Оцена Теме:
  • 47 Гласов(а) - 4.53 Просечно
  • 1
  • 2
  • 3
  • 4
  • 5

Милослав Самарџић одговара на ваша питања

Срби би прошли још горе 1945. год. да се све оно издајничко смеће из Лондона вратило. Била би обновљена (и проширена) такозвана "бановина хрватска", а Мачек (онај који је прогласио такозвану НДХ са Кватерником), би био премијер.
Баш зато што Дража није био "Србин и само Србин".
Ђујић, Ђуришић и многи други "великосрби" и "издајници и колаборатори" би омастили конопац, а вјероватно би дошло и до сукоба међу самим ратним четницима (Југословени против Срба, тј. ЈВУО против српски четника).

Да не причам на памет, довољан је доказ шта се догађало у емиграцији послије рата. Југословени, који су се лажно представљали као Срби и у име Срба, водили су на сваком кораку борбу против национални Срба и српски четника, а не против српских непријатеља. Па Хрвати су емиграцији мање нападали Србе од разни, Југословенски војника у Отаџбини и бивших владиних југословенских службеника и њихових сљедбеника.

То није тачно да је просјечан партизански борац био ишта друкчији од његовог пандана међу четницима.. Већина обични бораца су били млади људи, сељаци: браћа, рођаци, пријатељи, кумови, тих у четницима.
Да је рађено како треба, они би сви, бар већина били у четницима. Пола Динарске дивизије и Лички четника су били бивши партизански борци.
Одговори

(30-07-2014, 07:57 PM)мунгос Пише:  Да не причам на памет...
Таман посла, познат си по аргументованом излагању...
Одговори

Аргумент је изњет, а ти и га побиј, али не на тај начин "познат си по...".

Стање у српској емиграцији, у влади итд. за вријеме и послије рата, Дражини покушаји да ступи у везу са Мачеком итд. Чак ни Хрвати ни југо-комунисти, нијесу стварали такав хаос међу Србима у емиграцији као разни "Југословени".

Неки су одма пришли Тити (Симовић, Будисављевић, Косановић итд.) а други су остали да роваре по српској емиграцији и на сваком кораку да спутавају Србе.
Одговори

Ево занимљивог податка:

Према Титовом извештају Коминтерни од 29. маја 1941

- Бројно стање чланова КПЈ је 8000 људи и 30000 комсомола (комунистичке омладине Совјетског Савеза!)
- У случају напада на Совјетски Савез, КПЈ ће дигнути устанак
- За набавку оружја потребно да Коминтерна обезбеди средства (5-10 000 долара)...

РГАСПИ, 495-74-591, стр 29-30
Према Перо Симић, "Светац и Магле", стр 106
Перо Симић као поуздане узима оне извештаје да је било 1.500 чланова КПЈ тада.
Да ли негде постоје имена чланова КПЈ из тог доба?

Hashomer Hatzair
Доста су се учланио у Партизане не почекомн рата.....
Зашто бих једна така група се залага у КОМУНИЗАМ као избор својих жеља
Вероватно ту је нешто било утемељено.....
Тако ја бих гледао у овој заједници као почетак за тих 1500 Комуниста
Одговори

(30-07-2014, 07:37 PM)мунгос Пише:  8-10 000 комунистичког кадра на почетку је сасвим реална цифра.

Исте податке дају и Енглези и Американци. Па само водеђег кадра и шпански бораца је било 1 200. А осталога смећа је било на све стране (разни "уча", "профа", "студената", џабалебароша, нерадника и вуцибатина, било је ко гована).

Има једна америчка књига из 50-их година која се бави проблемом комунистичке гериле и револуционарног рата. Писац је и сам био официр ОСС-а и био је код нас за вријеме рата. Он наводи сличан број комуниста и са жаљењем констатује да Дража није био на висини задатка да тај проблем сасјече одма у коријену, иако је био у великој предности над комунистима. И као његову највећу грешку наводи његово савезништво са комунистима на почетку рата.


Тешко. У то време су они још били затворена организација, врло неповерљиви према "спољњем свету".
Зато је ћопави често критиковао другове што настављају стару праксу "изолованости од маса". Навикли су тако. Страховали су од "непријатеља из сопствених редова", па су врло тешко примали нове чланове - чак и да је било заинтересованих. То ће бити случај и током већег дела рата. Зазирали су од придошлица, били сумњичави, третирали их као шпијуне... Наравно, релативно мало учешће комуниста у "НОП-у" су касније објашњавали својом ширином, демократичношћу и сл.

Зато је тај олош који помињеш могао да дође до изражаја тек кад их је Стаљин потерао из њихових јазбина у борбу за спас "мајчице Русије".

Која је то књига коју помињеш, имаш ли у пдф?
Који је то официр?

(30-07-2014, 08:21 PM)Захумље Пише:  Hashomer Hatzair
Доста су се учланио у Партизане не почекомн рата.....
Зашто бих једна така група се залага у КОМУНИЗАМ као избор својих жеља
Вероватно ту је нешто било утемељено.....
Тако ја бих гледао у овој заједници као почетак за тих 1500 Комуниста

То је зато што су комунисти користили мимикрију: нису носили петокраке, користили су српске, југословенске заставе, узвикивали су пароле о краљу, демократији...
Партизане људи у почетку нису повезивали нити поистовећивали са комунистима. Комунисти се нису баш често отворено залагали за комунизам, трубили су о "социјалној правди, бољем животу, демократији" - осим можда у неким срединама која су гледала са симпатијама (делови Црне Горе нпр). Видели су "њихов народ" који их позива на борбу против окупатора. Пробудили су у њима родољубље.
Циљеви српских партизана и комуниста готово се уопште нису поклапали.
Одговори

(30-07-2014, 07:57 PM)мунгос Пише:  Срби би прошли још горе 1945. год. да се све оно издајничко смеће из Лондона вратило.

Рече булајићев четник.

Значи ипак је боље што је друг Тито дошао?

Иде Џиџа кроз планине
гони српске душманине,
издајице Русе, Немце,
крџалије љотићевце.
Одговори

(30-07-2014, 08:40 PM)Felix Пише:  
(30-07-2014, 07:57 PM)мунгос Пише:  Срби би прошли још горе 1945. год. да се све оно издајничко смеће из Лондона вратило.

Рече булајићев четник.

Значи ипак је боље што је друг Тито дошао?

Ако није црно, онда је бијело? Нека.

Да је ваљала за Србе иједна до тих опција, не би данас били у овим гов...

Ако сам ја за српску опцију, а не за титиовско-југословенску нити за дражиновско-југословенску, нити ми напамет пада да иједно од то двоје кујем у звијезде, онда ме то не чини "Булајићевим четником", друже Феликс.
Срби су једини народ за вријеме Другог свј. рата на просторима такозване "југославије" који није имао своју националну војску, СРПСКУ ВОЈСКУ. Сви остали су имали. Нијесу је имали јер Дража није хтио, он је хтио "југословенски", иако ни 1% посто "југословена" није хтио у ту војску, нити ју је подржавао. Тј. ишли су у све могуће војске, само да не иду у ту, Дражину, "југословенску".

Да није дошао Тито, дошла би иста она багра која је напавила независну државу хрватску, тј. "бановину хрватску". Вратио би се Мачек, Субашић, Крњевић, а можда би се и за Анту П. нашло мјеста.
Одговори

То је зато што су комунисти користили мимикрију: нису носили петокраке, користили су српске, југословенске заставе, узвикивали су пароле о краљу, демократији...
Партизане људи у почетку нису повезивали нити поистовећивали са комунистима. Комунисти се нису баш често отворено залагали за комунизам, трубили су о "социјалној правди, бољем животу, демократији" - осим можда у неким срединама која су гледала са симпатијама (делови Црне Горе нпр). Видели су "њихов народ" који их позива на борбу против окупатора. Пробудили су у њима родољубље.
Циљеви српских партизана и комуниста готово се уопште нису поклапали.

У Априлу 1919 било је организована конгрес уједињења.....за сви раднике у земљи.....треба сегледати у тим Социјалне Демократске Партије......зашто су оних се изменили у КОМУНИСТЕ!
Одговори

(30-07-2014, 08:24 PM)Chicot Пише:  Тешко. У то време су они још били затворена организација, врло неповерљиви према "спољњем свету".
Зато је ћопави често критиковао другове што настављају стару праксу "изолованости од маса". Навикли су тако. Страховали су од "непријатеља из сопствених редова", па су врло тешко примали нове чланове - чак и да је било заинтересованих. То ће бити случај и током већег дела рата. Зазирали су од придошлица, били сумњичави, третирали их као шпијуне... Наравно, релативно мало учешће комуниста у "НОП-у" су касније објашњавали својом ширином, демократичношћу и сл.

Зато је тај олош који помињеш могао да дође до изражаја тек кад их је Стаљин потерао из њихових јазбина у борбу за спас "мајчице Русије".

Која је то књига коју помињеш, имаш ли у пдф?
Који је то официр?

Не сјећам се наслова иначе бих га навео. Мислим да је књига оригинално писана као студија за америчку војску.

Комунизам у такозваној југославији, није се појавио 12. априла 1941. године.
Него је 20 година бујао и ушао у све поре друштва. Било га је по свим школама и универзитетима, чак и на војној академији. Било га је свуда, чак и по селима.
Разлика је у томе, што то Титино "да треба ући у шире народне масе", не значи да је комуниста било само пар стотина, нити да цијели народ треба учланити у партију. Него, ту је народ више као средство, да се дође до циља, потрошна роба и топовско месо за револуцију.
Одговори

(30-07-2014, 08:55 PM)мунгос Пише:  
(30-07-2014, 08:40 PM)Felix Пише:  
(30-07-2014, 07:57 PM)мунгос Пише:  Срби би прошли још горе 1945. год. да се све оно издајничко смеће из Лондона вратило.

Рече булајићев четник.

Значи ипак је боље што је друг Тито дошао?

Ако није црно, онда је бијело? Нека.

Да је ваљала за Србе иједна до тих опција, не би данас били у овим гов...

Ако сам ја за српску опцију, а не за титиовско-југословенску нити за дражиновско-југословенску, нити ми напамет пада да иједно од то двоје кујем у звијезде, онда ме то не чини "Булајићевим четником", друже Феликс.
Срби су једини народ за вријеме Другог свј. рата на просторима такозване "југославије" који није имао своју националну војску, СРПСКУ ВОЈСКУ. Сви остали су имали. Нијесу је имали јер Дража није хтио, он је хтио "југословенски", иако ни 1% посто "југословена" није хтио у ту војску, нити ју је подржавао. Тј. ишли су у све могуће војске, само да не иду у ту, Дражину, "југословенску".

Да није дошао Тито, дошла би иста она багра која је напавила независну државу хрватску, тј. "бановину хрватску". Вратио би се Мачек, Субашић, Крњевић, а можда би се и за Анту П. нашло мјеста.

Па то кажем, на крају ипак констатујеш да је боље што је дошао Тито и комунизам јер би иначе дошла она "багра". Твој закључак као српског патриоте јесте да је Титова комунистичка Југославија била боља од предратне Краљевине.

Сигуран сам да би се са овом твојом констатацијом сложили један Ћосић (да је жив), и један Љуба Тадић (да је жив) и живи историчари попут Дубравке Стојановић и Бранке Прпе. Дакле, све комунисти.

Поента је да свесно несвесно ти понављаш комунистичку пропаганду, чак ти је и речник (тј. адекватније је рећи пљување) такав.

Дража је, наравно, био Србин али и легални војник Краљевине Југославије. Тада је, знаш, постојала та земља. Такође, иако је био Србин није био исфрустрирани националиста (иако је био најодликованији официр српске историје), залуђеник и шовиниста. Није био ни авантуриста, попут национал-жонглера др. Шешеља или екстремне штеточине и злочинца и Титовог идеолошког чеда Слободана Милошевића. Бранио је српске интересе онако како је једино било могуће у датом тренутку. Ту одбрану је платио животом па је дегутантно и помало будаласто да му се спочитава непатриотизам.

Иде Џиџа кроз планине
гони српске душманине,
издајице Русе, Немце,
крџалије љотићевце.
Одговори

(30-07-2014, 09:02 PM)мунгос Пише:  Комунизам у такозваној југославији, није се појавио 12. априла 1941. године.
Него је 20 година бујао и ушао у све поре друштва. Било га је по свим школама и универзитетима, чак и на војној академији. Било га је свуда, чак и по селима.
Разлика је у томе, што то Титино "да треба ући у шире народне масе", не значи да је комуниста било само пар стотина, нити да цијели народ треба учланити у партију. Него, ту је народ више као средство, да се дође до циља, потрошна роба и топовско месо за револуцију.

Мислим да је то мало претерано. У сваком случају, нису га ширили другови изнутра. Долазио је споља, као утопија, идеја о савршеном друштву, тежња ка социјалној правди.
Након рата је чланство у КП било широко популаризовано и нудило је многе привилегије. Било је теже и далеко опасније не бити члан.
Када је избио рат, главна брига је била чување партијског кадра, баш зато што их није било много и што се тешко долазило до нових и због сумњичавости према "непроверенима".

Све и да их је било 8000 - шта то битно мења? Исто су морали да крију петокраке и да се служе подвалама и мимикријом како би допрли до "маса".
Волео бих да видим њихов ратни план из тог доба (мај, 41) Smile
Одговори

(30-07-2014, 07:37 PM)мунгос Пише:  8-10 000 комунистичког кадра на почетку је сасвим реална цифра.
Исте податке дају и Енглези и Американци. Па само водеђег кадра и шпански бораца је било 1 200.
Није извор перо Симић, већ Живко Топаловић:

Бројно стање КПЈ уочи Другог светског рата било је симболично: имала је само 1.500 чланова. Ова бројка утврђена је на партијској конференцији одржаној у селу Дубрава код Загреба, 19. и 20. октобра 1940. године. Када су дошли на власт комунисти су стално „повећавали“ своје предратно бројно стање. Најпре су говорили о 4.000 чланова партије и 12.000 омладинаца симпатизера, да би Јосип Броз Тито, у говору поводом четрдесетогодишњице КПЈ, дошао до чак 12.000 чланова и 30.000 омладинаца симпатизера. Као званична увек је узимана највиша, тј. последња изречена бројка, уз прећуткивање чињенице да су грађанске странке имале неупоредиво више чланова и присталица.[37]
Карактеристично је да у највећој фабрици на Балкану, Војно-техничком заводу у Крагујевцу, ни један од 12.000 радника није био члан КПЈ. У партији или СКОЈ-у („Савез комунистичке омладине Југославије“) било је свега неколико питомаца фабричке школе. Укупно у целом Крагујевцу КПЈ је уочи рата имала 101 члана, рачунајући и партијце који су довођени са разних страна, да би се поправило бројно стање (међу овима су се налазили и Лазар Колишевски, који ће касније постати председник БЈР Македоније и Отокар Кершовани из Ријеке).[38]

[37] Ж. Топаловић, Како су комунисти дограбили власт у Југославији, 158.
[38] Према подацима из Народног музеја у Крагујевцу.


Што се тиче Шпаније, немогуће је да их се отуда вратило 1.200, највише 500:

У Шпанији је укупно било око 40.000 комунистичких добровољаца. Према шпанским статистикама, из Југославије су дошла 1.192 добровољца, од којих 48 посто Хрвата, 23 посто Словенаца, 18 посто Срба, 3,2 посто Црногораца и 1,5 посто Македонаца. Под ставком „страначка припадност“ Шпанци су навели: КПЈ 561, Хрватска сељачка странка 8, анархисти 4, изван странака 457. Статистика југословенских комуниста најпре је говорила о 1.664, а затим је цифру подигла на 1.912 добровољаца, додајући оне који су се раније водили као Канађани и Американци (јер су долазили отуда), као Бугари или Грци (послератни Македонци, који су дошли из ове две земље), затим додајући Хрвате и Словенце са територија Аустрије и Италије, и сл. За трећину интербригадиста југословенски комунисти нису успели да наведу ни један податак сем имена и презимена.[25]
Шпанска статистика нема податке о погинулима, а статистика југословенских комуниста каже да их је погинуло 545. Држање је већини означено као добро. Осморица су етикетирани као троцкисти и они су позвани у Москву, где су ликвидирани.[26]
Број убијених од стране самих комуниста свакако је већи. За неке „Шпанце“ после се писало да су погинули „под неразјашњеним околностима“, као на пример за Благоја Паровића.[27]
Неке нису стигли да ликвидирају у Москви или Шпанији, па су то учинили касније, у Југославији, попут Жикице Јовановића „Шпанца“ или Марка Орешковића „Крнтије“.[28]
Министар унутрашњих послова Краљевине Југославије, Антон Корошец, 3. марта 1937. доноси наредбу о забрани сваке активности у корист Шпанске републике, укључујући и слање добровољаца. Свима који су отишли у интернационалне бригаде одузето је југословенско држављанство.[29]
После пораза у Шпанији, 1939. године, 520 добровољаца из Југославије нашло се у логорима у Француској. Краљевина Југославија одбила је да их прими.[30]
Комунисти кажу да су после немачке окупације Француске 1940. године страховали да ће их нацисти поубијати. Даље кажу да је из француских логора њих 250 успело да се пребаци у Југославију пролећа 1941. године, наводно илегалним каналима.[31]
Али, зашто би се комунисти бојали да ће их Немци ликвидирати у француским логорима, када су у међувремену, августа 1939, постали њихови савезници? Зашто би се, у таквим околностима, пребацивали илегалним каналима и зашто не износе доказе за те тврдње?
У стварности се, дакле, дешавало нешто сасвим друго. Наиме, Немци су у Југославији применили искуство из сламања царске Русије 1917. године. Када су пролећа 1941. видели да Срби неће прихватити окупацију, њихова тајна полиција Гестапо је по окупираним земљама Европе почела да сакупља комунисте одбегле из Шпаније. Према подацима Министарства спољних послова ФНРЈ, објављеним 1951. године у тзв. Белој књизи на енглеском језику, „Гестапо је послао у Југославију 150 Југословена који су се борили у Шпанији“.[32]
Немачке намере поклопиле су се са плановима Комунистичке партије Југославије, којој су за извођење револуције били потребни борци са искуством из Шпанског грађанског рата. Генерални секретар КПЈ, Јосип Броз Тито, тражио је да се ови „Шпанци“ врате у земљу истовремено и од Коминтерне и од поглавника „Независне Државе Хрватске“ Анте Павелића. Коминтерна се затим обратила Немцима, док је Павелић интервенисао лично код Хитлера. Тако је Гестапо допратио будуће Титове генерале Пеку Дапчевића,[33] Иву Рукавину, Ивана Гошњака, Владимира Поповића, Косту Нађа, Вељка Ковачевића, Владу Ђетковића, Роберта Доманија, Срећка Манолу, Стјепана Милашинчића, Адолфа Штајнрбергера, Ивана Хариша, Изидора Штрока, Јакова Кршчевића...[34]

[25] Војноисторијски гласник, бр. 1-2, 2007, 30-34.
[26] Исто, 30-34.
[27] П. Симић, Тито – тајна века, 123.
[28] Жикицу Јовановића мучки је убио Радивоје Јовановић, касније командант 23. партизанске дивизије. Новембра 1941. године у селу Радановци код Косјерића испалио му је метак у леђа, по наредби Ј. Б. Тита. Јовановић је о овом убиству дао интервју часопису „Дуга“, који је објављен 5. августа 1989. године под насловом: „Новембра 1941. године од врховног команданта добио сам наређење да стрељам Жикицу Јовановића `Шпанца`.“ О убиству Орешковића 1941. године први је писао у својим мемоарима лички комуниста др Гојко Половина. Током рата, његова ликвидација је приписана четницима (В. Дедијер, „Велики бунтовник Милован Ђилас“, 168).
[29] Војноисторијски гласник, бр. 1-2, 2007, 28.
[30] Исто, 34-35.
[31] Исто, 34-35. Током Другог светског рата, у Југославији је погинуло 130 „Шпанаца“.
[32] М. Аћин Коста, Дража Михаиловић Чича – Апостол слободе, 46.
[33] Р. и Ж. Кнежевић, Слобода или смрт, 761.
[34] Опширније: Ж. Ђорђевић, Истином за Србију.
Одговори

(30-07-2014, 09:55 PM)Felix Пише:  Па то кажем, на крају ипак констатујеш да је боље што је дошао Тито и комунизам јер би иначе дошла она "багра". Твој закључак као српског патриоте јесте да је Титова комунистичка Југославија била боља од предратне Краљевине.

Сигуран сам да би се са овом твојом констатацијом сложили један Ћосић (да је жив), и један Љуба Тадић (да је жив) и живи историчари попут Дубравке Стојановић и Бранке Прпе. Дакле, све комунисти.

Поента је да свесно несвесно ти понављаш комунистичку пропаганду, чак ти је и речник (тј. адекватније је рећи пљување) такав.

Није био ни авантуриста, попут национал-жонглера др. Шешеља или екстремне штеточине и злочинца и Титовог идеолошког чеда Слободана Милошевића. Бранио је српске интересе онако како је једино било могуће у датом тренутку. Ту одбрану је платио животом па је дегутантно и помало будаласто да му се спочитава непатриотизам.

О не, имао је он патриотизма, то му никад не би порекао. Али за погрешну патрију.

Да, багра, и то без наводни знакова, знаш то су исти они који су спрчкали пола милиона ондашњих долара, српских пара, да би Хрвати (и комунисти) у владином "Југо центру" могли бљувати најодвратније лажи и оцрњивати Србе и четнике, и промовистати своје хрватске интересе на штету српских, пред Американцима и пред цијелим свијетом.
Шта је то него багра? Можда је и увриједа за багру, рећи то за тај људски талог.

Нијесам сигуран да би се дотични сложили са мном, јер тешко да би по мени био им допуштен и најмањи редак да се избљувавају по Србима.
Дража се борио за Југославију, зар не? Како је то било могуће, а да се послије рата не обнови бар "бановина Хрватска" у цјелини, ако не и проширена? Мислиш да би на то пристали Хрвати да до тога не дође, или да би на то пристали четници из тије крајева, да до тога дође?
Ах да, будаластог мене, лако би ви то ријешили, Југословенска војска у Отаџбини заједно са усташама, против српских четника. И "мирна Босна".

Цитат:Дража је, наравно, био Србин али и легални војник Краљевине Југославије. Тада је, знаш, постојала та земља. Такође, иако је био Србин није био исфрустрирани националиста (иако је био најодликованији официр српске историје), залуђеник и шовиниста.

Значи ли то да од септембра 1944. год. није био легални војник такозване КЈ? Или је он могао како оће, да не слуша Врховног команданта и Врховну команду?

За ово подебљано, питам се чије су то ријечи. Још на то се треба нагласити, како нијесу сви четници носили браде, оградити се одма...Кез Требао је гледати своја посла и посла свога народа. А не оних који га не воле и који га не желе. Јер би га ти исти "Југословени" приклали ка овцу, да им је допао шака.
И не, то дефинитивно није био једини начин у датом тренутку. Коме је требало обнављање земље у којој су православци, а камоли Срби, били једва 40% становнисштва??? Или сам ја скроз неупућен и не разумијем политику и историју, или је то неко други.

@Chicot
@Милослав Самарџић

Ја стварно не знам колики је број оних који су имали чланску карту у џепу био. Ако узмемо број од 1 200 (који се мени чини премален), онда испада да су комунисти били супер способни (а не да нијесу имали никаквог плана).
Јер, поћи у рат са иљаду људи и на крају побједити, са војском од пар стотина иљада, то је подвиг као мало који у историји герилског ратовања.

Према четничким писцима, шпанских бораца је било 400. А комуниста је било сигурно пуно више него 1 200, па нијесу сви ни морали имати чланску карту у џепу.

Не добише ли оно комунисти Београд и Загреб, па и Крагујевац, ако се не варам, на изборима прије него што су забрањени? А то је двије деценије скоро прије 1941. год.

Проблем комунизма и комунистичке револуције није ништа специфично за нас. Исто се дешавало свуда по свијету, на исти начин и истим методама. Кад једна Америка, поред све своме моћи и богатства, је имала толко муке са комунистима, према томе би рекао да нијесу били баш мачји кашаљ. А Дражу су уватили живога и уништили му војску, да њему није било јасно шта га је снашло (наравно својим чињењем и нечињењем је и довео до тога - не он сам, али као вођа, његова одговорност је увијек највећа).
Одговори

(30-07-2014, 09:55 PM)Felix Пише:  Дража је, наравно, био Србин али и легални војник Краљевине Југославије. Тада је, знаш, постојала та земља. Такође, иако је био Србин није био исфрустрирани националиста (иако је био најодликованији официр српске историје), залуђеник и шовиниста.
Пуно пута поновљена неистина да је био најодликованији српски официр. Ко ли ју је уопште први пласирао?
Скоро сам читао књигу о генералима ВКЈ у заробљеништву - скоро сваки армијски генерал ВКЈ је имао више одликовања од Драже.
А има их и са нижим чиновима са више одликовања.
Одговори


Скочи на Форум:


Корисника прегледа ову тему: 16 Гост(а)
Све форуме означи прочитаним