[Мргуд]

O postupku iz 1946. pravna stručnjakinja Vesna Rakić-Vodinelić kaže: ''Ono je imalo sve odlike postratnog suđenja. Držanje suda i kvaliteta obrane pokazali su više poštovanja prema pravičnosti suđenja, nego što je to bio slučaj s, na primjer, suđenjem Pierreu Lavalu u Francuskoj ili Williamu Joyceu u Ujedinjenom Kraljevstvu''

Занимљиво како сви противници рехабилитације као пример наводе Лавала у Француској, а не и маршала Петена, јер знају да су овог другог послератне власти оставиле у животу. А он је био на челу једне квислиншке државе и далеко значајнији од Лавала.

С тим што морам да додам да је Петенова Француска била далеко мање квислиншка него Недићева Србија из простог разлога што се на територији Петенове Француске није налазио Вермахт (све до оног упада 1943), већ само немачки посланици, конзули и сл. А иначе у Марсеју је радио конзулат Краљевине Југославије, док су се избегли официри и војници скупљали у Лиону.

[Николај]

То је дискутабилно, јер су сами Французи пописивали, скупљали и предавали своје Јевреје Немцима, док су на територији Србије то све углавном сами Немци одрадили. Плус било је много француских добровољаца на Источном фронту.

[ЛукаЛоко]

Јел некад нађено то злато које су тад мазнули комунисти?

Није. Комунистичка Партија вероватно је искористила то благо да би купила зграду у Риму где је сместила своје главно седиште и да би платила организацију прве изборне кампање.
Када је реч о њиховим злочинима има још тога. У центру долине Поа постоји један крај, између градова Болоња, Ређо Емилија и Мантова, где су комунисти били јаки, који је некада добио злогласни надимак „трокут смрти“. Ту су по крају рата комунисти не само да су се крваво обрачунали са фашистима, како је било и другде, него у намери да изврше народну револуцију убили су више од стотине земљопоседника и око тридесетак католичких свештеника.
Једном у телевизији је говорио син једне од тих жртава. Отац му је био фашистички градоначелник неког тамошњег места током двадесетих година. Тај човек се затим разубедио или просто одаљио из политике и бавио се својом фармом и био аматерски песник. После капитулације Италије, када је основана фашистичка творевина „Социјална Република“, његови бивши другари по ново су га контактирали како би се вратио на власт а он то одбио, тако да није био умешан у антипартизанској борби из тог периода и мучењима и злочинима који су за то везани. Ипак, по ослобођењу земље комунисти су се сетили њега. Једно вече јавили му се код фарме, тражили су да оде са њима у општинску зграду, човек је највероватније знао шта га очекује а да не умеша породицу, пристао је мирно да оде. Жена и син су тада последњи пут видели, од тог вечера нестао му је сваки траг. Чак све до пада Берлинског зида. Када је реформисана Комунистичка партија, неки партијаши су јавно апеловали да не сме после толико година да се не знају гробови тих људи. Један глас је анонимно јавио да су тог човека тада сахранили у пределима једне њиве испод једног дрва и после 45 година смртне остаке тог човека су нашли и пренели у локално гробље. Тамо у гробљу локалне власти су наметнуле плочицу у успомену тих људи који су убијени у поратним политичким обрачунима, међутим син на телевизији имао је да се жали да на тој плочици не помиње и дан данас ниједна реч о комунизму, да су те људи убили комунисти.
Такве ствари се нису десиле у Стаљиновој Русији или у Титовој Југославији, него у једној демократској земљи, а ни тамо људи нису стигли правду за убијање својих најрођенијих.
Самарџићу, ако ћете имате прилику да и даље полемишете са дотичном женом, искористите ове аргументе и зачепите јој уста!!

[Vlad Alekš]

ЛукаЛоко, како тако добро познајете италијанску историју? Јесте ли Ви Италијан?

[Милослав Самарџић]

ЛукаЛоко, како тако добро познајете италијанску историју? Јесте ли Ви Италијан?

Јесте, Италијан.
Добро је што ниси, као Милутин Бгд. некада, почео да му причаш да нема појма о дешавањима у Италији.

[Милослав Самарџић]

Јел некад нађено то злато које су тад мазнули комунисти?

Није. Комунистичка Партија вероватно је искористила то благо да би купила зграду у Риму где је сместила своје главно седиште и да би платила организацију прве изборне кампање.
Када је реч о њиховим злочинима има још тога. У центру долине Поа постоји један крај, између градова Болоња, Ређо Емилија и Мантова, где су комунисти били јаки, који је некада добио злогласни надимак „трокут смрти“. Ту су по крају рата комунисти не само да су се крваво обрачунали са фашистима, како је било и другде, него у намери да изврше народну револуцију убили су више од стотине земљопоседника и око тридесетак католичких свештеника.
Једном у телевизији је говорио син једне од тих жртава. Отац му је био фашистички градоначелник неког тамошњег места током двадесетих година. Тај човек се затим разубедио или просто одаљио из политике и бавио се својом фармом и био аматерски песник. После капитулације Италије, када је основана фашистичка творевина „Социјална Република“, његови бивши другари по ново су га контактирали како би се вратио на власт а он то одбио, тако да није био умешан у антипартизанској борби из тог периода и мучењима и злочинима који су за то везани. Ипак, по ослобођењу земље комунисти су се сетили њега. Једно вече јавили му се код фарме, тражили су да оде са њима у општинску зграду, човек је највероватније знао шта га очекује а да не умеша породицу, пристао је мирно да оде. Жена и син су тада последњи пут видели, од тог вечера нестао му је сваки траг. Чак све до пада Берлинског зида. Када је реформисана Комунистичка партија, неки партијаши су јавно апеловали да не сме после толико година да се не знају гробови тих људи. Један глас је анонимно јавио да су тог човека тада сахранили у пределима једне њиве испод једног дрва и после 45 година смртне остаке тог човека су нашли и пренели у локално гробље. Тамо у гробљу локалне власти су наметнуле плочицу у успомену тих људи који су убијени у поратним политичким обрачунима, међутим син на телевизији имао је да се жали да на тој плочици не помиње и дан данас ниједна реч о комунизму, да су те људи убили комунисти.
Такве ствари се нису десиле у Стаљиновој Русији или у Титовој Југославији, него у једној демократској земљи, а ни тамо људи нису стигли правду за убијање својих најрођенијих.
Самарџићу, ако ћете имате прилику да и даље полемишете са дотичном женом, искористите ове аргументе и зачепите јој уста!!

Нећу имати прилике, неће се она јавити.
Али добри подаци, свакако. Чини ми се да си ми једном рекао да је ту после рата било 60.000 партизана! Италија је заиста била у великој опасности. И у Француској их је било доста, тамо су убили близу 8.000 људи. Да су дошли на власт, можеш мислити колики би био број жртава.

[Мргуд]

То је дискутабилно, јер су сами Французи пописивали, скупљали и предавали своје Јевреје Немцима, док су на територији Србије то све углавном сами Немци одрадили. Плус било је много француских добровољаца на Источном фронту.

Свака од тих сателитских влада је сарађивала без сумње са Немацима, али са том разликом управо што је Петен сам организовао та скупљања Јевреја, док су то по Србији радили Немци. То указује да Србије није никако могла да у том време има владу, јер да би неко имао владу мора да има државу, што Србија свакако није имала, па се поставља питање на основу чега је Недић образовао владу тј. ту се побија сваки аргумент о легалности те владе на који се неки често позивају.

[Vlad Alekš]

ЛукаЛоко, како тако добро познајете италијанску историју? Јесте ли Ви Италијан?

Јесте, Италијан.
Добро је што ниси, као Милутин Бгд. некада, почео да му причаш да нема појма о дешавањима у Италији.

Дакле, питање је требало да гласи: где сте тако добро научили српски језик?

---

То је дискутабилно, јер су сами Французи пописивали, скупљали и предавали своје Јевреје Немцима, док су на територији Србије то све углавном сами Немци одрадили. Плус било је много француских добровољаца на Источном фронту.

То указује да Србије није никако могла да у том време има владу, јер да би неко имао владу мора да има државу, што Србија свакако није имала, па се поставља питање на основу чега је Недић образовао владу тј. ту се побија сваки аргумент о легалности те владе на који се неки често позивају.

Будући да спомињете Недића, а тема је Дражина рехабилитација, ево једног интересантног пабирка Небојше Пајкића: http://bktvnews.com/pajkicologija-provok...kog-naroda

---

Не верујем, колико је мени познато, у Нирнбергу су судили по старим законима.

Мислим да је овде дошло до неспоразума. Ја сам спомињао радње немачке власти од 1933. до 1945. које су биле законите. На пример, прво шта ми пада на памет: ако нејеврејин ступи у сексуалну везу са Јеврејком, по тада важећем немачком закону имало се приступити кастрацији нејеврејина. Дакле, извршна власт је радила по законима који су донети од стране законодавне власти. И све је било легално и легитимно. На суђењу нациналсоцијалистима се судило по правилима који су те немачке законе сматрали антицивилизацисјским и злочиначким. Дакле, читава немачка држава је проглашена злочиначком, и њој се заправо судило у Нирнбергу - тако сам ја схватио Весну Ракић Воденилић.

---

Не, тај судски поступак је обновљен, и трајао је 2-13 јуна '53. Једина је разлика што је пресуда другачија него 1917. Занимљиво је да они ту бацају у осуду све оно што су они Дражи радили.
"Република" 30.6.1953: "Овај процес у БГ разобличио је и разголитио до сржи једну велику лаж, једну тешку неправду и суд је учинио крај тој одурној лажи, спрао љагу са суда, уздигао погажени закон и пружио задовољење јавном моралу. Он је заклопио једну болесну и мрачну страницу у српској историји. Хвала суду! Зарад његове часне пресуде било је вредно живети! Апис је крупна историјска фигура и национални револуционар!"

Интересантан је тај часопис "Република" - гласило републиканске странке. Комунисти су дозволили да часопис једне већ угашене странке излази све до 1956. године.
А што се тиче Аписа, то суђење 1917. јесте било скандалозно. Слободан Јовановић је краљу Александру 1919. рекао да је то била нека врста судског уморства Аписа.
Извесни Темељко Вељановић је наводно био сведок када је извесни Малобабић наводно пуцао на Регента. А на основу сведочанства једне једине личности осудити некога на смрт било је противно нашим законима. Дакле, на смрт није могао бити осуђен ни Малобабић који је наводно пуцао, а камоли Апис, за кога није доказано да је имао било какве везе са атентатом на Регента. Између осталих пропуста у процесу, треба нагласити да је дотични Темељко био криминалац кога је полиција држала у шаци и уцењивала. Апис није стрељан због покушаја атентата на Регента, што није успешно ни доказано на суду. Он је стрељан из такозваних државних разлога. Србија је хтела неку врсту сепаратног мира са Аустроугарском, и ликвидација Аписа је заправо јемство АУ монархији да је Србија пријатељски настројена према њој. Један од највећих критичара овог процеса био је Милорад Драшковић, потоња жртва црвених атентатора.
Велика је срамота за Србију што је дозволила да комунисти рехабилитују Аписа.

[Милослав Самарџић]

Нека ти одговоре правници, а колико је мени познато, не може све што се прогласи законом да се сматра законом. Нпр. оно кад су комунисти донели закон да судија не мора да се руководи доказима, већ да суди по сопственом нахођењу. Дакле кад се успостави правни/законити поредак, осуђени по тим законима се рехабилитују, а доносиоци таквих закона се изводе на суд. Што се наравно није десило у случају комуниста.

[Николај]

Мислим да је овде дошло до неспоразума. Ја сам спомињао радње немачке власти од 1933. до 1945. које су биле законите. На пример, прво шта ми пада на памет: ако нејеврејин ступи у сексуалну везу са Јеврејком, по тада важећем немачком закону имало се приступити кастрацији нејеврејина. Дакле, извршна власт је радила по законима који су донети од стране законодавне власти. И све је било легално и легитимно. На суђењу нациналсоцијалистима се судило по правилима који су те немачке законе сматрали антицивилизацисјским и злочиначким. Дакле, читава немачка држава је проглашена злочиначком, и њој се заправо судило у Нирнбергу - тако сам ја схватио Весну Ракић Воденилић.

Сећам се примера са факултета. За време рата један немачки војник је дошао кући на одсуство са Источног фронта. Почео је да критикује Хитлера и рат који се водио. Жена оде у полицију и пријави га, јер је то било кажњиво дело. Осуде га на затворску казну и некако преживи рат. После рата, нормално, поднесе тужбу за развод.
Жена се бранила тиме да је само испунила своју законску обавезу. То јесте била тада законска обавеза али сам закон је био проблематичан, јер је био огроман корак уназад у односу на цивилизацијске установе тог доба. И наравно суд их разведе.

После 1945. године, сви ти нирнбершки и други закони били су укинути и Немачка са тоталитарне позиције враћена на нормалан колосек. Код нас је био обрнут процес. Све предратне демократске и цивилизацијске тековине биле су поништене, а земља бачена под најгору тиранију. Онда је и Југославија имала такве "законе", не расне као Немачка, али у сваком случају диктаторске.

[Vlad Alekš]

Мислим да је овде дошло до неспоразума. Ја сам спомињао радње немачке власти од 1933. до 1945. које су биле законите. На пример, прво шта ми пада на памет: ако нејеврејин ступи у сексуалну везу са Јеврејком, по тада важећем немачком закону имало се приступити кастрацији нејеврејина. Дакле, извршна власт је радила по законима који су донети од стране законодавне власти. И све је било легално и легитимно. На суђењу нациналсоцијалистима се судило по правилима који су те немачке законе сматрали антицивилизацисјским и злочиначким. Дакле, читава немачка држава је проглашена злочиначком, и њој се заправо судило у Нирнбергу - тако сам ја схватио Весну Ракић Воденилић.

Сећам се примера са факултета. За време рата један немачки војник је дошао кући на одсуство са Источног фронта. Почео је да критикује Хитлера и рат који се водио. Жена оде у полицију и пријави га, јер је то било кажњиво дело. Осуде га на затворску казну и некако преживи рат. После рата, нормално, поднесе тужбу за развод.
Жена се бранила тиме да је само испунила своју законску обавезу. То јесте била тада законска обавеза али сам закон је био проблематичан, јер је био огроман корак уназад у односу на цивилизацијске установе тог доба. И наравно суд их разведе.

После 1945. године, сви ти нирнбершки и други закони били су укинути и Немачка са тоталитарне позиције враћена на нормалан колосек. Код нас је био обрнут процес. Све предратне демократске и цивилизацијске тековине биле су поништене, а земља бачена под најгору тиранију. Онда је и Југославија имала такве "законе", не расне као Немачка, али у сваком случају диктаторске.

Da, sve je jasno kao dan za onoga ko hoće da razume. Dve osnovne greške u premisama pravi drugarica Vodinelić. Prva je u tome što, kao što već napisah ranije, ona polazi od pretpostavke da Draža jeste bio kvisling, pa njegov proces poredi sa procesima svim ostalim kvislinzima, umesto da njegov slučaj poredi sa slučajvima antiokupatorskih vođa Poljske, na primer. I druga greška je ova koju si sada naveo. Užas me prožima kad se setim da je ona profesor na fakultetu.

[Vlad Alekš]

Evo jednog interesantnog bloga, ne znam da li je linkovan ovde:

http://misamajic.com/2015/05/16/rehabilitacija/

U komentarima se pojavljuje Milan Parivodić, a kasnije i drugarica Vodinelić, koja, pak, spominje Apisa, baš kao i mi onomad.

[Felix]

Evo jednog interesantnog bloga, ne znam da li je linkovan ovde:

http://misamajic.com/2015/05/16/rehabilitacija/

U komentarima se pojavljuje Milan Parivodić, a kasnije i drugarica Vodinelić, koja, pak, spominje Apisa, baš kao i mi onomad.

Текст је изврстан! Обавезно прочитајте. А и у коментару је судија Мајић буквално разбуцао Водинелићку.

[Брада]

Публициста Милан Видојевић се дотакао теме о Дражи Михаиловићу,
12:10 :