НЕКОЛИКО СТРАНИЦА ИЗ КЊИГЕ
Лука Степановић, Топлички корпус
![[Слика: 014-luka-stepanovic-2013.jpg]](http://www.dodaj.rs/f/3B/GN/ldXjPL8/014-luka-stepanovic-2013.jpg)
За Луку Степановића сам чуо још 1990. године, јер је био један од оснивача обновљеног Равногорског покрета, али име сам дефинитивно упамтио 1994, када сам набавио његову књигу ''Равна Гора победити мора''.
Лука је рођен 1928. године у селу Горње Гргуре у Топлици, западно од Куршумлије. Степановићи су били добростојећа фамилија, а како је село скрајнуто, управо у њиховој кући налазила се база четничке диверзантско- саботерске Групе ''Гордон''. Колико је за сада познато, то је група која је извела највише диверзија и саботажа у читавом рату: према немачкој евиденцији, тачно 1.499.
За назив групе, у којој је и његов отац Обрад имао битну улогу, Лука је сазнао из књиге ''Срби против Вермахта'' и тако ми се јавио, почетком 2013. године. Група ''Гордон'' је довољан разлог за интервју, али сам, наравно, поново прочитао Лукину књигу. Подсетио сам се да је он заправо био четник после рата, у обновљеној Расинско-топличкој групи корпуса. Онда смо се видели у његовој кући на Авали и договорили за интервју. За сваки случај, обратио сам се и историчару Александру Динчићу из Ниша, бољем познаваоцу ратних прилика у Топлици, који ми је послао додатна питања.
Лука има одлично памћење и уопште очувано здравље. И у 85-тој години је возач, посебно воли да обилази крајеве у којима је ратовао. У паузама између затвора - робијао је у четири наврата - успео је да заврши прво економску школу, а потом економски факултет, као и да магистрира. Када је четврти пут изашао са робије, 1966. године, одмах је емигрирао и игром случаја постао учесник Вијетнамског рата. После 13 месеци у паклу Вијетнама желео је само да се врати кући, па је, иронијом судбине, илегално прешао границу са оне стране. Упознао је много људи: од браће Соотировић и жене Косте Пећанца, до др Ђуре Ђуровића и легендарног фудбалера Рајка Митића, који је у рату командовао бригадом београдских илегалаца, а после рата делио карте за утакмице својим саборцима равногорцима.
- Господине Степановићу, за почетак молим Вас реците да ли је у Топлици вођена нека битка у Априлском рату 1941?
- Да, Битка на Белољину. Ту је пружен последњи отпор. Грували су топови два-три дана.
- Шта се дешавало после Априлског рата?
- Сви способни за војску ступили су у четничке одреде војводе Косте Пећанца. Он је био једини преживели војвода из Топличког устанка и уживао је огроман углед, а сем тога имао је овлашћење Генералштаба да организује и води четничке јединице у случају слома главних фронтова.
- Да ли је било оружја?
- Свака кућа је имала барем по једну пушку. Досељеници из Црне Горе и Херцеговине још су имали старе пушке са којима су дошли. Богатије куће имале су нове немачке карабине.
- Војничке или ловачке?
- Војничке.
- Јесу ли имали дозволе?
- Нико није контролисао. Све су то погранична села према Албанцима и стално је претила опасност од њиховог упада. Али, масовни упади уследили су тек после априла 1941. Гледао сам како горе српске куће. Читава албанска села упадала су на нашу страну, пљачкала и палила. Албанци су сматрали да је Топлица њихова, јер су одатле протерани 1878. године. Додуше, ту су живели кратко, јер су их Турци населили тек после Првог српског устанка. Међутим, период пре и после тога нису рачунали.
- Ко је зауставио њихов продор?
- Тај први велики продор и касније мање продоре заустављали су одреди војводе Пећанца. На наилазак Албанаца звонила су звона цркава у целој Топлици, то је био позив народу под оружје. Војвода Гргурски био је Илија Симић, он је водио одред из нашег села. Постојао је и војвода Каљајски, по брду Каљај изнад Гргура. Тај војвода звао се Ранђел Зајић, код њега је мој отац Обрад био четовођа. Симић је касније убијен од стране Дражиних четника, по наредби поручника Ратомира Ратка Сотировића.
- Да ли су Пећанчеви четници имали и неке сукобе са Немцима?
- У Топлици нису, овде је њихов главни задатак био одбрана од Албанаца. Немаца је иначе било мало, само у Блацу, Куршумлији и Прокупљу. Пећанчеви четници су имали неколико акција против Немаца на другим местима.
- Како су се понашали комунисти у Топлици пре 22. јуна 1941. године?
- Сарађивали су са Немцима. Видео сам са Немцима у Прокупљу њихове главне вође, Радоша Јовановића Сељу, иначе нашег комшију и даљег рођака из Гргура, и Ратка Павловића Ћићка. Обојица су после проглашени ''народним херојима''. Пријављивали су Немцима све националне Србе, а Немци су их одводили у логоре. Међу осталима одведен је и Иван Динић, кога смо звали Бата Јеребан. Цели рат је провео у логорима, а у јесен 1944. партизани су га силом мобилисали у 46. војвођанску дивизију, у њен казнени батаљон. У том батаљону били су комунистички неистомишљеници и он је, без војничког резона, слат напред, у погибију. Састав се стално обнављао, једни су гинули, други долазили. Јеребан је био један од ретких који је преживео до краја, до Дравограда. После ми је причао како је то успео: чим би запуцало, он би пао и остао да лежи. А падао је и пре него што запуца...
- Шта су тада комунисти говорили народу?
- Јавно су се радовали пропасти Краљевине, причали су против старе власти, да су то све изелице, да ће они направити праведно друштво... Против Немаца никад нису говорили.
- А после 22 . јуна?
- Негде у лето 1941. основали су Јастребачки партизански одред, у Ајдановцу испод Јастрепца. Командант је био неки Пирковски, Македонац, али комунисти су то крили, звали су га само ''Грујица''.
- Када сте први пут видели партизане?
- Када су дошли у Гргуре. Било их је петнаестак, на челу са Никодијем Стојановићем Татком, кога је народ звао ''Треслоглавац'', јер му се глава стално тресла. Окупили су тридесетак мештана, у згради школе, а међу њих увукао сам се и ја. Треслоглавац је причао како ће комунисти укинути све порезе за сељаке. Обећавао је све и свашта. На крају је показао како се постаје партизан: узео је један повећи дрвени крст, пљунуо га је и згазио. После сам имао ноћне море, и због те сцене, али и због грозног изгледа овог комунисте. То је брзо ''пукло'' кроз цели крај. Народу је било несхватљиво да неко пљује и гази крст.
- Да ли им је неко приступио?
- Само један младић од 16-17 година, трговачки помоћник из Куршумлије. У народу је био проклет због тога.
- Шта се десило са Пећанцем лета 1941. године?
- Познавао сам Пећанчеву жену Соју, јер је била кума моје газдарице у Куршумлији. Она је била борац и комита у Првом светском рату, а иначе је била бистра и отресита. И комунистима је пружила отпор 1944. када су ушли у Куршумлију. Када су је савладали и разоружали, одвели су је у затвор. Сећам се како је Соја говорила, у том стану у Куршумлији: ''Да није Коста подметнуо себе да организује спас српског народа од Шиптара и партизана, ко зна шта би било''.
- А јесте ли видели војводу Пећанца?
- Да, септембра 1941. у Прокупљу, када сам пошао у други разред Гимназије. Слушао сам његов говор са једног балкона. Сећам се његове седе браде и црне шубаре. Био је висок, али видело се да је доста стар. Говорио је да спас српског народа лежи у неком договору са Немцима, тј. тако је правдао свој договор са Немцима.
- Да ли Вам је познато како је дошло до тог договора?
- Да. Поп Раша Кнежевић је ишао у Београд да, практично, преда Немцима Пећанца. У стану у Куршумлији слушао сам разговор попа Кнежевића и попа Влајка. Кнежевић је то причао Влајку. Сећам се јасно да је рекао: ''Овде је био у питању спас Србије и српског народа''.
- Да ли је поп Кнежевић био љотићевац?
- Не, био је у Дражиној организацији, погинуо је 1945. у Босни као Дражин четник. Поп Раша Кнежевић је после одвео Пећанчевог сина Милана код Дражиних, тј. код команданта 1. топличке бригаде капетана Миодрага Ђурковића, који му је иначе био комшија у Белољину. То је био завршни чин у распаду Пећанчеве организације.
- Како су Пећанчеви четници реаговали на појаву комуниста?
- Народ је био узнемирен њиховом појавом, домаћини су се плашили за своје животе. Зато су Пећанчеви одреди напали комунисте у селу Сварчу почетком септембра 1941. године. То је била прва борба против комуниста и сматрам да се та борба треба узети као почетак грађанског рата. Командант напада био је војвода блачки Мика. Напад је лоше вођен и четници су претрпели пораз. Партизани су заробили око 20 четника из Гргура. Све их је поубијао комшија Радош Јовановић Сеља, из карабина, једног по једног. Све сем Богдана Аритоновића, који нам је после испричао шта се десило. Њега је метак погодио у врат и он се крвав и полусвестан стропоштао преко лешева. Пре него што се онесвестио, видео је како партизани иду од једног до другог палог четика и из пиштоља пуцају у главу свакоме ко даје знаке живота. Када се освестио, била је ноћ, партизани су отишли. Извукао се из гомиле лешева и дошао кући.
- Како је на Пећанчев споразум са Немцима реаговао Ваш отац?
- Сматрао је да је то издаја и иступио из његовог одреда. То су учинили још неки, али највећи ударац Пећанчева организација доживела је са доласком Бугара у Топлицу, почетком 1942. године. Тада су се Пећанчеви четници нашли у друштву са Бугарима, што народ није могао да поднесе, јер су бугарска зверства из Топличког устанка била у свежем сећању. Пећанчева организација је презрена и нагло је почела да се распада.
- Ко је држао Топлицу до краја 1941?
- Партизани су држали јастребачки део Топлице све до њиховог уништења 1942. године. Тада је погинуо и тај Треслоглавац, од недићеваца. Пећанчеви четници држали су остатак Топлице. Комунистички покрет је поново оживео 1943, када су у ове крајеве дошли Светозар Вукмановић Темпо и Петар Стамболић.
- Када је у Топлици основана Дражина организација?
- Крајем децембра 1941. године у нашу кућу је дошао Дражин изасланик поручник Ратомир Сотировић. Изнад Гргура, на месту званом Манастир Церовица (ту је некада био манастир, Турци су га спалили), пре Нове године основана је прва Дражина јединица у Топлици: Прва топличка бригада ''Коста Војиновић''. Тада је бројала око 50 људи. Имали су паре, све су куповали, коње да носе митраљезе, итд. Мој отац Обрен био је један од организатора. У тој првој групи био је и Властимир Лазаревић из Гргура, леп и интелигентан младић, јединац. Погинуо је 1945. у Гргуру.
- Каква је била структура Топличког корпуса у пуној формацији?
- Прву топличку је касније преузео капетан Миодраг Ђурковић, пошто је поручник Сотировић добио други задатак, у вези диверзија и саботажа. У састав Топличког корпуса ушло је осам бригада: 1. топличка, 2. топличка (под командом капетана Боже Ивановића), 3. топличка (капетан Преслав Јулинац), 1. косаничка (капетан Спасоје Биочанин), 2. косаничка (поручник Мића Радевић), 1. добричка (капетан Кенић), 2. добричка (поручник Драшковић) и Летећа топличка бригада (капетан Драгомир Алексић). Последњи командант Летеће бригаде био је Марјан Дељанин из Куршумлије. И он је у почетку био код Пећанца. Погинуо је 1945. године на Зеленгори. Први командант корпуса био је пуковник Милутин Радојевић из Црне Горе, а после је команду преузео капетан Милан Стојановић из Шумадије.
- Каква је судбина првог команданта 3. топличке бригаде, капетана Петка Недељковића?
- Био сам му пре месец дана у кући, у селу Бресничић код Прокупља. Комунисти су га убили 1942. године, а син му је тада побегао у Куршумлију. Поп Рашина сестра била је Петкова жена. Нашао сам му два унука и једну унуку.
Петко је био међу првим организаторима покрета и посебно сарадника Сотировића у извођењу диверзија и саботажа. Село Бресничић се налази према Јастрепцу, ту су тада доминирали комунисти. Отишао је да обиђе породицу, они су то сазнали и убили га у кући. Био је активни капетан.
- А каква је судбина команданта Добричког среза, капетана Петра Милојковића?
- Не знам. Знам за капетана Кенића, послератног команданта 1. добричке бригаде. Он је рођен у Црној Гори. У јесен 1944. вратио се из Босне, тј. са пута за Босну. Погинуо је у околини Прокупља 1946. године. Командант потерне групе био је неки Церовић из Новог Момчилова. Цело село чинили су досељеници из Црне Горе. Церовић је због убиства Кенића добио виши чин.
- Колико људи под оружјем је имао Топлички корпус?
- Око 3.000.
- Како су функционисале диверзантско-саботерске групе?
- Командант је био поручник Ратомир Ратко Сотировић, кога смо знали по псеудонимима Војин и Мирко. Али, прави организатор, алфа и омега у диверзантском раду, био је његов ађутант Драгослав Жугић из Ужица. Тада нисам знао његово право име, јер се представљао само као учитељ Срећко. У ствари, био је железнички чиновник у Нишу. Био је много леп човек и прави господин. Донео ми је књигу Жила Верна ''Тајне океана''. Долазио је у Гргуре сваких десетак дана. У нашу кућу је долазило много људи, увек је био неко. Ми смо то могли да издржимо јер смо имали вршалицу, па смо имали много жита од ујма. Жугића су 1943. Немци ухапсили и стрељали на Бубњу. Тек касније, из Ваше књиге ''Срби против Вермахта'', сазнао сам да је он био члан Групе ''Гордон''.
- Можете ли рећи нешто више о браћи Сотировић, Ратомиру и Ратибору?
- Били су из чувене, угледне и богате породице из села Прекопуца, десетак километара од Прокупља. Отац им се звао Сотир. Били су пријатељи Боре Димитријевића, бана Моравске бановине у Нишу. Борин отац је био комита, име му је уклесано на споменику војводи Кости Војиновићу у Гргуру. Као утицајан човек, бан је Сотировићима, и другима, набављао лажне немачке аусвајсе. Куповао их је од Немаца из окупационог апарата. Са тим аусвајсима лакше су се кретали као илегалци, саботери. Када су Немци најзад успели да ухапсе Ратибора, код њега су нашли један од тих аусвајса. Издахнуо је на мукама у нишком Гестапоу. Он је иначе био предратни новинар ''Политике'', резервни официр.
Ратомира су касније ликвидирали четници, под оптужбом да је сарађивао са комунистима. Мислим да оптужба није била тачна. Ускоро су стрељали и његову жену Мицику, под оптужбом да је сарађивала са Немцима.
Од свих Сотировића, најбоље сам познавао Мицику, јер је једно време живела са нама у кући. У нашој кући је и ухапшена. Она је била Мађарица из Сенте. После Априлског рата, Сента је припала Мађарској. Она је добила папире да дође до Земуна, па ту нове папире за долазак у ''Недићеву Србију'', где се придружила мужу, који је иначе био активни официр. Четници су после тврдили да је ту причу измислила, да је у ствари послата као шпијун. Сигуран сам да то није тачно. Била је невероватно пријатно створење, волела је да се шали. Увек је носила појас са златним фунтама, тј. у тај појас је скривала фунте које су коришћене за куповину материјала за саботере и за војску. Сви обућари и шнајдери у околини правили су обућу и шили одело за четнике. Фунте је ушивала заједно са мојом најстаријом сестром, тако да знам да је, када је ухапшена, имала око 100 шестограмских златних фунти. Један од четника који су је стрељали касније је купио велику кућу у селу.
- Да ли је Мицика била трудна?
- Јесте, то ми је касније рекла сестра. Наша кућа је њу жалила много година.
- Шта је после рата било са Сотировићима?
- Пошто су били најбогатији у крају, комунисти су им све запленили. Њихову велику и лепу кућу у Прекопуцу узурпирали су партизани Ђинђићи. Разговарао сам касније са тим првим Ђинђићем који се уселио у кућу Сотировића. Од тих Ђинђића је потоњи премијер Зоран Ђинђић. Данас у кући Сотировића и на њиховом имању живи мајка Зорана Ђинђића, и још неко од њих, не знам. Углавном, пре неколико седмица, јуна ове 2013. године, док сам обилазио терене на којима сам ратовао после рата, ступио сам и на имање Сотировића, односно сада Ђинђића. Обезбеђење ме је снимило камерама, па су ме позвали на разговор...
- Да ли неко од Сотировића данас тражи повратак отете куће?
- Ратиборову жену су после рата комунисти неко време држали у затвору, умрла је убрзо пошто су је пустили. Али остао је жив њихов син. Колико ми је познато, неки Сотировићи сада траже да им се врати кућа.
- Која је била улога Вашег оца Обрада Степановића у том процесу?
- Отац се старао око многих ствари: организовао је паљење сигналних ватри за савезничке авионе који су избацивали експлозив, склањао је и чувао опрему, правио мине, итд. Сећам се мина које су изгледале као пита. Облагане су угљем и убациване у локомотиве. Локомотива би експлодирала када би тај угаљ са експлозивом био убачен у котао. Саботери су стављали минирани угаљ што даље, тако да до експлозије дође далеко од српских граница.
- Сећате ли се неких саботера?
- Сећам се Уроша Мијатовића из Блаца. Он је унапређен у чин поручника заједно са мојим оцем. Командовао је једном саботерском групом у околини Лесковца, тек после рата је дошао у Топлицу. Емигрирао је у Канаду. Он је деда глумице Дубравке Мијатовић.
Неке од нишких железничара – диверзаната, који су долазили у нашу кућу, 1945. године сам видео у робијашници у Нишу. Они су у коферима доносили угаљ, у који је убациван експлозив. А после су тај угаљ враћали и убацивали у локомотиве.
- Сећате ли се конкретних примера диверзија и саботажа?
- Слушао сам диверзанте из Ниша који су долазили и реферисали о уништењу немачких композиција са ратним материјалом за Африку, као и за Бугарску. Увек се водило рачуна да композиције експлодирају ван наше територије, јер су Немци стрељали Србе по сразмери стотину за једнога. Слушао сам отворених уста, дивио сам се њиховим успесима.
- Можете ли описати диверзантски курс у Гргуру? Ко су били предавачи, поред Сотировића?
- Поред Ратка Сотировића, предавач је био и Ужичанин Драгослав Жугић. Било је и других предавача. Објашњавали су полазницима како се употребљавају нови типови мина. Сећам се окидача за детонаторе у облику оловке. Неке сам носио у школу и показивао ђацима. Игла је ударала у ампулицу са киселином, која је онда нагризала бакарну жицу. Било је више цртица на тој жици, служиле су за подешавање времена експлозије: сат, два, три... до шест сати. Када киселина потпуно нагризе бакарну жицу, више нема шта да држи окидач и он удара у детонатор.
- Сећате ли се Енглеза који су долазили у Вашу кућу?
- Не сећам се, јер смо ми у ствари имали куће на три места. Нисам могао да залазим у куће у којима су живели официри и Енглези. Биле су далеко око два километара од кућа у којима смо живели, а у које су, од четника, највише долазили саботери и диверзанти. На трећем месту је била трговина, а у становима изнад становали су учитељи и свештеници.
- Да ли су Бугари изводили операције против четника?
- Да, било је више бугарских операција. Једном замало нису похватали Енглезе. Блокирали су Гргуре са две стране, али страже су их на време опазиле. Сећам се да је мој брат трчао да помогне у склањању радио станице и писаће машине у неке бачве. Имали смо служавку Бугарку, која је дочекала потере поздравом на бугарском језику. Почела је да им точи вино и ракију, тако да су одустали од гоњења. Сећам се такође да је у тој акцији Радољубу Радовановићу бугарски метак прошао кроз шајкачу.
- Да ли се сећате велике бугарске акције против равногораца у Косаници новембра 1942. године, када је око 100 таоца отерано у Ниш?
- Да. Бугари су случајно ухапсили официра Ђоку, који није био из нашег краја, па не знам како се презивао. Био је један од организатора, у цивилу је ишао од села до села. И тако, Бугари га једном приликом зауставе на друму и претресу. Био им је сумњив по торби коју је носио. А у торби су поред осталог били и спискови сарадника. Хапсили су по тим списковима. Међу ухапшенима је био и рођени стриц моје будуће супруге, Саватије Младеновић. Ухапсили су и мог рођака Душана Вујића из Пљакова. Официра Ђоку су стрељали.
(Према истраживању Александра Динчића, ''Ђока'' је капетан Коста Мудрић – прим. М.С.)
- Тада су ухапшени и Светолик Илић и Стеван Симић из Гргура, који су касније стрељани на Бубњу...
- Да, Тола Илић и Стева Симић. Били су предратни криминалци. Јурила их је жандармерија, али се није усуђивала да иде за њима у оне шуме около, када би они припуцали из карабина. После априла 1941. ступили су у четнике Косте Пећанца, носили су неке њихове да тако кажем полууниформе. Упали су у кућу комунисте Сеље Јовановића. То је било велико имање, пошто се они нису делили. Било их је око 50 у фамилији. И они су опљачкали то имање. Брукали су Косту Пећанца. Неко се осевапио када их је пријавио Бугарима, да се народ реши напасти.
- Сећате ли се Драгослава и Ђорђа Ђошића из Влахиња? Њих су Бугари ухватили у Гргуру, а после су их Немци стрељали на Бубњу?
- Ђошићи су ухваћени новембра 1942, када и Саватије Младеновић. Они су били међу првим Дражиним организаторима у Топлици.
- Да ли су Бугари водили неку операцију против комуниста у Топлици?
- Једну, Операцију ''Потковица''. За њу сам чуо после рата.
- Ко је био командант Равногорског одбора у Гргуру?
- Добривоје Радојевић, предратни подофицир. Он је одробијао десет година, у Сремској Митровици. Његов заменик био је Душан Танасковић. Он је одробијао пет година, у нишкој робијашници.
- Да ли је глумац Душан Јанићијевић Јанаћко из Гргура био у четницима?
- Није.
- Да ли сте били у Југословенској равногорској омладини (ЈУРАО)?
- Нисам, био сам премлад. То су били студенти из Куршумлије, сликао сам се са њима.
- Да ли је неко из Гргура погинуо као партизан или комуниста?
- Не сећам се.
- Да ли су четници убили неког из Гргура?
- Нису.
- А комунисти?
- Убили су пет-шест, рачунајући и засеоке. Сећам се Жике Богосављевића, који је био хром од малих ногу. Када су 1944. године дошли комунисти, народ се разбежао на све стране, по појатама, шумама, код рођака, ма где. Тако се склонио и Жика. После неколико недеља његова мајка је отишла код њиховог кума, који је био комуниста на високом положају. Он је рекао да Жика може да се врати, а она му је онда рекла где се крије. Тада је он послао вод да га убије на лицу места.
Од убијених сећам се и Властимира Лазаревића. А нас пет-шест из Гргура били смо на робији.
Највише црних барјака у том првом таласу било је у Стублу. Ту су комунисти за ноћ заклали 15-20 младића, као пример другима да се не одупиру насилној мобилизацији.
- Да ли су комунисти убијали цивиле и током рата?
- Да, откако су ојачали 1943, сваке ноћи, нарочито на територији на којој су успели да се учврсте. Убијали су виђеније људе.
- Можете ли описати злочин у селу Ргаје?
- Комунисти су се по кућама у том селу сакрили на таване. Четници су дошли и распоредили се по кућама да преноће, а онда су они сишли и почели да их кољу. Само из Летеће топличке бригаде убијено је више од 15 младића. Због тога је командант те бригаде, капетан Драгомир Алексић, смењен. До краја рата није био ни на каквом положају, а комунисти су га 1946. године поштедели управо због тог догађаја. Дакле, у Ргајама се десило нешто слично као у селу Вранићу код Београда, само што су се тамо четници вратили ради освете породицама које су скривале партизане на таванима.
- Када су, после 1941, партизани први пут дошли у Гргуре?
- У јесен 1943, то је била 1. јужноморавска бригада. Потисли су делове Топличког корпуса, одржали су митинг у селу. Опљачкали су наше имање и очеву продавницу. Та бригада је отишла у Босну, где су је Немци уништили. Партизана поново није било до раног пролећа 1944, када су потисли Топлички корпус на север. Онда је Дража послао 4. групу јуришних корпуса под командом Драгослава Рачића, која је у садејству са Кесеровићевом Расинско-топличком групом корпуса јула 1944. године отерала партизане далеко на југ.
- Које јединице 4. групе јуришних корпуса су биле у Вашем селу?
- Код нас су били Раковићеви, тј. 1. јуришни корпус. Раковић је држао збор у Гргуру, код цркве и споменика војводи Кости Војиновићу. Стајао је на платоу, а ја сам био тачно испод његових ногу. Носио је опанке шиљкане. Сећам се да су Драгачевци певали песме о Пеливану (потпоручник Пеливановић), праћени својим трубачима. Почетком августа 1944. године 4. група јуришних корпуса одлази на север, а у септембру долазе Бугари, сада као савезници.
- Где сте први пут видели Бугаре као савезнике?
- У Куршумлији, септембра 1944. Ишли су од Прокупља према Косову, имали су камионе и борна кола. На прилазима Косову сачекали су их Немци и Албанци. Два и по месеца су трајале борбе и тек онда су Бугари прошли. Практично то је било када се повукла и последња колона Немаца из Грчке. Много Бугара је погинуло. Биле су раскопане ливаде за њихова гробља. После рата пренели су посмртне остатке погинулих у Бугарску.
![[Слика: naslovna-obe-knjige.jpg]](http://www.dodaj.rs/f/1W/qi/4yh1AQAU/naslovna-obe-knjige.jpg)
![[Слика: korica-falsifikati-tv-se.jpg]](http://www.dodaj.rs/f/q/jH/1Ojfppj7/korica-falsifikati-tv-se.jpg)
