[Felix]

Браћо, шта сте очекивали од Лазанског? Изгледа да вас је све добрано заслепило екстремно русофилство и путинизам када можете озбиљно да схватате људе попут њега. Прво, није он никакав стручњак, већ политичар на сталном запослењу у УДби. Друго, тај исти човек је плакао када је пао комунизам и још увек не може да прежали распад СССР. Да само може он би пола свога народа, а нас овде прве, послао у концентрациони логор. Човек је чисти стаљиниста а у Владимиру Путину види новог Стаљина. Када га видим на ТВ само окренем канал. Недозволите да вам такви ликови глупостима и провокацијама кваре расположење! После рехабилитације нема повратка назад!

[смедерево]

О „НАТО четницима“ и „НАТО партизанима“!

Свако са имало морала и осећања одговорности према Србији и српском народу, морао би да буде потпуно згрожен над тиме: 1) ко све и како поздравља судску одлуку о рехабилитацији Драже Михаиловића, и 2) ко све и на који начин исту одлуку напада. Пажљивији увид у узаврелу јавну расправу, наиме, показује да је из исте скоро сасвим изопштено нешто што би се могло назвати српским становиштем, па су самим тим искључене и драгоцене поуке које судбина Драже Михаиловића, али и исход Другог светског рата заједно са последицама које је оставио по Србију и Србе, нуди данашњим поколењима.

Кренимо редом, од оних који рекло би се најгласније поздрављају одлуку о рехабилитацији Михаиловића: назовимо их, јасноће ради, „НАТО четницима“. То су, у првом реду, Вук Драшковић и разни следбеници или отпадници из његовог Српског покрета обнове. Чињеница је да су они заиста били међу првима који су, пре више од 20 година, покренули питање преиспитивања историјске улоге Михаиловића и његове војске, али су то и онда радили, као што и данас раде, у морално наказном облику. Наказност се огледа у томе што, зарад својих данашњих политичких потреба, прећуткују један од основних разлога због којих је Михаиловић завршио тако како је завршио, а то је – што је веровао Западу.

Михаиловићу се то поверење, наравно, не може стављати на терет, зато што у то доба и није имао разлога да претерано подозрева Западну превртљивост и подлост. Али је зато данас, са удаљености од седам пуних деценија, потпуно неоспорно да је Западна превртљивост и подлост пресудно допринела поразу Драже Михаиловића и његових јединица у грађанском рату који је водио са Јосипом Брозом и партизанским јединицама. То је можда и једина историјска чињеница око које не би смело да буде никаквих размимоилажења, ако ни због чега другог а оно барем због тога што је и ономад, у годинама завршетка Другог светског рата и непосредно после њега, била више него очигледна. Та чињеница је била толико непобитна да ју је у предговор једне од својих најчувенијих књига уврстио можда и најцењенији енглески писац 20. века Џорџ Орвел, иначе, као сарадник британског министарства информисања за време рата, непосредан сведок наглог заокрета политике империје према Михаиловићу. Орвел је чак прекоревао своју државу због односа према Михаиловићу, оценивши да империја има право да мења саборце, али да нема право да доскорашње савезнике клевеће и да о њима лаже.

Ако је Орвелу још тада било јасно да је Запад, а првенствено Лондон, Михаиловића жртвовао и то бесрамно, због чега онда Драшковић, Александар Чотрић и многи други који ових дана ликују над судском пресудом која Михаиловића рехабилитује као правно невиног човека, не смеју да истакну издају од стране Запада у корену Дражиног страдања? Не само да не смеју, него је Чотрић, у гостовању на Б92, отишао толико далеко да је сав озарен рекао да за Србију ова пресуда представља „корак ка приближавању Европској унији“!

Ако нас Михаиловићева судбина учи ичему, то је да се Европској унији, односно Великој Британији и Америци, нипошто не сме веровати, а камоли тежити некаквој државној обједињености са њима. Тамо се налазе и они против којих се Михаиловић борио (Немци), и они који су Михаиловића изневерили (Британци и Американци). Срби су, нажалост, исти наук обнављали и деведесетих година прошлог века, када су још једном искусили и папрено платили Западну лицемерну свирепост. Неко ко, као Чотрић, Драшковић и још неки њихови истомишљеници, преко тих поука гази оволико беспризорно, сигурно не осећа ни трун поштовања према ма којој српској жртви. Њима Михаиловић, кога су им пуна уста, значи таман колико и страдалници из Кравица или побијени из Старог Гацког, које ревносно прећуткују: нимало! Да им образ није појела похлепа, одавно би умукли да гласа од себе више не пусте, уместо што мртвим Михаиловићем, све као заклињући се у њега, у ствари тргују на том проклетом „европском путу“.

Основна идеологија ових „НАТО четника“ јесте наводна борба против комунизма. Та борба је, међутим, преварна, као и све везано за њих. Најпре, она и не може бити стварна када комунизма данас више и нема, а поготово не као опипљивог противника. Та њихова вајна борба малтене је правовремена онолико колико би била и борба против феудализма. Још и важније, она је лажна зато што није ни уперена против комунизма, ма колико он данас био непостојећи. Они се, уосталом, не боре против наслеђа које је комунистичка диктатура оставила за собом, рецимо расцепканости Србије на покрајине, или авнојевских граница које су дале крила обновљеном усташтву. Тај „комунизам“ против којег се они боре заправо је Русија, тј. данашњи и некадашњих Кремљ. Када галаме о борби против комунизма, они у ствари ратују са руском садашњицом и руском историјом, иако су у обе Руси и Срби стајали и стоје једни поред других. Зато „НАТО четници“, супротно од Орвела, кривицу за Михаиловићево страдање приписују искључиво Стаљину, кога неретко изједначавају са Хитлером и Мусолинијем – све се надајући да тиме удаље Србе од савремене Русије, која о Стаљину најзад уобличава ни оцрњену ни пропрану, већ све уравнотеженију слику.

На опречној страни од „НАТО четника“ стоје – „НАТО партизани“, тј. наводни баштиници борбе против фашизма који Михаиловића и даље описују као сарадника окупатора, док они сами данас заговарају сваки могући вид додворавања ововековним завојевачиома. У првом реду то је побеснели председник Социјалистичке партије Србије Ивица Дачић, са допунском наставом у Министарству спољних послова које му је предато на поигравање. Дачић је најновију пресуду о Михаиловићу дочекао оштрим саопштењем, за које је дан касније потврдио да је било врло лично:

„Четници су у Другом светском рату заклали мог ујака, маминог брата. Четници и окупатор су мојој породици и целој Србији нанели много зла. То су ствари које се никад не заборављају“, рекао је Дачић за викенд издање дневног листа „Курир“.

Да ли је то исти онај Дачић који се у Бриселу церекао, саглашавао и на крају потписом удружио са извесним Хашимом Тачијем, крволоком који је коликим српским ујацима, мајкама и браћи на живо вадио људске органе? Јесте, тај је. Баш га брига за туђе ујаке, али због свог би наново да подгреје грађански рат у Србији. Када су га својевремено упитали како може да преговара са злочинцем као што је Тачи, лицемерно је одговорио да може пошто је деведесетих баш он ратовао против Тачија – он, који је у животу једино ратовао, а повремено и добијао битке, против вишка килограма! Али зато четницима ништа неће да опрости, ни заборави.

Дачићу, наравно, ништа није за веровати, али ако је његов ујак заиста био жртва нељудског злочина, најбоље би било да га Ивица више никада не помиње. Газио је преко толиких српских мученика, прећутао је толико српских страдалника које није смео, нека онда остави на миру и свог ујака.

Углас са Дачићем, против пресуде о Михаиловићу заурлали су и силни СУБНОР-овци, те сродна им невладина удружења, све понављајући како је реч о „ревизији историје“. Сва та халабука била би макар мало уверљивија када се не би ослањала на највеће преправљање историје икада забележено на овим просторима, а и шире: оно које је, почев одмах по завршетку Другог светског рата па све до своје смрти, спровео Јосип Броз.

Колико је та Брозова ревизија данас огољена, видело се и по наступу Александра Крауса из Савеза антифашиста Србије, у телевизијском дуелу са малопре поменутим Чотрићем на Б92. Краус је том приликом рекао да напади антикомуниста на партизански покрет немају основа, зато што су комунисти међу партизанима били „огромна мањина“.

Пазите: огромна мањина! То, данас, Александар Краус признаје сасвим отворено. А шта су деца у Србији поколењима и поколењима, деценијама и деценијама, учила у школама? Зар није малишанима у Србији у мозак набијано како су Тито и комунистичка партија били окосница устанка против окупатора? Ако јесте, а јесте, зашто се Краус онда није тада бунио против тако очигледне ревизије историје коју је спроводио Брозов режим?

Брзоплети Краус је, тако, настојећи да пресуду о Михаиловићу подведе под прекрајање прошлости, несмотрено признао да ни о партизанском покрету не знамо праве чињенице, тј. да је и ту истина била другачија од оног бестидног бусања титоиста да су они, храбри Брозови комунисти, савладали и нацисте, и усташе, и четнике, и буржоазију, потом и Стаљина, успут вероватно и Марсовце, а свакако и Јапанце.

Данас се све више назире да партизанском покрету људи нису прилазили из идеолошких разлога, како су нас убеђивали титоисти, већ да је идеологија била можда и на последњем месту по важности онима који су желели да пушке упере ка „Швабама“, по злу упамћеним још из Првог светског рата. Као да се и у том погледу историјска сазнања потпуно поклапају са искуствима из блиске, непосредне прошлости: Брозу и титоистима не сме се ништа веровати! Ни да је Дража Михаиловић злочинац, ни да су у Јасеновцу људи страдали по идеолошкој а не националној основи, ни да Книн мора припадати Хрватској, ни да се Бања Лука има потчинити Сарајеву, ни да су Шиптари који су помагали окупаторима били само збуњени а никако злонамерни…

Наравно да је међу припадницима партизанског покрета било много часних и храбрих бораца, вођених једино жељом да се пружи отпор мрским окупаторима. Али то данашњим, наводним чуварима партизанског наслеђа, никако не даје за право да од одговорности изузимају најцрњи слој тог покрета: Броза и круг његових најближих сарадника.

Ко данас, 2015. године, није спреман да се суочи са болно очигледном чињеницом да је Броз био злочинац, диктатор, лажов и надасве србмозац, тај никако није способан ни да оцењује исправност било које судске или какве друге одлуке. Тај је сасвим недорастао за морална питања, зато што му је за увид у мрачно Брозово завештање довољно само да се осврне око себе: оваква Србија, понижена и искасапљена и очерупана, узрок свог посртања може да нађе једино у титозму, који је зацементирао чак и ово погубно западољубље што већ деценију и по као нека незалечена грозница тресе целу земљу.

Да би Србија кренула пут оздрављења, мора да у свему, па и у питањима као што је коначно утврђивање историјске истине о Другом светском рату на простору Југославије, наступа са српског становишта, тј. првенствено са свешћу о српским циљевима и потребама. А то би, опет, значило да, без обзира на ове или оне податке и појединости који могу да испливају у том утврђивању истине, као народ и као друштво морамо да се усредсредимо на историјске закључке проистекле из те тешко размрсиве кланице.

Закључци нису лаки и своде се на бременито признање: у Другом светском рату грдно су се преварили сви Срби који су веровали Западу и сви Срби који су веровали Брозу. И међу једнима и међу другима било је веома много поштеног света, али је суморне закључке неумољиво потврдило све оно што се са државом и нацијом дешавало касније.

У оба ова табора данас је поштеног света далеко мање. Онолико колико га има, ако хоће да му Србија и српство претекну, не сме никако да понови грешке својих претходника и да поверење поклања онима којима се ни орах не узима из руке.

Миодраг ЗАРКОВИЋ

[Ројалист]

РАВНОГОРСКИ ПОКРЕТ НА РЕХАБИЛИТАЦИЈИ ЂЕНЕРАЛА МИХАЈЛОВИЋА 14.05.2015.године.

[Mekenzi]

РАВНОГОРСКИ ПОКРЕТ НА РЕХАБИЛИТАЦИЈИ ЂЕНЕРАЛА МИХАЈЛОВИЋА 14.05.2015.године.

Čiča se prevrće u grobu kada vidi ovakve četnike tj. četnike cirkuzante...

Umesto da se dostojanstveno proslavi Čičin rehab, ovi prave komediju i smejuriju sa ovom istorijskom i pravednom odlukom.
Ako je stoka sa druge strane takva, ne moraju i ovi da budu takvi.

U stranačkim prostorijama SRS i SPO polu pijana pučina proslavljala Dražin rehab uz janjetinu, krmetinu velike količine alkohola i uz bajog malog & krajina force music prodakšn..

Blagopočivši Đeneral jugoslovenske vojske u otadžbini Dragoljub Draža Mihailović zaslužio je na dostojanstven i crkveni način, da mu se oda pošta i pomen njegove mučeničke duše povodom rehab-a.

A ne tamo neki ludi Živkovići, deca u crnim uniformama, pijani i bezubi, debele žene, cirkuzanti da mu odaju počast. To nije zaslužio.

[Ратко]

EKSKLUZIVNO
Raša Drašković: Draža stavlja na proveru savest Srba
J. Matijević - I. Preković | 17. maj 2015. 09:50 | Komentara: 5
Holivudski producent o svom autorskom filmu o vođi četničkog pokreta, rehabilitaciji đenerala, o dedi, ministru u Kraljevini SHS

ODLUKA o rehabilitaciji generala Draže Mihailovića važan je korak za savest Srba i šansa da se narod osvrne unazad i uvidi greške koje su napravljene. Suđenje iz 1946. je bilo nepravično, a fer proces je nešto što svaki optuženi želi. General tu priliku nije imao.

Ovako, ekskluzivno za “Novosti”, o rehabilitaciji komandanta Jugoslovenske vojske u otadžbini, govori Raša Drašković, producent iz Los Anđelesa. Unuk Milorada Draškovića, ministra unutrašnjih dela Kraljevine SHS i prve žrtve političkog ubistva u Jugoslaviji 1921. godine. A živa reč i sećanja Rašinog oca Milorada, visokog funkcionera Dražinog Omladinskog pokreta, bila su povod da producira dokumentarni film “General Mihailović - Heroj i kazna”, nedavno prikazan na RTS.

Dok je u četvrtak predsedavajući Veća Višeg suda u Beogradu obrazlagao poništavanje presude Draži Mihailoviću od 15. maja 1946. godine, Raša Drašković bio je u sudnici. Želeo je da doživi ovaj “kadar” i samo zato je nedavno iz Los Anđelesa doputovao u Beograd.

- Ovo je za mene važan datum - kaže Drašković. - Bilo mi je vrlo bitno da budem u sudnici u danu pravde za generala Dražu Mihailovića i njegovu porodicu. Rehabilitacija je uzburkala moja osećanja. Drugačije se doživi kada presudu gledate na televiziji. Ovako, verujem da sam u toj sudnici i sam iskusio deo istorije.

Koliko je odluka o rehabilitaciji važna za srpski narod?

- Ona je najbolja poruka za razrešenje višedecenijskih nesuglasica među Srbima. Možda će sada ljudi drugačije gledati jedni na druge. Da bi se cenila, prošlost mora da se razume. Možda se ovom presudom ništa neće promeniti odmah, ali je važno da učinjena nepravda nije prepuštena zaboravu i da je dobijena prilika da se - ispravi! Pre gotovo sedam decenija, Draži Mihailoviću presudila je samo optužnica. Tek posle ove odluke narod će imati mogućnost da mirne savesti i objektivno sagleda ulogu Draže Mihailovića u Drugom svetskom ratu.

* Kako će vraćanje časti Draži Mihailoviću dočekati potomci izbeglih pred Titovim re­žimom?

- Sa olakšanjem, jer je taj rat krojio sudbinu mnogobrojnih srpskih porodica u dijaspori. Tokom mog odrastanja u Americi svako pominjanje generalovog imena budilo je različite emocije. O njemu se diskutovalo uvek i na svakom mestu, počev od slava pa do svih drugih okupljanja Srba. Neki su smatrali da je sve što je učinio bilo ispravno, a drugi ne. Sada će i jedni i drugi imati priliku da se “probude”, da emocije ostave po strani i da ponovo procene njegovu ulogu u Drugom svetskom ratu.

* Producirali ste dokumentarni film o Draži. Koje nove istorijske činjenice film otkriva?

- Hteo sam da prikažemo nešto što nikada do sada nije bilo na filmu. Da bismo bili što objektivniji i da bismo otkrili istinu, razgovarali smo sa ljudima koji su imali bilo kakva saznanja ili čak i kontakte sa pripadnicima Jugoslovenske vojske u otadžbini. Koristili smo originalne snimke koje smo pronašli u Vašingtonu. Reč je o prilozima snimljenim u Srbiji tokom rata koji su prikazivali šta ljudi misle o Draži, četnicima i partizanima. Videli smo i neke holivudske filmove o tome, ali i čitali magazine iz tog perioda koji su ukazivali šta je dovelo do obrta odnosa saveznika prema Draži.

* Šta je za vas lično značio ovaj film?

- Uvek su me privlačile priče o ljudima u ekstremnim uslovima. Ali, priča o Draži mi je najvažnija na kojoj sam do sada radio. Ne zato što mi je bliska zbog ličnih razloga, već zato što je neverovatna priča o tome kroz šta je prošao tokom rata. Mislim da smo uspeli da pokažemo kako je jedna vrlo lična ljudska drama viđena od njegovih savremenika širom sveta, naročito iz američkog ugla. Za ovaj projekat trebalo nam je sedam i po godina. Snimali smo u Los Anđelesu, Vašingtonu, Njujorku, Londonu...

* Šta vam je značilo nedavno prikazivanje vašeg filma na RTS?

- To mi je vrlo važno. Bilo je nekih prepreka, ali kada je konačno emitovan, preplavila su me mnoga osećanja i pravo je zadovoljastvo videti i čuti reakcije gledalaca koje su uglavnom pozitivne. Ljudi su bili znatiželjni, a stizalo mi je i mnogo pitanja o tome kako je film uopšte snimljen. Želeli su da ga ponovo gledaju, tražili su reprize. To mi je bila najveća nagrada, čemu sam se, priznajem, potajno i nadao.

* Planirate li da snimite još neki film sa tematikom iz srpske istorije?

- Voleo bih. Ima još priča koje želim da dokumentujem i koje zaslužuju da budu ispričane. Možda to bude baš film o mom dedi.

* Na koji način je političko izbeglištvo odredilo život vašeg oca?

- Usmerilo ga je da aktivno istražuje i da se bavi političkim naukama, a teme za radove crpio je iz savremene istočnoevropske istorije. Najpre u Švajcarskoj gde je i doktorirao, a potom, od 1958. godine i u Americi. Predavao je i učestvovao u različitim istraživanjima i projektima univerziteta Harvard, Stenford i Berkli.

* Pamtite li očeve priče o vašem dedi?

- Moj otac je rođen kao posmrče i od oca mu je ostalo samo ime. Dedu je, 21. jula 1921. godine, ubio s leđa, na klupi u parku, u Delnicama, komunista Alija Alijagić. Naočigled moje trudne bake i troje dece. Stradao je kao bivši ministar unutrašnjih dela, koji je doneo Obznanu - zakon o ukidanju Komunističke partije, koja nije priznavala Kraljevinu SHS, iako je bila treća po rezultatima na prethodnim izborima. Kada smo prvi put, 1986. godine, ovde došli posetili smo dedin grob na Novom groblju u Beogradu. Tada sam, zapravo, ostvario najbliži kontakt sa dedom. Ostalo je vrlo malo njegovih fotografija i dokumenata, a neke od njih dao nam je profesor Momčilo Pavlović. On piše knjigu o našoj porodici i jedva čekam da je pročitam.

HOLIVUD, DOKUMENTARCI I SERIJE

RAŠA Drašković je jedan od najpoznatijih američkih producenata. Snimio je više od 60 televizijskih serija i 40 dokumentarnih filmova. Ostvarenja njegove producentske kuće “44 blu” trenutno se emituju na sedam kablovskih kanala. Za HBO kanal, sada sarađuje sa holivudskom zvezdom Dvejnom Džonsonom o životu maloletnih delinkvenata posle izlaska iz zatvora. Radio je i sa vojnim i specijalnim jedinicama izraelske, ruske i brazilske armije, kao i sa američkom mornaricom, marincima i “fokama”. Bio je prvi stranac koji je snimio unutrašnjost najčuvanijih kineskih i ruskih zatvora.



SINOVI NEGUJU SRPSKE KORENE

* DA li su vaša deca zainteresovana za srpske korene?

- Imam tri sina - Majkla, Tomasa i Kristofera. Vrlo su zainteresovani za srpsku istoriju i vole da je istražuju. A koliko u njima žive srpski koreni možda najbolje govori to što su zbog Divca i Stojakovića, navijali za Sakramento kingse, iako žive u Los Anđelesu. Najstariji sin nas, čak, uporno nagovara da prezime vratimo u izvornu varijantu sa devet slova i da više ne koristimo francusku verziju koja ima 12 slova. Blizu smo odluke.

AMERIKA I SRBIJA
* KAKO ste doživeli NATO agresiju na Srbiju?
- Kao Amerikancu srpskog porekla bilo mi je vrlo teško ne samo te godine, već i zbog američkih intervencija protiv srpskog naroda tokom ratova devedesetih godina u Hrvatskoj i Bosni. Bilo je teško to gledati. Znam da su sveži ožiljci, ali što češće ovde dolazim više se nadam boljem razumevanju između Amerike i Srbije.
http://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.h...avest-Srba

[Николај]

i uz bajog malog

[Ројалист]

РАВНОГОРСКИ ПОКРЕТ НА РЕХАБИЛИТАЦИЈИ ЂЕНЕРАЛА МИХАЈЛОВИЋА 14.05.2015.године.

Čiča se prevrće u grobu kada vidi ovakve četnike tj. četnike cirkuzante...

Umesto da se dostojanstveno proslavi Čičin rehab, ovi prave komediju i smejuriju sa ovom istorijskom i pravednom odlukom.
Ako je stoka sa druge strane takva, ne moraju i ovi da budu takvi.

U stranačkim prostorijama SRS i SPO polu pijana pučina proslavljala Dražin rehab uz janjetinu, krmetinu velike količine alkohola i uz bajog malog & krajina force music prodakšn..

Blagopočivši Đeneral jugoslovenske vojske u otadžbini Dragoljub Draža Mihailović zaslužio je na dostojanstven i crkveni način, da mu se oda pošta i pomen njegove mučeničke duše povodom rehab-a.

A ne tamo neki ludi Živkovići, deca u crnim uniformama, pijani i bezubi, debele žene, cirkuzanti da mu odaju počast. To nije zaslužio.

Нема ова фотографија никакве везе са Живковићем, ово су припадници достојанственог и српског родољубивог Равногорског покрета из Тополе!!! Боље нам Мекензи објасни како су по налогу ЦИА твоји жути основали напредњаке, о чему бруји интернет...

[Шумадинац]

Па и ове комуњаре су против САД, ЕУ , НАТО-а, Украјинских власти, наше Цркве.....А поједини овде шаблонски мисле попут ових Црвендаћа, иако су на другој страни. Нека се упитају...у чему се разликују од ових, осим у погледу II св. рата? Па кажу:


РЕХАБИЛИТАЦИЈА ЈЕ НИШТАВНА - НАРОД МУ ЈЕ ВЕЋ ПРЕСУДИО, ЗА ЗЛИКОВЦА НЕМА МИЛОСТИ!


Нова комуниситичка партија Југославије (НКПЈ) и Савез комунистичке омладине Југославије (СКОЈ) оцењују данашњу одлуку Вишег суда у Београду о рехабилитацији народног издајника и крвника, слуге окупатора и вође четничког покрета у Другом светском рату, Драгољуба Драже Михаиловића, као срамну, понижавајућу, антинародну и ништавну.


Одлука је срамна јер је донета у јеку обележавања 70. годишњице победе у Другом светском рату, када је наш народ предвођен славном Народноослободилачком војском стао раме уз раме с народима победницима над фашизмом. Свега пет дана од 09. маја када смо званично обележили овај важан јубилеј, буржоаске власти у Србији су се дрзнуле да донесу срамну одлуку о рехабилитацији Михаиловића, доказаног слуге окупатора, чије формације, током Другог светског рата, нису водиле ни једну значајну битку против окупатора, а већ у првој години рата су се отворено ставиле у службу окупатора. Заједно с окупатором и другим домаћим издајницима, побегли су пред ослободиоцима, пред антифашистичком коалицијом, пред славном Народноослободилачком војском, јединим ослободиоцима. Иако је наш народ извојевао победу којом је начинио огроман цивилизацијски искорак и заслужио вечно дивљење и захвалност читавог прогресивног и слободољубивог човечанства, садашње власти су рехабилитацијом лидера покрета којем је једини циљ, током највећег дела рата, био борба против антифашиста, покушале да срозају то достигнуће.


Отуд је одлука и понижавајућа, она представља понижење за Србију која се овиме ставља на супротну страну у односу на ону на којој је била током Другог светског рата. Одлука представља покушај блаћења и понижења свих храбрих људи који су се борили и лили своју крв за слободу земље и пораз нејвећег зла у историји – фашизма. Не само да четници нису борци против фашизма, већ су били егзекутори хиљада бораца који то јесу били. Одлука о рехабилитацији Михаиловића је ипак највеће понижење за море невиних жртава, и бораца али и цивила које су поклали његови четници. Понижавајућа је и грозоморна изјава патријарха Српске православне цркве Иринеја који је недвосмислено ликовао због рехабилитације Михаиловића, називајући је правдом, чиме се смејао закланим бебама у колевкама, силованим и закланим мајкама и ћеркама, бешеним па кланим младићима, радницима, сељацима, интелектуалцима, патриотама и свим другим жртвама стравичних четничких злочина.


Поступак за рехабилитацију Михаиловића покренуо је режим Тадића а довршио режим Вучића. Не само да је отуд ова одлука антинародна, јер су је спровели антинародни режими, већ представља доказ о томе да је она политички мотивисана и савршено уклопива у принципе антинародне и про-окупаторске политике коју спроводе ови режими. Суштинска спона ова два антинародна режима је зависност од полуга запада и додворавање тим полугама. И заиста, ревизионистички, антинародни и антикомунистички принципи међу водиљама су политике ЕУ, САД, НАТО-а, а данас су у Европи најочитији у Украјини, где су у пуном смислу основна потпора отворено фашистичкој хунти у Кијеву. У том ревизионистичком и профашистичком заносу, и антинародни режим у Београду донео је одлуку о рехабилитацији слуге фашиста Михаиловића. Упркос тобожњим негодовањима поводом рехабилитације Михаиловића од стране Ивице Дачића и неких других представника власти, која одражају само њихов лични став, Оливер Антић, саветник председника Томислава Николића, иначе четничког војводе, и један од оснивача владајуће Српске напредне странке, био је један од опуномоћених предлагача за рехабилитацију Михаиловића. Тиме је свака сумња око политичког мотива и умешаности власти у поступак рехабилитације Михаиловића отклоњена, те ће као таква примарно бити забележена. Михаиловића је рехабилитовала про-САД-ЕУ-НАТО антинародна власт у Србији.


Усвајање одлуке о рехабилитацији Михаиловића услед свих ових чињеница није посебно изненађујућа. Напротив, читав поступак је од самог старта био фарсичан, и предствљао је покушај доношења реакционарне политичке одлуке провлачењем кроз правне рупе, ослањајући се на право наследника Михаиловића, његовог унука Војислава, за покретање процеса против легитимности поступка који је вођен против његовог деде. Иако се Михаиловићу судило за стравичне ратне злочине и колаборацију с окупатором, правно је усвојена одлука да он није имао фер суђење те је тиме рехабилитован, без обзира што је то повукло и рехабилитацију њега као зликовца и слуге окупатора. Најпре, нема говора о томе да је Михаиловић имао нефер суђење. Његово суђење је било јавно и транспарентно, пратили су га сви светски медији, представници амбасада и дипломатског кора, изнести су бројни докази, доведени бројни сведоци. Одлука је била праведна и донета у име народа. Отуд смо става да је заправо одлука о рехабилитацији Вишег суда у Београду ништавна, а не одлука Врховног суда Федеративне Народне Републике Југославије. Суђење сарадницима окупатора била је међународна обавеза Југославије као чланице антифашистичке коалиције. Још док је рат трајао, савезници су на више сусрета и конференција на врху (Москва, Техеран, Потсдам, итд.) као један од главних заједничких задатака утврдили кажњавање ратних злочинаца, што је све добило правни израз у Споразуму о оснивању Међународног војног суда, којем је приступила и Југославија. Суд се у процесу против Михаиловића и групи од још двадесет тројице оптуженика, који је назван (по узору на Нинбершки) Београдски процес, уверио да су злочини извршени од Михаиловићевих четника у селима Вранићу, Друговцу и Болечу, затим у срезовима бјелопољском, чајничком, фочанском и пљеваљском, који су на претресу потпуно расветљени писменим документима и исказима преживелих сведока, извршени под непосредним Михаиловићевим наређењима. Те непобитне чињенице никакав антинародни режимски суд у Београду данас не може поништити. Такође, пресуда о рехабилитацији је ништавна и из разлога што ју је донео Виши суд у Београду, у Републици Србији, који се не може сматрати ни по ком основу правним наследником Врховног суда Федеративне Народне Републике Југославије.


Од самог почетка процеса за рехабилитацију Михаиловића, готово да није било рочишта када активисти НКПЈ-СКОЈ нису по цичи зими или летњој врелини протествовали пред надлежним судом. Такав наш потез представљао је решеност да се снажно дигне глас потив неправде, против блаћења слободарске и антифашистичке борбе нашег народа и лажљиве ревизије историје. Притом смо упорно понављали да се историја не може наново написати, да се она може само фалсификовати. У опљачканој, окупираној, пониженој, упропашћеној Србији, која стагнира и пропада на сваком нивоу и у сваком погледу, покушало се данас једним гнусним фалсификатом наново атаковати на свест ојађеног народа.


Неће проћи!

Секретаријат НКПЈ,

Секретаријат СКОЈ-а,

14. 05. 2015.

[Ратко]

Нема сличности између Драже и Павелића

На немачком плакату из 1943. Тито и генерал Михаиловић су уцењени на исту суму

Бука која се у региону, надасве у Хрватској, подигла око рехабилитације ђенерала Михаиловића има неколико узрока. Први је жеља да се тај догађај изједначи са рехабилитацијом правих фашиста, која се увелико одвија и Хрватској већ 20 година. Ако гледамо број срушених споменика НОБ-а у Хрватској или називе улица по сарадницима окупатора, никаква се паралела између Србије и Хрватске не може повући.

Други узрок је политика братства и јединства у СФРЈ. По тадашњој званичној слици историје, сви народи и народности су дали подједнак допринос борби, а имали су и подједнак број издајника. Хрватски партизани су заиста дали велики допринос антифашизму, али су хрватски колаборационисти дали и велики допринос фашизму. У пролеће 1945. године још се 150.000 Хрвата бори за Немце, што је пропорционално највише у Европи. А о квалитету сарадње да и не говоримо.

Павелић није био обичан сарадник окупатора као други квислинзи у Европи. Многи проучаваоци Другог светског рата (Чикеринг и Ферстер, на пример) кажу како су усташе спровеле једини аутономни холокауст изван самог Рајха. Њихови злочини су ужасавали и саме Немце. Већ од лета 1941. године, немачки официри шаљу ужаснуте извештаје о усташким злоделима и врше притисак на Павелића да обузда „дивље” усташе, не толико због хуманизма колико због тога што им се није свидео потпуни хаос који је завладао у НДХ.

„Усташе су полуделе”, јавља војни представник у Загребу Глез фон Хорстенау. Међутим, политичари међу Немцима, као Зигфрид Каше, стари нациста и посланик у НДХ, далеко су благонаклонији према усташама, као и сам Хитлер, који је већ 6. јуна примио Павелића и посаветовао га да, ако жели истински стабилну хрватску државу, мора да педесет година води национално нетолерантну политику. Са Павелићем се не може поредити чак ни Недић. Хитлер и нацисти су имали тако мало поверења у Недића да му никада нису дали ни озбиљно наоружање. Није се случајно Недићева војска звала Српска државна стража. Дакле, НДХ је била призната држава и до краја одани сарадник.

Вратимо се на Дражу. Знамо за онај чувени плакат из 1943. године на коме су и Тито и Дража уцењени на исту суму. Све до 1944. године у централној Србији Немци стрељају и шаљу у логоре скоро подједнак број равногораца и партизана. Међутим, изван Србије је другачије. Четници интезивно сарађују са Италијанима. Додуше, Италијани су у јесен 1941. године обуставили усташка клања на територији под својом контролом.

Ни до данас није јасно да ли су четници од Британаца добили прећутни миг за ту сарадњу, не би ли се тако наоружали, а можда и припремали Италијане за промену страна. Сарадња ДМ четника са Немцима је била сасвим спорадична. Они четници који су се сликали са Немцима углавном су присталице Косте Пећанца, кога су сами равногорци ликвидирали. Злочине, поготово према муслиманима, вршили су локални заповедници, често сумњиви људи изван контроле, на челу сеоских банди и „парамилиција”, који су се проглашавали војводама. Остаје дилема да ли је Михаиловић могао више да учини на спречавању тих злочина у име Југословенске војске у отаџбини, мада ни то није било лако (сетимо се ратова деведесетих).

Предраг Ј. Марковић
објављено: 17.05.2015.
http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/N...ca.sr.html

[Chicot]

"Mихаиловићев покрет се не може окарактерисати као антифашистички, јер је он био експонент политике буржоаских југословенских кругова"

http://rs.n1info.com/a59815/Vesti/Milose...orije.html

[Felix]

"Mихаиловићев покрет се не може окарактерисати као антифашистички, јер је он био експонент политике буржоаских југословенских кругова"

http://rs.n1info.com/a59815/Vesti/Milose...orije.html

Најбољи ми је овај други коментар:

Da li je ovaj,, istoričar "ikada kopao motikom i radio druge teške poslove kada ovako grčevito brani svoje radno mesto i instituciju u kojoj radi? Po slici spada u mlađe ljude pa bi mogao (možda) da se bavi istorijom od 1990 pa na ovamo. Istorijske,, činjenice " iz II svetskog rata mogao je saznati iz uglavnom falsifikovanih dokumenata,, pobednika" pa otuda i njegovo tumačenje istorije nema značaja i stvarno neće izmeniti pravu Istoriju!

[Николај]

"Mихаиловићев покрет се не може окарактерисати као антифашистички, јер је он био експонент политике буржоаских југословенских кругова"

http://rs.n1info.com/a59815/Vesti/Milose...orije.html

Управо о томе и говори овај чланак Зашто сам против термина антифашизам, јер (нео)комунисти фашистима сматрају и предратне власти Краљевине Југославије.

[Felix]

Жарковићев текст сам прочитао довде и даље нисам могао:

О „НАТО четницима“ и „НАТО партизанима“!

Зато „НАТО четници“, супротно од Орвела, кривицу за Михаиловићево страдање приписују искључиво Стаљину, кога неретко изједначавају са Хитлером и Мусолинијем – све се надајући да тиме удаље Србе од савремене Русије, која о Стаљину најзад уобличава ни оцрњену ни пропрану, већ све уравнотеженију слику.
Миодраг ЗАРКОВИЋ

Да човек повраћа. Драшковић је у целој ствари небитан фактор (и знамо добро ко је и шта је и колико је лоших ствари учинио овој земљи), битне су извитоперене идеје и болесни систем вредности који овај текст пропагира.

Није важна истина, није важно то што је Стаљин заправо по броју жртава био и већи злочинац од Хитлера (Мусолинија не вреди ни помињати), важно је само да се савремној Русији не замеримо по цену фалсификовања сопствене националне историје. Јер Боже мој, и Русија ствара "уравнотеженију слику" о Стаљину!!

Жарковић, Лазански, Рељић... плејада тровача српске свести, све комуњара до комуњаре... стаљиниста до стаљинисте. Везе они немају ни са Дражом ни са историјом ДСР, све што они грчевито желе јесте само како од Србије да створе руску губернију.

На том путу смета има само та историјска чињеница, непобитна истина да је наш неумрли Чича од почетка до краја био заклети демократа, западњак и анти-тоталитариста - све супротно од њих! - па сада ту истину треба испрати док не избледи мантричним понављањем болесне жалопојке о злехудој судбини српског народа кога "запад мрзи" и манихејском сликом историје која и од монструма попут Стаљина треба на крају да направи свеца чију ћемо икону целивати. Сачувај ме Боже!

Пазите шта вам кажем, сада следи ново фалсификовање истине, подједнако лоше као и оно црвено.

[Chicot]

"Mихаиловићев покрет се не може окарактерисати као антифашистички, јер је он био експонент политике буржоаских југословенских кругова"

http://rs.n1info.com/a59815/Vesti/Milose...orije.html

Управо о томе и говори овај чланак Зашто сам против термина антифашизам, јер (нео)комунисти фашистима сматрају и предратне власти Краљевине Југославије.

Знам, био сам у дилеми да ли да постујем овде или на теми о "антифашизму"