[Митић]

Ево, у току је оружани сукоб између Јерменије и Азербејџана, а ни Турска не стоји баш по страни. То ме подсети на један догађај из наше новије историје, у коме су се наши грађани "огрешили" о Јермене. Који догађај је у питању?

Можда смо их сада разочарали продајом оружја Азербејџану

Не, мислио сам на обичне грађане, тачније речено - случајне пролазнике. Ето, све сам рекао.

Да, то би требало да је онај споменик који су подигли Тадић и председник Азербејџана. То је било пре око 10 година

[Бенито]

Митићу, види се да си млађи човек.
Алекш мисли на убиство турског амбасадора у Београду, 1983. године, када су, као Београђани хватали терористе по Ташмајдану.Те убице били су Јермени.

[Милослав Самарџић]

Доситеј Обрадовић је донео кревет када је дошао.

Није. Донео је кнез Милош. У ком музеју се сада налази тај кревет?

Конак кнегиње Љубице.

Није.

[Митић]

Митићу, види се да си млађи човек.
Алекш мисли на убиство турског амбасадора у Београду, 1983. године, када су, као Београђани хватали терористе по Ташмајдану.Те убице били су Јермени.

Знам за то убиство, познато ми је, али не знам све детаље.

А генерација сам из 80-их. Ови који су рођени 90-их, они су млади на којима остаје свет

А после следе генерације из 2000-их

[Бенито]

Их 80-их... Па, Ти си још дечко.
Него, што се тиче атентата на турског амбасадора- догодио се на семафору, на углу Ресавске (тада Маршала Бирјузова) и Булевара краља Александра ( тада Булевар револуције). Два Јерменина су пуцали у аутомобил и кренули да беже преко Ташмајданског парка. Један удбаш који није био на дужности у том моменту, био је у парку и пуцао за њима. Једног је погодио у пределу карлице и тај Јерменин је касније једва преживео. Други је успео да побегне, али је ухваћен, сутрадан, на железничкој станици, негде у Војводини.
Приликом пуцњаве у парку погинуо је један студент и неколико људи је рањено, нека жена која је гурала колица са дететом. Тада је кренула класична удбашка пропагандна обрада, у којој су предњачиле Вечерње новости, главни удбашки таблоид у Брозовој Југославији. Они су нон-стоп извештавали да је један од терориста убио недужног студента... Прво је била прича да га је случајно погодио приликом размене ватре са оним удбашем, а после је још "нафиловано" да је студент голорук скочио на терористу и да га је овај тада убио.
Испоставило се да тај Јерменин није ни оптужен за убиство студента на суђењу које је било затворено за јавност. Мислим да их је обојицу бранио Тома Фила, као службени бранилац, и да је он открио да је студент погођен пројектилом из пиштоља оног удбаша, а да Јерменин није поседовао пиштољ тог, него другог калибра. Удбаши су знали да прича на суду неће проћи, па су измислили да је студент скочио на Јерменина, и тако породици несрећно убијеног младића обезбедили највиши орден СФРЈ и тако националну пензију за његову мајку, па су Вечерње новости доделиле постхумно награду године за Најплеменитији подвиг и слична признања... Удбаш не само да није суђен за убиство студента, него је и одликован највишим одликовањем СФРЈ.
Мислим да је неко обрадио цео овај случај у научном смислу.
Што се тиче комунистичке пропаганде, Милослав Самарџић је, негде у то време или непосредно после тога, био у Вечерњим новостима на неким курсевима из новинарства, па може да напише нешто више о томе, ако зна.
Двојица јерменских терориста су давно одслужили своје затворске казне и отишли су одавде. Мислим да је једног, или чак обојицу, касније убила турска војнообавештајна служба у некој акцији.

[Vlad Alekš]

Један удбаш који није био на дужности у том моменту, био је у парку и пуцао за њима.

Да ли је постојао иједан удбаш који у неком моменту није био на дужности?

[Митић]

Један удбаш који није био на дужности у том моменту, био је у парку и пуцао за њима.

Да ли је постојао иједан удбаш који у неком моменту није био на дужности?

Служба је увек на опрезу. И никад не спава

[Бенито]

Много је занимљивије ово око Вечерњих новости. Они су тада били водећи таблоид, и гласило југословенске удбе. Њихов утицај при распаду Југославије није мали. Сетимо се само фаме око наводног нацрта Меморандума САНУ, који су, гле чуда, објавиле управо Вечерње новости.
Тај лист био је предмет разних афера за време Милошевића, па касније ДОС-а (сетимо се читаве харанге када је Владе Дивац сасвим легално хтео да купи овај лист), па још доцније подржављење листа, па тотално нетранспарентна приватизација...
УДБА , дакле, још постоји и строго води рачуна о свом чеду које се зове Вечерње новости. Да није тако не би доживели да нам бивши директор и главни уредник Вечерњих новости буде министар у новом саставу Владе Србије, чију инаугурацију ускоро очекујемо.

[Милослав Самарџић]

Био сам у Новостима када су објавили Меморандум.
Сећам се да су шефови ликовали. У смислу, успех у борби против великосрпског национализма.
Али за нас млађе нису биле те теме. Него од цена на пијаци па даље.

[Милослав Самарџић]

Доситеј Обрадовић је донео кревет када је дошао.

Није. Донео је кнез Милош. У ком музеју се сада налази тај кревет?

Конак кнегиње Љубице.

Није.

У Музеју Манастира Враћевшница.
Чији јастуци су на кревету? Сада.

[Бенито]

Био сам у Новостима када су објавили Меморандум.
Сећам се да су шефови ликовали. У смислу, успех у борби против великосрпског национализма.
Али за нас млађе нису биле те теме. Него од цена на пијаци па даље.

Не знам да ли Ти је познато: сва та фама "основне новинарске школе" која се "примењује свугде у свету", а почиње "пијачним барометром" је једна обична комунистичка глупост.
Ови наши комунистички новинарчићи стално понављају ту мантру о "пијачном барометру" као "основи новинарства", а на Западу, а поготово у Америци не знају ни шта је то. Тамо их одмах бацају у ватру, у зависности за коју су се област определили.
Овде сви, а нарочито политички и истраживачки новинари проведу на Ђерму или Бајлонију по неколико година. Наравно, не да би се тамо научили новинарском занату, него да би били научени на послушност и корупцију.

[Милослав Самарџић]

Нема шансе. То је била копија Њујорк тајмса. Ако те терају на пијацу годинама, онда си у праву. Али неколико месеци мора.
Први пут, узмем блок и питам од тезге до тезге пошто парадајз итд. Кад, једна баба ми каже:
- Јел питаш за новине или купујеш?
Испоставило се, ако виде да питаш за новине, кажу скупље, па сутра лакше увале веће цене, под изговором да је изашло у новинама. Ако ти као новинар то не провалиш, будеш исмејан.
Тако сам сакрио блок, отишао на другу страну пијаце и питао као купац.
Поента? Научиш да сви лажу. Прецизније, можда сви, али мораш претпоставити - сви.
Исто важи и за документа. Знаш колико историчара нађе неки документ и ладно га стави у књигу. Јер је оригинал. А шта ако је писац документа лагао?
Укратко, мени је то искуство много значило. Прошао сам пут од пијаце до главног уредника, дакле цели пут, без прескакања.

[Бенито]

Значи, и Теби комунисти продали бургију.
Знаш ли шта значи, у преводу, ово што си написао?
"Лажемо ми комунисти, али да видиш што лажу српски сељаци... Какав народ-такви политичари. Народ заслужује власт коју има."
Који, бре, Њујорк Тајмс?
Где је у Њујорку пијаца? Можда је било тако 1917.
Обашка што се одавно у Њујорк Тајмс, Вашингтон пост и сличне гиганте не долази без дебеле и бриљантне биографије... Додуше, данас и неких других квалитета, али то је друга тема.
Какав, бре, пијац...
Што се тиче унутрашње критике извора, вероватно да има доста случајева које си поменуо, и да Ти је искуство са пијацом много помогло. Али, то само значи да многи наши историчари нису добро научени занату, јер се то учи на првој години студија. Или, једноставно, не разумеју свет којим се баве. Овај "најгори од свих могућих светова".

[Милослав Самарџић]

Пијаца је само један од примера. Слали су нас нпр. и у синдикат, ССРН и тако нека места где се узимају једноставни подаци. На пијаци сам био сам тад. Продавница обуће једном итд.