РЕШЕЊЕМ МАКЕДОНСКОГ РАСКОЛА, СПЦ ЗАЦЕЛИЛА РАНУ НА ТЕЛУ ЦРКВЕ
Решењем македонског раскола, доделом аутокефалије и Томосом Српска Православна Црква решила је болан проблем или како се црквеним речником сликовито каже зацелила рану на телу Цркве.
Сама по себи ова чињеница довољна је за свакога који искрено верује, али који верује у реч Јеванђеља, а не у нешто друго што личи на национал-политичку идеологију, која може да садржи и племенита осећања према своме народу, али иза које се често и пречесто, како видимо, скривају, и којом се покривају, она мање племенита, острашћена осећања, која се редовно злоупотребљавају у реал-политичке циљеве тако што се најпре на крилима патриотског сентимента понуди лаосу одређена тенденциозна интерпретација неког крајње црквеног поступка, у овом случају доделе аутокефалије, а онда се кроз постепено подгревање страсти распаљује, све више и више, непријатељски став према Цркви (што изгледа и јесте крајњи циљ) који је са своје стране прикривен велом борбе против одређене црквене личности да би изгледало како борци воле Цркву али не воле Јанка, Марка, Стеву, Мику... Ово неодољиво подсећа на речи Светог Писма: "Ако неко каже: »Волим Бога«, а мрзи свога брата, лажљивац је. Јер, ко не воли брата, кога види, тај не може да воли Бога, кога не види." Овде је случај да нам неки говоре како воле Цркву (апстрактно) али не воле ни конкретне личности, ни институције црквеног устројства (Синод, Сабор).
Видимо да су напади увек усмерени на личности на кључним местима Цркве, у институционалном смислу. У новијој историји сведочимо редовним нападима на Патријарха, не само садашњег, на Синод, на Сабор. И док су раније ти напади долазили најчешће споља сада има и оних, не много, али су гласни или запослени да "воле Цркву", али да тврде да им "Патријарх није њихов патријарх", и "Сабор није њихов Сабор", ни брат који им каже ово наведено слово Речи Божије им "није брат" него је "екумениста, паписта, фанариота, издајник, аналитичар..." или неки од сочнијих епитета чије навођење ћу избећи. Понеко се и лаковерно поведе за њиховим чудним антицрквеним "патриотизмом", што је жаљења вредно.
Насупрот овоме лову на људске душе, Црква је у своју "мрежу" спасења кротким поступањем, а не бунџијаштвом уловила васељену, како каже тропар надолазећег празника. А решавањем македонског раскола је још једном потврдила истину свога бића као Тела Христовог.
Зашто је овај поступак наше Цркве добар?
На првом месту, уклоњен је раскол. Што значи да наша браћа у Северној Македонији могу заједно с нама да учествују у животу Цркве. Критичари оптужују Цркву да је оставила Србе у Северној Македонији, а занемарују чињеницу да је данас број оних који себе сматрају Србима у Северној Македонији на нивоу статистичке грешке између осталог и захваљујући вештачки и насилно изазваном расколу и његовом вишедеценијском трајању. За пола века се критичари нису оглашавали, а сада када се ставља мелем на рану чује се цика и вриска као да је СПЦ одговорна за раскол, а не за његово исцељење. Али пошто нас живот учи да и мелеми пеку, ваљда отуда и плач и запомагање. Чињеница јесте да је уклоњен раскол, као резултат тога, у Северној Македонији, данас нема ни један Србин мање, а једна Света Саборна и Апостолска Црква има преко 2 милиона нових чланова, наше браће и сестара, наших сродника не само по духу, језику, култури, историји него чак и по крви.
На другом месту, Српска Православна Црква је упркос небивалим потешкоћама у међуправославним односима и невиђеним притисцима и мешањима у питања Цркве учинила самосталан, крајње канонски и еклисиолошки исправан потез. Доделом аутокефалије СПЦ је још једном јасно потврдила да на својој канонској територији само наша Црква и само она самостално доноси одлуке. Свима је данас барем јасно, ако до пре неки дан није било, да је Цариградска Патријаршија била спремна да неканонски интервенише у македонском спору. Али погрешно је тумачење да је СПЦ из тога разлога дала аутокефалију. СПЦ је по избору новог Патријарха на основу претходних Саборских одлука обновила разговоре с Македонцима, што је сасвим природно. И као резултат тих разговора дошло се до решења које је у овом историјском тренутку најцелисходније с обзиром на уклањање препрека које су постојале. Да је пак СПЦ чекала, Цариград би доделио аутокефалију не питајући нас ништа што би био канонски преступ, али уколико бисмо ми пристали на то били бисмо они који неканонско поступање легитимишемо, а ако не бисмо пристали имали бисмо пред собом још једно урушавање и овако пољуљаних међуправославних односа. Али оно што је најважније, а што недобронамерни критичари добро знају, а они добронамерни вероватно не виде, јесте да би цариградско мешање у македонски спор и њихово евентуално једнострано поступање отворило врата за потпуно распарчавање СПЦ на чисто политичким основама, без наше моћи да било шта по том питању учинимо с обзиром на пристанак да нам неко други одређује статус на нашој територији.
Критичари сада причају, без основа, да додела аутокефалије МПЦ отвара врата за друге аутокефалије на територији СПЦ и покрећу увек за емоције везану и болну тему Косова и Метохије. А као што видимо ствари стоје управо супротно. Наша додела аутокефалије МПЦ потврђује да спољашње интервенције нису и не могу бити пут у аутономије/аутокефалије. Пуноћа СПЦ је једина инстанца која одлучује о статусу својих делова и то искључиво на канонским и еклисиолошким и пастирским принципима. Имајући те принципе у виду, а не (гео)политичке, у овом тренутку ни један други део СПЦ који се наводи у критикама не испуњава услове за било какву самосталност, зато је и поређење са случајем МПЦ сасвим непримерено. Наравно, они који нису свесни ни устројства Цркве ни принципа којима се руководи само виде политику, државне границе и одувек желе да Цркву уподобе својим визијама. Али то је увек неуспешно чак и кад је потпомогнуто од стране неких људи унутар Цркве. Као што видимо на примеру Украјине, где се дешава апсолутни еклисиолошки хаос захваљујући неканонским интервенцијама Цариграда и државном мешању у Црквена питања.
Македонска Црква је и даље под притисцима, то се јасно види из изјава њених представника, а наша Црква је под ударом критика. Оно што је симптоматично јесте да су гласу оних који су редовни критичари СПЦ, и у иностранству, и код нас, придодати горе описани патриотски гласови што чини једну чудну мешавину, али лако разумљиву ако се схвате манипулације које су по среди.
Да је МПЦ остала у статусу аутономије у оквиру СПЦ дуже време удар би био вероватно још гори, а механизми притисака много разноврснији, иако то није за занемаривање ипак то није оно што је било кључно за одлуку о аутокефалији, кључни су били пастирски и наведени канонски и еклисиолошки разлози. Јер да се СПЦ одлучила на пуко избегавање "удара" могла је само да чека да Фанар интервенише у Северној Македонији, па затим редом, у дијаспори, па по новоствореним државама, у складу са новоумишљеним оправдањем да свака држава треба да има своју Цркву (очигледно осим кад су у питању грчке Цркве које имају и преко 50 држава у једној Патријаршији). Због тога су жалосне критике да Сабор, Синод, Патријарх издају било шта било коме и да се одричу било чега када је све супротно томе. Уместо благодарности за њихов подвиг, труд и бригу за добро Цркве, и мудрост да реше ово питање, које је пола века било нерешиво, они примају ударце од оних који их "воле".
Ведран Гагић
Нећемо никада престати нашу борбу нити повити главу пред нашим непријатељима Немцима, који користе извесне заблуделе синове српског народа као што су недићевци и љотићевци.
Д М
