[Громовник]

Испоставило се касније, значи, добра процена народа у целини

Ма немој, а на основу чега је рађена процена, ако се тада није знало за те жртве?

По споразуму, требало је да нас награде Солуном, територијом наших савезника..

Да не дуљимо...Ја не инсистирам на томе да је то (из ове перспективе) био најрационалнији и најмудрији потез за наше интересе. Имајући у виду ондашњу ситуацију стварно не бих могао да замерим да су одговорни остали при пакту - било би лицемерно. Али исто тако, без обзира на последице, морам да изразим дубоко поштовање према храбрости, достојанству и одбрани принципа коју су показали наши преци. Не могу да се не дивим народићу који је смогао снаге да Хитлеру пљуне у фацу када је држао под чизмом целу Европу.

Колико ми је познато, ми смо било каква територијална проширења одбили.

Шта смо имали ми од тог пљувања у лице? Милион и седамсто хиљада жртава? Шта осим тога?

Најлакша је ствар пљувати свима у лице. Питање је шта ми као народ имамо од тога.

[Громовник]

Вероватно је и наш Велики Жупан Стефан Немања, када се Крсташка војска на челу са Немачким царем 1189. појавила на границама Србије, такође требао да му пљуне у лице. Шта има ту Швабо да пролази преко Србије... што би се развијали у миру, кад можемо да ратујемо.

[Bacvanin]

Вероватно је и наш Велики Жупан Стефан Немања, када се Крсташка војска на челу са Немачким царем 1189. појавила на границама Србије, такође требао да му пљуне у лице. Шта има ту Швабо да пролази преко Србије... што би се развијали у миру, кад можемо да ратујемо.

To ne moze da se poredi sa Drugim Svetskim ratom i cinjenicom da je Milan Nedic, iako to nije morao, ipak odrzavao diplomatske odnose sa "drzavom" koja je Srbe masovno ubijala na najmonstruozniji nacin u Jasenovcu, i koja ih je masovno zive bacala u jame po Hercegovini itd.

[Громовник]

Нисам поредио Стефана Немању и Недића, дискусија је мало скренула, него нашу дипломатију према Немачкој те 1189. и 8 векова касније, 1941. Обе војске су кренуле са истим или сличним циљем, ратовањем на далеком истоку, и ни једној циљ није био Србија, односно Југославија.

Као што рекох, и Босански четнички одреди су одржавали разноразне везе са војском те исте државе, па ником ништа.

[Bacvanin]

Као што рекох, и Босански четнички одреди су одржавали разноразне везе са војском те исте државе, па ником ништа.

Mozda su odrzavali "odnose" iz krajnje nuzde, ali Nedic to nije morao...

[Громовник]

Па и јесу из крајње нужде. А можда су и Недића Немци натерали на то...

[Bacvanin]

Па и јесу из крајње нужде. А можда су и Недића Немци натерали на то...

Ne verujem. I medju Nemcima je bilo dosta oficira koji nisu podnosili ustase, kao npr. Glez fon Horstenau. Evo jedan izvod iz njegovog dnevnika:

О ХРВАТИМА
Такође као и већина немачких високих официра, и Хорстенау се згражавао над размерама усташких злочина над Србима. И он је настојао да их осујети, јер су ''реметили ред и мир'', али, како тврди, и из хуманих разлога. Међутим, покушаји обуздавања усташа нису давали жељене резултате, јер су Хитлер, и његови ''сатрапи'', попут Рибентропа или амбасадора у Загребу Зигфрида Кашеа, увек били на страни Хрвата. Тако, септембра 1942. године, Хорстенау је записао:
''Непосредно пред Павелићеву посету фиреру, Лер је разговарао са Хитлером и указао на ужасну политику усташког режима... Стекао сам утисак да овога пута Лер ужива подршку чак и од Химлера. Хитлер је, међутим, одбацио Лерове приговоре. Када је започео разговор о усташким ужасним злочинима, Хитлер је приметио да му је Павелићев режим у Хрватској одан, те да зато нема никаквог разлога да и даље не подржава овај режим. Немачка нема превише добрих пријатеља. Добри Хрвати, закључио је фирер, нека се ''слободно иживе''. Он је под овим мислио на убијање Срба'' (132).
За једног од најважнијих Павелићевих сарадника, Дида Кватерника, Хорстенау пише: ''Током боравка у емиграцији поглавник је Дида, који је пре тога био нормалан, симпатичан младић, васпитао тако да је постао убица и садиста''. Са овим се слагао чак и Дидин отац, Еуген, који се пожалио да је заправо Павелић постао отац његовом сину. Старом Кватернику Хорстенау је рекао да Павелићу не верује ни реч, што је овај пренео поглавнику, који је Хорстенауу на следећем пријему свечано саопштио: ''Ваша екселенцијо, ја вам од сада обећавам да ћу вам увек говорити истину''. Хорстенау додаје: ''Током следећих 15 минута слагао ме је три пута'' (162).
Описујући један састанак са командатом Југоистока, генералом Лером, у Солуну, Хорстенау наводи: ''Добио сам прилику да говорим о политици злочина у Хрватској'' (164).
Потом он препричава садржај једног извештаја о Хрватима. ''Додао сам да би ми представљало велико задовољство када бих све усташке злочинце могао да пострељам'', пише Хорстенау, а немачки официри су се на ово ''насмејали од срца'' (170). У том извештају, који се даје у фусноти, Хорстенау је записао како не би ''ни трепнуо оком'' када би наредио ''да се пострељају сви усташки зликовци и они који стоје иза њих''.
О Павелићу и његовим ''бандитима'', како их је називао италијански министар спољних послова гроф Ћано, пред Хорстенауом су и представници савезничких земаља говорили све најгоре. Бугарски цар Борис, кајући се што му је уручио одликовање ''Ћирила и Методија'', рекао је: ''Погледајте добро Павелићево лице и установићете да је то лице злочинца!'' (179).
Уследио је још један одлазак у Врховну команду. И тада је Хитлер ''на неки начин усташама пружио благослов и као помахнитао псовао Србе'' (216-217).
Хорстенау и Лер поднели су и један елаборат у коме су, ''руководећи се немачким интересима у борби против партизана и четника'', тражили да се смени Павелић, опозове Каше, ''укине усташки покрет и да се изведе чистка у хрватској управи'' (234). Међутим, Кајтел није ни предао елаборат Хитлеру. Побунио се и Каше, за кога Хорстенау пише да ''стопроцентно подржава усташки програм'' (500).

[Громовник]

Ne verujem. I medju Nemcima je bilo dosta oficira koji nisu podnosili ustase

Само што такви нису били на кључним позицијама, и самим тим нису могли да воде званичну политику Немачке.

[zlatoje martinov]

[b]Pa ne samo što su imali diplomatske odnose, nego i su imali i sportske, tako su nedićevci 1941 godine igrali i jednu fudbalsku utakmicu sa igračimao iz NDH o čemu izveštava Novo Vreme.
Inače na slici jeste Lorković, a čovek sa kojim razgovara je konzul NDH u Srbiji dr Ivan Gligo. Odnosi izmedju Nedićeve Srbije i Nezavisne Države Hrvatske nisu bili najbolji iako su obe zemlje (hajde neću da mi Miloslav Samardžić zameri kako Nedićevu Srbiju smtaram državom što ona uistinu nije barem formalno bila, već nemačko okupaciono područje, ali ipak je imala vladu, policiju i vojsku (SDS) a bogme pripomagao je svojski i ubedjeni fašista Mita Ljotić svojim Srpskim Dobrovoljačkim Korpusom) imale zajedničkog gazdu: nacističkog okupatora. Kada je Francetić početkom 1942 izbio na Drinu i proterao četnike iz Istočne Bosne nazad u Srbiju, odnosi izmedju Srnije i NDH su definitivno zahladneli.
A kada je konačno nakon godine dana moljakanja Nedić primljen kod Adolfa Hitlera u septembru 1943 godine vlada NDH je bila u strahu da bi Nedić mogao dobiti delove i same NDH (dobar deo istolne Bosne i istočne Hercegovine). O toj poseti dr Gligo je iz Beograda uputio svojoj vladi u Zagrebu depešu sledeće sadržine:
Beograd, dne 16.09. 1943
Jučer je iz Beograda otputovao za Berlin gen. Nedić. Otputovao je zrakoplovom u društvu novog poslanika Njemačke g. Neubachera, dosadanjeg psolanika g. Benzlera te direktora TR Schenker g. Kornholza bivšeg gen. konzula austrijskog (ovaj navodno kao tumač). Gen. Nedić je od prošle jeseni nastoajao biti primljen kod Fuhrera. Tek sada je dobio pristanak i to kad je u kolovozu predao Memorandum u kojem su iznesene srpske želje i spremnost Srbije da bude na strani Njemačke. predlagalo se da se Nediću prizna neku suverenost u Srbiji, da se dozvoli pojačanje srpskog korpusa dobrovoljačkog na 15 bataljuna te da se neki teritoriji pripoje Srbiji (Crna Gora i neki naši). od psjete gen. Nedića se u Srbiji mnogo očekuje. Očekuje se da će ostati u Berlinu ili Glavnom Stanu do 18. tek. mj.
Dakle odnosi nisu bil najbolji, bili su puni nepoverenja i medjusobne mržnje, ali su se ipak održavali. Nacisti su tu igrali važnu ulogu. Iako Nediću nisu potpuno verovali (kao Pavelću na primer) ipak je centralna nemačka komanda za jugositok bila u Vrnjačkoj banji a ne u Zagreu što je izazivalo bes Pavelića i njegove vlade jer je nemački komandant iz Srbije naredjivao neke mere koje su bile u suprotnosti sa prijateljskim odnosima nemačke sa NDH. A Pavelić je smatrao da su te mere ponekad bile na nagovor ili mali pritisak samog Nedića. Na primer da uključi četničke jedinice tokom 1944 u borbu protiv partizana ali ovi su napadali i ustaše i domobrane u Bosni dakle na teritoriji Nemačkoj priajteljske države...

[Ултрадесничар]

Ко је био конзул Србије у НДХ ?

П.С. Русија има канцеларију у Приштини.

[Војвода]

Ко је био хрватски велепосланик у Београду и да ли је Недић послао некога у Загреб?