Погледи форум

Патријарх ИРИНЕЈ: СПЦ ЋЕ ОД ПАПЕ ТРАЖИТИ ПРИСТУП АРХИВСКОЈ ГРАЂИ О СТЕПИНЦУ


У екслузивној краткој изјави за данашњу Политику Свјатејши патријарх господин Иринеј нагласио је (тог дела има само у штампаном издању листа) да је српска страна незадовољна што јој није омогућен, како је било обећано, увид у ватиканску грађу везану за улогу надбискупа Алојзија Степинца у Другом светском рату. Ако се опструкција настави, СПЦ ће се обратити директно папи Франциску.

Комисија ради свој посао и он још није завршен. Надамо се да ћемо успети да кажемо не само своју већ реалну истину о деловању надбискупа Степинца током Другог светског рата. Наше је да прикупимо доказе, а не знамо како ће друга страна на то реаговати, изјавио је за „Политику” патријарх српски господин Иринеј, поводом окончања четврте седнице комисије коју чине представници Хрватске бискупске конференције и Српске православне цркве.

Ова комисија формирана је у јулу прошле године, са задатком да расветли улогу кардинала Алојзија Степинца током и након Другог светског рата. Папа Фрања је процес проглашења Степинца за свеца зауставио до окончања рада комисије.

МАНАСТИР СТУДЕНИЦА- 700 ГОДИНА КРАЉЕВЕ ЦРКВЕ


Зборник радова Манастир Студеница - 700 година Краљеве цркве (Београд 2016) исход је рада студеничког скупа, у којем је учешће узело 26 истраживача – историчара, византолога, археолога, историчара уметности, филолога, музиколога и теолога.

Научни скуп Манастир Студеница – 700 година Краљеве цркве посвећен једној од најмањих а истовремено и најважнијих цркава српског средњег века, како је Слободан Ћурчић с правом назива, одржан је у Београду 8. маја и у манастиру Студеници 9, 10. и 11. маја 2014. године, у организацији Одељења историјских наука Српске академије наука и уметности, Православног богословског факултета Универзитета у Београду и манастира Студенице. Чланови Организационог одбора који су припремили скуп били су академици Димитрије Стефановић, тадашњи генерални секретар САНУ, Љубомир Максимовић и Гојко Суботић, као и архимандрит Тихон Ракићевић и протојереј-ставрофор проф. др Владимир Вукашиновић.



Зборник радова Манастир Студеница – 700 година Краљеве цркве (Београд 2016) исход је рада студеничког скупа, у којем је учешће узело 26 истраживача – историчара, византолога, археолога, историчара уметности, филолога, музиколога и теолога. Њих двадесет објавило је саопштења у зборнику о којем данас говоримо.



Пре него што пређемо на детаљније казивање о радовима посвећеним студеничкој задужбини ненаситог зидатеља божаствених цркава, дозволите нам да изнесемо једну уводну напомену методолошке природе. О текстовима објављеним у зборнику нећемо говорити редом којим се они у њему појављују. Уместо тога, поступићемо попут архиепископа Данила II – он је, пишући о Милутиновим задужбинама, то чинио не на основу хронолошког реда њиховог подизања, него на онакав начин и у оној мери које је захтевала природа његовог текста, како је тачно запазио Бранислав Тодић. То значи да ћемо радове из овог зборника прво груписати по тематским целинама, а потом мишљење о њима, проблемски обједињеним, изнети пред вашу уважену пажњу.



Први тематски круг обухвата непосредна истраживања саме Краљеве цркве. О њеном архитектонском решењу писао је Слободан Ћурчић у раду Краљева црква у Студеници. Симболика, архитектонска концепција и реализација – улоге Данила II, приметивши да је Краљева црква, иако по концепцији плана и решењу детаља припада византијском стилу, истовремено по начину зидања ближа романичким градитељским традицијама. Ћурчић архиепископа Данила II сматра кључном личношћу у уобличавању нове српске градитељске синтезе, блиско повезане с најзначајнијим и најбољим стваралачким средиштима тога доба. На основу анализе програмских, иконографских и стилских особености фресака храма Светих Јоакима и Ане Миодраг Марковић у раду Михаило Астрапа и фреске Краљеве цркве у Студеници потврђује ауторство солунског зографа и његове дружине.



Следећи тематски круг обухвата текстове који се, осим на Милутинову задужбину, односе и на друга сакрална здања студеничког комплекса. Тако је Милка Чанак Медић у саопштењу О другом студеничком ктитору на основу принципа наследног ктиторског права објаснила Радослављеву градитељску интервенцију у Немањиној задужбини, а архимандрит Тихон Ракићевић указао је на теолошке претпоставке и последице развоја олтарских преграда и промена у њиховим решењима у раду Богословске идеје у олтарским преградама у периоду од Немањине до Милутинове студентичке цркве. Марко Поповић је у студији Студеничка здања краља Милутина на основу нових археолошких истраживања – која су омогућила прецизније сагледављање историје манастира издвајањем осам основних културних хоризоната – проширио сагледавање Милутинове градитељске активности у студеничком комплексу са цркве Јоакима и Ане још и на реконструисану манастирску трпезарију, дограђени анекс испред западне капије и монументални конак уз југоисточни део обимног бедема. Драган Војводић је у тексту Родословне представе и идеја прародитељства у манастиру Студеници, говорећи о Краљевој цркви и двема монументалним композицијама – Лози Јесејевој и Лози Немањића – насликаним на источној страни западне улазне куле, изнео мишљење по којем је наглашено истицање култа прародитељства у Студеници повезано с њеном улогом гробног места родоначелника светородне династије и представника првих њених генерација.



Тематски круг посвећен самом краљу Милутину обухвата пет саопштења, од којих се два односе на Милутинова житија. Прво од њих, под називом Задужбине краља Милутина у делу архиепископа Данила II, написао је Бранислав Тодић, који анализирајући Милутиново житије као значајан историјски извор за разумевање краљевог градитељског подвига његове задужбине сматра преокретом у српској уметности јер се оне непосредно по настанку укључују у предводнички ток уметности православног света 14. столећа



Друго саопштење – Синаксарно житије светог краља Милутина патријарха Данила Бањског Томислава Јовановића – у ствари је критичко издање овог дела на основу његовог најстаријег и најочуванијег преписа, насталог крајем 15. века (ХИЛ 479); он је упоређен са пет других преписа, сачуваних у целини или фрагментарно, и с Римничким Србљаком арадског епископа Синесија Живановића, уз одговарајући увод и коментаре.



Аксинија Џурова у прилогу Хронологија култа Стефана Уроша II Милутина у југозападној Бугарској пише о култу Светог краља у бугарској писаној традицији (о односу српских предложака и бугарских дела агиографске и култне богослужбене намене), усменој традицији (у којој култ искорачује из званичних црквених оквира и започиње свој аутономни живот у спонтаној народној побожности) и ликовној уметности (где посебно истиче значај поменутог Србљака, штампаног 1761. године, као предлошка и узора за изображавање српских светитеља у каснијем бугарском живопису).



Срђан Пириватрић се бавио питањем наследника Милутиновог престола у раду Византијско-српски односи из друге половине владавине краља Милутина (1299–1321) у делима савремених цариградских историографа на основу одговарајућих одредаба у санкцијама савремених краљевих повеља и њихове историјске контекстуализације. У прилогу Ђорђа Бубала под називом Неколико запажања о повељи краља Милутина за манастир Бањску продужују се дипломатичка истраживања претходника на такав начин да се, с једне стране, расправља о питању природе Светостефанске хрисовуље сачуване у облику књиге, док се, с друге, разматрају време, место и околности проналажења хрисовуље цара Душана за манастир Бањску.



Следећа тематска целина обухвата радове у којима се Милутиново доба посматра из агиолошког и литургичког угла. Заједничко истраживање сложеног феномена светости и механизама конституисања светачких култова у средњовековној Србији резултовало је радовима Смиље Марјановић Душанић Свод српских светих у доба краља Милутина – династички култови и Данице Поповић Свод српских светих у доба краља Милутина – култови архијереја и пустиножитеља. У њима се из агиолошке перспективе анализирају промене у разумевању светитељских култова Милутиновог времена, разлози који су до њих довели и последице које су оне имале на црквени и политички живот Србије. Док се прва ауторка бави многоструким променама у сфери идеологије власти у српској средини крајем 13. и почетком 14. века, оним које су се одразиле и на династичке култове светих тога времена, односно новим функцијама светитељског чуда у епохи краља Милутина, друга пише о Милутиновом добу као о раздобљу у којем су, у две етапе – у време Теодосија и у време Данила II – учињени одлучујући кораци ка „стварању сабора српских светитеља“, у који се, поред династичких култова, укључују и култови светих архијереја и пустиножитеља; ова ауторка такође истиче кључну улогу жанра чуда у градњи и утврђивању култова српских светитеља.



Требало је да Краљева црква продише пуним плућима, а за то није било довољно да буде пројектована, изграђена, осликана и украшена. Морала је да буде крштена – како је освећење храма на једном месту назвао Савин агиограф Доментијан. Због тога је било потребно одговорити на следећа питања: Којим је чином освећена Милутинова студеничка задужбина? Какво је било порекло тог свештенодејства и какво је његово богословско и духовно значење? Рад Теолошко тумачење чина освећења литургијског простора код Срба у 13. и 14. веку покушава да пружи одговоре на њих. Ту се наводи да је црква освећена највероватније поретком који се налази у рукопису писара Драгомана Студеничког из 1286. године или у неком његовом савременом препису, данас непознатом, да је овде реч о словенском преводу постиконоборачког евгхологиона чији је најстарији сачувани примерак Стратигијев евхологион из 1207. године, а да теолошко тумачење тог чина обред посвећења храма, односно увођења храма у званичну употребу, повезује са светотајинским триптихом хришћанске иницијације – крштењем, миромазањем и учествовањем у евхаристији.


Последња група радова што ћемо је представити вашој ученој пажњи обухвата шест саопштења која се у ширем контексту – било временском, било тематском – везују за основну тему овог скупа.



Ненад Милошевић у раду Богослужбена форма у Српској Цркви у време Светог Саве отвара питање српског богослужбено-уставног поретка у 13. и 14. столећу, показујући да у Србији тога доба није било двојности типика, већ да је од самог почетка њеног богослужбеног живота на снази био монашки богослужбени устав. Везе манастира Студенице са Карловачком митрополијом у 18. веку, првенствено на основу епистоларне грађе, обрадио је Предраг Пузовић, док су Гордана Јовановић и Александар Јаковљевић у саопштењу Антропонимија области Студенице према турском попису из 1548. године обрадили антропономастички материјал на узорку становника тринаест села која су се налазила у непосредној околини манастира Студенице.



На самом скупу прочитана су и у зборник су уврштена и два саопштења из сфере црквеног права. У првом – под називом Ктитор и игуман према хиландарском и студеничком типику – Радомир Поповић говори о односу између ктитора и игумана тих манастира као својеврсном одразу односа световне и духовне власти. Друго саопштење – Права ктитора као изазов црквеном поретку – написао је Зоран Крстић. Аутор се у њему успешно бави анализом „тамне“ стране ктиторског права, како је сам назива. Он из нове и важне перспективе показује како се на плановима канонског статуса клирика, врсте богослужења у ктиторским црквама и права својине над ктиторским здањем могу десити – и дешавала су се – кршења доброг црквеног поретка, односно нарушавања основних еклисиолошких принципа. Весна Сара Пено у раду Црквено појање у контексту богослужбене реформе и исихастичког покрета у 14. веку истражује ишчезавање облика азматске музичке праксе и појаву калофоније, која, између осталог, резултује и покушајима изражавања идеала исихастичког безмолвија музичким вокабуларом.



Временски оквири којима је омеђено наше данашње излагање условили су краткоћу приказивања резултата радова обједињених у зборнику Манастир Студеница – 700 година Краљеве цркве. Искрено се надамо да уваженим колегама чији се радови налазе у њему тиме није учињена превелика неправда. Сигурни смо, међутим, у то да се и из овог сведеног излагања, а поготово пажљивим читањем студија о којима смо данас овде говорили, може стећи утисак да су њима досадашња истраживања о краљу Милутину, његовој студеничкој задужбини и времену њеног настанка допуњена и проширена, те да је, самим тим, научни скуп који им је посвећен испунио своју сврху.



Научне резултате овог зборника можемо сажети на следећи начин: Краљева црква у Студеници, коју су осликали солунски зограф Михаило Астрапа и његова дружина, исход је нове српске градитељске синтезе, а њој је посебно допринео архиепископ Данило II. Она, као и друге Милутинове задужбине, представља преокрет у српској сакралној уметности, преокрет који је укључује у предводничке токове архитектуре и сликарства православног света оног доба. Црква је освећена највероватније по поретку забележеном у рукопису писара Драгомана Студеничког из 1286; у њој се богослужило у складу с монашким богослужбеним уставом, који су пратили одговарајући музички напеви.



Милутинов градитељски подвиг у Студеници, поред те цркве, обухвата и реконструисану манастирску трпезарију, дограђени анекс испред западне капије и монументални конак уз југоисточни део обимног бедема. О Краљевој цркви не може се говорити уколико се у обзир не узме и Немањина задужбина, коју је краљ Радослав на основу наследног ктиторског права проширио припратом и у којој се подједнако пажљиво неговао култ прародитељства. Примећено је да се олтарске преграде тих цркава разликују у мери у којој су се разликовале теолошке визије оних што су их подизали.



У зборнику је решено питање наследника Милутиновог престола као камена спотицања српско-византијских односа, истражене су Светостефанска хрисовуља и хрисовуља цара Душана за манастир Бањску, расправљано је о односу ктитора и игумана у Савиним типицима и указано на могуће злоупотребе ктиторског права у теолошко-канонском животу Цркве.



Такође је скренута пажња на промене у разумевању светитељских култова Милутиновог времена, посебно на одлучујуће кораке у стварању сабора српских светитеља, у који се, поред династичких култова, укључују и култови светих архијереја и пустиножитеља.



Указано је и на везе манастира Студенице с Карловачком митрополијом у 18. веку, представљена су антропонимијска истраживања студеничке околине у 16. веку, анализиран је култ Светог краља у бугарској писаној и усменој традицији, као и у ликовној уметности, и дато је критичко издање Синаксарног житија светог краља Милутина патријарха Данила Бањског.



Није на одмет запазити и то да се међу поменутим темама неке појављују први пут, док су се другима научници претходних генерација већ бавили. Као да су учесници студеничког скупа – надахнути Милутиновим приступом стваралаштву – истовремено својом писаном речју подизали нове задужбине, али су и обнављали стара рукоположења родитеља и прародитеља својих, проширујући и продубљујући њихова сазнања. То, опет, представља знак наде да ће се ова истраживања наставити и у будућности. Неке од тема тек ће крочити на научну сцену, док се друге већ назиру на страницама овог зборника. Илустрације ради, навешћемо само питање посвећивања храма или именовања цркве, како га поједини од поменутих аутора називају. Нама се чини да се у правилном и потпуном сагледавању и решавању тог проблема не сме заобићи темељни хеортолошки принцип по којем су формирани сви значајни празници црквене богослужбене године, а који је краљу Милутину и његовим савременицима био добро познат, јасније и очигледније него што се то нама данас може учинити. О чему је реч? У црквеном празничном календару након великог, примарног празника увек следи мањи светачки спомен, то јест прослављају се такозвани секундарни актери празника. Тако се после празника Рођења Христовог прославља Сабор Пресвете Богородице, после Крштења Христовог Сабор Светог Јована Крститеља, после Сретења Господњег Свети Симеон Богопримац и пророчица Ана итд. Органску повезаност тих празника истичу црквена химнографија, отачка тумачења и сам литургијски начин њиховог прослављања. Када знамо за то, постаје нам очигледније да је Милутиновом одабиру Светих Јоакима и Ане за патроне нове цркве у студеничком комплексу могао допринети и овај lex orandi – закон молитве – по којем се великој, централној студеничкој цркви, посвећеној Мајци Божијој, природно придружује други, мањи храм, посвећен њеним родитељима.


Студенички скуп, рецимо и то, одржан је у навечерје значајних јубилеја – 800 година српске краљевине и 800 година аутокефалне Српске архиепископије – и он их истовремено и најављује и указује на начине истраживања, сагледавања и тумачења научних питања везаних за њих.



Одлуком да се други део скупа посвећеног Краљевој цркви одржи не само крај ње него и њој – у складном низу прожимања радних сесија скупа и манастирских богослужења – Организациони одбор омогућио је учесницима да оно што су говорили и писали о задужбини безбројног украситеља светих цркава истовремено доживе и искусе у њој. На тај начин, сигурни смо, њихово разумевање и тумачење цркве Светих Јоакима и Ане Стефана Уроша, праунука светога Господина Симеона и унука Првовенчанога краља Стефана, сина великога краља Уроша и краља свих српских земаља и поморских, како је Милутин назван у ктиторском натпису своје задужбине, били су надахнути и продубљени.


СПЦ

.
ЕПИСКОП ГРИГОРИЈЕ ГОСТ N1 Pressing- a (ВИДЕО)


Епископ захумско-херцеговачки и Админитратор Митрополије дабробосанске, предсеник Међурелигијског већа за БиХ Господин др Григорије (Дурић), био је гост телевизије N1 у Сарајевском студију.

ДЕСЕТ ТОНА МОЗАИКА ЗА ХРАМ СВЕТОГ САВЕ У БЕОГРАДУ СТИГЛО ИЗ МОСКВЕ


Први делови мозаика за највећу куполу Храма Светог Саве у Београду, после седам дана путовања и пређених више од две хиљаде километара, стигли су на Врачар. Делови мозаика светих апостола Петра и Павла су освештани и унети у Храм, а одржан је и молебан.

Окупљенима се на платоу испред српске светиње у име патријарха Иринеја обратио митрополит Амфилохије који се захвалио руском патријарху Кирилу, али и руском председнику Владимиру Путину, као и руској влади на помоћи у изградњи.

„Дужни смо да се сетимо свих који су себе уградили у овај Храм, али и оних који ће нам тек откривати Божји лик кроз лепоту овог мозаика“ поручио је он.

Окупљеним верницим се на крају обратио и члан Руске академије уметности и народни уметник Русије Николј Мухин који је захвалио Богу „што нећемо још дуго чекати завршетак улепшавања Храма“.


„Потрудићемо се да до 2019. завршимо и олтар јер он је како каже митрополит Амфилохије, срце храма“, рекао је Мухин.
Он је посебно захвалио компанији „Гаспормњефт“ која је нашла средства за израду мозаика.

Током дана Београђани ће имати јединствену прилику да виде делове мозаика пре него што почне њихово постављање у куполу цркве.

Десет тона мозаика „Вазнесења Христовог“, упакованог у 62 палете, прошло је од московског атељеа највећег руског иконописца Николаја Мухина кроз Русију, Белорусију, Пољску, Словачку и Мађарску, да би крајње одредиште нашло у нашој земљи.

Мозаик са ликом Христа Спаситеља, површине 1.230 квадратних метара, пречника 30 метара и тежине 40 тона, у куполу Храма уградиће руско-српски тим, а почетак радова очекује се наредних дана.

Посао вредан четири милиона евра, који финансира „Гаспромњефт“, требало би да буде завршен до краја године.


СПЦ

.
Априлски циклус Разговора о вери који је био посвећен Васкрсењу Христовом завршен је предавањем ОД ВАСКРСА ДО ДУХОВА: ТУМАЧЕЊЕ ТЕОЛОШКОГ СМИСЛА И ДУХОВНЕ ПОРУКЕ ОВОГ ПЕРИОДА ЦРКВЕНЕ ГОДИНЕ, које је у недељу, 30. априла 2017. године, одржао протојереј др Љубивоје Стојановић.

---

.
НЕДЕЉА СВЕТИХ ЖЕНА МИРОНОСИЦА



Недеља Мироносица je трећа недеља после Васкрса, које је посвећена женама мироносицама, првим сведоцима Христовог Васкрсења, а такође и Јосифу Ариматејском, једном од тајних Христових ученика као и Никодиму, који је тајно долазио Христу и слушао његову науку. Обојица су извршила погреб Христов. Поред Марије из Магдале, остале мироносице које су у први дан недеље дошле на гроб да помажу Христа, биле су: Саломија, кћи Јосифа Обручника, а супруга Зеведејева, мајка Апостола Јована Богослова и Јакова и Марија, мати Јакова Малога и Јосије (Мк 15,40). Апостол Лука спомиње још и Јовану (Лк 24,10).



У Синаксару Недеље мироносица помињу се још Марта и Марија, сестре Лазареве, Марија Клеопова и Сосана. Празник је установљен у IX веку, а песме за празник писали су Анатолије, игуман студијског манастира (IX век) или солунски Епископ (IX или X век), Косма монах (око 743) и Теофан (после 843). У служби ове недеље певају из посљедованија Великог петка и песме посвећене мироносицама и тајним ученицима Христовим.



Те недеље, као и три наредне, на вечерњу се после стихире на стиховње певају стихире Пасхе: "Пасха свјашченаја", а на јутрењу читав Пасхални канон са додатком нарочитих богородичних (који се и током Светле седмице певају после тропара Пасхалног канона свакодневно, осим првог дана). Тамо где је храм посвећен женама мироносицама, додаје се још и величаније. Особеност суботње службе ове седмице је то што се на њој врши оданије празника, па се зато на "Господи воззвах" певају исте стихире као и на сам празник.

СПЦ

.
ВАСЕЉЕНСКИ ПАТРИЈАРХ: НАСИЉЕ ЈЕ СТРАНАЦ У РЕЛИГИЈИ


У среду, 26. априла 2017. године, Његова Све-Светост Васељенски Патријарх г. Вартоломеј отпутовао је из Женеве, где се дан раније обратио говором у Светском савету цркава, за Каиро, где је присуствовао и одржао предавање на Међурелигијској конференцији на Ал-Азар Универзитету 27. априла 2017. године. Његово предавање на тему Религије и мир било је фокусирано на значај религије и међурелигијски дијалог у данашњем свету, а његово је схватање да су све религије у основи предане миру.


Међународној конференцији посвећеној теми мира присуствовали су представници верских, политичких и академских области из разних земаља, јавља Ромфеа. Свестан своје међурелигијске публике, Његова Светост је говорио о религијама у начелу, а не о специфичности Православља и заједничарењу са Исусом Христом.


Патријарх је започео беседу констатујући повећани број терористичких напада током протекле две деценије, који су оставили за собом безброј мртвих и рањених, а "који постају највећа претња и извор страха савременим друштвима", а за које се се обично религија окривљује. Он је такође истакао истовремену спремност за рад на миру и подстицање дијалога политичких, верских и секуларних великодостојника. -Како, онда, пита се патријарх Вартоломеј, после толико конференција, декларација и иницијатива за мир, можемо бити сведоци пораста насиља, уместо да опажамо напредак у миротворству?


Да би се боље разумео наш савремени свет, он је истакао четири области у којима не само Православља са своје стране, него свака религија уопште игра кључну улогу: религија је повезана са дубоким проблемима људског бића, пружајући одговоре на егзистенцијална питања и отварајући вечност човеку; религија се тиче идентитета народа и цивилизације; религија је изградила и очувала највећа културна достигнућа човекова, моралне вредности, саосећање и поштовање према свему што је створено; и религија је битан чинилац у мировном процесу.


Свјатјејши је даље казао да крајности релативизма и фундаментализма нарушавају и спречавају ове основне улоге религије у савременом свету, примећујући да фундаментализам пружа скептицима аргументе против вере. Релативизам "негира постојање истине", док фундаментализам "сматра да је његова истина јединствена, и због тога мора бити наметнута другима".


Патријарх је подсетио на недавне терористичке нападе у Паризу, Бриселу, Цариграду, Петрограду или Стокхолму, као и на најновији напад на коптске цркве у Танти и Александрији. Наводећи да све религије имају исте идеале, он каже: -Истина је да је насиље негација основних верских веровања и учења.


Ромфеа напомиње да је Његова Све-Светост добио аплауз од публике окупљене у углавном исламском Египту када је изјавио: -Желели бисмо да се супротставимо макар једној предрасуди: ислам није раван тероризму, јер тероризам је странац у било којој религији. Он је такође истакао да енциклика са прошлогодишњег критског Сабора такође наглашава да "фундаментализам не припада суштини феномена религије".


Све-Свјатјејши је такође изнео супротан пример из средоземног басена, за који је казао да је место мирног саживота Јевреја, хришћана и муслимана у протеклих неколико векова, где људи различитих религија живећи заједно проналазе "најосновнију поруку за човечанство која уједињује".


Он је на крају је позвао све народе, државе и религије да заједно раде на превазилажењу насиља које смо тако често видели у нашем свету. -Потребни смо једни другима; потребна су заједничка мобилизација, заједнички напори, заједнички циљеви, заједнички дух... Наша будућност је заједничка, а пут ка овој будућности је заједнички пут", навео је Патријарх.


У закључку се Патријарх обратио међурелигијском скупу истим речима псалмопевца са којима је започео своје излагање у Светском савету Цркава: „Гле, како је добро и красно кад браћа живе заједно у јединству?“ (Псалам 133,1).


према Православие.ру Информативна служба СПЦ