05-10-2025, 03:35 PM
Нећемо никада престати нашу борбу нити повити главу пред нашим непријатељима Немцима, који користе извесне заблуделе синове српског народа као што су недићевци и љотићевци.
Д М
Биографије четника
Нећемо никада престати нашу борбу нити повити главу пред нашим непријатељима Немцима, који користе извесне заблуделе синове српског народа као што су недићевци и љотићевци.
Д М
21-10-2025, 10:50 AM
Прикази књиге
Лазар Радан, ПОРУЧНИК ЈУГОСЛОВЕНСКЕ ВОЈСКЕ КРСТО ЂЕРИЋ (1911–1942) – ХЕРОЈ ЈУНСКОГ УСТАНКА НА ТРУСИНИ 1941. ГОДИНЕ, Требиње, Задужбина „Кнез Мирослав Хумски“, 2024, 121.
Поручник Ђерић, рођен 1911. године у селу Горња Трусина недалеко од Невесиња, био је једна од најзначајнијих личности устанка српског народа који је у том крају подигнут већ јуна 1941. године. У питању је био један од најраније исказаних облика отпора у окупираној Југославији, организован као реакција на већ отпочеле усташке злочине у Херцеговини, а које су устаници Невесињског среза, предвођени Ђерићем, у великој мјери успјели оружано спријечити у свом крају. У историографији социјалистичке Југославије ријетко помињан, у позитивном контексту никада, организационе и војничке заслуге Крста Ђерића као школованог официра приписиване су другима, а сјећање на њега у Невесињу и објективно историографско одређење његове улоге, изостали су.
Ратни пут Ђерићевог 25. артиљеријског пука Југословенске војске од 6. априла 1941. године, био је тема сљедећег поглавља, гдје је аутор, сем основних информација о судбини Ђерића у насталом хаосу, дао и преглед организационе структуре Југословенске војске у данима почетка рата. Радан описује и долазак окупаторских снага у Невесињски срез, те предочава политичке и административне околности новонастале ситуације у том дијелу новостворене Независне Државе Хрватске, а затим и прва насиља која су започела успостављањем њених власти и кулминирала масовним ратним злочинима који су били дефинитивни окидач за почетак устанка. Иако наглашава да је током љета 1941. године, као и у већини других крајева НДХ, устаничка „војска у себи објединила, усред егзистенцијалне угрожености народа, све чиниоце – и националисте и комунисте“,
Радан скреће пажњу на околности које су у каснијем периоду одредиле развој ситуације и епилог заједничке устаничке пушке невесињских Срба. Највећу пажњу и неке од главних закључака ове студије Радан преноси у поглављу о сукобима на Трусини током 1941. године. У вези са том етапом устанка, он Ђерића описује као краљевог официра „који је имао војно искуство“ и као такав командовао „јединицама састављеним од његових комшија и сељана“. Тим описима он додаје критику послијератне историографије која је из идеолошких разлога Ђерићеве заслуге приписивала другима – потоњим борцима партизанског покрета. Свакако најзначајнији догађај који се десио на том простору прве ратне године било је убиство усташког сатника-мајора Мија Бабића, једног од најближих Павелићевих људи. Околности тог устаничког подвига, у коме је Ђерић несумњиво имао битну улогу, посебна су тема Радановог рада.
У завршним разматрањима, Радан расвјетљава околности трагичне смрти поручника Ђерића, до које није дошло у борби са окупатором, него од руке доскорашњих сабораца са којима није дијелио идеолошке свјетоназоре. У вези с тим, он објашњава један од феномена који су обиљежили тај период рата у Херцеговини, као и оближњој Црној Гори. У питању су неки од најбруталнијих примјера „црвеног терора“ у окупираној Југославији, еуфемистички називани „лијевим скретањима“. Поред карактера и околности тих злочина, Радан је недвосмислено и аргументовано окарактерисао и главне актере тих догађаја. Међу њима и некадашњег шпанског борца, а касније команданта Четврте југословенске армије и народног хероја Петра Драпшина, који је лично извршио егзекуцију Ђерића, претходно ухапшеног због одбијања да се прикључи партизанском покрету. Осим самих описа ових догађаја, Радан је објаснио и политичку платформу која је Комунистичкој партији Југославије била основ за такве поступке, закључујући да они „нису били продукт одлуке неких локалаца и заправо нису била нека ’скретања’, већ је то била јасно и искључиво директива ВШ и званична политичка платформа вођства комунистичког покрета у Југославији“
Немања Вујић
https://istorija20veka.rs/wp-content/upl...61-262.pdf
Лазар Радан, ПОРУЧНИК ЈУГОСЛОВЕНСКЕ ВОЈСКЕ КРСТО ЂЕРИЋ (1911–1942) – ХЕРОЈ ЈУНСКОГ УСТАНКА НА ТРУСИНИ 1941. ГОДИНЕ, Требиње, Задужбина „Кнез Мирослав Хумски“, 2024, 121.
Поручник Ђерић, рођен 1911. године у селу Горња Трусина недалеко од Невесиња, био је једна од најзначајнијих личности устанка српског народа који је у том крају подигнут већ јуна 1941. године. У питању је био један од најраније исказаних облика отпора у окупираној Југославији, организован као реакција на већ отпочеле усташке злочине у Херцеговини, а које су устаници Невесињског среза, предвођени Ђерићем, у великој мјери успјели оружано спријечити у свом крају. У историографији социјалистичке Југославије ријетко помињан, у позитивном контексту никада, организационе и војничке заслуге Крста Ђерића као школованог официра приписиване су другима, а сјећање на њега у Невесињу и објективно историографско одређење његове улоге, изостали су.
Ратни пут Ђерићевог 25. артиљеријског пука Југословенске војске од 6. априла 1941. године, био је тема сљедећег поглавља, гдје је аутор, сем основних информација о судбини Ђерића у насталом хаосу, дао и преглед организационе структуре Југословенске војске у данима почетка рата. Радан описује и долазак окупаторских снага у Невесињски срез, те предочава политичке и административне околности новонастале ситуације у том дијелу новостворене Независне Државе Хрватске, а затим и прва насиља која су започела успостављањем њених власти и кулминирала масовним ратним злочинима који су били дефинитивни окидач за почетак устанка. Иако наглашава да је током љета 1941. године, као и у већини других крајева НДХ, устаничка „војска у себи објединила, усред егзистенцијалне угрожености народа, све чиниоце – и националисте и комунисте“,
Радан скреће пажњу на околности које су у каснијем периоду одредиле развој ситуације и епилог заједничке устаничке пушке невесињских Срба. Највећу пажњу и неке од главних закључака ове студије Радан преноси у поглављу о сукобима на Трусини током 1941. године. У вези са том етапом устанка, он Ђерића описује као краљевог официра „који је имао војно искуство“ и као такав командовао „јединицама састављеним од његових комшија и сељана“. Тим описима он додаје критику послијератне историографије која је из идеолошких разлога Ђерићеве заслуге приписивала другима – потоњим борцима партизанског покрета. Свакако најзначајнији догађај који се десио на том простору прве ратне године било је убиство усташког сатника-мајора Мија Бабића, једног од најближих Павелићевих људи. Околности тог устаничког подвига, у коме је Ђерић несумњиво имао битну улогу, посебна су тема Радановог рада.
У завршним разматрањима, Радан расвјетљава околности трагичне смрти поручника Ђерића, до које није дошло у борби са окупатором, него од руке доскорашњих сабораца са којима није дијелио идеолошке свјетоназоре. У вези с тим, он објашњава један од феномена који су обиљежили тај период рата у Херцеговини, као и оближњој Црној Гори. У питању су неки од најбруталнијих примјера „црвеног терора“ у окупираној Југославији, еуфемистички називани „лијевим скретањима“. Поред карактера и околности тих злочина, Радан је недвосмислено и аргументовано окарактерисао и главне актере тих догађаја. Међу њима и некадашњег шпанског борца, а касније команданта Четврте југословенске армије и народног хероја Петра Драпшина, који је лично извршио егзекуцију Ђерића, претходно ухапшеног због одбијања да се прикључи партизанском покрету. Осим самих описа ових догађаја, Радан је објаснио и политичку платформу која је Комунистичкој партији Југославије била основ за такве поступке, закључујући да они „нису били продукт одлуке неких локалаца и заправо нису била нека ’скретања’, већ је то била јасно и искључиво директива ВШ и званична политичка платформа вођства комунистичког покрета у Југославији“
Немања Вујић
https://istorija20veka.rs/wp-content/upl...61-262.pdf
29-10-2025, 08:56 PM
На сајту Америчког националног архива се налази десетак страница о Звонку Вучковићу
https://catalog.archives.gov/id/26300805
Са овог линка се може читати
https://s3.amazonaws.com/NARAprodstorage...older6.pdf
Ту се налази писмо америчког официра из Контраобавештајног корпуса (ЦИЦ) у коме се каже да је Звонко био од непроцењиве услуге за Савезнички циљ и да би се ценила свака помоћ Звонку. Онда следи Звонкова изјава о томе како су четници спасавали савезничке авијатичаре.
Потом следи једно Сајцово писмо упућено Звонку где Сајц похвално говори о Звонку и нада се сусрету са њим.
Онда следи једно писмо америчког наредника у коме се захваљује Звонку што га је спасао.
Такође још једно писмо захвалности упућено Звонку или Џимију како стоји у писму.
Још једно писмо од бившег америчког поручника упућено Звонку. Онда се даље набрајају људи који су радили са капетанима Лазаревићем и Вучковићем.
И у наредном документу (два примерка) се помињу активности капетана Димитрија Лазаревића.
https://catalog.archives.gov/id/26300805
Са овог линка се може читати
https://s3.amazonaws.com/NARAprodstorage...older6.pdf
Ту се налази писмо америчког официра из Контраобавештајног корпуса (ЦИЦ) у коме се каже да је Звонко био од непроцењиве услуге за Савезнички циљ и да би се ценила свака помоћ Звонку. Онда следи Звонкова изјава о томе како су четници спасавали савезничке авијатичаре.
Потом следи једно Сајцово писмо упућено Звонку где Сајц похвално говори о Звонку и нада се сусрету са њим.
Онда следи једно писмо америчког наредника у коме се захваљује Звонку што га је спасао.
Такође још једно писмо захвалности упућено Звонку или Џимију како стоји у писму.
Још једно писмо од бившег америчког поручника упућено Звонку. Онда се даље набрајају људи који су радили са капетанима Лазаревићем и Вучковићем.
И у наредном документу (два примерка) се помињу активности капетана Димитрија Лазаревића.
29-10-2025, 11:56 PM
(29-10-2025, 08:56 PM)Митић Пише: На сајту Америчког националног архива се налази десетак страница о Звонку Вучковићу
https://catalog.archives.gov/id/26300805
Са овог линка се може читати
https://s3.amazonaws.com/NARAprodstorage...older6.pdf
Ту се налази писмо америчког официра из Контраобавештајног корпуса (ЦИЦ) у коме се каже да је Звонко био од непроцењиве услуге за Савезнички циљ и да би се ценила свака помоћ Звонку. Онда следи Звонкова изјава о томе како су четници спасавали савезничке авијатичаре.
Потом следи једно Сајцово писмо упућено Звонку где Сајц похвално говори о Звонку и нада се сусрету са њим.
Онда следи једно писмо америчког наредника у коме се захваљује Звонку што га је спасао.
Такође још једно писмо захвалности упућено Звонку или Џимију како стоји у писму.
Још једно писмо од бившег америчког поручника упућено Звонку. Онда се даље набрајају људи који су радили са капетанима Лазаревићем и Вучковићем.
И у наредном документу (два примерка) се помињу активности капетана Димитрија Лазаревића.
Да ли постоји ма шта слично за комунисте?
Јер они тврде да су спашавали много више - то јест, највише.
30-10-2025, 09:01 AM
Митићу, је ли ово преписка кад је Звонко тражио да му се покрију трошкови пута? До Париза мислим, да би се видео са неким Америчким официром.
30-10-2025, 09:13 AM
(30-10-2025, 09:01 AM)ватхра Пише: Митићу, је ли ово преписка кад је Звонко тражио да му се покрију трошкови пута? До Париза мислим, да би се видео са неким Америчким официром.
Тако стоји у писму од 7. октобра 1946. које је написао Ентони Рагонети из Контраобавештајног корпуса. Овај Рагонети је највероватније мајор по чину, пошто се наводи да је био помоћник потпуковника.
Звонко је требало да иде у Париз како би се видео са Мекдауелом који је учествовао на конференцији у Паризу као помоћник америчких представника. Због тог пута је Звонку била потребна помоћ, како пише Рагонети.
А у писму од 11. фебруара 1947. године стоји како је Звонко добио новчану помоћ због његове помоћи Американцима.
30-10-2025, 12:35 PM
30-10-2025, 01:59 PM
Можда се део одговора налази у једном писму Дејвида Мартина од 20. јула 1985. године.
Цитат:
"У том смислу, не бих имао ништа против ако би се амерички пилоти које је Тито спасао окупили и затражили закон који би им дозволио да на савезној земљи подигну споменик којим би изразили своју захвалност за спасавање њихових живота. Сматрам да је вредно пажње да није постојала организација америчких пилота које је спасао маршал Тито; заправо, колико ја знам, није било ни писма уреднику од било ког пилота. Не кажем да су их партизани систематски злостављали. Уопштено говорећи, према њима се поступало како треба, у смислу да им је пружена храна и медицинска помоћ и да нису предати Немцима. Али, уз неколико изузетака, били су изложени условима сличним кућном притвору, што им је давало мало могућности да разговарају или размењују мисли са својим партизанским спасиоцима. Нису третирани као непријатељи, али нису третирани ни као пријатељи и савезници.
С друге стране, пилотима које су спасиле Михаиловићеве снаге дата је потпуна слобода кретања. Колективно, они имају веома широк контакт са четничким сељацима. Ако су, после 40 година, и даље мотивисани и емоционално посвећени да некако изразе своју захвалност, то је зато што су их бројни контакти убедили да Михаиловић и његове снаге представљају политичку филозофију сличну њиховој, и зато што су пилоте прихватали као драгоцене савезнике, важније од њих самих за победоносни завршетак рата против нациста. Из тог разлога, увек су прво хранили америчке пилоте, а сами су се сналазили са оним што је остало - што је често било мало или нимало."
Овај документ се налази на сајту Библиотеке Роналда Регана
https://www.reaganlibrary.gov/public/202...VMMmFhCIjw
Цитат:
"У том смислу, не бих имао ништа против ако би се амерички пилоти које је Тито спасао окупили и затражили закон који би им дозволио да на савезној земљи подигну споменик којим би изразили своју захвалност за спасавање њихових живота. Сматрам да је вредно пажње да није постојала организација америчких пилота које је спасао маршал Тито; заправо, колико ја знам, није било ни писма уреднику од било ког пилота. Не кажем да су их партизани систематски злостављали. Уопштено говорећи, према њима се поступало како треба, у смислу да им је пружена храна и медицинска помоћ и да нису предати Немцима. Али, уз неколико изузетака, били су изложени условима сличним кућном притвору, што им је давало мало могућности да разговарају или размењују мисли са својим партизанским спасиоцима. Нису третирани као непријатељи, али нису третирани ни као пријатељи и савезници.
С друге стране, пилотима које су спасиле Михаиловићеве снаге дата је потпуна слобода кретања. Колективно, они имају веома широк контакт са четничким сељацима. Ако су, после 40 година, и даље мотивисани и емоционално посвећени да некако изразе своју захвалност, то је зато што су их бројни контакти убедили да Михаиловић и његове снаге представљају политичку филозофију сличну њиховој, и зато што су пилоте прихватали као драгоцене савезнике, важније од њих самих за победоносни завршетак рата против нациста. Из тог разлога, увек су прво хранили америчке пилоте, а сами су се сналазили са оним што је остало - што је често било мало или нимало."
Овај документ се налази на сајту Библиотеке Роналда Регана
https://www.reaganlibrary.gov/public/202...VMMmFhCIjw
30-10-2025, 05:30 PM
(30-10-2025, 01:59 PM)Митић Пише: Можда се део одговора налази у једном писму Дејвида Мартина од 20. јула 1985. године.
Цитат:
"У том смислу, не бих имао ништа против ако би се амерички пилоти које је Тито спасао окупили и затражили закон који би им дозволио да на савезној земљи подигну споменик којим би изразили своју захвалност за спасавање њихових живота. Сматрам да је вредно пажње да није постојала организација америчких пилота које је спасао маршал Тито; заправо, колико ја знам, није било ни писма уреднику од било ког пилота. Не кажем да су их партизани систематски злостављали. Уопштено говорећи, према њима се поступало како треба, у смислу да им је пружена храна и медицинска помоћ и да нису предати Немцима. Али, уз неколико изузетака, били су изложени условима сличним кућном притвору, што им је давало мало могућности да разговарају или размењују мисли са својим партизанским спасиоцима. Нису третирани као непријатељи, али нису третирани ни као пријатељи и савезници.
С друге стране, пилотима које су спасиле Михаиловићеве снаге дата је потпуна слобода кретања. Колективно, они имају веома широк контакт са четничким сељацима. Ако су, после 40 година, и даље мотивисани и емоционално посвећени да некако изразе своју захвалност, то је зато што су их бројни контакти убедили да Михаиловић и његове снаге представљају политичку филозофију сличну њиховој, и зато што су пилоте прихватали као драгоцене савезнике, важније од њих самих за победоносни завршетак рата против нациста. Из тог разлога, увек су прво хранили америчке пилоте, а сами су се сналазили са оним што је остало - што је често било мало или нимало."
Овај документ се налази на сајту Библиотеке Роналда Регана
https://www.reaganlibrary.gov/public/202...VMMmFhCIjw
Браво за ово?
Дакле, не постоји ништа познато да авијатичари говоре са захвалношћу о бољшевицима?
30-10-2025, 10:18 PM
(30-10-2025, 01:59 PM)Митић Пише: Можда се део одговора налази у једном писму Дејвида Мартина од 20. јула 1985. године.
Цитат:
"У том смислу, не бих имао ништа против ако би се амерички пилоти које је Тито спасао окупили и затражили закон који би им дозволио да на савезној земљи подигну споменик којим би изразили своју захвалност за спасавање њихових живота. Сматрам да је вредно пажње да није постојала организација америчких пилота које је спасао маршал Тито; заправо, колико ја знам, није било ни писма уреднику од било ког пилота. Не кажем да су их партизани систематски злостављали. Уопштено говорећи, према њима се поступало како треба, у смислу да им је пружена храна и медицинска помоћ и да нису предати Немцима. Али, уз неколико изузетака, били су изложени условима сличним кућном притвору, што им је давало мало могућности да разговарају или размењују мисли са својим партизанским спасиоцима. Нису третирани као непријатељи, али нису третирани ни као пријатељи и савезници.
С друге стране, пилотима које су спасиле Михаиловићеве снаге дата је потпуна слобода кретања. Колективно, они имају веома широк контакт са четничким сељацима. Ако су, после 40 година, и даље мотивисани и емоционално посвећени да некако изразе своју захвалност, то је зато што су их бројни контакти убедили да Михаиловић и његове снаге представљају политичку филозофију сличну њиховој, и зато што су пилоте прихватали као драгоцене савезнике, важније од њих самих за победоносни завршетак рата против нациста. Из тог разлога, увек су прво хранили америчке пилоте, а сами су се сналазили са оним што је остало - што је често било мало или нимало."
Овај документ се налази на сајту Библиотеке Роналда Регана
https://www.reaganlibrary.gov/public/202...VMMmFhCIjw
Глупост.
Треба погледати шта су писали и једни и други спашени авијатичари (у архивским документима, не у делима фикције).
Разговарање са локалцима... Американци су слабо говорили друге језике. А енглески се слабо говорио на овим просторима - углавном ко је живео у Америци или се школовао - оба случаја прилично ретка.
Зашто је уз помоћ тајне службе организовано сведочење евакуисаних авијатичара од стране четника, а зашто ништа слично није организовано за евакуисане од стране партизана у доба Макартијеве Америке је излишно објашњавати.
30-10-2025, 10:57 PM
У чему се састојала та помоћ тајне службе? Које уопште службе?
Подршка студентима!
# ПУМПАЈ!
30-10-2025, 10:59 PM
Макартизам је трајао током 50-их година прошлог века.
Могли су да их интервјуишу и 60-их и 70-их година.
Могли су да их интервјуишу и 60-их и 70-их година.
30-10-2025, 11:07 PM
(30-10-2025, 10:57 PM)Chicot Пише: У чему се састојала та помоћ тајне службе? Које уопште службе?
Погледај ко је сведочио пред Комитетом за праведно суђење Дражи Михаиловићу.
Сви агенти ОСС који су били у мисији Халијард.
Плус авијатичари који нису били међусобно повезани. Плус су имали приступ Escape Statements.
Да се све то десило спонтано у пар месеци је неизводљиво.
Без знања и сагласности ОСС то није могло да се деси.
30-10-2025, 11:15 PM
Тешко да су сведочили са знањем и сагласношћу ОСС, пошто у то време иста више није постојала. Агенти осс у време Халијарда су могли да предстсвљају само себе.
Подршка студентима!
# ПУМПАЈ!
« Старије Теме | Новије Теме »
Корисника прегледа ову тему: 1 Гост(а)