02-02-2017, 02:59 PM
Може, пређи преко брда и сазнај, па нам овде напиши.
Биографије четника
02-02-2017, 03:07 PM
Има то Зоран у малом прсту, камоли у великом мозгу.
,,Пећине слободних Српских планина се отварају за једну ноћ и ми ћемо свакоме положити рачун о нашем двогодишњем раду у шуми. Тешко ономе ко овај рачун не буде полагао."
02-02-2017, 04:31 PM
02-02-2017, 04:53 PM
02-02-2017, 05:13 PM
(02-11-2016, 06:04 PM)Зоран Недељковић Пише: ђак - наредник АНТУН С. РАЧИЋСупер си ово ископао, то је трећи Пашићев унук у четницима.
Унук Николе Пашића. Рођен 1920.год, од оца др. Стефија Рачића и мајке Петрославе-Паве, која је била ћерка Николе Пашића.Предс. Управног одбора омлад. ЈРЗ у Цавтату, 1938.год. Предрат је живео је у Београду, Француска улица бр. 21.
Антун, као студент права, ступа у Равногорску организацију у Београду, 1942.год.
Помоћник шефа I сектора-војна обавештења Главног обавештајног центра ОБС Војног Штаба Команде Београда ГШ 2, од поч.1944.год.
Шифрована имена : Мома, Џони, Антон, Антоније.
После рата осуђен на 10.год. робије, са принудним радом и 5 год. губитка грађанских права, по излску са робије. Имовина конфискована, а мајци Пави, Пашићевој ћерци дат је један собичак на тавану њене куће уз енормну кирију.
Ђак-наредник Антун Рачић умро је 1994.год.
Антунов отац, др. Стефи Рачић, био је србин-римокатолик из Цавтата, директор Дубровачке пловидбе, умро 1937.год.
Антунова сестра је Катарина{1919-1946}, која је била удата{1940, на венчању, кум је био кнез Павле Карађорђевић} за акт.арт.поручника КЈВ Тејмураза К. Багратиона-Мухранскија, сина ђурђијанског атамана и принцезе Татјане Романов, рођаке Николе II, последњег руског цара. После октоб. револуције 1917.год, Тејмуразова мајка се закалуђерила у једном женском манастиру у окол. Јерусалима. Иначе Баграционов прадеда командовао је коњицом у борби против Наполеона, 1812.год.
02-02-2017, 10:39 PM
писао сам ово некад давно на погрешној теми, па нека и овде..
Арсо Копривица (Бандин Оџак код Сокоца 5. мај 1895 - август 1944 село Тишћа код Власенице)
![[Слика: arso_koprivica_39.png]](http://s29.postimg.org/kztevyu93/arso_koprivica_39.png)
Један од најинтелигентнијих људи са Романије, од оца Јована и мајке Албе (р. Ћорић) био је инжињер агрономије. Током краљевине Југославије, радикали су га сматрали великим непријатељем у политичкој борби па су га назвали комунистичком присталицом (што он није био, напротив). Арсо је био ученик Богословије. Након Првог свјетског рата, држава тражила је кандидате разних занимања и нудила им стипендије и одлазак на студије у Прагу. Арсо напушта Богословију и одлази у Чехословачку, на студије агрономије. Након двије године проведене у Прагу, држава му, као и осталим студентима, отказује стипендију. Тада се Арсо посвећује политици и страначкој борби, како би окончао студије. Послије завршетка студија, доласком у Југославију, постаје члан Тежачке странке и у њеном руководству остаје до краја живота. Нажалост, кад је почео Други свјетски рат, два рођена брата одлазе на двије стране. Брат му Раде одлази у комунисте (то је био и прије рата) и гине 1942. од четника код Вишеграда (на Бијелим Брдима). У Априлском рату, Арсо је покушао да побјегне у Енглеску, али за њега није било мјеста у авиону код Никшића. Отишао је у Београд и радио за четнике. Гестапо га је открио јуна 1943, па је побјегао на родну Романију. Августа 1944. убијен је од комуниста у селу Тишћа (убио га је један познати олош из Херцеговине). Током Сфрј за њега многи Романинци нису знали, јер се то сакривало од јавности, тек 90-тих се потпуно открио његов рад за свој народ.
Душан Мијатовић
![[Слика: image.png]](http://s28.postimg.org/moyi83v7x/image.png)
Био је командант једне чете на Романији, страдао је од комуниста после рата. Његов рођак Велемир и Војислав Мијатовић су били свештеници и завршили су Богословију у Сарајеву. Велемир је био парох Кошутички у архирејском надмјесништву рогатичком, на почетку рата су га усташе протјерале у Србију, а партизани су га убили у марту 1945. године. Војислав је био сарајевски свештеник ког је 1928. рукоположио митрополит Петар Зимоњић (ког су усташе убиле у Јасеновцу). Војислав је убијен од комуниста 1947. негдје код Тузле и не зна му се за гроб. Тако да су сва три рођака убијена од комуниста.
Велемир Мијатовић убијен од комуниста марта 1945.
![[Слика: image.png]](http://s29.postimg.org/661fpczaf/image.png)
Арсо Копривица (Бандин Оџак код Сокоца 5. мај 1895 - август 1944 село Тишћа код Власенице)
Један од најинтелигентнијих људи са Романије, од оца Јована и мајке Албе (р. Ћорић) био је инжињер агрономије. Током краљевине Југославије, радикали су га сматрали великим непријатељем у политичкој борби па су га назвали комунистичком присталицом (што он није био, напротив). Арсо је био ученик Богословије. Након Првог свјетског рата, држава тражила је кандидате разних занимања и нудила им стипендије и одлазак на студије у Прагу. Арсо напушта Богословију и одлази у Чехословачку, на студије агрономије. Након двије године проведене у Прагу, држава му, као и осталим студентима, отказује стипендију. Тада се Арсо посвећује политици и страначкој борби, како би окончао студије. Послије завршетка студија, доласком у Југославију, постаје члан Тежачке странке и у њеном руководству остаје до краја живота. Нажалост, кад је почео Други свјетски рат, два рођена брата одлазе на двије стране. Брат му Раде одлази у комунисте (то је био и прије рата) и гине 1942. од четника код Вишеграда (на Бијелим Брдима). У Априлском рату, Арсо је покушао да побјегне у Енглеску, али за њега није било мјеста у авиону код Никшића. Отишао је у Београд и радио за четнике. Гестапо га је открио јуна 1943, па је побјегао на родну Романију. Августа 1944. убијен је од комуниста у селу Тишћа (убио га је један познати олош из Херцеговине). Током Сфрј за њега многи Романинци нису знали, јер се то сакривало од јавности, тек 90-тих се потпуно открио његов рад за свој народ.
Душан Мијатовић
Био је командант једне чете на Романији, страдао је од комуниста после рата. Његов рођак Велемир и Војислав Мијатовић су били свештеници и завршили су Богословију у Сарајеву. Велемир је био парох Кошутички у архирејском надмјесништву рогатичком, на почетку рата су га усташе протјерале у Србију, а партизани су га убили у марту 1945. године. Војислав је био сарајевски свештеник ког је 1928. рукоположио митрополит Петар Зимоњић (ког су усташе убиле у Јасеновцу). Војислав је убијен од комуниста 1947. негдје код Тузле и не зна му се за гроб. Тако да су сва три рођака убијена од комуниста.
Велемир Мијатовић убијен од комуниста марта 1945.
09-03-2017, 10:39 PM
О ПЕТРУ БАЋОВИЋУ
(подаци из часописа ''Љетопис Бањана и Рудињана бр. 1'', издавач ''Удружење Бањана и Рудињана ''Владика Сава Косановић'', Никшић, 2016.)
Петар Р. Баћевић рођен је у засеоку Мокри До, села Враћеновићи, Никшић, 1895.г., а трагично је изгубио живот у логору Јасеновац, 1945. г.
Петар је имао браћу: Баћа, Акима, Дамјана и Јанка као и сестре: Јану, Јоку, Ружу, Павију, и брата Јована, који је преминуо као дијете. Отац Петров, Шћепан Ристов Баћевић, био је официр Црногорске народне војске, а мајка Марица, кћерка Ћетка Пејова Ераковића, капетана племенског, старјешине Бањана. Као стипендиста Корпуса краља Николе, похађао је гимназију на Цетињу, а матурирао је у Скопљу. (Због просрпске политичке активности било му је забрањено школовање у Црној Гори, као припаднику струје која је тражила уједињење Србије и Црне Горе.)
Петар је постао комита за вријеме аустријске окупације. О његовом одласку у комите пише свједок догађаја Констатин Косто Баћевић, синовац Петров, који наводи да је Петар отишао на изградњу пута Билећа-Никшић, да би зарадио
мањерку кукуруза да прехрани себе и своје, и да је једног дана аустријски војник покушао да га удари држаљом будака, јер је застао да поприча са неким другом, а Петар, пошто је био снажан и спретан, отме држаљу војнику, истуче га и оде у комите, у планину Сомину.
Важио је за једног од виђенијих комитских четовођа у Херцеговини. Приликом ослобођења Билеће 1918. године, био је рањен у борбама са аустријским окупатором. Тада је ослободио мајку Марицу и браћу Баћа, Дамјана и Јанка који су, због његовог учешћа у комитском покрету, рат провели као таоци, у билећкој касарни,.
Са својом четом подржао је одлуке Велике подгоричке скупштине Црне Горе, опредијеливши се, очекивано, за уједињење Црне Горе са Србијом. После Првог свјетског рата, као колониста, добија имање у Крњаји (сада Кљајићево), Бачка. У његову кућу долазили су истакнути представници Демократске странке: Милан Грол, Љуба Давидовић, Риста Јојић..., са којима је пријатељевао.
Касније се настањује у Суботици, гдје довршава студије права и постаје адвокат, а потом се запошљава у Полицијској управи, са чином капетана. Жени се Маром, рођеном Малагурски. Нијесу имали дјеце, па прихватају ћерку брата Баћа, Војиславку, на школовање. У Суботици и Сомбору отвара нотарску канцеларију, затим прелази у Београд и ради у Управи града. За београдски период живота Петра Баћевића, везана је његова политичка активност у Демократској странци.
Почетак Другог свјетског рата и капитулација Краљевине Југославије затичу Петра Баћевића у Београду. Ради у тзв. Комесарској управи Милана Аћимовића на спашавању и збрињавању избеглица из Босне и НДХ. У августу 1941. године, Петар се налази на мјесту начелника кабинета министра унутрашњих послова Милана Аћимовића. Са Аћимовићем је имао добре односе још из периода активности у Демократској странци. Блиско је сарађивао и са др. Лазом Костићем, комесаром саобраћаја.
Након распуштања Комесарске управе и формирања „Владе народног спаса“ Милана Недића, постаје начелник недићевог кабинета. У пролеће 1942. године, по недићевом налогу, ради на прихвату избјеглица. Са Дражом Михаиловићем и са Илијом Трифуновићем- Бирчанином, Баћевић се срео 22. јула 1942. године. Састанку је присуствовао и Доброслав Јевђевић.
По погибија мајора Бошка Тодоревића, Баћевић одлази у Босну и постаје командант јединица Југословенске војске у отаџбини за територију Источне Босне, Херцеговине и Боке Которске.
Његов одлазак из Београда жестоко је озлоједио Њемце. Београђани су били свједоци како њемачки војници са балкона зграде у Нишкој бр. 32, у близини Каленић пијаце, бацају његове ствари на улицу. Супругу му и поћерку оставили су без ичега.
Петрова супруга Мара и поћерка Војиславка преживјеле су рат и послије рата живјеле у Београду. С њима се Петар заувијек растао на Лијевча пољу, у априлу, 1945. године.
Петрово ангажовање у ЈВуО описао је сасвим добро М. Самарџић у његовој биографији на Погледима, па те податке нисам преносио.
(подаци из часописа ''Љетопис Бањана и Рудињана бр. 1'', издавач ''Удружење Бањана и Рудињана ''Владика Сава Косановић'', Никшић, 2016.)
Петар Р. Баћевић рођен је у засеоку Мокри До, села Враћеновићи, Никшић, 1895.г., а трагично је изгубио живот у логору Јасеновац, 1945. г.
Петар је имао браћу: Баћа, Акима, Дамјана и Јанка као и сестре: Јану, Јоку, Ружу, Павију, и брата Јована, који је преминуо као дијете. Отац Петров, Шћепан Ристов Баћевић, био је официр Црногорске народне војске, а мајка Марица, кћерка Ћетка Пејова Ераковића, капетана племенског, старјешине Бањана. Као стипендиста Корпуса краља Николе, похађао је гимназију на Цетињу, а матурирао је у Скопљу. (Због просрпске политичке активности било му је забрањено школовање у Црној Гори, као припаднику струје која је тражила уједињење Србије и Црне Горе.)
Петар је постао комита за вријеме аустријске окупације. О његовом одласку у комите пише свједок догађаја Констатин Косто Баћевић, синовац Петров, који наводи да је Петар отишао на изградњу пута Билећа-Никшић, да би зарадио
мањерку кукуруза да прехрани себе и своје, и да је једног дана аустријски војник покушао да га удари држаљом будака, јер је застао да поприча са неким другом, а Петар, пошто је био снажан и спретан, отме држаљу војнику, истуче га и оде у комите, у планину Сомину.
Важио је за једног од виђенијих комитских четовођа у Херцеговини. Приликом ослобођења Билеће 1918. године, био је рањен у борбама са аустријским окупатором. Тада је ослободио мајку Марицу и браћу Баћа, Дамјана и Јанка који су, због његовог учешћа у комитском покрету, рат провели као таоци, у билећкој касарни,.
Са својом четом подржао је одлуке Велике подгоричке скупштине Црне Горе, опредијеливши се, очекивано, за уједињење Црне Горе са Србијом. После Првог свјетског рата, као колониста, добија имање у Крњаји (сада Кљајићево), Бачка. У његову кућу долазили су истакнути представници Демократске странке: Милан Грол, Љуба Давидовић, Риста Јојић..., са којима је пријатељевао.
Касније се настањује у Суботици, гдје довршава студије права и постаје адвокат, а потом се запошљава у Полицијској управи, са чином капетана. Жени се Маром, рођеном Малагурски. Нијесу имали дјеце, па прихватају ћерку брата Баћа, Војиславку, на школовање. У Суботици и Сомбору отвара нотарску канцеларију, затим прелази у Београд и ради у Управи града. За београдски период живота Петра Баћевића, везана је његова политичка активност у Демократској странци.
Почетак Другог свјетског рата и капитулација Краљевине Југославије затичу Петра Баћевића у Београду. Ради у тзв. Комесарској управи Милана Аћимовића на спашавању и збрињавању избеглица из Босне и НДХ. У августу 1941. године, Петар се налази на мјесту начелника кабинета министра унутрашњих послова Милана Аћимовића. Са Аћимовићем је имао добре односе још из периода активности у Демократској странци. Блиско је сарађивао и са др. Лазом Костићем, комесаром саобраћаја.
Након распуштања Комесарске управе и формирања „Владе народног спаса“ Милана Недића, постаје начелник недићевог кабинета. У пролеће 1942. године, по недићевом налогу, ради на прихвату избјеглица. Са Дражом Михаиловићем и са Илијом Трифуновићем- Бирчанином, Баћевић се срео 22. јула 1942. године. Састанку је присуствовао и Доброслав Јевђевић.
По погибија мајора Бошка Тодоревића, Баћевић одлази у Босну и постаје командант јединица Југословенске војске у отаџбини за територију Источне Босне, Херцеговине и Боке Которске.
Његов одлазак из Београда жестоко је озлоједио Њемце. Београђани су били свједоци како њемачки војници са балкона зграде у Нишкој бр. 32, у близини Каленић пијаце, бацају његове ствари на улицу. Супругу му и поћерку оставили су без ичега.
Петрова супруга Мара и поћерка Војиславка преживјеле су рат и послије рата живјеле у Београду. С њима се Петар заувијек растао на Лијевча пољу, у априлу, 1945. године.
Петрово ангажовање у ЈВуО описао је сасвим добро М. Самарџић у његовој биографији на Погледима, па те податке нисам преносио.
09-03-2017, 11:38 PM
Али капитулација, па капитулација!
Нешто ми је сумњив 22. јул, са Дражом се срео пре Дражиног одласка у ЦГ, негде на Златару колико се сећам (има у књизи).
Исто ми је сумњиво да је био Недићев шеф кабинета.
Нешто ми је сумњив 22. јул, са Дражом се срео пре Дражиног одласка у ЦГ, негде на Златару колико се сећам (има у књизи).
Исто ми је сумњиво да је био Недићев шеф кабинета.
09-03-2017, 11:48 PM
(09-03-2017, 11:38 PM)Милослав Самарџић Пише: Али капитулација, па капитулација!Е не знам, ја сам пренио онако како стоји у том издању. Него, рекоше ми неки дан да су Павле Ђуришић и Пеко Дапчевић били рођаци, ваљда Пекова и Павлова мајка су биле сестре. Нисам то знао прије. Да ли је то истина?
Нешто ми је сумњив 22. јул, са Дражом се срео пре Дражиног одласка у ЦГ, негде на Златару колико се сећам (има у књизи).
Исто ми је сумњиво да је био Недићев шеф кабинета.
10-03-2017, 12:23 AM
Kad smo vec kod toga koliko je tacno ono sto je Paul Djurisic, u intrvjuu, izjavio za Pavla i Djilasa? Imate li jos neki podatak o tome?
,,Пећине слободних Српских планина се отварају за једну ноћ и ми ћемо свакоме положити рачун о нашем двогодишњем раду у шуми. Тешко ономе ко овај рачун не буде полагао."
10-03-2017, 02:41 AM
11-03-2017, 04:45 PM
(09-03-2017, 10:39 PM)Вук92 Пише: Петар Р. Баћевић рођен је у засеоку Мокри До, села Враћеновићи, Никшић, 1895.г., а трагично је изгубио живот у логору Јасеновац, 1945. г.
Обично се наводи да је Баћовић рођен у Никшићу, а заправо је рођен у селу Кленак у Бањанима, 1898. године. Бане Јевтић.
,,Пећине слободних Српских планина се отварају за једну ноћ и ми ћемо свакоме положити рачун о нашем двогодишњем раду у шуми. Тешко ономе ко овај рачун не буде полагао."
« Старије Теме | Новије Теме »
Корисника прегледа ову тему: 10 Гост(а)