоже, али тај рецепт гледамо већ хиљадама година. Да ли кроз монархију, овакву или онакву републику, то је све пробано, виђено хиљадама пута, и увек је остало исто: господар и робови.

Свето правило света је ово: тиранин тиранише док се роб да. Дакле кад роб препозна да је роб, а не гласач или државни војник или грађанин или било који еуфемизам за роба, то је почетак промене. Кад разуме да је роб, онда тек може од њега да буде нешто. Онда ће да разуме да ни Цар Душан ни нови пајац који је од села, миц по миц дошао до Србије, да нису његови спасиоци, већ само господари.

Да је дипломирани политиколог консултовао нешто ван државног штива, сазнао би из дела бившег америчког црног роба Фредерика Дагласа да је највећи број црних робова сматрао да је робовласништво ОК систем, да је то тако. Већина није хтела да одруби главу робовласнику или једноставно да побегне, зато што је мислила, пазите сад, да би то нашкодило приватној својини њихових власника. Може ли ишта више самоуништавајуће да буде? И онда једино о чему су робови разговарали између себе је било чији је газда бољи, који бичује мање.

Оно што грађанин или демократски гласач мора да разуме је да он није бољи од тих угашених црнаца. Мада разумем зашто је њему теже, јер он ланце ни не види. Када су људи са ланцима око вратова размишљали као да су без ума, посебно је лако упасти у ту замку када су ланци невидљиви.

Дакле, никакав политички активизам, цареви-душани и остале будалаштине. Не, прво разумеш да си роб, онда схватиш да је закон само цедуља робовласника са листом хирова, и онда се удружиш са осталима са циљем да не будеш слаб. Након тога ће власт подивљати, јер ниједан садиста не жели добровољно да испусти робове из руку, али ће морати да пропадне. Не може се господарити људима који не желе да буду робови. Сила није довољна, већ када роб поверује да је то његова судбина. Они који преживе неће више имати газде.

Ако неко мисли да ће боље проћи тако што ће стално спуштати главу, надајући се да неће добити батине, само ће осигурати да ће морати да ради на плантажи памука. Или се не даш, или плантажа памука до смрти. Не постоји ништа ван тога, нема треће опције.

Када се створи довољно људи који то разумеју, небитан је државни дуг, Блек Рок, ванземаљци, ко год. Свако ће добити исти третман. А они који слушају државне дипломиране политикологе, у зависности које боје су, сањаре о Цару Душану или Другу Титу. Ко год ван тебе те ослободи од једног газде, постаће твој нови газда. То је једна од аксиома нео-политикологије.

Током историје било је пуно оних који су разумели први део, да тиранин тиранише док се роб да, али нико осим анархокапиталиста није разумео други део, да ако те ослободи неко ван тебе, да ће постати твој нови газда. Дакле, пропаст света лежи у томе, да човек након великог напора борбе против једног тиранина на крају приче прихвати новог, јер поверује да власт мора да постоји.

Како онда човек да се понаша? Врло једноставно, ако може да склопи неки договор о ненападању са онима око себе, онда се тако слобода шири концентричним круговима око сваког од нас. Ако не може, онда ради батина један на један. То је тако банално. Шта друго може да постоји? Замислите да питате комшију је ли у реду да се не нападамо, а он каже није. Или не каже ништа али вас свеједно напада. А онда када постигнете први договор о ненападању, онда се даље договарате о условима саживота, типа ја не отимам твоју кућу, твоју жену, твоју децу, ти не отимаш моју кућу, жену и децу, итд. Градите склад одоздо, не тражите да вас неки Баја одозго награди складом. Слобода не може бити нечији поклон. Ако неко други регулише односе између вас и вашег комшије, онда идете на плантажу. Тако свет функционише. Или ви господарите својом судбином или неко други.

И онда временом растете, удружујете се са онима у које имате више поверења, знате да постоје зли људи који се такође удружују у своје савезе, проблем раста и бројева не постоји, јер све ради по истом принципу, али мора да почне одоздо један на један. Свет у коме комшије не могу да се договоре, већ су у непрестаном рату док им Баја не наметне склад, осуђен је на вечно ропство. Баја само измешта сукоб са комшијског на државни ниво и тиме појачава зло. Комшијски договори су основа снаге и основа раста. Касније се све само надограђује.

Историјски гледано, Косовска битка има много више да нас научи то да је неколико витезова одлучило да се удружи против много јачег непријатеља него неки егоманијак Душан, који је пропао брже него што је напредовао. Ти витезови су свеједно изгубили, јер Турска је била далеко јачи непријатељ, али то су екстреми, а и требало им је после скоро још сто година да освоје Србију. Мало слабији противник од Турске би пропао. То није доказ да много малих удружених не ваља, него да је то био само историјски пех. Не кажем да су ти витезови били анархокапиталисти, али су били нека апроксимација организовања одоздо. Србија тада није имала Убер Цара, већ низ малих, који су свеједно били веома јаки. Разумели су концепт удруживања личног интереса. Након тога је државна митологија уздигла Цара Лазара и сличне глупости. Лазар је био само један од многих, који је можда био харизматичнији, способнији од осталих, био везујући елемент, али није био цар над осталим витезовима.

П. С. Још један доказ глупости студената је што су пристали на изборе. То је само један у низу.

[Шумадинац]

За вас и сличне анархо прегаоце је "стрептомицин" чувени Николај Берђајев, који вели:

"Државна се власт родила у насиљу, али су насиља била благотворна, јер им је циљ био кретање света кроз таму која није способна ни за каква разликовања. Први насилник који је образовао власт у хаосу, који је установио разлике и одредио циљеве, био је добротвор човечанства; на њега је сишло помазање Божје. Ви судите том првом насилнику и његовом роду, ви у њему видите извор зла од којега хоћете да ослободите свет. У томе је ваша грешка; порекло власти је монархистичко а не демократско; власт је настала из поштовања хероја."

[Коле Којот]

За вас и сличне анархо прегаоце је "стрептомицин" чувени Николај Берђајев, који вели:

"Државна се власт родила у насиљу, али су насиља била благотворна, јер им је циљ био кретање света кроз таму која није способна ни за каква разликовања. Први насилник који је образовао власт у хаосу, који је установио разлике и одредио циљеве, био је добротвор човечанства; на њега је сишло помазање Божје. Ви судите том првом насилнику и његовом роду, ви у њему видите извор зла од којега хоћете да ослободите свет. У томе је ваша грешка; порекло власти је монархистичко а не демократско; власт је настала из поштовања хероја."

Ајмо редом.

Прво кад већ поделите овакав цитат, дајте остатак текста (линк ка тексту), јер може да се створи погрешан смисао/контекст. Јер када се прочита цео текст, онда се разуме да је Берђајев читав овај текст посветио социјалистима, тачније онима који су припадали анархо струји. Идеја анархо-капитализма када је Берђајев стварао/писао није још постојала, имала је неке делове, правце, али није имала свој конкретан облик. А и анархо-капиталисти немају везе са анархо-синдикалистима, као што сам већ и помињао. Тако да стављање свих анархиста у исти кош, то није лепо и још притом подсећа на тоталитарце, нарочито комунисте (само се сетите ко је све био на оптуженичкој клупи када се судило ђенералу Михаиловићу).

Друго, анархо-капиталисти не виде појаву, учења и дела Исуса (Спасоја по српском) Христа као нешто негативно или још горе као зло. Напротив, његова учења и дела су јако морална и позитивна. Има доста таквих примера („Долазим да донесем мач између добрих и злих“, рецимо само један од примера). Тако да је то супротно од овога што ви цитирате.

Треће, сам Берђајев је био мистик, пророк, и њега данашња црква не готиви нешто посебно, чак га и делом сматра јеретиком. Међутим, када га већ спомињете онда треба да пренесте један његов други чланак о држави. Линк је на руском (https://krotov.info/4/texts/Berdyaev/43_gosudarstvo.htm), али користећи преводиоца, преноси га овде у целости, јер има доста занимљивих ствари, а то је да Берђајев има склоности ка минархизму, тј. држави ноћног чувара. Бар на основу овог текста, пошто нисам се пуно бавио његовим радом и животом. Има ствари са којима се не слажем али сам овај чланак је позитиван у већој мери.



Искушење царства је једно од искушења које је Христос одбацио у пустињи. Ђаво је Христу са високе планине показао „сва царства света и њихову славу“ и понудио му да им се поклони. Вероватно су се међу тим царствима, духовном погледу Христовом, појавила сва она царства света која би себе назвала хришћанским, сви преображаји царства до краја времена.

Христос је одбацио ово искушење и одбацио га заувек и за сва царства света. Хришћани нису следили Христа и обожавали су царства, богохулно мешајући и комбинујући царство Христово са царством света.

Христос је позивао да се пре свега тражи царство Божије и Његова праведност. Хришћани су тражили све што би се додало, плашили су се, ужасавали су се да ће тражење царства Божијег бити погубно за царство света.

Дајте цару царево, а Богу Божје – ово се обично тумачи у смислу помирења царства царевог и царства Божијег, у смислу уклањања сукоба. Али Христов живот је управо тај сукоб довео до највеће напетости. „Цезарево царство“ у суштини никада није пристало да призна „Царство Божије“ као аутономну област и увек је захтевало услуге од „царства Божијег“, увек је настојало да га претвори у свој инструмент. Цезарево царство је толерисало хришћанство када му се оно прилагођавало и служило му. Таквом покорношћу му је давало све врсте привилегија.

Дошло је до радикалног раскида између личног морала, посебно јеванђеоског, хришћанског морала, и државног морала, морала царства, моралне праксе „кнеза овога света“. Оно што се сматрало неморалним за појединца, сматрало се потпуно моралним за државу.

Држава је увек користила лоша средства, шпијунажу, лажи, насиље, убиства, разлике су овде биле само у степену. Ова средства, несумњиво веома лоша, увек су била оправдана добрим и високим циљем. Али, да не говоримо о квалитету овог циља, мора се рећи да овај наводно добар и високи циљ никада није остварен. Живот човечанства био је испуњен средствима, веома лошим, а циљ је успут заборављен, и, истини за вољу, циљ не може ништа оправдати, он је потпуно апстрактан и производ је јаза. Нико никада није успео да правилно објасни и оправда зашто се несумњиви пороци и греси за појединца - гордост, уображеност, егоизам, сопствени интерес, мржња, крвожедност и насиље, лажи и издаја - испостављају као врлине и храброст за државу и народе. То је највећа лаж у светској историји. Лични понос је мање страшан од националног, државног, класног, конфесионалног и црквеног поноса. Групно самопотврђивање је најбезнадежније.

Морално и религиозно питање које се поставља пред личну савест може се формулисати врло једноставно и елементарно: да ли је дозвољено за спас и просперитет државе погубити једну невину особу? У Јеванђељу је ово питање постављено речима Кајафе: „Боље је за нас да један човек умре за народ, него да цео народ пропадне. (Јеванђеље по Јовану, 11:50 – мој коментар)“ Познато је чија је судбина одлучена овим речима: држава увек понавља Кајафине речи, ово је исповедање државне вере, државни људи су увек одговарали да је за спасење и јачање државе могуће и потребно погубити невиног човека. И сваки пут се дизао глас за распеће Христово. Демонски печат који лежи на држави повезан је са чињеницом да држава увек гласа за погубљење Христово.

Ово је питање успостављања хијерархије вредности. Не само да постојање државе није највиша вредност, већ постојање света уопште није највиша вредност. Смрт једне особе, последњег човека, је важније и трагичније постојање од смрти држава и царстава. Бог једва примећује смрт највећих краљевстава света, али смрт појединца веома примећује.

Држава је, наравно, пројекција, екстериоризација, објективизација стања самих људи. Моћ државе је неизбежна с обзиром на одређено стање људи, с обзиром на одређени карактер њиховог постојања. То је стање палог живота. У међувремену, људи уносе своје стваралачке инстинкте у изградњу државе. Људима не само да је држава потребна и не могу без њених услуга, већ су заведени, заробљени државом, повезују сан о краљевству са њом. И то је главно зло, извор људског ропства. Држава има функционални значај у друштвеном животу људи. У различитим периодима, улога државе је различита. Држава је двострука, има двоструку слику. Она може и ослободити човека и поробити га.

Велика опасност не лежи у самој идеји да држава испуњава неопходне функције, већ у идеји суверенитета државе, суверенитета теократије, монархије, аристократије, демократије, комунизма. Идеја суверенитета у свим својим облицима је ропство човека. Сама потрага за суверенитетом је велика лаж, ропска потрага, сан робова. Идеја суверенитета је илузија коју генерише објективизовани свет, који је свет ропства. Не постоји суверенитет, суверенитет не припада никоме, и потребно је ослободити се ове ропске мисли. Суверенитет је хипноза. Суверенитет се увек сматра светим, док у објективизованом свету нема ничег светог, постоје само лажна светилишта и идоли. Дух никада није отелотворен у државама и историјским телима. Дух је отелотворен у људском телу, у људској комуникацији, у људској креативности, у лицу и личности, а не у држави, не у масивним телима историје.

Анархизам може подједнако бити жесток, наоружан бомбама, и кротак, идиличан, верујући у доброту људске природе. Религиозна истина анархизма је да је власт над човеком повезана са грехом и злом, да је савршено стање стање анархије, тј. анархије. Царство Божије је анархија и слобода, на њега се не преносе никакве категорије моћи, Царство Божије је анархија. То је истина апофатичке теологије.

Религиозна истина анархизма је истина апофатике. Држава, власт су повезани са злом и грехом, не преносе се ни на једно савршено стање. Ослобођење човека од ропства је достигнуће анархије. Постоји виша истина у чињеници да је човек самоуправно биће, он мора да влада собом, а не да буде владан. Постоји одраз ове истине у демократији, то је позитивна, вечна страна демократије, која је у ствари увек искривљена.

Човекова самоуправа увек значи да је постигнут договор између унутрашње и спољашње слободе. Моћ над човеком је зло, па чак и извор свег зла. Тек је Лав Толстој довео идеју анархизма до религиозне дубине. Та дубина је у његовом учењу о неопирању злу насиљем, што је слабо схваћено. Лав Толстој у суштини оптужује хришћане да уређују своје послове за сваки случај тако да ће им добро ићи, чак и ако нема Бога, и зато прибегавају моћи и насиљу. Он предлаже да се ризикује све у име вере у Бога и божанску природу. Лав Толстој је веровао да ако људи престану да користе насиље, прибегавају моћи, онда ће се догодити историјско чудо, онда ће сам Бог интервенисати у људски живот и божанска природа ће доћи на своје. Људски отпор и насиље ометају деловање божанске природе.

Ово је, у сваком случају, дубока формулација проблема, дубља од оне материјалистичких анархиста, који увек позивају на насиље и уводе моћ и принуду са другог краја. Толстојева грешка је била што је био тако мало заинтересован за жртву насиља и принуде, као да није сматрао да је потребно да је заштити. Ово је такође повезано са немогућношћу коначног елиминисања државе у условима нашег постојања, у присуству зле, насилне воље људи. Овде се сусрећемо са негативном страном анархизма, са његовим лажним сањарењем.

Држава мора да штити слободу и закон, то је њено оправдање. Али свака апсолутизација државе је велико зло. Државна власт не поседује никакав суверенитет. Држава мора бити ограничена и доведена у одговарајуће границе. Држава се не усуђује да додирне дух и духовни живот.

Анархизам је у праву када се буни против идеализације и уздизања државе, против доктрина које у власти виде идеално достојанство онога кога тражи (С. Франк). Власт је пречесто чинила зло и служила злу. А људи на власти су пречесто били избор најгорих, а не најбољих. Сент Луис је ретка појава у историји, и ретки су људи на власти који су своју моћ дали друштвеним реформама у име човека, а не расту саме моћи, моћи државе и нације. Величина државе је пречесто коришћена да прикрије себичне интересе људи и друштвених класа. Држава је најмање од свега поштовала права човека, иако је њен једини задатак да штити та права.

Истина анархизма против неистине државе јесте да држава не би требало да себи поставља „велике“ циљеве и жртвује човека и народ у име тих наводно великих циљева. Велика краљевства, велика царства нису ништа у поређењу са човеком. Држава постоји за човека, а не човек за државу. Ово је делимични случај истине да је субота за човека. Власт, влада је само слуга, само бранилац и гарант људских права, ништа више. И подношљиве су само оне државе које би имале симболику вредности човека, а не величине државе. Али моћ државе задржава свој релативни функционални значај. Анархистичка утопија идиличног живота без државе је лаж и искушење.

Анархистичка утопија се заснива на наивној монистичкој филозофији и уопште не жели да позна трагични сукоб појединца са светом и друштвом. Она уопште не значи ослобођење човека, јер се не заснива на примату људске индивидуе, већ на примату друштва без државе, друштвеног колектива. Задивљујуће је да анархистичка учења никада нису била персоналистичка. Анархистичка утопија је, на крају крајева, један од облика сна о краљевству. Сан о краљевству може бити сан о бездржавном краљевству. Али у овом бездржавном краљевству људска личност може бити нарушена и поробљена.

Ослобођење од ропства је, пре свега, ослобођење од сваке воље за моћ, од било које моћи као права. Право на моћ не припада никоме, нико нема право да влада - ни појединац, ни одабрана група људи, нити цео народ. Не постоји право, већ тешка дужност моћи као ограничена функција заштите човека.

У неким аспектима функција државе би чак требало да се прошири, на пример у економском животу. Неприхватљиво је да постоје гладни људи, угњетавани потребом, незапослени људи, неприхватљиво је да постоји експлоатација човека. Спречити све ово - то би требало да буде главни циљ државе.

Држава је, пре свега, гарантна, посредничка и контролна институција. И брига државе о економији не заснива се на праву државе у економском животу, већ на примату индивидуалног економског закона, на гаранцији овог индивидуалног права. То је еманципација појединачног човека, људске личности кроз уништавање економских привилегија.

Држава мора гарантовати поредак аутономија. Држава се испоставља као потреба, нужност за људе, али то само указује на то да она припада вредностима најнижег реда у хијерархији вредности. Постоји питање у овој инсталацији градације вредности. Све што је неопходно, хитно потребно у људском постојању припада најнижим вредностима. Таква је вредност економије.

Морамо престати да људима од детињства говоримо да је држава, а не људска личност, највиша вредност и да је храброст, величина, слава државе највиши и најдостојнији циљ.

Демонски принцип у држави повезан је не само са вољом за моћ, већ и са страхом. Слобода је победа над страхом. Слободни се сами не плаше и не уливају страх. Величина Толстојеве мисли лежи у жељи да ослободи људско друштво од страха. Револуције су опседнуте страхом и стога чине насиље. Терор је страх не само оних на које је усмерен, већ и оних који га спроводе. Терор је својствен држави и револуцији.

Потребна је херојска љубав према слободи, која потврђује достојанство сваког људског бића и сваког бића уопште, испуњена сажаљењем и саосећањем, али страна лажној сентименталности. Свака окрутна и насилна особа је слаба, немоћна и болесна особа. Јака особа је особа која даје, помаже, ослобађа, воли.