[Брада]

СА 14 ГОДИНА У БОРБУ ЗА СЛОБОДУ - ВОЈИН Т. РАДАКОВИЋ И ДАВИД БУРСАЋ, ДВА МЛАДА ЈУНАКА ИЗ ЛИКЕ

Kада је, након стварања Независне државе Хрватске априла 1941, дошло до покоља српског становништва Лике, почеле су да се организују и групе отпора, које су крајем јула започеле устанак на подручју Срба, Лапца, Грачаца, Коренице, Плитивца и Врховина у Лици и оближњег Дрвара, Грахова, Бравска и Рибника у Босни.
Међу људима који су учествовали у устанку од првог дана био је и Ђоко П. Марић (1915-2010) из села Тишковац, општина Срб, срез Доњи Лапац. Ђоко П. Марић је оставио драгоцјено свједочанство о Војину Т. Радаковићу и Давиду Бурсаћу, двојици младих борца, који су у борбу за слободу кренули са 14 година. Обојица су били пушкомитраљесци у јединицама које је водио Ђоко П. Марић.
Давид Бурсаћ је убијен од Нијемаца а Војина Т. Радаковића су комунисти заробили 1945. и осудили на смрт вјешањем. Међутим, успио је да побјегне из затвора и домогне се личких планина. Задњи пут виђен је на Велебиту 1952. године. Kада је Ђоко П. Марић 1966. г. објавио у Милвокију (САД) »Споменицу у славу 25-годишњице Трећег српског устанка на Равној гори«, донио је у Споменици и ову фотографију двојице 14-годишњих јунака, митраљезаца из Лике.
Том приликом, записао је за Војина Радаковића (стр. 113 Споменице): »Побјегао из затвора у српске планине где се и данас налази«. Ову констатацију треба примити са резервом јер се не зна за наоружане српске одметнике против Титовог режима у Лици посље 1963. г.
Датум и мјесто смрти Војина Т. Радаковића нису познати; једину наду да о томе нешто више сазнамо могло би да пружи отварање још увијек недоступних архива УДБ-е – уколико тај дио архивске грађе није уништен.

[Вук Сагаш]

У нападу на Немце, на Требињу, уништио је немачки тенк на Дразиндолу, септ.1944.

Занимљиво, његова слика је у немачком часопису од тe године.

Мислим да је слика настала фебруара 1944, а фотограф је био Карл Шефер, официр Принц Еуген дивизије. Оригинални наслов : Један четник.

Мислим да је ова слика настала кад и она у новинама

[Вук Сагаш]

Зна ли ико ишта о Радославу Ћоровићу из Сарајева? Помиње се у Бирчаниновом штабу у Сплиту. Мислим да је умро у Паризу у емиграцији.

[Брада]

СА 14 ГОДИНА У БОРБУ ЗА СЛОБОДУ - ВОЈИН Т. РАДАКОВИЋ И ДАВИД БУРСАЋ, ДВА МЛАДА ЈУНАКА ИЗ ЛИКЕ

Kада је, након стварања Независне државе Хрватске априла 1941, дошло до покоља српског становништва Лике, почеле су да се организују и групе отпора, које су крајем јула започеле устанак на подручју Срба, Лапца, Грачаца, Коренице, Плитивца и Врховина у Лици и оближњег Дрвара, Грахова, Бравска и Рибника у Босни.
Међу људима који су учествовали у устанку од првог дана био је и Ђоко П. Марић (1915-2010) из села Тишковац, општина Срб, срез Доњи Лапац. Ђоко П. Марић је оставио драгоцјено свједочанство о Војину Т. Радаковићу и Давиду Бурсаћу, двојици младих борца, који су у борбу за слободу кренули са 14 година. Обојица су били пушкомитраљесци у јединицама које је водио Ђоко П. Марић.
Давид Бурсаћ је убијен од Нијемаца а Војина Т. Радаковића су комунисти заробили 1945. и осудили на смрт вјешањем. Међутим, успио је да побјегне из затвора и домогне се личких планина. Задњи пут виђен је на Велебиту 1952. године. Kада је Ђоко П. Марић 1966. г. објавио у Милвокију (САД) »Споменицу у славу 25-годишњице Трећег српског устанка на Равној гори«, донио је у Споменици и ову фотографију двојице 14-годишњих јунака, митраљезаца из Лике.
Том приликом, записао је за Војина Радаковића (стр. 113 Споменице): »Побјегао из затвора у српске планине где се и данас налази«. Ову констатацију треба примити са резервом јер се не зна за наоружане српске одметнике против Титовог режима у Лици посље 1963. г.
Датум и мјесто смрти Војина Т. Радаковића нису познати; једину наду да о томе нешто више сазнамо могло би да пружи отварање још увијек недоступних архива УДБ-е – уколико тај дио архивске грађе није уништен.

https://www.facebook.com/photo.php?fbid=...143&type=3

[Бенито]

Да ли је ово Бокан преписао одавде или је нашао други извор?

[Брада]

Да ли је ово Бокан преписао одавде или је нашао други извор?

Не знам.

[ЈВуО-КГ]

Јуче је у Политици изашао текст о Велимиру Зарићу. Наслов текста гласио је "Најдужи лов на човека".

http://www.politika.co.rs/sr/clanak/3985...-na-coveka

[Мића Адмирал]

коњ.п.наредник МИЛУТИН П. ЈОВАНОВИЋ - МИЋА АДМИРАЛ -
Пореклом, по оцу, из с.Надрље, срез Левачки.
Рођен 1920. у с.Годачица, где је њег.отац Петрашин, учесник Ослободилачких ратова 1912-1918, дошао на рад и мајке Даринке,дев.Ђусић из Гледића. Имао је седморо браће и две сестре.
Између два св.рата породица Јовановић се скрасила у с. Ердеч, код Крагујевца.
Милутин, након нижих разреда КГ гимназије завршава Коњичку подоф. школу у Нишу. Након Априлског рата 1941. избегава заробљеништво и враћа се кући. Краће време ради као деловођа општ. Станово, и на прве вести о пуков. Михаиловићу одлази у шуму.
Учесник ослобађања Г. Милановца, као и борби против Немаца на Думачи сред.окт.1941.
Већ кроз пар дана Немци врше страшне одмазде. Пре оног шумаричког стрељања, 19.окт.1941. купе сељаке из околних села и врше стрељање у с. Грошница.
Тада су Милутину убијени отац Петрашин и браћа : Миладин (1914) и близанци Милован и Милан (1924). Сутрадан, 20.октобра, мајка Даринка потпуно сама ( сви остали из куће и села били су у збегу ), са некаквим таљигама одлази у суседно село и довози своје кући. Све их је окупала и опојила и сутрадан, 21.октобра док су одјекивали они шумаричког рафали, сахранила мужа и три сина. Плитко, није имала више снаге.
Тек после десетак дана долази Милутину да упали свећу оцу и браћи. Са осталом браћом и комшијама, уз свештеника, извршио је поновно сахрањивање. Тада, пред свима зарекао се на још јачи отпор непријатељу.

[Вук92]

Ево један податак, везано за кап. Ивана Јаничића, који мислим да нисам прије наводио овдје.
По женској линији Иван је био у сродству са црногорском владарском династијом Петровић – Његош. Његова прабаба била је рођена сестра Петра II Петровића - Његоша, црногорског митрополита и владара. Прецизније, Иванова баба Госпава рођ. Перовић (Јаничина мајка), била је кћерка Андрије Перовића Цуце из Трешњева, црногорског сенатора и сердара и мајке Марије рођ. Петровић Његош, рођене сестре црногорског митрополита и владара Петра Другог Петровића Његоша. Када се Иванова баба Госпава родила, Његош је на колијевку, као дар, ставио велики и лијепо украшени сребрни ланац, који се наслијеђивао по женској линији и дошао у кућу Јаничића, гдје се чува и до дан данас.

[Милослав Самарџић]

Ниси баш прецизно написао... Је ли његова прабаба била Његошева сестра?

[Вук92]

Ниси баш прецизно написао... Је ли његова прабаба била Његошева сестра?

Значи Иванова мајка Јаница рођ. Килибарда, била је кћерка Госпаве Килибарде (дјевојачки Перовић), која је опет била кћерка Андрије Перовића Цуце и Марије Перовић (дјевојачки Петровић Његош), рођене сестре Његошеве. Значи мајка Иванове мајке, односно Иванова баба је била сестричина Његошева. Што значи да му је Његошева сестра била прабаба, зар не?

---

Ниси баш прецизно написао... Је ли његова прабаба била Његошева сестра?

Да, по женској линији.

[Милослав Самарџић]

ОК, хвала!

[ХраброСрце]

Иван је стријељан на Зиданом Мосту, заједно са мај. Васом Вукчевичем, зар не?

[Вук92]

Иван је стријељан на Зиданом Мосту, заједно са мај. Васом Вукчевичем, зар не?

То само Бог зна. Званично, у емиграцији и овдје код нас наводило се да је стријељан у Словенији, маја 1945., мада то није поуздано. Имам неки документ УДБЕ у којем су наведене особе из Никшићког и Шавничког среза које су емигрирале и преживјеле Словенију. Међу њима је и Иван, крај чијег имена стоји упитник, што имплицира да су тадашње власти сматрале да је жив и да нису знали гдје се налази. Такође у његовом досијеу Државне комисије за утврђивање злочина окупатора...итд., стоји у ставци о старости, да је стар око 38 година, а досије је из 1946. што приближно одговара његовим годинама тада.

---

Такође, пише под ставком Последње боравиште да је одступио са Њемцима.

---

Ово за Ивана пише Жељко В. Зиројевић, публициста који је написао књигу ''Истина о судбинама'' и ево овдје преносим дио о Ивану, из те књиге: