[Коле Којот]

Тржиште као врхунска врлина

https://markusmaki.wordpress.com/2025/11...ska-vrlina

Кад одемо на пијацу, код Радојке пасуљ 120 динара, код Живке 80. Негде има бели, негде смеђи, неге мало пресув, негде упале бубе па почеле да га једу. Некад исти пасуљ и код Живке и код Радојке, али један дупло скупљи од другог, само један из Македоније, други из Пожаревца. Колико објективно треба да кошта пасуљ? И онда дође друг из Кремља, па направи цео универзитет са 50 факултета и сви се баве ценологијом пасуља. Свака променљива се проучава до 50-е децимале, и онда се донесе закон да пасуљ мора да кошта 71,7296342162398423792197397321732173892168654 динара. Све прецизно и научно. Али шта ћемо ако Живка осим пасуља има и кромпир, али како јој ове године кромпира родило да не зна шта ће с њим, а пасуљ јој заузима место у колима које свако јутро треба да тера на пијац, одлучи да жели да распрода пасуљ па буде „Све дам само да продам“, јер јој се више исплати да продаје тај силни кромпир.

А, не, друг из Кремља ће послати полицију да је трпа у кавез. Нема распродаје, јер су другови израчунали да кромпир треба да кошта 56,12479472346786784184684263 динара, тако да нема она шта ту да се пита и одлучује шта јој се више исплати. Наука је одлучила шта колико кошта. 50 факултета за пасуљ и 50 факултета за кромпир су деценијама правили докторате на теме цене пасуља и кромпира, и ту се све зна. Али, Радојка и даље има једна кола, и пасуљ јој смета да превезе кромпир. Жалим случај Радојка, наука је изнад слободе воље. Онда ће научник из Кремља да објави докторат на тему „Илузија слободе воље“, где ће опет строго научно да докаже да су неурони покретачи удова, 10 милисекунди пре неурона централног кортекса регистровали сигнал који је наводно била намера (ово сам себи ударам пацку, за период када сам и сам падао на те форе). И то ће бити довољно да зачепи уста свим Радојкама. Слободна воља је укинута, јер она и не постоји и не може да постоји. Свемир је детерминистички и све се унапред зна. А научници су интерпретатори шта чини тај детерминизам.

Свештеници су скинули мантије, јер више нико не верује у њихове интерпретације божје воље, да би навукли беле мантиле, јер сада сви верују научницима. Ковид брале. Гробља ће нам бити пуна, ако не купимо респираторе и ако не останемо сви у кућном притвору.

Но да се вратим на централну тему. Тржиште је и даље прљава реч за највећи број људи. Али тржиште није ништа друго до спој људског незнања и слободне воље. Цена било чега не може бити ништа друго до субјективна. Цена било чега је математички гледано једначина са 200 милијарди милијарда променљивих, и нема тог компјутера и тог броја стручњака који могу да израчунају колико нешто треба да кошта. То је први проблем. Други проблем, још важнији је што су све променљиве непрестано у промени. Сваки човек у сваком тренутку сваку ствар вреднује мало другачије. Из милион разлога, ма који они били. Тржиште је механизам који каже, не знамо, не можемо да знамо, а ако и можемо донекле да знамо, не смемо ништа да намећемо, јер се мења перцепција о вредности било чега.

Ево још 2 примера за размишљање. Када су Италијани пре неколико векова понудили нотни правопис, знакове, симболе и речи који су довољно добри за записивање било које музике, да ли су они силом државног закона то наметали другима или су музичари из разних делова света, кроз веома дуго време, спонтано то прихватали, јер им се исплатило? И дан данас, италијански нотни систем није једини, постоји безброј ситних варијанти са малим одступањима, као и неки потпуно другачији на неке инструменте који прилично одударају од онога на чему су Италијани свирали у та давна времена. Али су тадашњи музичари пласирали своју идеју на тржиште идеја, и онда је свет полако то одбијао или прихватао. На једну идеју која је спонтано прихваћена, милион других је био одбијен. Зашто? Из милион субјективних разлога. Али, данас је италијански нотни запис де фацто стандард на целој планети. То је снага тржишта, односно добровољног филтера. Оно што прође кроз милијарду филтера, само то прође.

Ево један супротан пример. Вук Караџић, као и сви његови еквиваленти по другим нацијама су силом државе наметнули један језик. И потпуно је свеједно да ли је ћирилица технички врло валидно писмо, да ли латиница са дијакритичким знацима изнад c, s и z представља велико лингвистичко достигнуће, то остаје слепа сила. Различитост дијалеката и њихова регионалност је одувек постојала не зато што су сељаци будале, већ зато што је језик алат за комуникацију. Са економским развојем, са развијањем тржишта, са повећањем утицаја науке и технологије на живот сваког човека, потреба за комуникацијом са људима на све већој удаљености спонтано би расла. И онда би, као што су све битно и велико људи одувек спонтано урадили, тако би било и са језиком. Родила би се нека лингуа франца за комуникацију на удаљености. Да ли би она временом потиснула и све остале локализме, можда да, можда не. Небитно. Свакако би она постојала са или уместо локалних наречја. Е сад оно што би се десило да би та лингуа била нешто сасвим десето. Можда би се балканска наречја груписала у неки нови другачији српски, можда лесковачки, а можда управо у словеначки, или чак македоски, а можда и немачки, а у Скандинавији можда у неки мађарско-фински, све зависи од милион фактора, и ниједан није објективан. Све зависи од тржишних чинилаца односно променљивих у невероватно сложеним, за људе недокучивим једначинама.

Да ли би на крају постојао само један језик на планети, или више макро језика, ни то се не може знати. У сваком случају Вук и остала братија, удружили су се са државним батинама и припали националистичко-романтичарском заносу 19. века када су сви, опет под изговором високих и хуманих идеја батином утеривали штокавски међу Балканце, високонемачки међу Немце, и тоскански међу Италијане. Под плаштом националног уједињења сви су пратили, за рачун владара и само рачун владара, пруски модел школства: један језик, једна култура, један скуп вредност, један послушни роб и корисни војник. Вук је био велика вуцибатина, као и све његове колеге тог доба. Није он био ни бољи, ни гори од колега Немаца, Италијана, Француза, Шпанаца.

Сви ви који мрзите тржиште, или који га потцењујете, јер на њему је све на продају, у ствари сте веома горди људи (а гордост је, хришћани, да вас подсетим смртни грех) јер мислите да је батина боља. Јер алтернатива тржишту је само батина. Да ли увијена у бесконачну комунистичку демократију или у министарства обичне државе, то је само питање укуса. Све су то батине. Тржиште је врхунска врлина, јер показује сву скромност и немогућност људског ума да одлучи на ниво, што малог појединца, што Продуховљеног Главног Баје, шта колико вреди и која правила треба да постоје. Цена било чега за човека је недокучива, а правила понашања, чак иако су докучива, јер рационална етика је доказала да „не убиј“ и „не кради“ јесу објективни, али људи не желе да их прихвате. Због тога је потребно тржиште и учествовање свачије крви у том механизму да свако на својој кожи плати цену неприхватања универзалне етике.

Тржиште је са једне стране помоћ да се израчуна емпиријски неизрачунљиво, а са друге стране лек за ароганцију. Под жрвњем тржишта ћемо научити како да преговарамо са осталима, да бисмо у крајњем резултату емпиријски дошли до довољно блиске апроксимације рационалне етике.

А како је тржиште дуг и мукотрпан процес, док не стигнемо докле треба да стигнемо, куповаћемо на пијаци правила понашања још дуго црвљиви пасуљ код неке Живке. Али нема алтернативе. Односно има, уместо преговарања преко тржишта правила понашања, пристаћемо на повремене лажне Исусе, који ће нам говорити колико пасуљ мора да кошта и како сви морамо да се понашамо по његовом. Или тржиште или чврста рука.

[Коле Којот]

Истина

https://markusmaki.wordpress.com/2025/11/06/istina

Тренутно се ЈуТјуб канал Игора Милосављевића зове „Истина Директно“, али онда аутор често каже, то је истина како је он види. Наравно, он је убеђен да је то што говори заиста истина, истина и ништа осим истине, али ипак увек се огради, па каже како он види.

Није битан он, он је само илустрација, не бавим се данас њиме. Оно што је битно је зашто би ико слушао било кога ако овај износи само мишљења. Јер рећи да је нешто истина како он то види је само субјективно мишљење.

Оно што треба рећи је ово је истина, сав свој труд и памет сам уложио у то, тако стоје ствари и ево аргумената за то. А онда је одговор публике на то да неку изјаву прихвати или је оповргне, а ако је оповргне онда каже зашто.

Шта је истина? Истина је онај исказ који је поравнат са објективном реалношћу. То је реченица пуна значења. На овом свету и даље има оних који тврде да не постоји објективна реалност, већ да је све наша лична пројекција (солипсизам), или да неко диригује реалношћу (теорија о симулацији) или да је ово само једна од бесконачно много реалности, где је свака подједнако могућа (теорија о паралелним свемирима).

Са солипсистима и са теоретичарима симулације, није корисно дискутовати зато што шта год да кажемо, они, или ми увек можемо да кажемо да је то наша лична пројекција или механизам неког другог, дакле логички је узалудно дискутовати, сваки исказ је истинит и лажан у исто време. Нема логичког начина да се тако нешто докаже или оповргне.

Такође нема вајде од дијалога са онима који заговарају бесконачне реалности, где је ово само једна од бесконачно њих, јер то је само хипотеза, и никада није стигла до нивоа научне теорије, дакле, занимљиво за дискусију, али не превише. За сад није ништа објективно, није истина.

Дакле, у одсуству других теорија, објективна реалност остаје једино што познајемо и што одговара свим могућим запажањима до сада и свим логичким резоновањима.

Кад смо решили то, онда се на то надовеже истина. Постоје многе ситуације, чак већина од свих могућих људских исказа је субјективна. Неко воли сладолед од ваниле, неко мисли да су плавуше лепше, неко мисли да кућу треба направити од цигле, неко од дасака, и тако редом. Цене било које робе су такође субјективне, тако кад би неко рекао да мисли да пегла треба/мора да кошта X тај је или луд или поборник неке зле идеологије.

Међутим, постоји подскуп од свих могућих израза који описује/објашњава објективну реалност. Па онда каже, цигле су боље од дасака, јер смањују вероватноћу или штету од пожара. То је реченица која може да се потврди или оповргне. И онда када се утврди који је материјал бољи за изречени циљ, та реченица постане истина.

Онда кад неко каже, цигла је боља против пожара, онда је то истина. Док, реченица ја волим више даске од цигле није истина, то је субјективно мишљење. Реченица, цене су субјективне је такође објективна, односно објективно описује субјективност механизма цена.

Најважније, истина није у изговореној реченици, него у методологији њене одбране. Да је неко рекао, земља је округла, пре 2500 година, или да је рекао да је равна, а у оба случаја ничим то документовао, то би остале 2 празне реченице, ниједна од њих није истинита, јер се ради о пуком нагађању. Није чак ни погрешна, то је пуко субјективно мишљење и једно и друго.

Чак иако неко у било ком тренутку касније покаже какав је облик земље, ниједна од претходна 2 исказа који су случајно погодили није била истина.

У серији Др. Хаус често смо виђали овакве ситуације: неки његов помоћник предложи неку дијагнозу, а Хаус каже да је то глупа идеја, онда сутрадан сам Хаус предложи ту дијагнозу, па се члан тима побуни и каже да је он то сам рекао јуче. А Хаус му каже да је то тада била глупа идеја. И то није његова ароганција, већ права критика, да убости нешто не значи говорити истину, ако изјаву не прати показни механизам. Тада је помоћник користио неке небулозне логике или је побркао симптоме, тако да је мислио да је болест А, али није имао ваљане разлоге да то помисли.

Постоје људи, то су најгори злотвори, који спадају у нихилисте, који тврде да не може да постоји ништа до баналних чињеница. Сунце сија, 20 је степени, Пера је висок 1.80м, али да било која изјава типа цене су субјективне не може да буде истина, већ само нечија истина, односно да се гледа кроз неке идеолошке или субјективне наочари.

Шта мислите зашто ти злотвори то причају? Па, ако је све осим тривијалности субјективно, онда не може да постоји ниједан друштвени поредак осим онај заснован на нечијој сили, односно његовој субјективности која је јача од друге.

Дакле, то је рецепт за чврсторукаше сваке врсте. Они чак филозофски желе да одбране своју позицију слепог насиља над другима, јер у свету у коме било ко да каже било шта, како је наводно све субјективно, осуђени смо да милост и немилост јачег. То је веома суптилан начин да се оправда закон џунгле.

Ја не мислим да је анархокапитализам само још један тањир на шведском столу, већ да је он једино друштвено уређење које је компатибилно са рационалном етиком, а она је објективна. Да ја мислим да је анархокапитализам само моја „истина директно“, или само једна од стотину „истина“, никога не би требало да занима шта ја мислим. Јер Пера који нешто мисле из сопствене гузице имамо на претек.

Осим наравно ако бих се бавио модним часописима. Онда је субјективност загарантована и пожељна. Али, то је далеко од онога чиме се ја бавим.

Највећи зликовац је онај који каже следеће: „Ко мисли да постоји нека објективна реалност и да постоји неко објективно друштвено уређење, тај вара себе, јер је толико дубоко у својој идеологији, да тога није ни свестан“.

Шта је друга страна те реченице? Да ако не постоји ништа друго до идеологија, онда је свако уређење једнако произвољно, и онда ће бити онако како ће јачи баја поставити ствари. Дакле, човек је осуђен на рат и на трпљење.

Анархокапитализам није идеологија. И ја нисам идеолог и нисам утилитариста. Сваким атомом ја настојим да будем објективан за ствари које су објективне и да препознам шта није објективно. Ја не кажем да су политичари најстрашнији мафијаши који су икада ходали земљом зато што су они мени нешто нажао урадили, то је објективна чињеница. Они су унапредили ниво обичне мафије на далеко виши ниво.

Занимљиво је да сви ти исти који говоре о максималним системима као једино субјективним да уопште тако не размишљају о обичном криминалу. Нико од тих монструма не каже да је нормално да постоји криминал, јер многи су склони криминалу, већ од када постојимо, сви, па и ти лажни субјективисти, траже начина како да формализују шта је криминал, и да казне криминалце на што објективнији могући начин. Само пази, друштвено уређење је ван те могућности. Како језиво комотно и интелектуално подло.

Не мисле они то, већ је то само софизам који служи да оправда њихову грубу силу и жељу за доминацијом. Ипак, груба сила није довољно снажна, већ морају интелектуални монструми да створе плодан терен за њу.

[Коле Којот]

Шверцери и хришћани

https://markusmaki.wordpress.com/2025/11...i-hriscani

1983. године економиста Брус Јандл (Bruce Yandle) дао је име и објаснио феномен који је забележен у историји као амерички прохибиционизам алкохола, али је он уопштио и отишао неколико корака даље.

Његов оригинални текст се звао „Шверцери и баптисти“, али није се радило само о њима него о неколико хришћанских група. Методисти, баптисти, Анти-кафанска лига и Женска хришћанска унија за умереност, наступали су са моралне стране. Озбиљно су лобирали државу да уведе закон против зла који је уништавао америчко друштво. (приметите: опет злочин против друштва)

Истовремено шверцери, односно обични криминалци као Ал Капоне и колеге, препознали су прилику и обезбедили логистику, односно и они су лобирали политичаре, тако што су давали кеш утицајним политичарима који су допринели да се такав закон донесе.

Политичари су дакле искористили моралисте хришћане и њихове добре намере, знајући веома добро да ће једини практични резултат забране легалне продаје алкохола створити јако црно тржиште, са огромним ценама и још већим профитима, и да ће они учествовати у подели тог профита са Ал Капонеом.

Деси се тачно оно што је морало да се деси. Као у шаху кад пион чува краљицу на дијагонали коју држи противнички ловац, и онда алави шахиста помери пиона да поједе небрањеног коња, и улети му ловац са друге стране табле и поједе му краљицу. Управо то су испали хришћани тих давних година у Америци, корисни идиоти.

Добре намере и морал нису довољни за добро у овом свету, то је била шира теза Брусовог текста. А посебно зато што алкохол није узрок људске несреће, већ је његов симптом. Слаби, лоши, проблематични људи се одају алкохолу. Док добро васпитани не купују боце, чак и сада када их је могуће легално купити за мале паре било где.

Хришћани су тада изабрали грех гордости и желели да силом излече на колективном нивоу оно што се ради на појединачном. Сваки родитељ има задатак да од детета направи некога ко није завистан од алкохола. И прави хришћанин зна да се то мора радити на личном нивоу. Може и на групном преко цркве, али оног тренутка када се уведе државна забрана, одмах се отварају врата ђаволу.

Исто то се поновило са дрогама, само што се из тог пакла забране продаје дроге још не избависмо. И даље моралисти захтевају забране, уместо да засуку рукаве и да своје правилно васпитање пренесу на породичном нивоу. Ту је и грех лењости, јер лакше је лобирати државу, него наћи добру жену, и подићи добру децу.

А држава једва чека моралисте да сакрије своје праве намере. Али хришћани и остали моралисти падају на фору из генерације у генерацију.

Ја сам такође моралиста, али сам против највећег броја забрана, укључујући и забрану државе. Зато стално говорим да се држава не треба забранити, укинути, рушити, силом отерати, већ се мора прерасти. И зато подвлачим да се треба градити алтернатива, уместо да се кука, протестује или моли власт за услуге и уступке. Начин је правити нове институције без тражења дозволе. Јер у супротном, када бисмо забранили државу, како за њом постоји огромна потреба код болесних робова, као што постоји огромна потреба за алкохолом и дрогама, уместо државе добили бисмо државу на црном тржишту – лако би се створио неки класични чврсторукаш.

Дакле, решење остаје једно те исто. Неки нешто причају, онда други то чују, па схвате да тако треба, па направе неку добровољну институцију, па се то мало прошири, па то онда инспирише и убеди друге, па они направе нешто ново и тако миц по миц, држава се прерасте. То је спор процес, али не може другачије.

Иначе, ако бисмо државу рушили, улетео би и нама ловац са друге стране и појео би нам краљицу. Ми либертаријанци јесмо моралисти, и поносимо се тиме, али не треба да будемо корисни идиоти.

Морамо добро познавати историјске лекције.

[Коле Којот]

Украдена пакла путера

https://markusmaki.wordpress.com/2025/12...la-putera/

У јавности висок, плавооки, плавокоси, леп, витак, шарматан, харизматичан. Снима филм за филмом, завршава представу за представом. Девојке луде за њим, мушкарци га поштују. Оставља траг, игра у важним филмовима. Има дубину, има ширину, али га чувар у самопослузи хвата док неуспешно покушава да украде паклу путера. Била је то деведесет и нека, када се живело за 5 марака месечно, а и то, само ако се не промене динари за марке на време. То је било време када су уз плату запослени добијали и по који џак кромпира, картон уља или неку другу, за живот неопходну супстанцу. Наравно, ради се о глумцу Светозару Цветковићу који је сам признао да је ово урадио.

Право питање је шта радити у временима када нико нема ништа. Да ли је и тада крађа дозвољена? Да ли има за њу оправдања, да ли закони цивилизације дозвољавају отимање када се умире од глади? Ја не знам ништа из прве руке о том случају, али знам довољно о контексту тог времена да бих могао да формирам оптужницу и одбрану. Прво и основно питање није поштовање државних закона. То није чак ни критеријум. Па држава је управо учинила да претвори људе ширине и дубине у лопове кокошаре. Због тога је потребно истражити детаље о правим чињеницама и околностима. Најважније питање је да ли је продавница била приватна или државна. Красти из државне продавнице, никада, па ни тада, не представља дело, већ представља повратак отете имовине на други начин. Држава је врхунски криминалац, она ништа не може да поседује, а све што има је узурпација нечије приватне својине. Узети паклу путера, бурад пива или хладњаче меса, ни једно од тих ствари није дело, уколико је у мањој или једнакој вредности коју је држава разбојник некоме отела. И то вреди и у ратна и у мирна времена. Не може да постоји крађа од разбојника.

Сасвим је друга прича украсти било шта, па и једну шпенадлу из приватне продавнице. Ту је ствар много тежа, јер треба разумети да ли је приватник заиста актер на тржишту, или је у дилу са државом. Ако је у инцесту са државом, и он потпада под случај државне продавнице, јер своју економску активност не постиже предузетништвом, већ муљањем са влашћу.

Дакле, само ако се ради о поштеним предузетницима, крађа било чега, НЕЗАВИСНО од тога у каквој је ко ситуацији, није дозвољена. Нечија лична нужда и невоља ништа сама од себе не значи. Оне ништа не оправдавају. Ако је неко у тешкој ситуацији, онда он оде пред приватника или било ког другог поштеног човека, скине шешир и замоли за помоћ. А добрих људи ће увек бити. На добру реч, враћа се добром речи. На гест невоље, враћа се гестом милосрђа. Ароганција измишљања права на отимање, мора бити драстично кажњена.

Замислимо да стање деведесетих није изазвала држава, већ нека елементарна непогода. Неки земљотрес који је срушио 30% Србије, затим се појавила болест која је десетковала становништво. Да ли би тада било дозвољено отимати од оних који су имали срећу да им се не сруши кров на главу или да преживе страшну болест? Управо тада то највише не треба радити. И осим, наравно и прво, моралних разлога, и због практичних. Свет у коме се поштује приватна својина, хиљаду пута се брже опоравља од света у коме отима ко шта стигне. Замислите да је земљотресом и болешћу била разорена нека анархокапиталистичка територија. Дакле све продавнице након трагедије би и даље биле поштене – приватне. Да ли би тада Светозари имали право да краду путер? Наравно да не, и у таквим ситуацијама, ситуацијама радикалне оскудице, онај ко би га ухватио у том делу, могао би да му пресуди конопцем на оближње дрво, без много церемонија и оклевања.

Није истина да људи у ситуацији тешке кризе постају животиње и да лако губе било који обзир према реду и правди, да лако пригрле законе џунгле. У ситуацијама пропалих држава, то се дешава, зато што су људи били претварани у животиње док је држава била јака, и онда када нестане стега, бића без вредности, која нису дивљала само због страха од казне сада више нико не кочи.

У заједницама које су полако, органски кроз векове, дошле до неких вредности, оне не подивљају, када им свет падне на главу. Евентуално се неки кукољ пробуди  и настоји да искористи својих 5 минута. Али заједнице са органским вредностима и то знају да препознају, па конопац и дрво то решавају брзо према „предузетницима невоље“.

Човек нема задату природу, зато што велики део његовог понашања зависи од пренесених и реално усвојених вредности, када оне, у ретким ситуацијама, постоје. За сада је то мали, јако мали подскуп човечанства, али и он је довољан да покаже да човека од џунгле не дели рђав исход гласања на демократским изборима, или несташица у продавницама, већ постање вредности. Људи врлине и у најтежим ситуацијама не подлежу зову дивљине.

Ово није наивност чудака са Интернета, блогера из таме и хладноће далеке стране земље, већ је то свесност да државни интелектуалци са казана имају задатак да нас непрестано трују тим друштвеним теоријама да је човек човеку вук. Човек роб, сломљени човек, дресирани човек, човек који живи у кавезу и рововима, он јесте. А како човек НИЈЕ ни добар рођењем, није истинита ни стара превара француских револуционара који су правили мит о урођеној доброти, остаје треће објашњење: човек је плодно тле за ону културу која је довољна успешна и која се довољно омасови. Па, ако та култура буде заснована на врлинама, људи у тој заједници неће подлећи ни најцрњим временима. Свођење човека на биолошку основу у сваком случају без изузетка, увек је била масна превара.
А плавооки глумац са почетка је крао цео свој живот далеко више од пакле путера, чак и да је украо и из приватне самопослуге правог приватника. Та пакла је тек ситница према благу које је отео из наших џепова, радећи на гомили пројеката финансираних из буџета. И због тога након признања да је крао путер, није следило покајање, већ објашњење: 5 марака, суровост живота, нужда. Наравно, ко би се кајао због 100 динара када се накрао милиона целог живота. Џаба ми упиремо прсте у ложе државнике, лопове на власти итд, када је отимање тако распрострањено на свим нивоима, а они који би требало да имају дубину и ширину имају проблема са основним понашањем.

Ја сам сигуран да је и малом Светозару док је још имао слатке окице у песку тата говорио да не сме да отме другару његову играчку, само је то уништавао сопственим понашањем државног лекара са буџета. И онда је Светозар научио оно што је тата радио, а не оно што је тата причао.

[Коле Којот]

Економски дефицит није баба рога

https://markusmaki.wordpress.com/2026/02...baba-roga/

Дефицит постоји онда када је укупна количина увоза, у односу на извоз у односу на неку групу негативна. И кад чујете људе да кукају да се то дешава, и да држава одмах треба да уводи царине, то спада у економију за децу, или када се ради о образованим људима у манипулаторе, који тиме желе да направе комбинацију, да се управо уграде у онај сектор где траже царине. Нема трећег.

А шта је истина? У модерном свету, паре су лажне, банке су преварне, државе су разбојничке, дакле тешко је разумети. Зато вратимо се на базу економије. Да бисмо то урадили, морамо да игноришемо безвредне папириће који се зову динар, еуро, долар. Узмимо злато као новац, или још боље, да буде још јасније, замислимо шећер као новац који многи економски актери прихватају као робу за размену, јер новац је само посебна роба са тржишно утврђеним високим степеном прихватљивости за размену.

Дакле, ако цела Србија има 10 тона шећера, а Европска Унија 1000 тона, након године дана разне трговине, може да се деси, да Србија има 9 тона, а Европска Унија 1001, дакле, Србија има тону мање, а ЕУ тону више. Је ли то катастрофа? Да ли неко треба да паничи, оде нам шећер, опљачкала нас Европа? Наравно да не. Нико никог није опљачкао, већ су сви Срби заједно купили од Европе више робе, него што су је продали. Али та роба постоји. Није шећер отишао у празно. Европи шећер, нама нека роба. То је буквално, али баш буквално као када би неко оставио 20 еура за кошуљу у продавници и почео да кука што је у дефициту 20 еура. А кошуљу заборавио.

Сам економски дефицит је само један потпуно неодређен параметар, и ако се узме сам за себе, он баш ништа не значи. То је као када бисте у колима видели да број обртаја мотора иде на 4 уместо на 2 хиљаде обртаја. Да ли то значи да је лоше? Па, не, ако ауто иде брже и возач стигне раније негде, и онда то што је стигао му донесе неки профит. Но, ако би ауто ишао истом брзином као неки други који иде на 2000 обртаја, онда је то већ могући проблем, али да бисте нешто разумели морате да погледате бар тај други показатељ, брзину. Исто тако да гледате само брзину, а не рецимо и потрошњу, опет ништа не значи. Анализа проблема захтева увек да гледате далеко више од једног показатеља.

Дакле, Срби који су једне године дали више шећера него што су га примили можда су куповали делове да модернизују фирме које имају, те ће у наредним годинама постати продуктивнији, те се можда за 3 године потпуно промени однос. Или једноставно је нација остарила, и сада троши резерве, па коначно троши након неког дугог периода штедње. Мислим да сте већ схватили поенту. Економија, као и сваки други систем има низ показатеља и сваки за себе није довољан, мора цела слика да се гледа, као и прошлост.

Дефицит на дуге стазе не може да постоји, јер у систему у коме не постоје виртелне паре, виртуелни кредити, држава која се задужују у наше име, пара има само онолико колико их реално има. И како нико не може на дуже стазе да се пружи више од онога што реално има, дефицит и суфицит увек теже нули у просеку. Осцилације постоје и морају да постаје, али су увек осцилације. Нико не може непрестано да буде у дефициту. У суфициту може мало дуже, али никоме ничему не служи да прави брда од шећера на дуже стазе, јер се од шећера не живи, те ни посебно дугачак суфицит није могућ.

Оба параметра у просеку, нарочито на дуже стазе морају да теже нули. Оно што може да се деси је да је продуктивност једне земље мања од друге, и онда реално, једни купују скупо туђу робу, а јефтино продају своју. Но, ни то не може да се деси на дуге стазе, јер нико не може да се пружи дуже од онога што има. Ако је неко мање продуктиван, он не може да се луксузира те остаје мање продуктиван и сиромашнији, али не може да има дугорочни дефицит, јер ће остати без ичега. Ако види да му не иде, онда мора да се побољша, решење није у царинама, већ у повећању конкурентности. Царина је као узимање хероина кад те боли зуб. То што има пуно наркомана на овом свету, не значи да је то добра пракса.

Међутим, у лажном и преварном економском систему у коме живимо, где постоји читав низ виртуелности и магле, еуро је декретни новац, дакле фантазија, динар је декретни новац, дакле фантазија, односи између њих нису односи понуде и потражње већ политике централне банке, што је фантазија посебне врсте. Банке су фракционе, и повереници не морају да имају паре да би их позајмиле дужнику. Каматне стопе нису однос стања привреде, дакле повећања и смањења штедње по банкама, већ опет политика централне банке, дакле опет фантазија. Све је вештачко и преварно, ништа није однос реалне економије. Приватници могу да се задужују виртуелно, држава може да се задужи у наше име. Ништа немамо под контролом.

У таквом систему, тек ништа не значе дефицит и суфицит. Бринути о тим параметрима, као и о другим, то је као покушавати наћи север на компасу унутар неког електро мотора са ротационим магнетним пољем. Немогућа мисија. Једини који нешто реално могу да постигну у корпоратизму у коме живимо то су они који су пријатељи са властима па знају стање фантазије у датом тренутку. Једини могући начин опстанка у корпоратизму је инсајдер трејдинг са државом, или како ја то више волим да кажем, инцест између власти и пријатеља власти.

Дакле, ни у реалној капиталистичкој економији дефицит и суфицит сами по себи не значе ништа, а у пакленој у којој живимо поготову. И смешно је кад се неко прави паметан и онда нам прича забринуто, како смо ми на пример у губитку са ЕУ, јер имамо дефицит. Ја не кажем да тај однос није катастрофичан, али може бити сто пута гори или 10 пута бољи, како год било, то нам свакако дефицит не говори, већ анализа још барем 10 других параметара.

Зато немојте се трсити у празно. Можда пали код неписмених, али знајте да има људи који разумеју ствари. Ако вам је циљ анализа. А ако мешетарите, немам шта да вас учим, ви знате да сте ђубре.