(08-06-2022, 10:51 AM)Ђорђе Пише: [ -> ]Те досетке продај на неком другом месту.
Цитат:Саопштење Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве
за јавност (16. маја 2022.)
.......
и, напослетку, Сабор нема намеру да после решавања статуса условљава нову сестринску Цркву ограничавајућим клаузулама у погледу опсега њене јурисдикције у матичној земљи и у дијаспори, уз препоруку истој да питање свог званичног назива реши у непосредном братском дијалогу са јелинофоним и осталим помесним Православним Црквама.
Након решавања статуса тј. добијања аутокефалије постаје сестринска, иначе у основној школи се уче зависне реченице као и да се свака реченица тумачи у контексту у којем је написана.
РЕШЕЊЕМ МАКЕДОНСКОГ РАСКОЛА, СПЦ ЗАЦЕЛИЛА РАНУ НА ТЕЛУ ЦРКВЕ
Решењем македонског раскола, доделом аутокефалије и Томосом Српска Православна Црква решила је болан проблем или како се црквеним речником сликовито каже зацелила рану на телу Цркве.
Сама по себи ова чињеница довољна је за свакога који искрено верује, али који верује у реч Јеванђеља, а не у нешто друго што личи на национал-политичку идеологију, која може да садржи и племенита осећања према своме народу, али иза које се често и пречесто, како видимо, скривају, и којом се покривају, она мање племенита, острашћена осећања, која се редовно злоупотребљавају у реал-политичке циљеве тако што се најпре на крилима патриотског сентимента понуди лаосу одређена тенденциозна интерпретација неког крајње црквеног поступка, у овом случају доделе аутокефалије, а онда се кроз постепено подгревање страсти распаљује, све више и више, непријатељски став према Цркви (што изгледа и јесте крајњи циљ) који је са своје стране прикривен велом борбе против одређене црквене личности да би изгледало како борци воле Цркву али не воле Јанка, Марка, Стеву, Мику... Ово неодољиво подсећа на речи Светог Писма: "Ако неко каже: »Волим Бога«, а мрзи свога брата, лажљивац је. Јер, ко не воли брата, кога види, тај не може да воли Бога, кога не види." Овде је случај да нам неки говоре како воле Цркву (апстрактно) али не воле ни конкретне личности, ни институције црквеног устројства (Синод, Сабор).
Видимо да су напади увек усмерени на личности на кључним местима Цркве, у институционалном смислу. У новијој историји сведочимо редовним нападима на Патријарха, не само садашњег, на Синод, на Сабор. И док су раније ти напади долазили најчешће споља сада има и оних, не много, али су гласни или запослени да "воле Цркву", али да тврде да им "Патријарх није њихов патријарх", и "Сабор није њихов Сабор", ни брат који им каже ово наведено слово Речи Божије им "није брат" него је "екумениста, паписта, фанариота, издајник, аналитичар..." или неки од сочнијих епитета чије навођење ћу избећи. Понеко се и лаковерно поведе за њиховим чудним антицрквеним "патриотизмом", што је жаљења вредно.
Насупрот овоме лову на људске душе, Црква је у своју "мрежу" спасења кротким поступањем, а не бунџијаштвом уловила васељену, како каже тропар надолазећег празника. А решавањем македонског раскола је још једном потврдила истину свога бића као Тела Христовог.
Зашто је овај поступак наше Цркве добар?
На првом месту, уклоњен је раскол. Што значи да наша браћа у Северној Македонији могу заједно с нама да учествују у животу Цркве. Критичари оптужују Цркву да је оставила Србе у Северној Македонији, а занемарују чињеницу да је данас број оних који себе сматрају Србима у Северној Македонији на нивоу статистичке грешке између осталог и захваљујући вештачки и насилно изазваном расколу и његовом вишедеценијском трајању. За пола века се критичари нису оглашавали, а сада када се ставља мелем на рану чује се цика и вриска као да је СПЦ одговорна за раскол, а не за његово исцељење. Али пошто нас живот учи да и мелеми пеку, ваљда отуда и плач и запомагање. Чињеница јесте да је уклоњен раскол, као резултат тога, у Северној Македонији, данас нема ни један Србин мање, а једна Света Саборна и Апостолска Црква има преко 2 милиона нових чланова, наше браће и сестара, наших сродника не само по духу, језику, култури, историји него чак и по крви.
На другом месту, Српска Православна Црква је упркос небивалим потешкоћама у међуправославним односима и невиђеним притисцима и мешањима у питања Цркве учинила самосталан, крајње канонски и еклисиолошки исправан потез. Доделом аутокефалије СПЦ је још једном јасно потврдила да на својој канонској територији само наша Црква и само она самостално доноси одлуке. Свима је данас барем јасно, ако до пре неки дан није било, да је Цариградска Патријаршија била спремна да неканонски интервенише у македонском спору. Али погрешно је тумачење да је СПЦ из тога разлога дала аутокефалију. СПЦ је по избору новог Патријарха на основу претходних Саборских одлука обновила разговоре с Македонцима, што је сасвим природно. И као резултат тих разговора дошло се до решења које је у овом историјском тренутку најцелисходније с обзиром на уклањање препрека које су постојале. Да је пак СПЦ чекала, Цариград би доделио аутокефалију не питајући нас ништа што би био канонски преступ, али уколико бисмо ми пристали на то били бисмо они који неканонско поступање легитимишемо, а ако не бисмо пристали имали бисмо пред собом још једно урушавање и овако пољуљаних међуправославних односа. Али оно што је најважније, а што недобронамерни критичари добро знају, а они добронамерни вероватно не виде, јесте да би цариградско мешање у македонски спор и њихово евентуално једнострано поступање отворило врата за потпуно распарчавање СПЦ на чисто политичким основама, без наше моћи да било шта по том питању учинимо с обзиром на пристанак да нам неко други одређује статус на нашој територији.
Критичари сада причају, без основа, да додела аутокефалије МПЦ отвара врата за друге аутокефалије на територији СПЦ и покрећу увек за емоције везану и болну тему Косова и Метохије. А као што видимо ствари стоје управо супротно. Наша додела аутокефалије МПЦ потврђује да спољашње интервенције нису и не могу бити пут у аутономије/аутокефалије. Пуноћа СПЦ је једина инстанца која одлучује о статусу својих делова и то искључиво на канонским и еклисиолошким и пастирским принципима. Имајући те принципе у виду, а не (гео)политичке, у овом тренутку ни један други део СПЦ који се наводи у критикама не испуњава услове за било какву самосталност, зато је и поређење са случајем МПЦ сасвим непримерено. Наравно, они који нису свесни ни устројства Цркве ни принципа којима се руководи само виде политику, државне границе и одувек желе да Цркву уподобе својим визијама. Али то је увек неуспешно чак и кад је потпомогнуто од стране неких људи унутар Цркве. Као што видимо на примеру Украјине, где се дешава апсолутни еклисиолошки хаос захваљујући неканонским интервенцијама Цариграда и државном мешању у Црквена питања.
Македонска Црква је и даље под притисцима, то се јасно види из изјава њених представника, а наша Црква је под ударом критика. Оно што је симптоматично јесте да су гласу оних који су редовни критичари СПЦ, и у иностранству, и код нас, придодати горе описани патриотски гласови што чини једну чудну мешавину, али лако разумљиву ако се схвате манипулације које су по среди.
Да је МПЦ остала у статусу аутономије у оквиру СПЦ дуже време удар би био вероватно још гори, а механизми притисака много разноврснији, иако то није за занемаривање ипак то није оно што је било кључно за одлуку о аутокефалији, кључни су били пастирски и наведени канонски и еклисиолошки разлози. Јер да се СПЦ одлучила на пуко избегавање "удара" могла је само да чека да Фанар интервенише у Северној Македонији, па затим редом, у дијаспори, па по новоствореним државама, у складу са новоумишљеним оправдањем да свака држава треба да има своју Цркву (очигледно осим кад су у питању грчке Цркве које имају и преко 50 држава у једној Патријаршији). Због тога су жалосне критике да Сабор, Синод, Патријарх издају било шта било коме и да се одричу било чега када је све супротно томе. Уместо благодарности за њихов подвиг, труд и бригу за добро Цркве, и мудрост да реше ово питање, које је пола века било нерешиво, они примају ударце од оних који их "воле".
Ведран Гагић
Да ли је овај Ведран Гагић званични или незванични портпарол патријарха Порфирија?
(09-06-2022, 08:30 PM)Бенито Пише: [ -> ]Да ли је овај Ведран Гагић званични или незванични портпарол патријарха Порфирија?
Теолог. Човек из цркве. Неко ко је компетентан писати о црквеним темама.
Теби је компетентан само онај ко прича оно што се Теби свиђа. Питао сам Те лепо да ли је портпарол патријарха Порфирија?
(09-06-2022, 08:30 PM)Бенито Пише: [ -> ]Да ли је овај Ведран Гагић званични или незванични портпарол патријарха Порфирија?
Није му уопште портпарол, нити то патријарху Порфирију треба.
(09-06-2022, 08:30 PM)Бенито Пише: [ -> ]Да ли је овај Ведран Гагић званични или незванични портпарол патријарха Порфирија?
Чим га Шуми брани знај да јесте...
Сад сам гуглали које тај Гагић, врло "занимљив" је тај Гагић хрватског имена Ведран рођен у Хрватској, живи у Аустралији. Његову биографију смо нашли из 2016 године овде.
https://soc.org.au/sr/vesti-sr/441-ctec-...-u-sidneju
Новије информације нема.
Прво погоди чо'ек каквог ћемо новог Патријарха добити. Па погоди какав ће се споразум направити са Цариградском патријаршијом.
https://vidovdan.org/aktuelno/vedran-gag...atrijarha/
Још занимњивије
РУШЕЊЕМ ПАТРИЈАРХА РУШЕ ВУЧИЋА УНУТАР цркве
https://www.antenam.net/drustvo/religija...-s-vucicem
Брат Бенито је искусан вук намирише" да ту нешто не ваља и да је вероватно удба.
Ми мислимо да овог Ведрана, удба убацила у Цркву јер на сва звона хвало Вучића и Порфирија. К'о СНС бот.
Ведран има тачне инсајдерске информације из цркве...
Сумљив лик млогоо..
Бавићемо се Гагићем па ћемо видети шта ћемо ишћерати из рупе..
За десет година, уместо Македонија нека уметну Косово и Црна Гора у ове текстове, Ведран и остали. Нека сачувају на хард диску ове копије.
(10-06-2022, 10:53 AM)Ђорђе Пише: [ -> ]За десет година, уместо Македонија нека уметну Косово и Црна Гора у ове текстове, Ведран и остали. Нека сачувају на хард диску ове копије.
На Косову и у Црној Гори нема раскола.
(10-06-2022, 10:53 AM)Ђорђе Пише: [ -> ]За десет година, уместо Македонија нека уметну Косово и Црна Гора у ове текстове, Ведран и остали. Нека сачувају на хард диску ове копије.
Супер, ја ћу онда да будем шумадијски патријарх
Српска Православна Црква је, након српске монархије, најстарија национална институција српског народа, настала 1219. године преданим радом првог архиепископа српског Светог Саве.
СПЦ је најважнија институција, захваљујући којој смо и опстали као народ под вековима страног ропства—турског, угарског, аустријског, венецијанског итд. Ми Срби данас своје физичко постојање дугујемо искључиво нашој Цркви, коју сви наши окупатори и непријатељи покушавали да униште.
И држава Србија, која је нестала у турском, аустријском и венецијанском вихору, је обновљена захваљујући СПЦ. Карађорђе и његови устаници су се на Сретење 1804. године заклели на часном Крсту проте буковичког Атанасија Антонијевића и ту обновили Немањићку Србију која је изникла на светосавском корену и изграђена на косовском темељу. Међутим, држава није најважнија национална институција. Државе пролазе и одлазе, мењају се и прилагођавају, док Црква опстаје за сва времена јер има свој корен у Христу Богу који је глава Цркве.
Соколови, предстоји нам велика борба за очување ове наше спасоносне и најважније националне институције—Српске православне цркве.
Док нас данас убеђују разни мудраци како је наша Црква, издавањем томоса о аутокефалности Титовој Македонској цркви пре неки дан, само "дала на коришћење" више од 800 древних српских историјских храмова и манастира (до јуче) расколничкој јерархији у Скопљу и како смо тиме спречили и предухитрили окупирану ЦИА Цариградску патријаршију—у свом погрешном источнопапистичком тумачењу 9, 17. и 28. канона IV васељенског сабора о питањима давања аутокефалије—да нам (пре нас) прогласи аутокефалну јерахију на канонској територији СПЦ, бојимо се да је истина сасвим другачија.
АВНОЈ и Титова подела српског народа у 5 Титових република и 2 Титове покрајине, које су данас све (осим једне) независне државе нам опет долази на наплату. Ми се, на жалост, још увек држимо тог несретног АВНОЈ-а и републике коју нам је непријатељски каплар Тито направио и самим тим себи пуцамо у ногу.
На том основу АВНОЈ-а и авнојевских граница, комунистички диктатор Тито је деценијама покушавао да од наше СПЦ створи републичке цркве тј. покушао је стварање некакве југословенске Патријаршије која би била састављена од других (републичких) Цркава, чиме би се зацементирали новоизмишљени идентитети Македонаца, Црногораца, православних Босанаца и Херцеговаца, православних Хрвата, православних Косовара и православних Војвођана. Жртвом наше Цркве (убијеним патријархом Викентијем и убијеним и протераним стотинама владика, свештеника и монаха), као и мудрошћу патријарха Германа и наших тадашњих епископа, спречена је та Титова идеја али уз последицу настанка Македонског ракосла 1969. године.
Једина српска национална институција која је (делимично) преживела злочиначку авнојевску поделу српског народа је СПЦ и њено растурање по том основу полако долази на дневни ред.
На жалост, данас је ту Титову идеју о комадању СПЦ по авнојевским границама преузела америчка дубока држава која контролише окупирану Цариградску патријаршију. Данас Цариградска патријаршија проглашава Титову републичку Македонску цркву као аутокефалну, док господар приватне државе Црне Горе усташа Мило Ђукановић тражи исту такву аутокефалност за део СПЦ у Црној Гори.
У свим скорашњим саопштењима, Цариградска патријаршија не назива више СПЦ својим именом ког је сама вековима користила—Српска православна црква, већ користи израз "Црква у Србији" ("Εκκλησία της Σερβίας") чиме усваја Титов план о стварању "републичких цркава" најављујући тиме шта нас чека у будућности.
Сад се поставља питање како спречити Цариградску патријаршију у будућем проглашењу црногорске, косовске, босанскохерцеговачке, хрватске и војвођанске цркве и растурању наше СПЦ по авнојевским основама?
Хоћемо ли опет тако мудро "предупредити" службенике ЦИА у Цариграду тако што ћемо брже боље поделити томосе о аутокефалности Црногорској, Косовској, Босанскохерцеговачкој, Хрватској или Војвођанској православној цркви, као што смо то учинили са Македонском црквом пре неки дан?
Судбоносни дани борбе за голи опстанак као Срби и православци нам се ближе. На удару је наша најсветија Српска православна црква и надамо се да смо дорасли великом задатку њене одбране и спашавања од глобалистичких напада.
Само се бојимо да неко још не добије идеју о "давању на коришћење" српских светиња Титовим расколницима у Скопљу тиме што им дамо томос о аутокефалности, па да онда тако "дамо на коришћење" наше Косово и Метохију тако што ћемо им признати независност и дати "столицу у УН".
Црни дане, а црна судбино!
О кукавно Српство угашено,
зла надживјех твоја сваколика,
а с најгорим хоћу да се борим!
Преузето са странице Историја Срба
(10-06-2022, 01:53 PM)Београђанин Пише: [ -> ] (10-06-2022, 10:53 AM)Ђорђе Пише: [ -> ]За десет година, уместо Македонија нека уметну Косово и Црна Гора у ове текстове, Ведран и остали. Нека сачувају на хард диску ове копије.
На Косову и у Црној Гори нема раскола.
Мора ли да буде раскол да би СПЦ била уништена? Када је претходни пут Патријаршија нестала, није било никаквог раскола.
Превише пластично и поједностављено се гледа се на један епохалан тренутак, као што је вољно гашење СПЦ. Нарочито се истиче наша вајна национална десница и крипторежимски, партијски националисти. Њима је све "океј", изгледа.
(10-06-2022, 08:34 PM)Ђорђе Пише: [ -> ] (10-06-2022, 01:53 PM)Београђанин Пише: [ -> ] (10-06-2022, 10:53 AM)Ђорђе Пише: [ -> ]За десет година, уместо Македонија нека уметну Косово и Црна Гора у ове текстове, Ведран и остали. Нека сачувају на хард диску ове копије.
На Косову и у Црној Гори нема раскола.
Мора ли да буде раскол да би СПЦ била уништена? Када је претходни пут Патријаршија нестала, није било никаквог раскола.
Превише пластично и поједностављено се гледа се на један епохалан тренутак, као што је вољно гашење СПЦ. Нарочито се истиче наша вајна национална десница и крипторежимски, партијски националисти. Њима је све "океј", изгледа.
Не мора раскол да буде да би СПЦ била уништена, могу и венземаљци да цепну Земљу неким ласером и ћао... или из авиЈона да баце неки прашак против СПЦ, има свашта...
