[Mitic]

Има ту још једно врло интересантно питање:
Сви знамо да је др Милан Гавриловић био први и потоњи представник Владе Краљевине Југославије у СССР-У, по успостављању дипломатских односа ове две државе.
Али, ретко ко се сећа ко је био последњи представник Владе Краљевине СХС у Русији?

Знам да је Момчило Нинчић радио на успостављању дипломатских односа са СССР-ом у периоду 1920-1926. Али не мора нужно да значи да је био последњи представник.

Ово сам видео у чланку историчара Николе Поповића.

[Бенито]

Има ту још једно врло интересантно питање:
Сви знамо да је др Милан Гавриловић био први и потоњи представник Владе Краљевине Југославије у СССР-У, по успостављању дипломатских односа ове две државе.
Али, ретко ко се сећа ко је био последњи представник Владе Краљевине СХС у Русији?

Знам да је Момчило Нинчић радио на успостављању дипломатских односа са СССР-ом у периоду 1920-1926. Али не мора нужно да значи да је био последњи представник.

Ово сам видео у чланку историчара Николе Поповића.

Не, то је био један каријерни дипломата, убеђени антикомуниста и човек од највишег поверења Двора.

[Ђорђе]

Фотије Станојевић?

[Mitic]

Можда Константин Фотић



Vl. Savić, gen. konzul u Trstu, postavljen je ukazom za poslanika u Moskvi i drugim ukazom penzionisan (aprila 1928). Al. Đorđević, savetnik Poslanstva u Beču, unapređen je za poslanika u Moskvi i odmah penzionisan (aprila 1928); rešenjem od 29. X 1930. opunomoćeni ministar i izvanredni poslanik II grupe I kategorije u Moskvi K. Fotić postavljen je za vršioca dužnosti prvog pomoćnika ministra spoljnih poslova.

[Бенито]

Ма јок, омашио си много.
Божидар Пурић, по мом слободном тумачењу, последњи Србин који је водио неку Српску владу, био је опуномоћени конзул Краљевине СХС у Владивостоку, 1920. године. Он је био последњи представник праве Србије пред Владом праве Русије.
Сто година је после тога прошло јада невиђених и право је чудо што су Руси, а поготово Срби, и данас живи и постоје. Чак и овакви какви јесу...

[Бенито]

Само двојица људи са простора бивше Југославије су учествовали на Светском првенству у фудбалу и као репрезентативни фудбалери своје земље и као селектори, а само један је то учинио у селекцији државе са истим именом.
О коме се ради?

[Mitic]

Само двојица људи са простора бивше Југославије су учествовали на Светском првенству у фудбалу и као репрезентативни фудбалери своје земље и као селектори, а само један је то учинио у селекцији државе са истим именом.
О коме се ради?

Један би требало да буде Александар Тирнанић, а за овог другог нисам сигуран.

[Бенито]

Није Тирке, у томе и јесте трик.

[Бенито]

Није Тирке, у томе и јесте трик.

Александар Тирнанић био је тренер и члан селекторске комисије за Светско првенство 1954. године у Швајцарској, али је главни човек у тој комисији био Лео Лемешић. Тирке је био човек кафане, где су долазили удбашки новинари који су и направили легенду од њега далеко већу него што је био.
Уосталом, опште је познато колико је српски и југословенски фудбал упропашћен бескрајним мешањем удбе у чисто стручне и друге елементе у фудбалској организацији.
Ко је човек који је био ван тих "комбинација"? Тај је одговор на постављено питање.

[Бенито]

Само двојица људи са простора бивше Југославије су учествовали на Светском првенству у фудбалу и као репрезентативни фудбалери своје земље и као селектори, а само један је то учинио у селекцији државе са истим именом.
О коме се ради?

Михаило Микица Арсенијевић, звани Балерина, чувени халф БСК-а и репрезентације Краљевине Југославије, био је фудбалер и стандардни члан репрезентације на Светском првенству у Уругвају, 1930. године. Као шеф селекторске комисије, односно селектор, водио је репрезентацију Југославије на Светском првенству у Бразилу, 1950. године.
Он је једини човек са простора Југославије који је играо као фудбалер и био селектор репрезентације на Светском првенству у фудбалу, предводећи репрезентацију са истим именом, односно Југославију. Микица Арсенијевић био је проф.др. на Електротехничком факултету у Београду. Кафану није волео, нити се дружио са удбашким новинарима, или функционерима ФСЈ.
Знајући за ову чињеницу, не би требало да нас чуди што нам је фудбал рак-рана.
Постојао је још само један фудбалер који је постигао сличан успех. То је био Срећко Катанец, који је играо за репрезентацију СФРЈ на Светском првенству у Италији, 1990. године, а био је селектор репрезентације Словеније на Светском првенству у Јапану и Јужној Кореји, 2002. године.
ПС не би требало заборавити да је још један фудбалер постигао сличан успех: Младен Крстајић играо је за репрезентацију Србије и Црне Горе на Светском првенству у Немачкој, 2006. године, а био је и селектор репрезентације Србије на Светском првенству у Русији, 2018. године. Али, он није одвео репрезентацију на Светско првенство кроз квалификације, него је постављен за селектора после квалификација, а пред Светско првенство, у нечувеном и незабележеном случају смене селектора фудбалске репрезентације по успеху квалификацијама.

[Mitic]

Само двојица људи са простора бивше Југославије су учествовали на Светском првенству у фудбалу и као репрезентативни фудбалери своје земље и као селектори, а само један је то учинио у селекцији државе са истим именом.
О коме се ради?

Михаило Микица Арсенијевић, звани Балерина, чувени халф БСК-а и репрезентације Краљевине Југославије, био је фудбалер и стандардни члан репрезентације на Светском првенству у Уругвају, 1930. године. Као шеф селекторске комисије, односно селектор, водио је репрезентацију Југославије на Светском првенству у Бразилу, 1950. године.
Он је једини човек са простора Југославије који је играо као фудбалер и био селектор репрезентације на Светском првенству у фудбалу, предводећи репрезентацију са истим именом, односно Југославију. Микица Арсенијевић био је проф.др. на Електротехничком факултету у Београду. Кафану није волео, нити се дружио са удбашким новинарима, или функционерима ФСЈ.
Знајући за ову чињеницу, не би требало да нас чуди што нам је фудбал рак-рана.
Постојао је још само један фудбалер који је постигао сличан успех. То је био Срећко Катанец, који је играо за репрезентацију СФРЈ на Светском првенству у Италији, 1990. године, а био је селектор репрезентације Словеније на Светском првенству у Јапану и Јужној Кореји, 2002. године.
ПС не би требало заборавити да је још један фудбалер постигао сличан успех: Младен Крстајић играо је за репрезентацију Србије и Црне Горе на Светском првенству у Немачкој, 2006. године, а био је и селектор репрезентације Србије на Светском првенству у Русији, 2018. године. Али, он није одвео репрезентацију на Светско првенство кроз квалификације, него је постављен за селектора после квалификација, а пред Светско првенство, у нечувеном и незабележеном случају смене селектора фудбалске репрезентације по успеху квалификацијама.

Ако неко од спортских новинара не зна ово, одмах да оде на предавање код Бенита.

А сећам се да си већ рекао да је удба писала о Тиркету и правила од њега легенду већу од њега самог.

Значи, неки предратни фубалери су нашли своје место у комунистичком систему, а други нису, па буду споредни ликови у филму "Монтевидео". То је пример Банета Секулића. И о томе смо већ писали.

[Бенито]

Ђорђе Ивковић, звани Нимбус, томе је посветио једну своју колумну....

[Mitic]

Ђорђе Ивковић, звани Нимбус, томе је посветио једну своју колумну....

Ђорђе је стручњак за фудбал. Ископао сам његов текст о филму "Монтевидео"

http://omladinasrbska.blogspot.com/2014/..._7726.html

[Vlad Alekš]

Наполеон је због свог Ватерлоа постао енглески ратни заробљеник, након чега је интерниран на острво Свету Јелену, где је и скончао свој живот. Ово острво у јужном Атлантику је изабрано због свог "повољног" положаја. Наиме, тамо није било туриста, нити трговачких поморских линија. Ипак, један наш човек је посетио ово острво. Да ли је био једини Србин који је то учинио, то не знам, вероватно јесте. Али, засигурно је био једини који је о овој авантури оставио писани траг, а самим тим и омаж славном војсковођи. О коме је реч?