[Бенито]

Може ли мало одређеније?

Ако познајеш српско сликарство и српску модерну политику, историја једне слике је најбоље описује. Не треба посебна помоћ.

Просветли нас...

Да не пишем сад целу историју како су настале две верзије слике "Сеоба Србаља", која је једна од најважнијих и најлепших слика неког од наших сликара у последњих век и по. 
Углавном, по једној верзији, на слици се виде овце, жене и деца, а на другој се инсистира на војсци, војводама, црквеним великодостојницима и оружју....
Другим речима, једна симболише народ, а друга државу. Једна симболише храну, а друга духовност.
Једна симболише хоризонталу, а друга вертикалу.

Иначе, ове верзије су оригиналне и обе је насликао чувени Паја Јовановић, по наруџби митрополита сремско-карловачког за јубилеј Хабзбурга. Кад је Јовановић представио прву верзију на којој се виде овце, митрополит је слику вратио, па је мајстор слику прерадио по упутствима како би се показала државотворност те Велике Сеобе Србаља.  Ова главна верзија налази се данас у свечаној сали Патријаршије СПЦ у Београду. Верзија са овцама пронађена је, пошто је нестала, тек 1970. године, и тада је откупио Музеј у Панчеву.
Оно што је занимљиво је да данас када се укуца на интернету појам "слика Сеоба Србаља", у изразито већем броју појављује се верзија са овцама, а не верзија са ратницима. То симболише читаву нашу данашњу стварност.

[Милослав Самарџић]

Свака част на овоме!
Ова без оваца је баш ретка на нету:

[Милослав Самарџић]

Питање:
У којој земљи се, у 19. веку, највише писало у Србији, било у новинама, било у књигама?

[Бенито]

Питање:
У којој земљи се, у 19. веку, највише писало у Србији, било у новинама, било у књигама?

У Француској.

[Monarhist]

Аустрија.

[Милослав Самарџић]

Питање:
У којој земљи се, у 19. веку, највише писало у Србији, било у новинама, било у књигама?

У Француској.

Тако је.
А то сам сазнао из сјајне књиге Ане Филиповић ''Јован Јовановић Пижон - Дипломатија високог оковратника''.
Много корисна књига. Какву смо екипу тада имали у политици, а какве су ове од 1945. до наших дана.
Ова књига требало би да буде уџбеник свима који се баве политиком у Србији.

[Бенито]

Хајде, кад су већ поменуо ту књигу:
Филиповић је пронашла приватну преписку ЈЈ Пижона из те ране фазе његове каријере, још из 19-ог века. Ту се може видети колико је уопште за генерација своју професију у дипломатији и политици озбиљно схватили и често претпостављали личним питањима. Наиме, у тим приватним препискама, нижу се праве теоријске расправе између пријатеља како треба решити поједине делове или опште национално питање. Главна тема им је "Источно питање", односно шта ће се дешавати са територијама у Европи кад Османска царевина коначно буде протерана. 
С од свих главних тема, најглавнија била је Маћедонија. 
Тада још Пижон и његови пријатељи, млади српски дипломати, разматрају једно решење које ће у доцнијим годинама бити озбиљна опција на столу између Србије и Бугарске. 
Које решење су они разматрали по питању Маћедоније?

[Милослав Самарџић]

Хајде, кад су већ поменуо ту књигу:
Филиповић је пронашла приватну преписку ЈЈ Пижона из те ране фазе његове каријере, још из 19-ог века. Ту се може видети колико је уопште за генерација своју професију у дипломатији и политици озбиљно схватили и често претпостављали личним питањима. Наиме, у тим приватним препискама, нижу се праве теоријске расправе између пријатеља како треба решити поједине делове или опште национално питање. Главна тема им је "Источно питање", односно шта ће се дешавати са територијама у Европи кад Османска царевина коначно буде протерана. 
С од свих главних тема, најглавнија била је Маћедонија. 
Тада још Пижон и његови пријатељи, млади српски дипломати, разматрају једно решење које ће у доцнијим годинама бити озбиљна опција на столу између Србије и Бугарске. 
Које решење су они разматрали по питању Маћедоније?

Озгледа да смо нас двојица једини прочитали књигу...
Било би добро да отвориш посебну тему са подацима где се књига може набавити.

[Митић]

Хајде, кад су већ поменуо ту књигу:
Филиповић је пронашла приватну преписку ЈЈ Пижона из те ране фазе његове каријере, још из 19-ог века. Ту се може видети колико је уопште за генерација своју професију у дипломатији и политици озбиљно схватили и често претпостављали личним питањима. Наиме, у тим приватним препискама, нижу се праве теоријске расправе између пријатеља како треба решити поједине делове или опште национално питање. Главна тема им је "Источно питање", односно шта ће се дешавати са територијама у Европи кад Османска царевина коначно буде протерана. 
С од свих главних тема, најглавнија била је Маћедонија. 
Тада још Пижон и његови пријатељи, млади српски дипломати, разматрају једно решење које ће у доцнијим годинама бити озбиљна опција на столу између Србије и Бугарске. 
Које решење су они разматрали по питању Маћедоније?

Француски модел национализма у коме се наглашава принцип слободног грађанина као основни постулат нације.

Читао сам странице 111-113 из књиге Ане Филиповић "Јован Јовановић Пижон - Дипломатија високог оковратника."

[Бенито]

Разматрали су да ли се може створити "аутономне Маћедонија". Наравно, нису они први поменули такво решење, али главни разлог зашто се размишљало о "аутономној Маћедонији", било је искуство српских конзула у Османској царевини и много њихових извештаја са терена. 
Овде да мало објасним: Краљевина Србија је добила своју државну независност, међународно признату, на Берлинском конгресу 1878. године. Бугарска кнежевина тада је остала део Османске царевине, али је Цариград признавао протекторат Петрограда над Бугарском кнежевином. Истог момента је Бугарска црква добила Егзархију, односно првенство њихове цркве над свим осталим православним митрополијама на тлу Румелије. Преко Егзархије, Бугари су успели да поставе бугарске митрополите и владике широм Румелије, а ови су постављали парохе, јереје, архијереје и учитеље у свим православним основним школама. Тако су извршили културни утицај на становништво, нарочито на тлу историјске Маћедоније, и да га претварају у националне Бугаре. Српски посланици у Цариграду и сви конзули на тлу Румелије, давали су све од себе да то зауставе, али руке су им биле везане и то управо "српском међународно притнатом државом". Зашто тиме? Зато што су они сматрани страним дипломатама у туђој држави који се мешају у унутрашње ствари туђе државе. Тако је српским конзулима ограничено право шетње по територији и "малигног утицаја на локално становништво". Са друге стране, Бугари су били све присутни на тлу Маћедоније и свакодневно су утицали на културни и национални идентитет становништва. 
Само становништва Маћедоније и то чак оно неоспорно српског етничког корена,створило је дупло идентитет. Постоје писма конзула српских о њиховим искуствима по овом питању. На пример, оду у неко село у околини Куманова или Кичева, и објасне том становништву да су, по свим "књигама староставним" да су они Срби, а старији становници тих места им чак и признају и кажу да они то знају. Пошто следећих месец дана нису могли доћи у та места, српски конзули се поново појављују у селима тек после тога времена. Исти они старији становници који су им раније признали да су Срби, сад су им говорили да су они одвајкада Бугари.
Српски млади конзули су схватали да су, за четврт века, а можда и дуже, Србија и Срби изгубили битку на културном и етничком плану од Бугара, али да је од суштинског значаја да се битка између Срба и Бугара по питању Маћедоније не сме изгубити и на геостратешком плану, јер је 
"Србија мртва држава без Маћедоније!!!"
Зато су разматрали питање "аутономне Маћедоније". 
Следи још једно питање у вези ове теме....

[Бенито]

Краљ Александар Обреновић је први био радикални противник "аутономне Маћедоније". Доцније су двојица најважнијих политичара Краљевине Србије били, такође, одсудно против "аутономне Маћедоније".
Који је разлог био што су водећи српски државници били против решења "аутономне Маћедоније"?

[Бенито]

Краљ Александар Обреновић је први био радикални противник "аутономне Маћедоније". Доцније су двојица најважнијих политичара Краљевине Србије били, такође, одсудно против "аутономне Маћедоније".
Који је разлог био што су водећи српски државници били против решења "аутономне Маћедоније"?

Милован Миловановић је једно време озбиљно разматрао опцију "аутономне Маћедоније", а Пашић је лукаво ћутао, иако је био против, само зато што је против био и краљ Александар Обреновић. 
Када се десила династичка промена, Краљевина Србија и њени политичари су се више бавили унутрашњом, него спољном политиком. Миловановић није желео да се у то коло хвата, па је релативно дуго остао ван земље, активан само по питању спољне политике. Спољна политика коју је он креирао није могла бити остварена док се коначно не среде односи КС са појединим земљама Европе, и ту је био главни фокус. Са друге стране, Пашић је био у немилости код јавног мнења, и тек је покушавао да поврати утицај у Народној радикалној странци. Осим тога, он је у спољној политици прећутно давао примат Миловановићу. То није значило да неће покушати да преузме ловорике ако до њих дође, али је значило да ће опрати руке ако Миловановићева стратегија не успе.
Без обзира на тај однос, и Миловановић и Пашић, а да њима и цела НРС су се одсутно изјасниле против идеје "аутономне Маћедоније". Миловановић је минуциозно проценио које су главне мане тог решења:
1. "Аутономна Маћедонија" не може бити трајно, него само привремено решење. А и Србији и Бугарској је потребно што трајније решење. 
2. "Аутономна Маћедонија" биће као нека велика посуда меда, око које ће се стално спорити српски и бугарски националисти, и који ће до те мере, због питања, заузети политички простор ове државе, да оне неће више имати шансу да се нормално развијају него ће постати полигон за оргијање националних демагога.
3. Краљевина Србија мора да помогне Бугарској да се формира као држава, а не да буде аутономна област у оквиру Османског царства. Лакше је договорити се да комшијом који је свој на своме, а не да њиме управља неко други. У том смислу, Миловановић није имао никакав проблем да Бугарска заузме део Маћедоније и то је било далеко боље решење од "аутономне Маћедоније"
4. "Аутономна Маћедонија" била би парадржавна територија под протекторатом Србије, Бугарске, амождс чак и Грчке и Османског царства, а те државе никад се не би могле договорити око основних принципа функција те територије, па би Беч и Петроград постали супервизори, односно мало по мало, "аутономна Маћедонија" постала би колонија две царевине и могући полигон за велики рат у коме би, пре свих, настрадали не само територија "аутономне Маћедоније", него и Краљевина Србија и будућа Бугарска, које би се морале умешати у сукоб, док би се Велике силе извукле опет највећу корист.
Дакле, то су били основни разлози зашто су водећа два политичара Краљевине Србије, посебно Милован Миловановић, били против решења "аутономне Маћедоније".
Колико су били у праву најбоље показује случај дејтонске Босне и Херцеговине. На одсутно инсистирање тадашњег политичког Запада, а пре свих САД, нису се могле тада мењати "границе држава". То је био аксиом америчке спољне политике према паду Берлинског зида и распаду Варшавског уговора. 
Због тога су морала да се траже другачија решења. Босна и Херцеговина је земља која није испуњавала основне услове за међународно признату државу, поготово после крвавог националног, па чак и религијског рата. Али, Велике силе су решиле да таква држава треба да постоји, и створили су "аутономну Босну и Херцеговину" готово на исти начин како је, крајем 19 и почетком века, замишљена "аутономна Маћедонија". Управо оне мане тог решења које је дао Миловановић за случај евентуалне "аутономне Маћедоније", до краја су се оствариле век доцније у случају "дејтонске Босне и Херцеговине". 
У историји се ретко праве паралеле, поготово кад се ни временски, а ни географски, предмети интересовања не поклапају. Али, ова два случаја нам очигледно показују колика је била разлика између државника које смо имали пре комунизма, а шта нам је остало после наводног пада комунизма у Србији.

[Митић]

Читам књигу о Пижону и ето видим да је још једна сцена из серије "Шешир професора Косте Вујића" заснована на историји и према сећању самог Пижона. То је сцена кад професор историје Зечевић држи предавање о паду Бастиље, само се лик Пижона не појављује.

[Monarhist]

Који српски ђенерал је убијен у Јасеновцу?