[пек.]

Од Ћопићевих прича у којима критикује комунистичку власт најбоље сам запамтио „Одумирање међеда".

[Ocaus41]

Од Ћопићевих прича у којима критикује комунистичку власт најбоље сам запамтио „Одумирање међеда".

Идеју за тај комад је највјероватније преузео из Кочићевог ,,Јазавац пред судом".Мени бар тако личи.

[пек.]

Један део је преузео из Нушићевог "Народног посланика".

[Патриот]

Филмови су настали при совјетском уласку у Београд, дакле у јесен 1944.године. Тада и гине Милутиновић. Сигуран сам да није случајно изабран Дапчевић, а да нема Поповића толико(има га на снимцима, али је у другом плану). Коча је "пао" пре 1970.године, али је био претеча "либерала". Они су га изузетно поштовали, тако да је његово "опозиционарство" слично овом ДС према СНС. Није ни чудо што политички наследници баш о њему снимају филм, јер га сматрају оцем њихове идеологије. Сигурно не би Коча био на том састанку субнора и Матића, септембра 2000. године, јер знаш какве је изјаве давао о Милошевићу као представнику српског фашизма и старе српске хегемоније итд. Ови данашњи скоројевићи га обожавају. Мислим да би Коча да се питао до краја укинуо и српски језик и наредио да се у Србији говори на француском или енглеском језику. Зато се он разликовао од ових брђана- он је био идеолошки комуниста, коминтерновац и титоиста.
Пеко је био идол брђана, који су били интересно уз комунисте. Докопали су се туђих кућа и чаршава. Ти си са села, доста си тога написао између осталог и о овоме. Схваташ ли ти ту промену? Они нису деца из домаћинских кућа, него пролетери. А онда наједанпут толико материјално богатство, које су само могли да сањају. Само су себе требали да убеде да су они то сами освојили. Ниси живео на Новом Београду, не верујем да схваташ како су се они палили на те "народне хероје", а нарочито на друга Пека, "хероја над херојима", који је "умео и Титу да каже...", а у ствари ништа није рекао. Зглајзао је Пеко у исто време када је и Стаљин откачио Броза, па није писнуо целог живота. Он је један од оних који су у тридесет година одлазили у пензију. Женидба балерином је била оправдање за јавност.
Битно је то што су то дандаре и криминалци, а узимају се и данас као некакви симболи борбе за слободу и представљају континуитет овима који им, што због идеолошке заслепљености, што због јасних интереса, дижу и данас споменике, материјалног и нематеријалног типа.

"Агресивност албанског сепаратизма доиста је учинила трагично тешким положај неалбанског живља у том дијелу Југославије, али евентуалним осветничким насиљем над Албанцима, ничија правда неће бити задовољена."

"Не сумњам да су многи захтјеви оправдани и да ће раскораци који су на штету СР Србије, свеједно да ли ненамерно или злонамерно стварани, пре или касније морати да буду откоњени."

"Па, можда је у његовој политичкој комбинаторици, с гледишта борбе за власт, било и тога зазирања од Срба, тачније од појединих српских представника. Али сам уверен да то код њега није била нека хрватска националистичка одбојност него ауторитарна, ако хоћете владарска предострожност: да би очувао и ојачао такву, увелико личну власт, он је, старећи, свуда, па и у Србији, фаворизовао послушне а потискивао, па и прогањао неистомишљенике. Поготово оне који су се усуђивали да траже стварну а не декоративну демократизацију партијске и државне управе."

Из књиге: Aleksandar Nenadović, "Razgovori s Kočom", Zagreb, 1989.

[Патриот]

Мислим на црногорске партизане пре формирања пролетерских бригада. У већој су групи били него ли "србијански" партизански одреди на почетку рата, а и нису били на путу немачком чишћењу новембра 1941.године. Доста су користили недефинисану окупациону зону Италијана, па је тако и Броз побегао код њих. Мислим да су четири од пет батаљона прве пролетерске чинили Црногорци. Онда им је Броз намерно за комаданта ставио Србијанца, а  другој пролетерској Црногорца, иако су већина припадника били Србијанци. Иван Милутиновић је остао ван ове поделе, као и та његова јединица и то им је једина оперативна јединица, јер су ове две пролетерске бригаде биле практично преторијанске гарде Нерону и врховном штабу и њиховим швалеркама.
Милутиновић није погинуо на чамцу него на совјетском бојном броду. Тачније, скочио је са брода "када је помислио да је у брод ударила мина". Мина није ни ударила, а он је био у дугачком шињелу, а "није знао да плива". Па, сад види колико је то уверљива прича.
Пеко им је сигурно био симбол. Сети се његових "консултација" са Ждановом и Бирјузовом, на снимцима које је направила филмска војна индустрија Црвене армије. То је "брђанима" био и остао симбол уласка у Београд. Никад и није то престало, чак ни кад је оставио другарицу и оженио се балерином. Задњи пут је виђен у јавности на састанку субнора и Слобиног министра Матића,непосредно пред изборе септембра 2000.године, на Новом Београду. Тада је био и Ђоко Јованић, а непосредно после тога је настала нова верзија о Калабићу и његовој "издаји". И тада је Пеко дочекан као главна звезда и као сигуран знак да комунизам неће пасти. Не могу да докажем, али сам готово сигуран да је дошао на позив Мире Марковић. Међутим, после пада Милошевића, њега су у заштиту, као симбола "антифашизма", узели ови из овог пронатовског табора, нарочито б92 и сви који инклинирају њима и Пешчанику.
ПС Коча није зглајзнуо. Био је десет година министар спољних послова код Броза. Он се само био мало превише занео у разваљивању Србије, па није умео да прикочи, а "није још био моменат". Сретен Жујовић је био много незгодан сведок. Мислим да је Броз хтео да га физички елиминише, али није смео од Стаљина, па се нашло компромисно решење. Чини ми се да је случај Ивана Милутиновића потпуно супротан.
Пеко и Коча су леви и десни, прозападни и "проруски" симбол титоизма. Ти симболи су служили касније утврђеној матрици о "Титу који маестрално игра између Запада и Истока".

Ово је јако занимљива тема. Симптоматично је то што је Беране променило име у Иванград тек 1949. у јеку сукоба са ИБ-ом. Ибеовци који су емигрирали из Југославије су кривили Тита са Милутиновићеву смрт, па су се титовци вероватно зато одлучили на тај потез, и то баш у Беранама, које је било незванични центар ибеоваца у Црној Гори, где се чак појавила и просовјетска герила. Случај Милутиновића је сличан случају Славка Родића, заменика Коче Поповића после рата. Мислим да је управо поменути Јованић говорио касније да је Родић стрељан као ибеовац, а да је онда проглашен народним херојем у представи за јавност. Родића је потом наследио управо Дапчевић (коме је читава породица завршила на Голом отоку). Иначе, најбољи сведоци Титовог кукавичлука током рата, посебно у време десанта на Дрвар, су били Сретен Жујовић и Арсо Јовановић, који су били међу првим жртвама 1948. По мом мишљењу, главни разлог њиховог уклањања је чињеница да су били незгодни сведоци тј. они сигурно нису били једини који су подржали Стаљина. Сам Тито је у јавним наступима изражавао верност Стаљину и Совјетском Савезу све до смрти Георгија Димитрова.

[Босански Крајишник]

Јесте видјели ово? Словеначки филм, трејлер од прије пар дана 

[Шумадинац]

Јесте видјели ово? Словеначки филм, трејлер од прије пар дана 

Још јуче је постављено у одговарајућој теми.

[Драган]

Јесте видјели ово? Словеначки филм, трејлер од прије пар дана 

Још јуче је постављено у одговарајућој теми.

Извини Шумадинац, јел можеш ми дати линк, не могу да нађем тему

[Никола95]

Да ли је Дража био члан организације Уједињење или смрт? Нисам видео тај податак у Самарџићевим књигама и филмовима, а на нету неретко неко пише или преноси да је био.

[Милослав Самарџић]

Да ли је Дража био члан организације Уједињење или смрт? Нисам видео тај податак у Самарџићевим књигама и филмовима, а на нету неретко неко пише или преноси да је био.

Нисам наишао на такав податак.

[Милослав Самарџић]

https://www.instagram.com/reel/C6JgsCRMg...FtNDdvcHd1

Хвала, докторе!

[Бенито]

Да ли је Дража био члан организације Уједињење или смрт? Нисам видео тај податак у Самарџићевим књигама и филмовима, а на нету неретко неко пише или преноси да је био.

Сигурно није био члан организације "Уједињење или смрт", јер они нису имали велики број чланова, а сви су после 1917. године имали неке последице, чак иако су били симпатизери. 
А и доста је био млад да би њима био занимљив.
Могуће је да их је симпатисао, поготово у време Првог светског рата.

[Николај]

Енглеска војна мисија је о борбама за Зворник обавестила своју команду у Каиру следећом депешом: „Од Рапира (174): 17. септембра Михаиловићеве снаге отеле од Хуна (шифра за Немце – прим. аут) Зворник и одбиле све противнападе. Робин.“ Родољуб или издајник: случај ђенерала Драже Михаиловића, 72.

Постоји ли још неки извор за овај податак, нисам нигде нашао потврду да је Зворник тада ослобођен од Немаца?

[Милослав Самарџић]

Није ми познато. Мали Зворник су могли да узму тада, пошто у узели све уз пут, уз Дрину.