[Милослав Самарџић]

Можда се део одговора налази у једном писму Дејвида Мартина од 20. јула 1985. године.

Цитат:

"У том смислу, не бих имао ништа против ако би се амерички пилоти које је Тито спасао окупили и затражили закон који би им дозволио да на савезној земљи подигну споменик којим би изразили своју захвалност за спасавање њихових живота. Сматрам да је вредно пажње да није постојала организација америчких пилота које је спасао маршал Тито; заправо, колико ја знам, није било ни писма уреднику од било ког пилота. Не кажем да су их партизани систематски злостављали. Уопштено говорећи, према њима се поступало како треба, у смислу да им је пружена храна и медицинска помоћ и да нису предати Немцима. Али, уз неколико изузетака, били су изложени условима сличним кућном притвору, што им је давало мало могућности да разговарају или размењују мисли са својим партизанским спасиоцима. Нису третирани као непријатељи, али нису третирани ни као пријатељи и савезници.

С друге стране, пилотима које су спасиле Михаиловићеве снаге дата је потпуна слобода кретања. Колективно, они имају веома широк контакт са четничким сељацима. Ако су, после 40 година, и даље мотивисани и емоционално посвећени да некако изразе своју захвалност, то је зато што су их бројни контакти убедили да Михаиловић и његове снаге представљају политичку филозофију сличну њиховој, и зато што су пилоте прихватали као драгоцене савезнике, важније од њих самих за победоносни завршетак рата против нациста. Из тог разлога, увек су прво хранили америчке пилоте, а сами су се сналазили са оним што је остало - што је често било мало или нимало."

Овај документ се налази на сајту Библиотеке Роналда Регана

https://www.reaganlibrary.gov/public/202...VMMmFhCIjw

Глупост. 
Треба погледати шта су писали и једни и други спашени авијатичари (у архивским документима, не у делима фикције).
Разговарање са локалцима... Американци су слабо говорили друге језике. А енглески се слабо говорио на овим просторима - углавном ко је живео у Америци или се школовао - оба случаја прилично ретка.

Зашто је уз помоћ тајне службе организовано сведочење евакуисаних авијатичара од стране четника, а зашто ништа слично није организовано за евакуисане од стране партизана у доба Макартијеве Америке је излишно објашњавати.

Ово је било у другој половини 1940-тих, када је било обратно: Дражин орден нису смели да објаве, а правили су невиђену пропаганду у корист Тита. Имам видео клипове, филмске журнале, америчке, као да су из БГ тога доба.
Макартизам је дошао касније.

[Митић]

Коста Николић, "Драгиша Васић - Скица за портрет једног нацоналног револуционара", Историја 20. века, Година 15, бр. 1, Београд 1997. година, стр 97-106

https://istorija20veka.rs/wp-content/upl...1997_1.pdf

[Краљевина Шумадија]

Акт. коњ. мајор СВЕТОЗАР Д. МИЛОЈЕВИЋ ТОЗА
Рођен је 17. јан. 1906. у Београду, од оца див. ђенерала Драгомира С. Милојевића (1874-1942) и мајке Катарине р. Мићић. Отац Драгомир у Балканским ратовима био је начелник Штаба Дринске дивизије I позива, а у Првом св. рату командант Дунавске дивизије, између осталог. Деда Светозар вршио је дужност гл. благајника Министарства финансија са кр. 19. века, а по мајчиној страни био је потомак сердара Јована Мићића (1785-1844).
Светозар Тоза био је акт. оф. са свршеном НШ и ВШ ВА. Током 1935. налазио се као приправник за ђенералштабну струку. Једно време био је и пом. војног аташеа у Паризу.
Након Априлског рата 1941. избегава заробљеништво и у Херцеговини, јуна месеца, он се сусреће са оф. Јов. Дероком, Ник. Стојисављевићем и Зв. Вучковићем, и од њих сазнаје за пуков. Дражу и непредату војску на Равној Гори. Крајем истог месеца илегално улази у Београд и повезује се са браћом мај. Тодоровић, Рад. Ђурићем и са осталима официрима постаје оснивач ГШ 2. Мајор Милојевић био је предвиђен за команданта ГШ 12, али Дража, депешом то оспорава:"...он може прво у шуму као обичан борац, па тек онда да аспирира на команданта, многи мисле да смо ми само зато да делимо положаје, многи ће се преварити..." Ипак непосредне старешине су га све више истицале, па тако мај. Радослав Ђурић описује Тозу као "...поштену, искрену и енергичну личност..." и на Ђурићев предлог мај. Милојевић је требао бити постављен за команданта Власинског корпуса. У последњем тренутку, Дрража је променио одлуку и Милојевића одредио за команданта Штаба Северних покрајина, 1943. На крају, Дража је уважио чињеницу и околности да је Тоза имао говорну слабост у замуцкивању и одредио му је овакву мању оперативну дужност. Његова шифрована имена била су: "Прин-Прин" и "Срђа". У сталном истицању и доказивању вршио је деликатне акције предвиђене за ниже војне чинове и тако је био заробљен од Немаца ( Сталаг В-Д Стразбур )
Преживео је рат и настанио се у Француској. Ту је приступио њиховој Легији странаца и ускоро добио чин потпуковника на дужности команданта батаљона. Погинуо је код Дијен Бијен Фуа у Вијетнаму 13. марта (7. маја ?) 1954. године. Његова официрска шапка чува се у музеју Легије, у Орлану.
Тозина сестра Драгослава била је удата за ђенерала Петра Петровића.

[Краљевина Шумадија]

Рез. судс. поручник Др ТОДОР Р. БЛАГОЈЕВИЋ ТОДА
Рођен је 4. маја 1908. у сеоској Лешници, код Лознице, у домаћинској кући сељака, оца Ристе и мајке Ангелине. Е, ту и од таквих родитеља родило се и сподигло шесторо деце, од којих су троје постали доктори наука.
Тодор је завршио ош у родној Лешници, ниже разреде гимназије у Лозници, а више у Шапцу. Правни факултет свршио је на београдском универзитету и 1939. докторирао. Овај правник и рез. официр од 1935, бавио се адвокатуром у Београду, а потом након стажа судског приправника, постао је судија.
Након окупације укључује се у рад илегалног тзв. Цивилног Штаба Команде Београда. О свему је био обавештен мајор Драгослав Рачић, који депешом од августа 1942. извештава ђенерала Михаиловића да је рез. пор. Благојевић "...на списку официра на које се рачуна..." 4. децембра 1942. Тодор се одјављује са београдске адресе : Хиландарска 20-III и одлази за Лозницу, где покушава своје активности да замаскира отварањем адвокатске канцеларије. Врло брзо са групом интелектуалаца - рез. официра и официра у пензији формирао је снажан позадински центар у самој Лозници за многе потребе бораца Церско-мајев. групе корпуса. Неко их је пријавио и на једном од састанака сви су били похватани. Након тешке истраге и мучења већина је отерана на Бањицу, а само је рез. поручник Тодор Благојевић, који је означен за вођу, отеран у Шабац и стрељан у шуми Јеленчи, 1943.
Тодорова сестра и брат:
Др Јелена Благојевић (биолошке науке) и Др Милан Благојевић (медицинске науке), творац бгд. офтамолошке специјализације.

[Краљевина Шумадија]

Из листа "СРПСКА ЗАСТАВА", органа Команде Зап. Босне, на Видовдан, 28. јуна 1944, бр. 5, Година II, стр.19

ДУШАН ЛУЖИЈА ДУО - борац 3. чете I батаљона II бригаде Босанско - крајишког корпуса, у партизанској заседи, кроз борбу, био тешко рањен и заробљен у с. Кмећани, ср. Бања Лука, 31. маја 1944. У оближњој шуми зверски избоден ножевима, извађене су му очи, а нос и уши одсечени, и тако покривен грањем.

[Monarhist]

Војвода Славко Алексић
(1956-2025)

Бог нека му душу прости и настани у Царство Небеско!

[Краљевина Шумадија]

Др ЈОВАН ЖАН К. СПАСОЈЕВИЋ лекар Авалског корпуса.
Син Косте Спасојевића, учитеља и деловође округа Топличког, који је био, поред осталог и оснивач прокупачке гимназије и листа: "Топличке новине" у Прокупљу. Јован је са оцем прегазио Албанију и био од српске владе одпослат у Француску, где је свршио студије медецине. Касније, у Србији, Јован је постао једини специјалиста за кожне и венеричне болести. Након Првог св. рата, због проституције велики број корисника, јављао се у болницу. Тако је, 1928. год,  настала Амбуланта за кожне и венеричне болести (општ. зграда на Каленићевој пијаци), а главни стручњак је био др Спасојевић, а у ствари обављао је и послове болничара, служитеља... све.  1938. године амбуланта се преселила у новосазидану зграду: "Градска поликлиника за кожне и венеричне болести" (ул. Џ. Вашингтона), којом је управљао др Спасојевић.  Исте године након посете француског научника др Потрија, и др Јован и поликлиника добили су највише оцене.
Током 1931. године основао је прво Удружење Топличана у Београду. Ускоро је ово Удружење послало 4 т. садница сортних јабука, које су посађене са обе стране пута Ниш - Куршумлија, да би се путници - намерници освежили и да сиротиња може да набере себи јабука за зиму. Др Јован Спасојевић је био и предс. Српског лоптачког савеза, члан УО н.к. БСК.
Током окупације пружао је здравствене услуге и ван своје специјалности, како легално, тако  и илегално за потребе ЈВуО. Најзад, добровољно, по својој савести изашао је из Београда на терен и постао лекар Авалског корпуса, пружајући услуге колико је могао и локалном становништву. Опет, по свом избору, кренуо је на пут, сада Босанске голготе.  Др Јован Спасојевић, поуздано, марта 1945. је био у животу (пл. Вучјак). Од тада, бар за мене, губи му се траг.
Јованова супруга исто је била лекар и исто француски ђак (1921.) - др Милица Мирковић-Спасојевић. Још као млада гимназијалка, током Балканског рата радила је, добровољно, у војној болници Црвеног крста. Касније, као лекар за болести деце у београдским диспанзерима "Српска Мајка" и "Кап Млека". Истакнути члан београдског Друштва за помагање сиротињи и сузбијању просјачења. Умрла је 1936. године у Београду.
Јованова сестра Даница, била је удата за Јована Чемерикића, предс. општ. Ниш, током окупације, а стрљаног од комуниста октобра 1944.
Ако ко има шта да допуни или измени, нека то и учини.

[Милослав Самарџић]

Одличан посао радиш са овим биографијама.

[Краљевина Шумадија]

Хвала.