[ватхра]

Ваздухопловни Капетан II класе,пилот-ловац Стојановић Милан

Од 19. септембра 1939. године пилот у 6. ваздухопловном пуку.

Милан Стојановић је почетком априлског рата био у команди 6. ваздухопловног пука (заједно са Захаријем Остојићем).
Колико знам, није летео.

[марко гордић]

Поздрав,
Да ли неко зна поуздано биографију капетана Никиле Гордића?

[Бенито]

Укуцај његово име и претражи сајт. Доста је овде писано о њему.

[ЈВуО-КГ]

Ваздухопловни Капетан II класе,пилот-ловац Стојановић Милан

Од 19. септембра 1939. године пилот у 6. ваздухопловном пуку.

Милан Стојановић је почетком априлског рата био у команди 6. ваздухопловног пука (заједно са Захаријем Остојићем).
Колико знам, није летео.

Ватхра,друже,не знам шта да ти кажем, те има нека прича за Бојовића,те овај није летео..,Брате,нису ово подаци које ја сам измишљам и пишем како ми воља, за све ове биографије имам извор а то су или Војни архив или Архив Шумадије у Крагујевцу.Ти ако видиш да нешто није у реду,а убеђен си да си у праву,иди бре код њих и реци им да немају појма и дај им праве податке за које ти сматраш да су прави. Не зам шта друго да кажем...

Него да наставим.


Ваздухопловни Наредник,Пилот Мојсиловић Милоје


Рођен 1. октобра 1908. у селу Забојница код Кнића,од оца Живка и мајке Софије у земљорадничкој породици.Основну школу завршио је у Забојници,а затим је уписао гимназију у Крагујевцу.После једног препада на професора после часова и туче напустио је гимназију и отишао у Мостар где је уписао ваздухопловну школу.

Пилотску школу завршио је са добрим успехом 1. јула 1930. у 7. ваздухопловном пуку у Мостару.Звање дипломираног пилота стекао је решењем исте 1930. у Мостару.

Из коњице преведен је у род Ваздухопловства указом од 1930. године.

Ваздухопловну школу гађања завршио је са добрим успехом 1931. у Белој Цркви.

Звање војног пилота стекао је решењем од 3. августа 1932. године.

Учесник ваздухопловник утакмица за пехар Краља школских авиона у 1932. години.Маршута лета била је Нови Сад,Краљево,Крушевац,Крагујевац,Земун,Нови Сад. Први на циљ стигао је крагујевчанин наредник Милоје Мојсиловић са извиђачем коњичким поручником Љубомиром Дуњићем. Победник је добио награду Министарства војске у износу од 12.000 динара.

Пилот у 3. ваздухопловном пуку у Скопљу.

У ваздухопловног наредника унапређен је указом од 6. септембра 1939. године.

Априлски рат затекао га је на дужностима пилота у 7. ваздухопловном пуку.Полетео је авионом,али је због саботаже,које су направили Хрвати из јединице,морао да искочи из авиона падобраном у близини аеродрома у Мостару.

Један од организатора устанка у Гружи. Заменик команданта Јеличког одреда ЈВуО.

Заробљен од стране Немаца1942. године у једној акцији и одведен у логор на Бањицу,где је мучен и пребијан,а затим пребачен у логор Матхаузен.Преминуо је 1942. године у том истом логору.

Ваздухопловни Наредник,Пилот Маринковић Драгомир

Рођен је 17. јануара 1906. у Тополи,од оца Драгомира и мајке Милеве. Основну школу завршио у Тополи.

У војску ступио 10. маја 1923. а затим,нешто касније, преведен у ваздухопловство.

У чин ваздухопловног наредника промовисан је указом од 6. септембра 1938. године.

На дан 5. априла 1941. био је пилот 201. ескадриле и писар у Штабу групе стациониране на ратном аеродрому у Бијељини. У време капиталуције заробљен и депортован у заробљеништво.

На прилазу Београду скочио је из воза и избегао да стигне на дестинацију коју су му Швабе намениле.

После бекства крио се у Тополи,Аранђеловцу и Обреновцу.

Како је ступио у редове ЈВуО,задатак му је био да прати возове ка Београду и извештава о њима.

Немци су га поново ухапсили крајем 1942. и затворили на Опленцу. Почетком децембра,исте године,изведен је на стрељање,али је успео да побегне.

Поново се крио у Тополи а онда отишао породици у Аранђеловац.

Почетком марта 1943. у једној рацији у Аранђеловцу поново је ухапшен. Пуштен захваљујући залагању своје сестре и брата.

Командир 3. чете 1. батаљона Опленачке бригаде ЈВуО.

Нестао приликом повлачења јединица ЈВуО 1945. у Босни.

[Бенито]

Мојсиловић прво заменик, па командант легализованог ЈЧО.
Тешко пребијен у логору Старо Сајмиште, а не у "Логору ДМ" на Бањици. О томе подробно писан др Драгомир Стевановић, лекар за логораше у логору Старо Сајмиште. Стевановић га је и послао у транспорт за Маутхаузен, како би га спасио од унутрашње логорске страже, које су сачињавали готово искључиво партизани, који су га и претукли. Није успео да му помогне, јер је од последица батињања преминуо.
Подробније у књизи Др Драгомир Стевановић "Сура слобода".

[ЈВуО-КГ]

Мојсиловић прво заменик, па командант легализованог ЈЧО.
Тешко пребијен у логору Старо Сајмиште, а не у "Логору ДМ" на Бањици. О томе подробно писан др Драгомир Стевановић, лекар за логораше у логору Старо Сајмиште. Стевановић га је и послао у транспорт за Маутхаузен, како би га спасио од унутрашње логорске страже, које су сачињавали готово искључиво партизани, који су га и претукли. Није успео да му помогне, јер је од последица батињања преминуо.
Подробније у књизи Др Драгомир Стевановић "Сура слобода".

Захваљујем на корекцији.

[Александар Динчић]

Мојсиловић прво заменик, па командант легализованог ЈЧО.
Тешко пребијен у логору Старо Сајмиште, а не у "Логору ДМ" на Бањици. О томе подробно писан др Драгомир Стевановић, лекар за логораше у логору Старо Сајмиште. Стевановић га је и послао у транспорт за Маутхаузен, како би га спасио од унутрашње логорске страже, које су сачињавали готово искључиво партизани, који су га и претукли. Није успео да му помогне, јер је од последица батињања преминуо.
Подробније у књизи Др Драгомир Стевановић "Сура слобода".

Тако је. И само да додам, да га је у логору најнемилосрдније тукао Раде Кисић.

[Бенито]

Нечији деда.
Није мој. 

[РежисерСтари]

Деда јој се звао Милан,а не Раде.

[Бенито]

А прадеда?

[Александар Динчић]

Нисам могао да пронађем по којој кривици је Раде Кисић дотеран на Сајмиште.

[Бенито]

Води се као партизан из Сарајева. А ко га је и где заробио или боље рећи ухапсио, није баш најјасније. 
Вероватно, Немци па та нису убили јер је била коњина, па су рачунали да могу за нешто да га искористе. Што се испоставило као тачно.

[Александар Динчић]

Вероватно је пао у оној провали почетком 1942. године.
За разлику од Кисића, знамо да је Бане Величковић био комуниста од „а“ до „ш“. Иначе, ако је веровати изјавама партизанских заточеника са Сајмишта, комунисти су имали још једног батинаша и логорског мучитеља, поручника Слободана Секулића, по којем једна школа у Ужицу носи име. Њега су касније стрељали на Бањици.

[Митић]

Да, то признаје и Милован Писари у књизи коју је издала Роза Луксембург Штифтунг. Како сам видео, и Радановић је аутор те књиге.

Mučenja i batinanja su bila svakodnevna, a Mađarski paviljon
tada je prozvan „paviljon smrti“. U njemu su komandant logorske
policije Borisav Bane Veličkovič i starešina logora Radivoje
Kisić mučili i ubijali zatočenike.

Izvor: Mesta stradanja i antifašističke borbe u Beogradu 1941–44. Priručnik za čitanje grada, Izdavač: Rosa Luxemburg Stiftung Southeast Europe (prva dva izdanja je izdao Forum za primenjenu istoriju iz Beograda), str. 199