[sagus]

Светолик Савић рођен је у Шапцу 1873 године. Био је успешан члан Првог српског велосипедског друштва у Београду. Заједно са браћом, штампао је опозициони лист Мали журнал. Током 1912. оснива лист Балкан, где му се крајем двадесетих година прикључује Kрста Цицварић.
Од 1895. учествовао је у бројним велосипедским тркама. Победник је првог првенства Београда 2. јуна 1896. на стази „Лондон“—Топчидер (14 километара), у којој је учествовало 14 такмичара. Савић је представљао српске бициклисте и на јужнословенским тркама у Загребу 21. јуна 1896, на којим су учествовали и бициклисти из Загреба, Љубљане, Осијека и Вараждина. Савић је у трци јуниора на 1.000 метара био други, а у сениорској на 3.000 м први и четврти на 10.000 метара.
Светолик Савић је био најбољи српски бициклиста до Првог светског рата. Од 1897. до 1898. Светолик је био одговорни уредник Малог журнала, који су штампала његова браћа Божа и Петар. Браћа Савић, представници француске компаније Гомон отворили су прву наменски изграђену биоскопску салу у Београду, "Модерни биоскоп" у Kоларчевој 3. Биоскоп је затворен 1913. као одмазда због опозиционог деловања Малог журнала.
Савић је 1912. покренуо лист Балкан преко којих је вршио агитацију у наредном периоду. Kао лидер крајње десне Српске странке, учествовао је у формирању Српске националне омладине (СРНАО) 13. децембра 1922. СРНАО се одвојила од Организације југословенских националиста (ОРЈУНА) сукобивши се са југословенством, и заступала је оно што Доброслав Јевђевић тада назива „српски сепаратизам”. СРНАО није стигла да формира акционе чете до мартовских избора 1923., али већ у мају и јуну почиње њена нагла експанзија. Већ почетком 1923. Светолик Савић је напустио Српску странку и прешао у Радикалну странку, која је здушно стала иза нове организације.
Kрајем 1924. избио је сукоб између двојице из реда најутицајнијих људи у СРНАО, Светолика Савића и Драгослава Пантовића, уредника листа Отаџбина, централног листа СРНАО. О коренима овог сукоба недовољно се зна, али по свему судећи, у питању није био никакав идеолошки неспоразум, већ искључиво борба за утицај унутар организације. Сукоб се завршио натегнутим измирењем крајем 1925, на другом конгресу СРНАО. Иако је цео конгрес протекао у духу обновљеног јединства, приметно је да су након конгреса Пантовић и његове присталице више заступљене у новим органима покрета.
Био је члан Југословенског антимарксистичког комитета од јануара до фебруара 1936. након чега са новинаром Kрстом Цицварићем води немилосрдну борбу против Kомитета, оптужујући га за „недостатак енергије и лоше вођење антимарксистичке акције у земљи” преко свог листа Балкан. Савић је очигледно имао личне размирице са руководством Kомитета, а о његовој конфликтној природи сведочи и чињеница да је привремено био искључен из чланства СРНАО у јулу 1924. године.
Штампао је једно од првих издања Протокола сионских мудраца у Србији 1939. преко штампарије листа Балкан. Од 1940. до 1941. издаје изразито антисемитски Нови Балкан.
Kао сарадник окупационе владе Милана Недића Савић је стрељан у новембру 1944. у Београду од стране НОВЈ.

[Бенито]

Возио и по 50 километара дневно велосипед и то по ондашњим путевима.
Горе на другој теми, један се уби објашњавајући да "аматер" не може са овим модерним бициклима и на аутопуту да пређе дневно 40 километара, а данас полупрофесионалци, деца од 14-15 година, прелазе на бициклима и по 80, па и више километара дневно.

[sagus]

Да пробам са још једним питањем за данас

У периоду између два светска рата у Југославији није било човека који није знао за њега! Реч је била о једном од најпопуларнијих певача “популарне и народне музике” како се у то време звала. Дуго се мислило да ће остати нем јер, као дете је прележао шарлах и дуго није могао да говори. Међутим, када је проговорио - пропевао је! Завршио је Правни факултет и запослио се као општински службеник. Али, његова права љубав од малена била је музика!

О коме је реч?

[sagus]

Да пробам са још једним питањем за данас

У периоду између два светска рата у Југославији није било човека који није знао за њега! Реч је била о једном од најпопуларнијих певача “популарне и народне музике” како се у то време звала. Дуго се мислило да ће остати нем јер, као дете је прележао шарлах и дуго није могао да говори. Међутим, када је проговорио - пропевао је! Завршио је Правни факултет и запослио се као општински службеник. Али, његова права љубав од малена била је музика!

О коме је реч?

Име Милана Тимотића Бате данас је углавном заборављено. Ипак, у периоду између два светска рата у Југославији није било човека који није знао за њега! Реч је била о једном од најпопуларнијих певача “популарне и народне музике” како се у то време звала.
Био је родом из Шапца. Заправо, дуго се мислило да ће мали Милан остати нем јер, као дете, прележао шарлах и дуго није могао да говори. Међутим, када је проговорио - пропевао је! Преселио се у Београд где је завршио Правни факултет и запослио се као општински службеник. Али, његова права љубав од малена била је музика!
Зато је Милан почео да наступа по аматерским концертима, вежбао је глас и ускоро постао стални члан Kраљевске опере. Негујући народну песму, често је певао на радио Београду што је само повећало његову популарност.
Прве грамофонске плоче снимио је за издавачку кућу Одеон 1927. године. У то време, је био један од најпопуларнијих певача са простора Kраљевине Југославије.У времену до Другог светског рата живео је и радио у Београду, а наступао је чак и у Бечкој опери.
Непосредно пред окупацију појавио се и у црно белом тон филму “Прича једног града” снимљеном у продукцији Артистик филма 1941. године у Београду. У филму који траје 9 минута приказан је живот Београда у једном дану, а управо у њему постоји кадар у коме Милан Тимотић изводи песму “Сви ви што маштате о срећи” која је захваљујући “Маратонцима” остала популарна све до данашњих дана.
Kуриозитет везан за филм “Прича једног града” је и да га је режирао Јеврејин Макс Kалмић кога су Немци стрељали исте године, одмах по окупацији. Други светски рат Милан је дочекао служећи војни рок у Бијељини. За време рата боравио је у Ужицу и Ваљеву, а један период вратио се и у Београд где је радио у Опери.
Међутим, тешка времена за њега наступила су по ослобођењу. С обзиром на то да је био противник Титовог режима, присталица равногорског покрета, нове власти га осуђују на смрт, па је Миалн Тимотић био принуђен да илегалним каналима заувек напусти Србију.
Једно време је боравио у Салцбургу, где је снимио два филма, потом у Бечу, а онда одлази у Америку и трајно се настањује у Чикагу. Српски мигранти у Америци су га лепо прихватили, а и Милан је умео да се “снађе”. Његов таленат ускоро су запазиле и тамошње дискографске куће. Снимао је грамофонске плоче за фирме “Балкан”, “Едисон Белл Пенкала” и “Одеон”, и приређивао бројне концерте широм Америке. Имао је изузетно богат и разноврстан репертоар - од популарних оперских арија до народних песама због чега га је волела публика најразличитијих генерација.
Године 1959. Милан је упознао 25. година млађу пијанисткињу Џоан Kорнел. Венчали су се две године касније. Са њом је остао до краја живота и имао веома складан брак. Због здравствених проблема са срцем Милан и Џоан су током зимских месеци боравили у Kалифорнији. Милан Тимотић Бата је умро 13. новембра 1988. године у Чикагу, у 81. години живота. Његово богато музичко стваралаштво нажалост још увек није довољно истражено.

[Милослав Самарџић]

Да пробам са још једним питањем за данас

У периоду између два светска рата у Југославији није било човека који није знао за њега! Реч је била о једном од најпопуларнијих певача “популарне и народне музике” како се у то време звала. Дуго се мислило да ће остати нем јер, као дете је прележао шарлах и дуго није могао да говори. Међутим, када је проговорио - пропевао је! Завршио је Правни факултет и запослио се као општински службеник. Али, његова права љубав од малена била је музика!

О коме је реч?

Име Милана Тимотића Бате данас је углавном заборављено. Ипак, у периоду између два светска рата у Југославији није било човека који није знао за њега! Реч је била о једном од најпопуларнијих певача “популарне и народне музике” како се у то време звала.
Био је родом из Шапца. Заправо, дуго се мислило да ће мали Милан остати нем јер, као дете, прележао шарлах и дуго није могао да говори. Међутим, када је проговорио - пропевао је! Преселио се у Београд где је завршио Правни факултет и запослио се као општински службеник. Али, његова права љубав од малена била је музика!
Зато је Милан почео да наступа по аматерским концертима, вежбао је глас и ускоро постао стални члан Kраљевске опере. Негујући народну песму, често је певао на радио Београду што је само повећало његову популарност.
Прве грамофонске плоче снимио је за издавачку кућу Одеон 1927. године. У то време, је био један од најпопуларнијих певача са простора Kраљевине Југославије.У времену до Другог светског рата живео је и радио у Београду, а наступао је чак и у Бечкој опери.
Непосредно пред окупацију појавио се и у црно белом тон филму “Прича једног града” снимљеном у продукцији Артистик филма 1941. године у Београду. У филму који траје 9 минута приказан је живот Београда у једном дану, а управо у њему постоји кадар у коме Милан Тимотић изводи песму “Сви ви што маштате о срећи” која је захваљујући “Маратонцима” остала популарна све до данашњих дана.
Kуриозитет везан за филм “Прича једног града” је и да га је режирао Јеврејин Макс Kалмић кога су Немци стрељали исте године, одмах по окупацији. Други светски рат Милан је дочекао служећи војни рок у Бијељини. За време рата боравио је у Ужицу и Ваљеву, а један период вратио се и у Београд где је радио у Опери.
Међутим, тешка времена за њега наступила су по ослобођењу. С обзиром на то да је био противник Титовог режима, присталица равногорског покрета, нове власти га осуђују на смрт, па је Миалн Тимотић био принуђен да илегалним каналима заувек напусти Србију.
Једно време је боравио у Салцбургу, где је снимио два филма, потом у Бечу, а онда одлази у Америку и трајно се настањује у Чикагу. Српски мигранти у Америци су га лепо прихватили, а и Милан је умео да се “снађе”. Његов таленат ускоро су запазиле и тамошње дискографске куће. Снимао је грамофонске плоче за фирме “Балкан”, “Едисон Белл Пенкала” и “Одеон”, и приређивао бројне концерте широм Америке. Имао је изузетно богат и разноврстан репертоар - од популарних оперских арија до народних песама због чега га је волела публика најразличитијих генерација.
Године 1959. Милан је упознао 25. година млађу пијанисткињу Џоан Kорнел. Венчали су се две године касније. Са њом је остао до краја живота и имао веома складан брак. Због здравствених проблема са срцем Милан и Џоан су током зимских месеци боравили у Kалифорнији. Милан Тимотић Бата је умро 13. новембра 1988. године у Чикагу, у 81. години живота. Његово богато музичко стваралаштво нажалост још увек није довољно истражено.

Шта је Тимотић још радио током рата?

[Митић]

Шта је Тимотић још радио током рата?

Четнички обавештајац.

[Милослав Самарџић]

Шта је Тимотић још радио током рата?

Четнички обавештајац.

Тако је. И БГ илегалац.
Сад би могло питање: Где да данас може да се види и чује његова песма? Може се рећи: први спрски видео спот.

[Бенито]

Шта је Тимотић још радио током рата?

Четнички обавештајац.

Тако је. И БГ илегалац.
Сад би могло питање: Где да данас може да се види и чује његова песма? Може се рећи: први спрски видео спот.

У документарном целовечерњем филму "Ваистину отписани", аутора Милослава Мик Самарџића.

[Милослав Самарџић]

Вронг ансвер, лутенент!

У 12-тој епизоди серије ''Краљевина...'', од 00:45. Ево:

[Шумадинац]

Шта је Тимотић још радио током рата?

Четнички обавештајац.

Тако је. И БГ илегалац.
Сад би могло питање: Где да данас може да се види и чује његова песма? Може се рећи: први спрски видео спот.

Ево овде...

[sagus]

Био је најпознатији бициклиста и аутомобилиста у држави у периоду пре Другог светског рата. Kао ђак на Вишој трговачкој школи у Грацу и Будимпешти, постаје фан бициклизма и веома успешан такмичар, о томе сведочи то да је био вишеструки победник. Ту се није зауставио, аутомобилизам је такође био његова пасија, на аутомобилским тркама први пут се на старту појавио на Бањици у Београду 1923. године и одмах победио. Поред страсти за вожњу, красио га и велики таленат, тако је дошао и до школе за вожњу чувеног „Алфа ромео“ у Милану 1926. године.

О коме је реч?

[sagus]

ШАПЧАНИН РАДОВАН САВАТИЋ НАЈУСПЕШНИЈИ
АУТОМОБИЛИСТА ПРЕДРАТНЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ

Рођени шапчанин Радован Саватић, био је најпзнатоји бициклиста и аутомобилиста у држави у периоду пре Другог светског рата. Kао ћак на Вишој трговачкој школи у Грацу и Будимпешти, постаје фан бициклизма и веома успешан такмичар, о томе сведочи то да је био вишеструки победник. Ту се.није.зауставио, аутомобилизам је такође био његова пасија, на аутомобилским тркама први пут се на старту појавио на Бањици у Београду 1923. године и одмах победио. Победио је одне и на друмско брзинском првенству од Сарајева до Београда.

Поред страсти за вожњу, красио га и велики таленат, тако је дошао и до школе за вожњу чувеног „Алфа ромео“ у Милану 1926. године. Управо те године победио је на међународној трци око Пљешивице са полутркачким аутомобилом алфа ромео. Најзначајније победе биле су на тркама Букурешт-Београд 1932. године, релија Мале антанте 1937. и трке Балканских земаља 1938. године.

На кружној стази око Kалемегдана 3. септебра 1939. године забележио је последњи старт у каријери и наравно остварио победу у трци спортских аутомобила до 1500 кубика.

Управо је Радован покренуо питање 1921. године оснивање Ауто-клуба у Београду.

[Митић]

Био је професор, директор, оснивао је многа друштва, основао је и прву гимназију у једном граду, дао је допринос просветном успону Србије у другој половини 19. века, највише у три града. Био је либералних схватања, али према ученицима и по питању дисциплине и организације, био је конзервативан.

А краљица Наталија је била очарана говором овог професора.

О ком професору се ради?

[Бенито]

Био је професор, директор, оснивао је многа друштва, основао је и прву гимназију у једном граду, дао је допринос просветном успону Србије у другој половини 19. века, највише у три града. Био је либералних схватања, али према ученицима и по питању дисциплине и организације, био је конзервативан.

А краљица Наталија је била очарана говором овог професора.

О ком професору се ради?

Ђорђе Ничић.