(13-02-2019, 07:37 PM)Милослав Самарџић Пише: (13-02-2019, 05:48 PM)Бенито Пише: На које питање?
Затрпали сте са 20 тема, не знам шта ме питаш.
Пошто је било питање у вези Срђе Трифковића, поставио сам кједан сличан цитат, питао чији је и посебно како ти коментаришеш овај цитат:
Преносим још један став о стварању Југославији 1918, такође бих волео да чујем Бенитов став и наравно одговор на питање ко је ово рекао:
''Било је – и у времену пре Првог светског рата – недоумица и зебњи пред могућношћу српског уједињења: Слободан Јовановић је у Српском књижевном гласнику – 1901. године – веома прецизно именовао проблеме и нерешивости који се постављају пред остварењем такве замисли. Павле Поповић је – током рата – у свој дневник бележио знатне примедбе самом концепту југословенског уједињења. У послератном периоду, Јаша Томић је 1919. године упозоравао да нова држава настаје на аустроугарским основама. Љубомир Стојановић је – у полемици са Новом Европом – 1924. године предлагао одвајање српских крајева, јер је држава – због политичког понашања Хрватске сељачке странке – постала немогућа творевина. Но, то су били тренутни просеви узнемирених свести: чим би се околности мало поправиле, они су стављани у засенак.
Српски интелектуалци су били – и све до данас остали – хипнотисани западним (америчким) погледима: они се никад нису еманциповали до тачке да интелектуално оспоравају спровођење западних (америчких) интереса. То показује колико су заувек остали провинцијално одређени, јер је управо таква еманципација – у духу универзализма и вредности – еминентно европско понашање. Уместо тога, западна страна света је за њих безусловно остала најбоља страна света: без обзира на цену која је плаћана због таквих схватања. Услед таквог предразумевања, они су спремно интелектуално пустили да западне (америчке) силе уређују положај српског народа у XX веку. Они, дакле, нису ни помислили да идентификационо понашање према Југославији треба заменити уговорним: између два светска рата била је најбоља политичка и историјска прилика за то. Тек је стварање Бановине Хрватске – 1939. године – показало степен запостављености српских интереса.
...српски интелектуалци никад се нису осетили одговорним због својих превида и предубеђења: као емигрант, Слободан Јовановић је опрезно назначио како је његово поколење било осетљивије на лепе него на ружне стране западног света. То је било све. У поређењу са Солжењициновим самопосматрањем, или других руских емиграната и дисидената, у чија размишљања улазе осећање греха, кривице и патње, овако закрити искази делују као ништа.
...српска култура не тематизује осећај одговорности због јавног деловања. Резултат је – интелектуалци и политичари без савести.''
Има свако право на своје мишљење, поготово, кад је овако образложено. Дакле, много тога је овде апсолутно тачно.
Ломпар иде трагом Црњанског и наглашава да су се српски интелектуалци са почетка века тврдоглаво држали југословенског национализма, без резервне опције, односно без опције " српског становишта". И да су се на том путу држали западног обрасца, не разматрајући ниједан други.
Све су то познате ствари и немам неких примедби.
Оно што Ломпар није довољно нагласио је да су интелектуалци на које он мисли били, готово искључиво, не под " западним" него француским утицајем. Е, сад , то је мало компликованије питање, којим учењем од многих политичких и филозофских праваца с краја 19 и почетка 20 века у Француској. Већина су били либерали, а од значајнијих треба издвојити Слободана који је либерал британског узор. Рецимо, Љуба Стојановић је републиканац класичног француског типа, а то је сасвим различито од , рецимо, Живка Топаловића.
Суштина сваког модерног национализма , а и данас је тако, је питање језика. То је цемент сваког атеистичког национализма. Зато су ти модерни српски интелектуалци, већином франкофили, и готово сви атеисти, везали свој национализам за језик и лагано из српског, прешли у југословенски национализам. То не значи да они нису разумели одговорност за своје поступке, јер је и Ломпар навео неке од њихових примедби на уређење заједничке државе.
Све ван тога било би испитивање морално-политичке подобности или "самокритика", а зна се чијем моралу и учењу то припада.
Са друге стране, примедба да су се држали само једног узуса је правилно, али проузрокује и друго, да ли су, уопште, могли да нађу други узор? Русија није постојала, а против немачког "узора" су ратовали 4 године и победили и није им на крај памети било да се окрену на ту страну.
Црњански није имао тих ограничења, па је ствари могао да гледа и на други начин. То му је и омогућили да мудро погоди куда читава ситуација може да оде, и , реално, испадне далековид.
То не значи да Ломпар, као његов биограф и поштовалац, сеири над "југословенским" интелектуалцима.
Једном речју, у суштини је у праву, али је претерао са закључком.
Ломпар, а и то треба напоменути, је један од ретких, ако не и једини, припадник српске интелектуалне елите који је умео да примети и критикује степен корупционаштва код српске елите. За то му треба скинути капу. Али , не би требало да сваку тему везује за тај појам. Нису ти људи били " Југословени" из материјалних разлога, што он одлично зна, јер се ради о изузетно приватно поштеним људима, чак посвећеницима.
Све у свему, има доста тачних ствари, али тешко се о овим стварима може разговарати у широј заједници, јер већина људи не разуме многе важне појмове који чине ову врсту расправе.
