Zeleo bih da rascistim unapred jednu okolnost. Nije mi namera da polemisem oko genetskog nasledja Srba i jos manje zelja da bilo koga u bilo sta ubedjujem. Ako ista, zeleo bih da u okvirima normalne ljudske radoznalosti, i na bazi podataka kojima o Srbima raspolaze genetska geneologija, pokrenem neka od pitanja koja se uporno i nevesto zamagljuju u ime ocuvanja nekog (prevazidjenog) istoriskog nasledja.
Idemo redom. Vidim da je tekst koji sam napisao zainteresovao ponekog i da su komentari (ocekivano) oprecni. Ocaus41 sa dosta ubedjenja i sa pazljivo iscitanim tekstovima sa Wikipedije i Eupedije, iznosi sudove i zakljucke koji ostavljaju malo mesta za eventualnu, kvalifikovanu diskusiju. Cini mi se da kroz njegove podatke vidim i sada vec visegodisnji napor udruzenja (?) Poreklo koje je takodje u traganju za istinom o istoriji srpskog roda. Podjimo od genetskog profila Srba koji sam kao srednje vrednosti preneo iz datoteke koju koristi i Wikipedija (mislim da ima i tacnijih ali ova je prihvatljiva bez vecih kritika, i to mi se cini i u ovom slucaju). U svom tekstu sam naveo kako su rezultati ispitivanja najcesce tacni i da je problem u njihovoj interpretaciji, tacnije receno u tendezioznom tumacenju nedovoljno sigurnih ili utvrdjenih podataka. U slucaju (zasad nespornih) navedenih procenata, prvi (ali kapitalni) kamen spoticanja je vecinska haplogrupa kod Srba, I2a (I P37.2) podgupa M423/ CTS137, grana L621, podgrana Y3120, podgrana S17250, podgrana PH908, koju kao vecinsku haplogrupu ima izmedju 27% i 32% svih Srba. Ovoj, predpostavljeno paleo balkanskoj haplogrupi je osporeno poreklo tvrdnjom da je podgrana PH908 dokazano ukrainsko-poljsko-beloruskog porekla i da tvrdnja da je vecina Srba sa Balkana upravo potekla sa te teritorije, “ne pije vodu”. Predlazem da ostavimo zainteresovanima da zakljuce ko se vode napio a ko je zedan preko vode preveden, i da pogledamo sta o tome kaze dostupna genetika. Tvrdnja da je PH908 (na osnovu najveceg stepena varijacije) nastala je u doktorskoj disertaciji Olge M. Utevske, mlade ukrajinske naucnice, geneticara i profesorke na Univerzitetu u Harkovu, 2017. Teza (nazalost nepotkrepljena bazom podataka iz postupka utvrdjivanja) bila je sa odusevljenjem prihvacena od strane pobornika teorije o Velikoj Seobi Naroda (i Slovena medju njima) u periodu od IV-IX veka NE. Interesantno je pomenuti da je samo par godina ranije (2015) ista mlada geneticarka Utevska potpisala sa kolegama znacajan rad “Populations of Transcarpathia and Bukovina on the genetic landscape of surrounding regions”, iz koga nedvosmisleno proizilazi da su procenat od vise od 80% stanovnika tog dela Ukrajine cinili Vlasi (popis iz 1774). Kako bilo. Prihvatimo kao pocetnu premisu disertaciju Utevske i pogledajmo sta tvrdi. Prema predlozenoj tezi, deo nosilaca haplogrupe I2a kojoj se ne spori nastanak u donjem toku Dunava, na medji Rumunije i Bugarske, nekih 12.000 godina pre NE, migrirao je na teritoriju zapadne Ukrajine, u doba eneolita (5.000 do 2.000 godina pre NE), gde je bez mutacija, do II-III veka NE mirovao neizmenjen, i onda u iznenadnom nezaustavljivom progresu, zajedno sa Slovenima u pokretu, stiga ona Balkan i postao vecinska haplogrupa Slovena koji su te prostore napustene od starosedelaca, naselili i stvorili svoje drzavne zajednice. Iz navedenog (bez malicioznog preterivanja) rezultira da je u periodu od 2.000 godina pre NE do III veka NE (znaci 2.300 godina ili 25-30 ljudskih generacija), podgrana Y3120 sacuvala svoje “devicanstvo”, da bi u III veku NE pod nekim cudnim impulsom zapocela svoj skoro cudesni prokreativni proces, i postala najzastupljeniji genetski faktor svih doseljenih etnija, dok je haplogrupa R1a (Z282) (inace apsolutno vecinska kod slovenskih plemena, i danas ubedljivo dominantna kod svih istocnih i zapadnih Slovena), sledila biolosku logiku i u gradualno opadajucem procentu, pratila migraciju Slovena sa istoka prema jugu i zapadu. Taj, I2a neshvatljivo ocuvan i neizmenjen genetski supstrat (Y3120) se nakon sto je “stvorio” Juzne Slovene na Balkanskom poluostrvu, “vraca” bioloskom proseku izracunatom u odnosu na zabelezene mutacije haplogrupa (pogledati brojne pertinentne tekstove u “Emery and Rimoin's Principles and Practice of Medical Genetics and Genomics”-edicija iz 2019), koje se u proseku krecu od 2-3 u jednom veku, znaci manje-vise 69 “propustenih” mogucih mutacija od zabelezenog prisustva na tlu Ukrajine u vreme eneolita, do izracunate mutacije PH908 u II-III veku NE. Ako je i od Olge Utevske, previse je. Teza je toliko u sukobu sa logikom da je besmisleno opovrgavati je naucnim dokazima. i pitanje koje predhodi svakom drugom bilo bi: Ukoliko su Sloveni (i sa njima i preci Srba) dosli tokom Seobe Naroda na Balkan u VI-VII veku NE, morali su da odgovaraju genetkom profilu slovenskih naroda, sa apsolutno vecinskim procentom R1a i procentom I2a koji ni u kom slucaju nije premasivao 20%. Kako je moguce da je samo haplogrupa I2a L621 (vec potvrdjeno apsolutno manjinska kod Slovena) oformila genetski profil naroda Balkana (sa cije teritorije je u dalekoj proslosti, u teoriji “naselila” i slovenski prostor na istoku). Treba li da zakljucimo da su I2a Sloveni bili uspesniji u krevetu, ili da su u slovenskom talasu iz Ukrajine posli samo I2a, posebno prokreativni muskarci? Svoju tvrdnju o nastanku PH908 podgrane na tlu Ukrajine, Utevska bazira na generickom zakljucku da je stepen koncentracije i visoke varijacije haplotipa PH908 siguran dokaz da ta podgrana upavo odatle i potice. Ovoj u sustini mastovitoj i dosta nategnutoj konstrukciji, alternativa je balkansko poreklo L621/Y3120/PH908 koje svoje uporiste ima osim u logici, i u ponekom genetskom tragu u balkanskom prostoru. Geneticka genealogija je do “otkrica” Olge Utevske, smatrala da je nastanak L621/Y3120/S17250/PH908 vezan za Balkan, preciznije anticku severnu Dakiju na prostoru danasnje Rumunije. Pomeranje na sever i istok je bilo uslovljeno osvajackim pohodom Rima koji je izazvao migraciju lokalnog stanovnistva put danasnje teritorije na medji Ukrajine i Poljske, gde je i danas koncentracija I2a haplogrupe najveca. Iz grane Y3120 su se razvile podgrane Y18331, S17250, Y4460 i Z17855, od kojih je podgrana S17250 najverovatnije nastala na tromedji Rumunije, Srbije i Madjarske i u svojoj daljoj mutaciji u podgrupe Y4882, Y5596 cija je dalja difuzije bila u pravcu severa i istoka, i PH908 cija je ekspanzija bila ka jugu. Nauka smatra da je potvrda tacnosti ove teze u cinjenici da jedino na prostoru Balkana moze da se utvrdi 15 od ukupno 17 zabelezenih rodova PH908 sto ukazuje na bliski zajednicki izvor ove difuzije. Y4882 i Y5596 su skoro nezabelezene juzno od Dunava i nalaze se u Rumuniji i Poljskoj. Postojanje PH908 severno dd Dunavskog limesa u centralnoj I istocnoj Evropi je skoro izvesno posledica migracija sa prostora Balkana nakon prodora otomanske imperije od XIV do XVIII veka, kada je impresionantan broj stanovnika (procenjuje se do 700.000) tokom ova cetiri veka, bezeci od turaka, naseljavao prostore danasnje Ukrajine i delimicno Rusije, i bio znacajan izvor haplogrupe I2a i njenih podgrana. Kao paradigma tog procesa, neka posluzi stvaranje Slaveno Srbije sa prestonicom u danasnjem Bahmutu nakon rusko-austrisko-turskog rata (1735-1739). Na osnovu rezultata Ukrajinskog DNK projekta (2022) broj stanovnika balkanskog porekla u Ukrajini, premasuje 350.000. Nije potebno imati posebno bogatu mastu da se iz tog podatka izvede odredjeni zakljucak. Od iseljenih Balkanaca, predpostavimo da je oko 30% nosilo I2a haplogrupu u kojoj je podgrupa PH908 bila zastupljena do 70%...Ono sto iz navedenog proistice je pitanje da li su tvrdnje Olge Utevske slucajna ili namerna greska.
Pritom, uz sve moje sumnje, ostajem otvoren za svako resenje. Prihvatam da Srbi mogu da poticu od Dzingis Kana, Atahualpe ili Nume Pompilija, svejedno, ali je to neophodno potkrepiti validnim dokazima. Ukoliko bilo ko od citalaca ovog teksta poseduje materijal koji bi obogatio ili opovrgao navedeno, bilo bi lepo i interesantno da ga navede. U granicama nauke, naravno. Pseudo genetike i pseudo istorije smo previse imali prilike da vidimo dosada.
