(30-07-2014, 07:37 PM)мунгос Пише: 8-10 000 комунистичког кадра на почетку је сасвим реална цифра.
Исте податке дају и Енглези и Американци. Па само водеђег кадра и шпански бораца је било 1 200.
Није извор перо Симић, већ Живко Топаловић:
Бројно стање КПЈ уочи Другог светског рата било је симболично: имала је само 1.500 чланова. Ова бројка утврђена је на партијској конференцији одржаној у селу Дубрава код Загреба, 19. и 20. октобра 1940. године. Када су дошли на власт комунисти су стално „повећавали“ своје предратно бројно стање. Најпре су говорили о 4.000 чланова партије и 12.000 омладинаца симпатизера, да би Јосип Броз Тито, у говору поводом четрдесетогодишњице КПЈ, дошао до чак 12.000 чланова и 30.000 омладинаца симпатизера. Као званична увек је узимана највиша, тј. последња изречена бројка, уз прећуткивање чињенице да су грађанске странке имале неупоредиво више чланова и присталица.[37]
Карактеристично је да у највећој фабрици на Балкану, Војно-техничком заводу у Крагујевцу, ни један од 12.000 радника није био члан КПЈ. У партији или СКОЈ-у („Савез комунистичке омладине Југославије“) било је свега неколико питомаца фабричке школе. Укупно у целом Крагујевцу КПЈ је уочи рата имала 101 члана, рачунајући и партијце који су довођени са разних страна, да би се поправило бројно стање (међу овима су се налазили и Лазар Колишевски, који ће касније постати председник БЈР Македоније и Отокар Кершовани из Ријеке).[38]
[37] Ж. Топаловић, Како су комунисти дограбили власт у Југославији, 158.
[38] Према подацима из Народног музеја у Крагујевцу.
Што се тиче Шпаније, немогуће је да их се отуда вратило 1.200, највише 500:
У Шпанији је укупно било око 40.000 комунистичких добровољаца. Према шпанским статистикама, из Југославије су дошла 1.192 добровољца, од којих 48 посто Хрвата, 23 посто Словенаца, 18 посто Срба, 3,2 посто Црногораца и 1,5 посто Македонаца. Под ставком „страначка припадност“ Шпанци су навели: КПЈ 561, Хрватска сељачка странка 8, анархисти 4, изван странака 457. Статистика југословенских комуниста најпре је говорила о 1.664, а затим је цифру подигла на 1.912 добровољаца, додајући оне који су се раније водили као Канађани и Американци (јер су долазили отуда), као Бугари или Грци (послератни Македонци, који су дошли из ове две земље), затим додајући Хрвате и Словенце са територија Аустрије и Италије, и сл. За трећину интербригадиста југословенски комунисти нису успели да наведу ни један податак сем имена и презимена.[25]
Шпанска статистика нема податке о погинулима, а статистика југословенских комуниста каже да их је погинуло 545. Држање је већини означено као добро. Осморица су етикетирани као троцкисти и они су позвани у Москву, где су ликвидирани.[26]
Број убијених од стране самих комуниста свакако је већи. За неке „Шпанце“ после се писало да су погинули „под неразјашњеним околностима“, као на пример за Благоја Паровића.[27]
Неке нису стигли да ликвидирају у Москви или Шпанији, па су то учинили касније, у Југославији, попут Жикице Јовановића „Шпанца“ или Марка Орешковића „Крнтије“.[28]
Министар унутрашњих послова Краљевине Југославије, Антон Корошец, 3. марта 1937. доноси наредбу о забрани сваке активности у корист Шпанске републике, укључујући и слање добровољаца. Свима који су отишли у интернационалне бригаде одузето је југословенско држављанство.[29]
После пораза у Шпанији, 1939. године, 520 добровољаца из Југославије нашло се у логорима у Француској. Краљевина Југославија одбила је да их прими.[30]
Комунисти кажу да су после немачке окупације Француске 1940. године страховали да ће их нацисти поубијати. Даље кажу да је из француских логора њих 250 успело да се пребаци у Југославију пролећа 1941. године, наводно илегалним каналима.[31]
Али, зашто би се комунисти бојали да ће их Немци ликвидирати у француским логорима, када су у међувремену, августа 1939, постали њихови савезници? Зашто би се, у таквим околностима, пребацивали илегалним каналима и зашто не износе доказе за те тврдње?
У стварности се, дакле, дешавало нешто сасвим друго. Наиме, Немци су у Југославији применили искуство из сламања царске Русије 1917. године. Када су пролећа 1941. видели да Срби неће прихватити окупацију, њихова тајна полиција Гестапо је по окупираним земљама Европе почела да сакупља комунисте одбегле из Шпаније. Према подацима Министарства спољних послова ФНРЈ, објављеним 1951. године у тзв. Белој књизи на енглеском језику, „Гестапо је послао у Југославију 150 Југословена који су се борили у Шпанији“.[32]
Немачке намере поклопиле су се са плановима Комунистичке партије Југославије, којој су за извођење револуције били потребни борци са искуством из Шпанског грађанског рата. Генерални секретар КПЈ, Јосип Броз Тито, тражио је да се ови „Шпанци“ врате у земљу истовремено и од Коминтерне и од поглавника „Независне Државе Хрватске“ Анте Павелића. Коминтерна се затим обратила Немцима, док је Павелић интервенисао лично код Хитлера. Тако је Гестапо допратио будуће Титове генерале Пеку Дапчевића,[33] Иву Рукавину, Ивана Гошњака, Владимира Поповића, Косту Нађа, Вељка Ковачевића, Владу Ђетковића, Роберта Доманија, Срећка Манолу, Стјепана Милашинчића, Адолфа Штајнрбергера, Ивана Хариша, Изидора Штрока, Јакова Кршчевића...[34]
[25] Војноисторијски гласник, бр. 1-2, 2007, 30-34.
[26] Исто, 30-34.
[27] П. Симић, Тито – тајна века, 123.
[28] Жикицу Јовановића мучки је убио Радивоје Јовановић, касније командант 23. партизанске дивизије. Новембра 1941. године у селу Радановци код Косјерића испалио му је метак у леђа, по наредби Ј. Б. Тита. Јовановић је о овом убиству дао интервју часопису „Дуга“, који је објављен 5. августа 1989. године под насловом: „Новембра 1941. године од врховног команданта добио сам наређење да стрељам Жикицу Јовановића `Шпанца`.“ О убиству Орешковића 1941. године први је писао у својим мемоарима лички комуниста др Гојко Половина. Током рата, његова ликвидација је приписана четницима (В. Дедијер, „Велики бунтовник Милован Ђилас“, 168).
[29] Војноисторијски гласник, бр. 1-2, 2007, 28.
[30] Исто, 34-35.
[31] Исто, 34-35. Током Другог светског рата, у Југославији је погинуло 130 „Шпанаца“.
[32] М. Аћин Коста, Дража Михаиловић Чича – Апостол слободе, 46.
[33] Р. и Ж. Кнежевић, Слобода или смрт, 761.
[34] Опширније: Ж. Ђорђевић, Истином за Србију.