Цитат:KOMITSKI VOJVODA U BALKANSKIM I PRVOM SVETSKOM RATUhttp://istorijanisa.wikidot.com/komitski...tskom-ratu
Kosta Milovanović je rođen 1871. godine u selu Đurakovac kod Peći. Posle srpsko-turskih ratova 1876-1878. godine, njegova porodica se naseljava u selu Kosanička Rača, u tek oslobođenoj Toplici. U periodu pred Balkanski rat učestvuje u komitskim akcijama na teritoriji Makedonije (stare Srbije) kada je bio i vođa jedne komitske grupe. Prvi svetski rat ga zatiče kao aktivnog narednika srpske vojske sa kojom odstupa preko Albanije. Na Krfu, 1916. godine, krupan - gorštačkog izgleda, sa velikim brkovima i gustom kovrdžavom bradom, bio je glavna meta savezničkih fotoreportera i novinara, koji u reportažama o srpskoj vojsci ističu njegov lik, kao uzor prekaljenih srpskih vojnika. Do tada malo zapažen, zbog svoje komitske prošlosti izabran je od srpske vojne komande na Krfu i upućen u okupiranu Srbiju da izvidi stanje i organizuje otpor kada se srpska vojska približi Srbiji. Francuskim avionom ubačen je nadomak svoga sela Rače, gde se prikrio kod svoje porodice. Stigao je u Toplicu 15. septembra 1916. godine, u vreme kada se spremao ustanak naroda Toplice protiv austrijskih i bugarskih okupatorskih vlasti, o kome je Kosta Pećanac saznao tek kada su planule prve ustaničke puške.
Naime, još avgusta 1916. godine, rezervni oficir srpske vojske, Kosta Vojinović, osnovao je u Leposaviću Ibarsko-kopaonički ustanički odred radi pružanja otpora neprijatelju i zaštite naroda od nečuvenih zverstava bugarskog i austro-ugarskog okupatora. Teror okupatora, naročito bugarskog u južnim delovima okupirane Srbije, bio je nepodnošljiv, pa je do ustanka došlo spontano, kada su bugarske okupacione vlasti pokušale da na planu bugarizacije ovih krajeva, pokupe regrute za bugarsku vojsku. Ustanički odred Koste Vojinovića u prvim danima ustanka predstavlja glavnu borbenu snagu pobunjenog naroda Toplice, Jablanice i drugih krajeva na jugu Srbije, a Kosta Vojinović je prihvaćen kao nesporni vođa ustanka. Tek kada su ustaničke puške zapraštale, izašao je iz svoga skloništa narednik Kosta Milovanović i autoritetom srpske vrhovne komande, koju je predstavljao, zauzeo mesto u vođstvu ustanka, da bi posle pogibije Vojinovića 1917. godine, nakon oslobođenja, prigrabio vlast i u či-tavom periodu između dva rata gajio kult ustaničkog vođe.
Kosta Vojinović, rođen 1886. godine u Smederevu, čija je poro-dica živela u okolini Vučitrna na Kosovu, bio je obrazovan čovek. Studirao je ekonomske nauke u Beču, koje je prekinuo da bi učestvovao u balkanskim ratovima 1912 - 1913. godine. Pri povlačenju srpske vojske 1915. godine, ostao je kao ranjenik u bolnici u Kuršumliji i bio svedok masovnog pokolja, pljačke i bugarizacije koju je sprovodio bugarski okupator. Ustanak je započeo borbom protiv jakog bugarskog odreda kod sela Mačkovca, a potom su ustanici u munjevitom pohodu, 14. februara 1917. godine oslobodili Kuršumliju, da bi već 18. februara naterali bugarski garnizon u Prokuplju na predaju. Dan kasnije, 19. februara, oslobođeno je Blace, a do kraja februara cela Toplica, Jablanica i drugi krajevi toga dela Srbije bili su slobodni. Stvorena je ogromna slobodna teritorija, prva i jedina u porobljenoj Evropi. Samo u Toplici ustanička vojska zarobila je preko hiljadu bugarskih vojnika. Narednik Kosta Milovanović, koji se pridružio ustanicima tek po oslobođenju Prokuplja, da bi na belom konju prodefilovao gradom, odmah potom je nestao i ostavio ustanike na milost i nemilost okupatora. Posle propasti ustanka nastaju još stravičnija zverstva bugarskog okupatora u kojima je ubijeno preko 20.000 ljudi, žena i dece, a hiljade oterano u zarobljeničke logore. Ustanik Kosta Vojinović se borio do poslednjeg časa, do pogibije 17. decembra 1917. godine, kada je opkoljen sa borcima svoga odreda u selu Grguru kod Blaca. Tek kada su mu svi borci izginuli, on se ubija da ne bi pao živ u ruke neprijatelju.
Narednik Kosta Milovanović izvlači se iz mišje rupe tek pri oslobođenju. On štaviše, po sopstvenom kazivanju pred skupštinskom komisijom 1919. godine, "nije ni znao kada se front približio niti je preduzimao bilo kakvu akciju sabotaže u pozadini protivnika".
Odnos između komitskih vođa, Koste Milovanovića i Koste Vojinovića, kao i uloga Pećanca u ustanku i njegovo kukavičko držanje posle propasti ustanka, za šta on snosi mnogo krivice, može da se sagleda i iz sačuvanih pisama koje su Kosta Vojinović i Dimitrije Dimitrijević, sveštenik, takođe komitski vojvoda uputili Kosti Milovanoviću - Pećancu. U pismu Vojinovića, pošto Kosti Pećancu zamera "što je kao kukavica posle oslobođenja Prokuplja pobegao ne znano kuda, raspustivši sve četnike rečima": "Idite kud koji zna, zakopajte oružje i krijte se", Vojinović piše:
"Dokle sam ja, slavni vojvodo, vodio borbu sa neprijateljem, dotle se vi sa pet ljudi krijete po potocima i mirno posmatrate kako vaši četnici vrše nečuvena zla" - navodeći da su Pećančevi ljudi, posle propasti ustanka, učinili brojna nedela, ne samo sa njegovim znanjem, "nego i po njegovom (Pećančevom) naređenju, kada su ubijani pojedini bogati ljudi čiji je novac Pećanac dobijao". Vojinović, zatim optužuje Pećanca da je "slao četnika Jovu Bulajića da i njega - Vojinovića ubije". Vojinović dalje piše: "Ti nikada (u ustanku - primedba autora) pušku nisi omrčio, niti u jednoj borbi aktivno učestvovao", da bi završio rečima: "Najzad skrećem vam pažnju da će narod sutra imati prava suda pred kojim sam ja u svako doba gotov poći a i vas ću naterati, pa će svačije delo i zasluge izaći na videlo."4
Ustanički vođa Dimitrije Dimitrijević jedva uspevši da sazna gde se Pećanac krije, uputio je 28. juna 1917. godine pismo koje je oslovio: "Velikom vojvodi Kosti Milovanoviću - Pećancu - skrive-no mesto", da bi zatim rekao:
"Što se kriješ, što ne izađeš u narod i da se o njemu kao i sirotim četnicima postaraš… Da si čovek, kao što nisi, ti bi sam trebao da naićeš na neprijatelja i da pogineš da ne bi čekao sud koji će za tebe biti strašan i na kome će učestvovati cela Srbija
…. Čuvaj glavu trebaće ti posle rata za poslaništvo… Ti si sve napustio, kriješ se od ostalih vojvoda, četnika i naroda, sedi u svojoj rupi i čuvaj glavu za strašni sud… Ceo narod pobiti ne možeš, te da ukriješ svoja prljava dela u ovom poslu. Sedi u budžaku i ćuti."5
Mećutim, i vojvoda Dimitrije Dimitrijević je poginuo pri pokušaju da prodre do Solunskog fronta, a osloboćenje nisu dočekali ni poznate vojvode u ustanku profesor Jovan Radović, student Toško Vlahović, kapetan Milinko Vlahović i brojni drugi.
A zna se: izveštaj piše i lovorike pobede bere onaj ko preživi. Ali za narod ustaničke Toplice jedini pravi lik voće i duša ustanka, bio je i ostao Kosta Vojinović.
Цитат:KOSTA PEĆANAC U REDOVIMA PETE KOLONEhttp://istorijanisa.wikidot.com/kosta-pe...ete-kolone
U periodu izmeću dva rata, ne samo kod nas, nego i šire, odaje se puno priznanje Topličkom ustanku, a Kosta Pećanac slavi kao njegov vođa. Autoritet Pećanca se veštački gradi za potrebe monarhije, pa je i čitavo njegovo držanje, ponašanje i posebno odevanje tome podešeno. Kosta Pećanac je po prirodi bio krupan, sa medvećim licem, gustih veđa, brkovima i bradom koju je uvrtao naviše, pa iako je delovao nezgrapno i primitivno, njegov izgled izaziva pažnju. Odevanje mu je takođe bilo podešeno ulozi narodnog četovođe. Uvek je nosio narodno, šumadijsko odelo ukrašeno gajtanima, sa šubarom na glavi i vojničkim cokulama na nogama. Iako polupismen, bio je od onih gorštaka koji ne samo da nije bio naivan, već je znao da u svakoj prilici "navrne vodu na svoju vodenicu".
Pećančev pokret pod nazivom "Udruženje četnika za čast i slobodu otadžbine", osnovan je 1924. godine. U njemu su se uglavnom nalazili bivši ustanici i solunci, i to onaj deo koji je uz pomoć Pećanca pokušavao da se održi na političkoj sceni Kraljevine, i koji je sledio svoga vođu u svemu, pa i odevanju. Četnici za svoj amblem uzimaju crnu zastavu sa belom mrtvačkom glavom, na kojoj je ispisano: "Sloboda ili smrt". U narodnim odelima, sa puškama i ukrštenim redenicima, paradiraju na raznim proslavama. Pećančeve prijeme u njegovim kućama u Kuršumliji i Beogradu, koje su mu poklonjene, obično povodom krsne slave, posećuju najviši državni dostojanstvenici.
Kosta Pećanac obilato koristi položaj predsednika Glavnog odbora "Udruženja četnika"6 da bi sebi i svojim prijateljima obezbedio ono što im najčešće nije pripadalo. Oko priznavanja učešća u Topličkom ustanku nije više bilo važno ko je učestvovao, kome je kuća spaljena ili čeljad pobijena, već kome je Pećanac u beogradskom hotelu "London", gde je u to vreme ordinirao, stavio potpis na takav dokument. U velikoj aferi podele kreditnih bonova ustanicima, kada je država prvo izdala, a potom proglasila za nevažeće kreditne čekove, a u mećuvremenu ih razni špekulanti pokupovali, nije ni Kosta Pećanac ostao kratkih rukava. Ustanička Toplica, razorena i opustošena u ratu, postala je još siromašnija posle njega. Bogatili su se samo oni koji su mogli dospeti do Koste Pećanca, a koji su mu za uzvrat pevali slavopojke i prirećivali kraljevske dočeke kada dođe u Toplicu ili druge krajeve Srbije.
Zato nije čudno što se nemačka obaveštajna služba u godinama pred rat, u nastojanju da u Jugoslaviji stvori političku agenturu, pored drugih, orijentisala i na Kostu Pećanca, kao lice "koje ima i moglo bi biti od uticaja i koje može srpske mase da povede sa sobom" u pravcu pronemačke orijentacije Jugoslavije.7
![[Слика: Bilder0059.jpg]](http://s22.postimg.org/ysg49msj5/Bilder0059.jpg)
![[Слика: Bilder008.jpg]](http://s22.postimg.org/j88qj3iep/Bilder008.jpg)
[/![[Слика: 20d68ac38a4c1cfb7f20b31046ab97b0c.jpg]](http://s22.postimg.org/pjn4qzyep/20d68ac38a4c1cfb7f20b31046ab97b0c.jpg)
![[Слика: Cetnik01copy_1.jpg]](http://s8.postimg.org/7007mcxd1/Cetnik01copy_1.jpg)
