Поруке: 377
Теме: 9
Придружен: Jun 2019
Углед:
264
Нека буде нека врста два у један питања.
''... Имао је више гипкости него што је војници обично имају, а имао је и оне површне љубазности која уопште олакшава односе с људима. Али, како људи једни с другима опште не само кроз свесна него и кроз подсвесна стања, они су морали осетити да он није с њима потпуно искрен. То се најбоље видело у његовом критичном тренутку када се није нашао нико да га брани...''
''... Имао је неке од оних особина које се траже од једног вође. Међу нашим официрима он је био једна живописна фигура. Личио је помало на каквог мускетара. Волео је ларму и кавгу. Није много премишљао, био је зачас готов на све, и пре би се могло рећи да је био необуздан него енергичан у правом смислу речи. Али та његова бујна и нагла природа имала је нечега прилепчивога: чак и људи разборитији и увиђавнији од њега, дали су се повући њиме...''
Ко је аутор горњих цитата и коју двојицу официра (током историјских догађаја јако блиских а карактеристика толико различитих) је описао?
Поруке: 377
Теме: 9
Придружен: Jun 2019
Углед:
264
Тако је!
Хајде да довршимо, па онда ти.
Која личност је, према Јовановићу, својим потезом пресекла, тј. пресудно утицала на позитивно решавање вишемесечне војно-политичке кризе повезане са двојицом горе поменутих генерала, познате под називом ''Каирска афера''?
Поруке: 356
Теме: 10
Придружен: Oct 2021
Углед:
175
Можда пуковник Жарко Поповић
Остао сам војник убеђен да народ треба да да реч на крају. Убеђен сам да сам био на правом путу. - Генерал Дража Михаиловић
Поруке: 377
Теме: 9
Придружен: Jun 2019
Углед:
264
Тако је, Митићу.
Џорџ Рендел, британски посланик па амбасадор при југословенској влади у Лондону, после девет месеци, када је Каирска афера, како каже Јовановић, досадила свима, дао је предлог о окончању кризе. Укратко, предлог се састојао у следећем: ђенерала Мирковића са пар главних помагача склонити из Каира, а одметнутим официрима преко британске команде једним прогласом поставити питање да ли желе да остану у британској служби (у том случају би се према њима од тада поступало као према британским војницима и раскинула би се свака њихова веза са ЈВ) или желе да се врате у ЈВ. Југословенска влада је прихватила Ренделов предлог, исти је убрзо реализован и већина одметнутих официра се вратила у ЈВ.
Репови које је афера вукла одсечени су тако што је пуковника Миодрага Ракића (који се жестоко замерио одметнутим официрима), на месту команданта југословенских трупа у Каиру, по налогу владе у Лондону, заменио пуковник Димитрије Путник. Пуковник Ракић је на овом месту завршио као замена за првобитно послатог пуковника Миодрага Лозића, који је требало да преузме место команданта југословенских трупа у Каиру од ђенерала Богољуба Илића. Ракићеву смену су захтевали и Британци као неки вид ''накнаде'' за избацивање из игре ђенерала Мирковића.
Тако је коначно ликвидирана Каирска афера, а влада (уз подршку Двора и Британаца) однела победу у сукобу са официрима предвођеним ђенералима Душаном Симовићем, Боривојем Мирковићем и бившим министром војним, Богољубом Илићем.
Поруке: 14,533
Теме: 307
Придружен: Aug 2013
Углед:
3,068
Ајде, таман лепо место да допуним ово што смо прочитали једним питањем. Наиме, ђенерал Душан Симовић, председник пучистичке владе, и ђенерал Богољуб Илић, министар војни у пучистичкој влади, били су, заправо, класни другови. Обојица су свршили 31 класу ВА.
Обојицу везује и то да су се после Другог светског рата, вратили у Југославију. За Симовића је познато да се вратио 1946. године, али је мало познато када, како и зашто се вратио ђенерал Богољуб Илић?
Поруке: 356
Теме: 10
Придружен: Oct 2021
Углед:
175
Услов да се врати био је да му се млађи брат ослободи из затвора. АКо се не варам у питању је 1953. година и на молбу и инсистирање Симовића
Остао сам војник убеђен да народ треба да да реч на крају. Убеђен сам да сам био на правом путу. - Генерал Дража Михаиловић
Поруке: 14,533
Теме: 307
Придружен: Aug 2013
Углед:
3,068
Да, али тако када се напише, испада да му брат био ратни злочинац, па комунистичка власт попустила, ради добре воље, праве људи државу, и цене предратне ђенерале и тако даље....
Његова браћа, мислим чак двојица, били су фармацеути. Тај факултет није постојао на Универзитету у Београду, него се на специјализацију ишло у иностранство. Једноставно, није било потребно превише фармацеута. Сваки срез имао је право да отвори једну приватну апотеку, која је задовољавала потребе становништва и здравствене установе у срезу. Тај апотекар, који је аплицирао код државе да отвори апотеку, морао је да има диплому фармацеута, да изнајми или поседује одговарајућу зграду за држање апотеке (па ту све пописани услови које треба зграда да испуни), па су помоћна лица морали да имају посебне дипломе и дозволе за рад у апотекама, па посебне дозволе за веледрогерију која је била монополизована од државе, па лабораторија, јер не треба заборавити да су апотекари директно у апотеци тада састављали одређене лекове и медикаменте, и тако даље и тако даље..... У преводу, да родиш мечку пре него отвориш апотеку. Додуше, апотекари су добро зарађивали и страховито су били угледни у срезовима где су отварали апотеке. Не треба заборавити да су се многи дефинитивно и преселили, јер су апотеке отварали тамо где су добијали дозволе, а то најчешће није било у њиховим родним местима.
И онда дођу бољшевици, тамо негде 1947-1952, да све то лепо отму. Овај Илићев брат, господин апотекар, није могао да гледа шта раде ти што су дошли од оваца и накачили збројовке преко груди, и како му разбијају имовину, а не треба ни заборавити да су апотекари за одређене набавке опреме апотекарске одлазили у иностранство, јер се овде то није производило.... Супротставио им се, и то вероватно вербално. Због тога су они човека затворили и осудили на тешку робију.
Да ли је Симовић био спона да се ступи у контакт са ђенералом Илићем, не знам и нисам баш сигуран да је то истина. Али, без обзира, ђенерал се вратио под условом да му ослободе брата са робије, коју је робијао без икаквог разлога. Није тражио ни да му врате имовину коју су му отели, ни њему лично, ни брату апотекару. Ни кућу коју је сам правио.
Дали су му неко поткровље, од 20 квадратних метара, на Дорћолу, у којем је и преминуо две и по године пошто се вратио у Југославију.
Слободан Јовановић тако пише о ђенералима Душану Симовићу и Боривоју Мирковићу. Ради се о њима двојици, тим редом.
