Погледи форум

.
САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ: У СЛАВУ И ЧАСТ ХЕРОЈА ВЕЛИКОГ РАТА!



Његова Светост Патријарх српски г. Иринеj дао је благослов да се огласе звона у Спомен храму Светог Саве на Врачару у недељу, 11. новембра текуће године у 12.30 часова, а поводом обележавања Дана примирја у Првом светском рату у коме је наш благоверни народ заједно са благочестивим клиром Српске Православне Цркве, чврсто стојећи на страни савезника, поднео велику жртву у одбрани слободе коју вековима скупо плаћа.


+ Слава и хвала мученицима и херојима Великог рата!


СПЦ

.
ОТКРИВЕН СПОМЕНИК ПАТРИЈАРХУ ПАВЛУ


Поводом годишњице смрти патријарха Павла, откривен споменик на платоу испред цркве Светог Марка у Београду, а на иницијативу Града Београда и уз благослов српског патријарха Иринеја. Споменик је дело вајара Зорана Малеша.
Испред Цркве Светог Марка црквени, али и градски званичници су подсетили на лик, дело и учење патријарха Павла.

Након откривања споменика, генерални секретар председника Никола Селаковић рекао је да је партријарх Павле у тешком времену искушења био путоказ исправног живота и размишљања.

Подсетио је да је патријарха Павла новинарка Студија Б једном питала „када ће нама Србима бити боље“, на шта је он одговорио „када ми будемо бољи“.
„Данас је дан када покушавамо макар мало да будемо бољи, одужујући се људима који су у животу града Београда и Србије, али и у животу готово свакога од нас, учинили нешто значајно и добро са циљем да будемо макар мало бољи. Ово је споменик човеку који се у тешком времену трудио да својим чињењем све нас учини макар мало бољим“, истакао је Селаковић.

Откривању споменика присуствовали су и представници црквеног кора, предвођени епископом ремезијанским Стефаном, заменик градоначелника Горан Весић, помоћник градоначелника Андреја Младеновић, главни урбаниста Милутин Фолић, вајар Зоран Малеша.

На данашњи дан, пре девет година, преминуо је патријарх Павле. У Пећкој патријаршији устоличен је 1994. године.
Док је био патријарх није примао патријаршијску плату, него једино пензију из периода док је био епископ рашко-призренски. На сахрани патријарха Павла било је више од 600.000људи.

Поводом 100 година од рођења у Србији је 2014. године објављена поштанска марка са његовим ликом, као и изложба његове личне библиотеке.
По њему је названа Гимназија „Патријарх Павле“ у Раковици.


Извор: РТС

(08-11-2018, 05:08 PM)Ултрадесничар Пише: [ -> ]Вучић против СПЦ

Драгомир Анђелковић: Власт нема право да ућуткује Цркву
13. новембра 2018.

Државни врх и Српска православна црква имају другачија виђења онога што се назива – иако још није јасно о чему се заправо ради – компромисно решење косовског питања. То је легитимно. Чини ми се да би било некоректно оспоравати политичким структурама да понуде своје виђење решења, односно да га изложе референдумском суду грађана, уз сво политичко и историјско бреме које са собом по власт носи ма који исход изјашњавања бирача. С друге стране делује ми једнако неприхватљиво, што је од стране државног врха сада случај, негирање права СПЦ-у да има сопствени став по питању будућности Косова, односно да исти јавно заговара чак и у контексту потенцијалног одржавања референдума. То није никакво лоше мешање цркве у политику. Како због специфичних историјских околности које важе за нас, тако и у светлу универзалних демократских вредности!

Српски народ је у другој половини 15. века – са отоманским освајањем последњих остатака Србије, Босне, Херцеговине и Зете – изгубио класичне елементе своје полицентричне државности. Неко време је њен пламен одржаван посредством институције српских деспота у „избеглиштву“ (назовимо то „владом у егзилу), а онда је и тај траг државности нестао. Као њен институционални чувар остала је Српска православна црква. У таквим околностима Црква је суштински допринела очувању нашег средњовековног државног наслеђа као и, макар код православних Срба, националне свести. Без претеривања, била је кључни инспиратор национално-ослободилачке борбе из које је произашла обнова српске државности у залеђу Јадрана (Црна Гора) и на простору Подунавља тј. у Шумадији. СПЦ је уз то разбацивала искре српске националне и државне идеје на свим територијама на којима су Срби били иоле компактно настањени а оне још нису биле ослобођене.

Из свега реченог јасно је да је Српска црква „старија“ од модерне српске државе (кажем у једнини јер нажалост Црна Гора иако српска земља није више српска држава док је Република Српска државни ентитет у оквирима БХ заједнице). С правног становишта у секуларној држави то много не значи, али свакако значи у моралном и националном погледу. Отуда, мени је због свега реченог проблематично када се негира право СПЦ-у да о важним националним питањима, сада конкретно о Косову и Метохији, заузима аутентичну позицију макар она била и у раскораку са државном. Уверен сам да многи мисле као и ја, са консеквенцама које то може да има по рејтинг политичара. Али нека о томе мисле они. У наставку текста ћу се ограничити на оно што објективно спада у домен оспоравања савремених демократских вредности.

Како се истиче чак и у популарним програмима УН за образовање о демократији и људским правима, постоје четири основне компоненте функционалне демократије. То су: (1) слободни и фер избори; (2) отворена и одговорна влада; (3) грађанска и политичка права; (4) грађанско друштво. За нас је сада битна четврта компонента где се све врти око идеје да је потребно да постоји мноштво независних жаришта самоорганизовања и деловања у друштву, преко којих грађани могу слободно од државе да решавају своје проблеме и задовољавају разноврсне потребе. На тај начин постиже се већи степен ефикасности него да чекају да све њихове потребе задовољи држава (на неким пољима то је и немогуће) и уз то се спречава да она постане монструм који контролише све друштвене активности.

У главне елементе грађанског друштва спадају: (1) тржишна економија и субјеки који ту делују; (2) независни медији; (3) од државе независни извори експертизе о свим аспектима владине политике; (4) разграната мрежа добровољних удружења у свом областима друштвеног живота. Ту се налази и СПЦ, ма колико такво упрошћено сврставање Цркве може да заболи многе људе привржене традицији и националној идеји. Ту смо где смо, било то добро или лоше, али онда бар да то уважимо без двојних стандарда. А по дефиницији субјекти грађанског друштва – значи и СПЦ – постоје да би се борили за реализацију своје мисије, односно ради заштите грађана који им прилазе или су у фокусу њихове пажње.

Институције грађанског друштва су независне у односу на власти али она није у односу на њих! Имају право да у домену своје моћи а у складу са својим циљевима настоје да модификују владину политику. Стварајући одговарајућу друштвену атмосферу, већ зависно од свог угледа и снаге, подстичу владајуће структуре да размисле о њиховим захтевима. Наравно, оне могу да их уваже или одбаце. То је већ питање политичке калкулације. Свако је ту кројач своје среће али никоме није забрањено да у руке узме прибор за друштвено „шивење“. Друга страна медаље је да ли се многи наши политичари можда боје утицаја и угледа СПЦ па зато покушавају да је ућуткају. На то већ немају право!

Драгомир Анђелковић, Политика

Ја мислим да је православље једна моронска будалаштина једнако као и католичка, исламска и јеврејска као и свих осталих више од четрдесет хиљада деноминација. Ако неко успе да ми докаже супротно са физичким доказима ја ћу да признам своју грешку и да се извиним. Али док не постоји доказ да је било шта у вези са религијским будалаштинама тачно ја ћу да критикујем сваку религију на овом свету.

.
СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА СПАСАВА ПРАВОСЛАВЉЕ

Митрополит црногорско-приморски Амфилохије састао се у четвртак у Истанбулу са васељенским патријархом Вартоломејем и изнио му јасан став Сабора Српске православне цркве о неопходности одржавања свеправославног сабора.

На таквом скупу био би ријешен проблем који је настао због идеје о аутокефалности Украјинске цркве, а била би ријешена и многа друга неријешена питања у православљу.

Владика пакрачко-славонски Јован Ћулибрк оцијенио је тим поводом да је СПЦ осветлала образ.

„Заиста смо једногласни о том питању. СПЦ се определила према ономе што она држи да је истина и сматра да је ово велика рана на тијелу православља и учиниће све што може да се та рана зацијели. Мислим да је посјета митрополита Амфилохија цариградском патријарху апсолутно на линији те жеље, тежње и активности СПЦ“, рекао је епископ Јован за „Курир“, а преноси Танјуг.

Лист подсјећа да је свети архијерејски Сабор СПЦ након заијседања саопштио да је одлука Цариградске патријаршије којом се даје аутокефалност цркви у Украјини неутемељена, а „одлука о рехабилитацији расколничких група неприхватљива“.

Приликом недавног сусрета у Солуну патријарх српски Иринеј је патријарху Вартоломеју уручио писмо у којем му је написао да би било добро да одустане од те идеје.



ИН4С

.
БЛИЗУ ХИЉАДУ ВЕРНИКА СА СВИХ СТРАНА на ктиторској слави у манастиру Дечани

http://pravoslavie.ru/srpska/117548.htm

.
ЕПИСКОП ДИМИТРИЈЕ: ПИСМО СВЕШТЕНСТВУ И МОНАШТВУ ЕПАРХИЈЕ ЗХиП


Драга браћо саслужитељи и браћо и сестре монаси и монахиње,

По указаној потреби за јасним наглашавањем важности Свете Литургије и литургијско-саборног живота у повјереној ми Епархији, којој конкретној литургијској заједници и животу треба да воде и све Свете Тајне и свештенодејства у Цркви Христовој, а забринут због одређених појава које могу да наруше тај склад, пастирски вас молим и апелујем:


1. да се од сада настоји на томе да Свету Тајну Исповијести врше само парохијски свештеници као благословом Цркве одговорни пастири и предстојатељи парохијских евхаристијских сабрања. По потреби исповиједати може и друго свештено лице одређено договором Епископа и надлежних свештеника.

2. да по питању духовнога руководства вјерних будемо сагласни у томе да је парохијски свештеник најодговорнији за своју парохију, те стога, будући да је и у тренуцима радости и жалости присутан са својом паством, то и по питању помоћи у уређењу духовно-молитвене праксе вјерника (савјети по питању поста, молитве, брачнога живота, посла, итд) треба да има предност. Млађи парохијски свештеници (а и старији ако имају недоумице) су по овим питањима дужни не да измишљају „духовне“ праксе по свом нахођењу и осјећању, већ да се савјетују са старијим свештеницима и својим епископом саборно и појединачно, већ како потребе и околности налажу.


Опет, свим свештеницима који исповиједају али и савјетују људе како да живе хришћански живот, предлажем да буду наоружани само љубављу, широкогрудошћу и разумијевањем, јер већ сама храброст човјека да, слободно и ни од кога принуђен, каже своје гријехе је истински знак и почетак покајања и ко зна колика борба је претходила томе… Не будимо они који товаре бремена тешка за ношење људима на плећа а прстом својим неће да их помјере (уп. Мт. 23, 4). Друга ствар, која је веома битна, и зато на њој посебно инсистирам, јесте да људе везујемо за Бога и заједницу Цркве а не за себе, макар колико нам се чинило да смо искусни и да добро расуђујемо. Као што каже Свето Писмо – да се не надимамо тјелесним умом својим, него да се држимо „Главе из које је све тијело помоћу зглобова и свеза састављено да расте растом Божијим“ (Кол 2, 19), јер је само у заједници Цркве спасење, па ако хоћете и мудрост, и знање, и прави савјет, и истина, али и, кроз искушења, провјера наше вјере, наде и љубави.

Ми свештеници морамо поштовати слободу сваке личности која нам прилази, па тако и слободу вјерника да изаберу своје исповједнике и савјетнике у хришћанском животу и да живе у Цркви онако како најбоље умију и знају. Ипак, сваки избор мора бити отворен и за добронамјерну критику. Оно на шта не смијемо никада да пристанемо је да се осуђујемо међусобно. Нашим ставом и односом охрабрујмо људе да буду слободни да нам се обрате и схватимо да је често први утисак који понесу из Цркве одређујући за читав њихов будући хришћански живот, као и за то хоће ли уопште бити тог живота. Увијек будимо спремни да саслушамо аргументе другога и промислимо о њима, па чак и ако нам се они нимало не свиђају. Нашом неприступачношћу, или још горе нетрпељивошћу, не гурајмо људе на лакши пут који је одустајање од ближњег, осуђивање или тражење утјехе и оправдања од удаљених „духовника“ који не познају ни њих, а ни околности њиховог живота. Увијек треба наше парохијане да подсјећамо да гдје год да оду тамо носе саме себе са собом. Њихове личне слабости неће нестати само промјеном духовника, ма колико он био свет човјек, а одлазећи из своје парохије другим „духовницима“ водиће и један подвојен живот који нажалост неће бити заснован на аутентичном црквеном искуству. Свима нама је, дакле, потребна реална литургијска заједница у којој ћемо се огледати, са људима у њој које ћемо се све трудити да заволимо и на основу тога вредновати напредак у нашем јеванђелском животу. Мислим да би сваки прави духовник имајући све горе наведено у виду, али и просто поштујући основни ред у устројству Цркве, требало да упућује људе на њихове парохије и парохијске свештенике (а наравно у коначници увијек на самога Христа).

Слобода свих нас у Цркви мора водити изграђивању Цркве, а не култу било чије личности (свеједно кога – епископа, игумана или било којег свештеника, монаха или вјерника) нити елитистичким групашењима (макар ми умишљали за себе да смо праведници које други не разумију). Уколико наша слобода разара парохијску заједницу и одваја нас од наше браће и сестара или нашег сабрата свештеника или нашег епископа, запитајмо се да ли нашу слободу користимо на добро? Све што нас одваја од Цркве, тј. од љубави према нашој браћи и сестрама у Цркви – били они по нашим судовима и грешни или ако просто мислимо да нису на правом путу, може довести чак и до раскола. Напримјер, смета нам „превише“ њихове побожности и ревности или, са друге стране, „превише“ слободе и опуштености код других, а заправо Цркви не штети ништа од тога, већ само – горда ревност која није по разуму и разуздана слобода лишена одговорности.

Осуђивање ­– и недостатак љубави који увијек стоји иза осуђивања – je већ рана на тијелу Цркве, које тијело је Христос, дошавши у свијет, узео на себе и дао живот за нас, рекавши: „Милост хоћу, а не жртвоприношење. Јер нисам дошао да зовем праведнике но грешнике на покајање“ (Мт. 9, 13). Ако, дакле, немамо милости према ближњима, који су грешници као и ми сами, служимо ли ми заиста Господу Христу? Ако превиђамо наше личне гријехе а осуђујемо ближње, не чинимо ли ми тиме нашег Бога лажовом (уп. 1. Јов. 1, 8-10)? Ослушнимо зато са посебном пажњом глас Апостола љубави: „Дјецо, сачувајте себе од идола“ (1. Јов. 5, 21). А отворено идолопоклонство је правити од јеванђелске заједнице Цркве обичну људску заједницу по нашој себичној и острашћеној мјери. Да би били истински црквени људи, дужни смо „слабости слабих носити а не себи угађати“ (Рим. 15, 1), и тако испунити закон Христов (уп. Гал. 6, 2).

Црква је заиста откривење и предукус Царства, али будући да се оно још није открило у пуноћи, и будући да смо још у историји, она је и болница (види Лк 10, 25–37) која носи и исцјељује наше слабости. Будимо зато сви широка срца (уп. 2. Кор. 6, 11-13) једни према другима, јер смо од Бога створени не истовјетни, већ различити, и као такви призвани на јединство у љубави, а не на једнакост у свему. Ако и упадне наш брат или сестра у неко сагрешење, исправљајмо га духом кротости (уп. Гал. 6, 1), а не искључивости и нетрпељивости. Будимо нетрпељиви и искључиви само према духу нетрпељивости и искључивости, јер су изразито цркворушитељски због тога што негирају од Бога дату разноликост, али чак и ту расуђујмо пажљиво, штедећи браћу и раздвајајући гријех од грешника. „Јер ће ономе бити суд без милости који не чини милости; а милост слави побједу над судом“ (Јак. 2, 13).

Просто речено, али чини ми се истинито, првенствено имајући у виду себе и своје искуство, често смо врло широкогруди у оправдавању гријехова којима смо сами склони, а оштри у осуђивању оних гријехова и слабости, или просто само малих застрањења са којима се сами не хрвамо. што сви страдамо од гријеха и незнања, мислим да треба избјегавати крајности, трудити се да увијек имамо трезвено трпљење и схватимо да је потпуно сагласје богатства наших богомданих разноврсности дар Цркве, али дар који ће се у различитости наших боголиких личности разоткрити тек о Христовом доласку, „јер дјелимично знамо и дјелимично пророкујемо“. „А сад остаје нам вјера, нада, љубав, ово троје; али од њих највећа је љубав“ (1. Кор. 13, 9; 13).


3. Надам се разумијевању и игумана манастира у нашој Епархији, којима су паства превасходно монаси, а којима се, будући да су многи наши парохијани редовни учесници недjељних литургијских сабрања у манастирима, даје на расуђивање да излазећи у сусрет вјерницима врше Свету Тајну Исповијести искључиво по изузетно указаној потреби или уз знање и договор са парохијским свештеницима.


Скрећем пажњу браћи и сестрама монасима и монахињама да са посебном пажњом приступају онима који долазе у манастире, уз јеванђељски оптимизам и животорадосност, не савјетујућу људима који живе ван манастира да превише инсистирају на тјелесним подвизима или врлинама које не могу испунити на дјелу без лоших последица по њихов породични и друштвени живот. Извор живота свима нама је Црква, јеванђеље и јеванђелске заповијести, које кад држимо доказујемо нашу љубав према Христу (уп. Јов. 14, 15). Вјерујем да не постоји и непостојан је хришћански живот без труда да се те заповијести и познају и држе – и понекад нам умјерени тјелесни подвизи које практикују монаси можда могу помоћи да бисмо их држали – међутим, начин држања и испуњавања јеванђеља је многолик, за сваког јединствен и разликује се у зависности од наших животних околности, карактера и склоности.


Напримјер, то на који начин хришћанин може постити зависи од његових година, здравља, карактера, тјелесне грађе, посла којим се бави, финансијске ситуације, породичних односа или брачног стања и вјероватно много чега другог; а можда и важније од свега наведеног је његов лични однос према Богу и лични призив Божији посебно тој особи намијењен, која је призвана да живи јеванђеље на уникатан начин, будући да је непоновљива икона Божија. Оптерећени многим формалностима, ми често не видимо јединствену особу која стоји пред нама, а и заборављамо ријечи самог Господа који нам, конкретно и екпслицитно, о начину поста каже само то да наш пост треба бити сакривен од људи (види Мт. 6, 18). Такву тајност и, на неки начин, личну интимност у практиковању али и у теоретисању о њима, захтијевају уосталом и милостиња и молитва и све врлине којима, да би биле аутентично јеванђелске, угађамо Богу а не људима, иштући најприје Царство Божије (види Мт. 6, 1-21).


*


На крају, подсјетимо се ријечи Светог Апостола Павла које сажимају већину онога што сам вам овим обраћањем хтио рећи: Да не буде раздора у тијелу него да се удови подједнако брину један за другога. И ако страда један уд, с њим страдају сви удови; а ако ли се један уд прославља, с њим се радују сви удови. А ви сте тијело Христово, и удови понаособ (1. Кор. 12, 25-27). Искористимо привилегију која постоји у нашој Епархији, а која се састоји у томе да смо довољно малобројни да се сви добро међусобно познајемо, а будући у сталном саодносу, препознајмо и дарове једни других, савјетујмо се међусобно, његујмо саборни дух и братско поштовање које су нам својим трудом предали моји непосредни претходници на овом свештеном Трону. Ако ово изгубимо због непажње, никаква нам правила и епископски укази неће помоћи, а ако у смирењу сачувамо међусобну љубав и боримо се за њу, бићемо од најбоље помоћи браћи и сестрама у Цркви а уједно и истински свједоци Христове љубави пред свијетом који је призван на спасење.

Увјерен да ћете препоруке из овога обраћања озбиљно размотрити и са расуђивањем усвојити, поздрављам вас поздравом љубави и мира у Христу Господу.



https://eparhija-zahumskohercegovacka.co...60eTicMlS0

Izvini copy-paste, ovih dana i istoričari i političari i kod Srba i u inostranstvu su izneli tvrdnje o o stvaranju Jugoalvije ( čak u u seriju "Bele lađa" pokojni Zablaćnaski na pitanje "koja je Jugoslavija trula" on je odgovrio "sve su bile trule" ) ali SPC nema stav o da li je stvaranje SHS/Kraljevine Jugoslavije greška ili je to nešto dobro.
Bar ja nisam čuo.

ПРЕДСЕДНИКУ СВЕТОГ АРХИЈЕРЕЈСКОГ СИНОДА ПАТРИЈАРХУ СРПСКОМ Г.ИРИНЕЈУ и СВЕТОМ АРХИЈЕРЕЈСКОМ СИНОДУ

Ваша Светости,

Браћо Архијереји, чланови Светог Архијерејског Синода,

Дана 25.септембра 2018.године позвали сте мене и надлежног милешевског епископа, како кажете у позиву, да се утврди истина о догађају у манастиру Свете Тројице-Дубница 02.07.текуће године око 17.часова, када ме је надлежни епископ Атанасије Ракита два пута вукао за браду. О томе сам у писменом извештају све подробно описао шта се десило и како се десило. Са састанка који смо имали са Вама понео сам утисак да Вас није много интересовала истина него смо више слушали лажи и клевете, али манимо сад то крају, код појединих људи лажи имају предност, а не истина.

Ваша Светости обраћам се Вама, добро сте урадили па сте нас измирили, ако сте нас помирили?! У свом обраћању рекли сте, десет до петнаест пута у ироничном смислу “ти си Филарете тамо гост“. Ја сам Вас питао неколико пута “реците Ви мени шта сам ја то лоше урадио?“. Разуме се одговора није било, нити га може бити, јер ништа лоше нисам урадио.

Навршава се четири дуге године од када сте ме избацили из Светог архијерејског Сабора и из живота Српске Православне Цркве, по налогу претходног америчког амбасадора Кирбија, а и по налогу садашњег амбасадора Скота, чије одлуке је слепо спровео у дело Митрополит Амфилохије уз Ваше допуштење. То је вероватно “награда“, мени намењена јер ове 2018.године навршава се 50 година како сам калуђер и свештенослужитељ, са манама и врлинама као и сваки други живи човек.

Комунисти ме нису избацили из активног живота Цркве и олтара. Да ми је неко рекао да ћу морати да служим америчким амбасадорима и њиховим “канонима“размислио бих да ли бих ишао у богословију! Један од сведока мога монашења који је био присутан је Јеромонах Иринеј Буловић, а сада Епископ Бачки Иринеј, а и пре мог и његовог монашења дружили смо се и били добри пријатељи и остали смо браћа у Христу и Христовој љубави.

Никада у свом знању нисам чинио зло својој цркви и своме народу, трудио сам се колико сам могао и знао да окупим народ око цркве, да га подижем духовно и национално.

Када сам 25.септембра ове године дошао на Седницу Светог Архијерејског Синода и видео браћу Архијереје после четири године, једва сам чекао да дође тај час да пољубим руку Вама свом Патријарху и да се поздравим са браћом Архијерејима.

Међутим, на седници бива, лаж , лаж и лаж! То ме није разочарало јер сам у последње време на те лажи у Цркви научио, и то не само ја, него и многи који ће то потврдити. На многе ствари и појаве сам ћутао, јер сам био свестан да се налазим на седници Светог Архијерејског Синода, а не на Каленић пијаци.

Ваша Светости, да Вас подсетим да сте ми рекли тада да ћете пратити активности до Сабора, и да ћете мој захтев за рехабилитацијом решити, а сада поново истичем захтев да ме рехабилитујете и последњи пут тражим од Вас и чланова Светог архијерејског Синода и Сабора да ме рехабилитујете у потпуности.

Напомињем да је ово моја последња молба и моје последње писмено обраћање у вези моје рехабилитације, јер сте више пута до сада обећавали да ћете ме рехабилитовати, али како рекли тако и порекли. Види се колико Вам је стало до истине.

Желим да вам се захвалим Вама Ваша Светости, браћи Архијерејима, члановима Светог Архијерејског Синода а и шире, као и надлежном Епископу милешевском што сте ми омогућили (како ви стално потенцирате) да будем гост у својој Епархији, у своме обновљеном манастиру са својим народом, свештенством и монаштвом. Иако је строго забрањено свештенству и монаштву да самном не сме имати никакав контакт ни усмени ни писмени ни телефонски.

Покушано је да се забрани верујућем народу да има самном контакт јер сам ја проказан човек, а Ви Ваша Светости одговорите зашто је такво стање у Српској Православној Цркви? Где нам је хришћанска љубав, где нам је хришћанско опраштање и где нам је хришћанско милосрђе?! И овога пута желим да се захвалим браћи Архијереима и свима онима који су били уз мене и самном када ми је за ове четири године било најтеже, који су самном патили и сузе лили.

Ви Ваша Светости и Митрополит Амфилохије допустили сте да нисам имао где да се причестим и служим, и то указује каква је брига о Цркви, Архијерејима, и свом свештенству и монаштву.

Истичем неизмерну захвалност и благодарност на првом месту Владики Бачком, господину доктору Иринеју, Банатском господину Никанору, Врањском господину Пахомију, шумадијском господину Јовану јер су омогућили да могу служити и причестити се код њих. Хвала Браничевском господину Игњатију који се једини сетио свог убогог брата, који ми је честитао Божић, крсну славу и Васкрс преко канцеларије Светог Синода.

Истина те честитке сам добијао са великим закашњењем, али сам их добио.

Од вас Ваша Светости никакве честитке, лепих речи ни утехе ннисам добио само лажна обећања и надања.

Још једном хвала на Вашем гостопримству, које сте ми указали у мојој Епархији, а из које сте ме прогнали без икаквог оправдања који се ослањају на каноне и законе, али како то Ви Ваша Светости тврдите појединим људима да је то “Виша Сила“. Хвала и тој Вишој сили а ви и ја знамо ко је та виша сила а зна и српски народ да су то Кирби и Скот а и још неки други.

Хвала Вам што сте ми омогућили да боравим у Манастиру који сам са добрим и честитим народом из Нове Вароши, села Божетића, општина Ивањица са старим архимандритом Макаријем обновили и где годину дана уживах Ваше гостопримство.

Наравно ко те пита за обнову 14 манастира, 36 цркава и 6 недовршених, 12 конака манастирских, 3 ризнице, неколико парохијских домова, владичански двор у Пријепољу, радио Милешеву и друго. Али дође време, таква је судбина рекла Велика Сила, Кирби и Скот ,,НАПОЉЕ,,. Можда би било боље да сам на Лиму пецао рибу, него што сам све то радио јер бих још био у Пријепољу.

Поред свих оптужби понекад се провуче нека реченица за малверзације и некакве проневере, тако је лакше јер нико од вас није се осврнуо на пресуду Вишег суда у Београду коју сам Вам доставио априла 2018.године, у чијем образложењу посебно стоје наводи о неистинитом писању Блица, против мене, а и још неких владика.

Тај оркестар лажи био је повод за моју сатанизацију, јер сви читају вест а нико пресуду. Шта је још потребно да се докажу лажи, ако није довољна пресуда суда, ма када она стигла.

Изгледа да владика Артемије, Георгије и ја ништа нисмо радили него смо поткрадали цркву. Како истину говорили ми и ви, и вама и нама, онако Бог помогао и Свети Сава. Истина се зна и истина је једна, да иза свих смена у Сабору Српске Православне Цркве стоји америчка амбасада.

Зато Вас молим, Ваша Светости, када се заврши егзекуција надамном, молим Вас то је ред и то је домаћински, позовите Ваше пријатеље и сараднике, а наше непријатеље на чашу-две доброг шампањца, а госте које треба позвати су бивши амерички амбасадор Кирби, садашњи амбасадор Скот са сарадницима, заслужили су људи. Помогли су да се Српска Православна Црква ослободи нерадника, ленчуге, паразита коме је мана што нема жену и децу, приватне имовине и другог.

Умало да заборавим да споменем господина Бајдена јер је он најзаслужнији за све, нипошто без њега, јер је он први почео поткопавати темељеСрпске Православне Цркве, прогоном брата Артемија са Косова и Метохије.

Опет лажи појединих људи из врха СПЦ о проневери 24.000.000еура. зашто ту проневеру нисте доказали на суду, зашто не попричате са његовим адвокатом господином Тапушковићем, а не да ваши правници и поједине судије праве опструкцију процеса? Зашто нико од поштених моралиста се не нађе да каже ,, укупно десет људи, наше браће убисте духовно а богами и физички?“

Зашто не казасте неће вас америчка амбасада ево вам одговарајући смештај. Зар мислите да смо ми малоумни, да ћемо зло учинити својој Цркви, јер зло чине други нашој Цркви, а да би се они опрали нас називају криминалцима, лоповима. Да ли ви знате да ми имамо родбину пријатеље, познанике да имамо образ и душу, а ви нам пришивате лажне етикете да би себе оправдали а нас окаљали, а то је данас најлакше у СПЦ.

Да ли сте се икада запитали шта ће бити ако неко почне да износи истину и чињенице о Вама, зашто напокон не кажете истину народу да вам све наређује америчка амбасада. Све ће се сазнати и све ће се видети. Тужите Епископе и предајете суду а знате да ниједну пресуду не можете добити јер су засноване на лажима и неистини. Ничија није горела до зоре, каже она народна.

Морам се вратити на коктел јер на њега обавезно морате позвати Бориса Тадића, а како каже народна пословица “како може бити свадбе без кокана“, ту мора бити митрополит Амфилохије, стари сарадник и осведочени пријатељ ЦИЕ и Стејт департмента. Он и Тадић су испунили Бајдену жељу да се протера Артемије са монаштвом и свештенством са Косова и Метохије. Тадић и Амфилохије су све административно припремили а Патријарх само на Сабору довршио.

Сећате ли се Ваша Светости и браћо Архијереји тог мучног и тешког дана за СПЦ, а за некога радосног дана када убисмо свога брата Артемија. Тога дана секретари доносе на њихов сто, 30 регистратора као подршку оптужници о криминалу владике Артемија. Прокоментарисао сам “када их толико написасте?“ тада сте ме Ваша Светости попреко погледали као да сте хтели рећи доћи ћеш и ти на ред, као што сам и дошао. Када је обављено гласање, рашчинили сте владику Артемија, нас је тринаест било против и тада је устао епископ ваљевски господин Милутин, молио упућујући следеће речи “Ваша Светости, може ли се нешто још учинити да се поправи ситуација?“, на шта шта сте одговорили “Не може све је завршено“. Тада сте устали, и обратили се умировљеном владици Атанасију и рекли“брате Атанасије хвала ти до неба што си помогао да се ово оконча“.

Не лежи враже како каже народна пословица, “у лажи су кратке ноге“, секретари Светог архијерејског Сабора нису однели регистраторе у канцеларије одакле су их узели него су однете у собу владике Осјечко Пољског и Барањског Лукијана где су бачене између његовог кревета и прозора, на патос. Позвао ме је владика Лукијан да дођем до њега да видим садржину регистратора, он преврће и листа регистраторе а у њима нигде нема речи о владици Артемију већ се у њима налазе некакви безвезни дописи и рачуни. Данас је брат Лукијан пред Богом сведок за ово све, а на земљи владика Никанор и ја да истину и само истину говоримо. Када сте ме у марту 2015.године позвали да ми дате решење да сам разрешен управљања Епархијом, питао сам Вас у присуству епископа Зворничко-Тузланског Хризостома и епископа Рашко-Призренског Теодосија: “да ли Ви знате шта се десило са регистраторима који су били материјални доказ на столу секретара Сабора, против владике Артемија“, рекли сте да не знате. Ја сам рекао истину када је још био жив владика Лукијан, и апеловао да назову владику Лукијана и Никанора да то потврде, да ли је то истина или лаж.

Како било да било у Сабору и Синоду страдало је духовно а и физички десет људи.

Ваша Светости Ви сте написали и казали да сам ја Вас питао а Ви одобрили да доделим орден Белог Анђела др.Војиславу Шешељу. Никада, никада и нигде, Вас за то нисам питао, нити сте Ви то одобрили. То је чиста обмана јавности и да не кажем чиста лаж.

Сви смо ми гости и пролазници у овом свету, сви ћемо једног дана, данас или сутра скрштених руку поћи у сусрет свом створитељу. Никада Црква није била даља духовно ни национално од свог народа као данас.

Опростите, питам и себе и Вас Ваша Светости, браћо Архијереји ако смо још браћа, шта урадисмо добро за свој народ, колико ли направисмо дечијих јаслица, обданишта, болница и домова за стара лица? Тако рећи ништа. У свему овоме нас је превазишла Бугарска Црква, осим у страдању владика 7+3=10. Колико данас Србијом харају секте а црква ћути. Надам се да нисмо заборавили онај страшан призор који се емитовао на РТС 1 28.8.2017.године из Чортановаца. Ко диже глас против тога, нико.

Да ли се сећате речи блаженопочившег Патријарха Павла у Сабору који је неколико пута поновио речи америчког председника Клинтона “кост у грлу ми је на Балкану Српска и Грчка Православна Црква“. Видите и сами шта се десило са Српском, Грчком и Руском Црквом, а и шире. Када ће се у Српској Православној Цркви говорити истина?

Ваша Светости Ви сте глава Цркве, окрените се око себе и видите шта се дешава и збива на све стране, само се прича о криминалу у СПЦ. Средите стање док још није касно, јер за стање у Цркви није вам крив Филарет, Артемије, Јован, Георгије и други. Ви водите цркву и њоме управљате. Немојте да вас лажу да је стање идеално јер није.

Зашто сте дозволили да се створи раскол у СПЦ? Зашто дозвољавате да вам Црквом управљају они који су зло починили православљу? У вашим очима већи су пријатељи Српске Цркве, православља и шире, Бајден, Кирби, Скот и други него нас 7+3=10. Сасвим је извесно да креће борба за православље, светосавље и српство.

Ваша Светости колико је црква ваша толико је и наша ни мање ни више. Немате право никога избацивати из цркве као што сте то урадили, па још није касно да све своје негативне одлуке за све нас ставите ван снаге а на прагу великих јубилеја наше свете Цркве, доведете Цркву и народ до помирења а не раскола, коме нема краја.

Класе, масе, режими и силе ће проћи а Црква ће Христова опстати, нестаће налогодавци, уништивачи

Православља и Светосавља, остаће чист и црн образ, остаће душа и историја, па свако од нас нека се запита где ће бити његово место.

Ваша Светости хвала Вама на указаном гостопримству, потрудићу се да нађем кров над главом што пре, где ће ме поштовати, и где ме неће вући за браду, где ћу се осећати као у својој кући, свој код својих а не као гост.

Хвала Вама Ваша Светости, Кирбију, Скоту и Амфилохију.

Бог и Свети Сава нека нам суди.



У Манастиру
Свете Тројице-Божетићи
20.11.2018.године
Прогнани милешевски Владика Филарет

.
НА МЈЕСТУ ХРАМА СВЕТОГ ИЛИЈЕ ДАНАС СТОЈИ ТУЂМАНОВА БИСТА


Епископ Славонски Јован Ћулибрк, највећи стручњак СПЦ о холокаусту током Другог светског рата, казао је да данас, седамдесет пет година од почетка Другог свјетског рата има педесет срушених храмова на том подручју.

„Данас у Пакрацу на мјесту Храма Светог Илије стоји Туђманова биста“, нагласио је владика Јован.

Такође, поставља питање, гдје су велики борци за правду и истину да сваки дан обиђу јасеновачка стратишта.



ИН4С

.
Слава Краљевске породице Карађорђевић

http://www.spc.rs/sr/slava_kraljevske_po...djevitsh_6