(08-10-2013, 01:39 PM)Громовник Пише: Па и јесу из крајње нужде. А можда су и Недића Немци натерали на то...
Ne verujem. I medju Nemcima je bilo dosta oficira koji nisu podnosili ustase, kao npr. Glez fon Horstenau. Evo jedan izvod iz njegovog dnevnika:
О ХРВАТИМА
Такође као и већина немачких високих официра, и Хорстенау се згражавао над размерама усташких злочина над Србима. И он је настојао да их осујети, јер су ''реметили ред и мир'', али, како тврди, и из хуманих разлога. Међутим, покушаји обуздавања усташа нису давали жељене резултате, јер су Хитлер, и његови ''сатрапи'', попут Рибентропа или амбасадора у Загребу Зигфрида Кашеа, увек били на страни Хрвата. Тако, септембра 1942. године, Хорстенау је записао:
''Непосредно пред Павелићеву посету фиреру, Лер је разговарао са Хитлером и указао на ужасну политику усташког режима... Стекао сам утисак да овога пута Лер ужива подршку чак и од Химлера. Хитлер је, међутим, одбацио Лерове приговоре. Када је започео разговор о усташким ужасним злочинима, Хитлер је приметио да му је Павелићев режим у Хрватској одан, те да зато нема никаквог разлога да и даље не подржава овај режим. Немачка нема превише добрих пријатеља. Добри Хрвати, закључио је фирер, нека се ''слободно иживе''. Он је под овим мислио на убијање Срба'' (132).
За једног од најважнијих Павелићевих сарадника, Дида Кватерника, Хорстенау пише: ''Током боравка у емиграцији поглавник је Дида, који је пре тога био нормалан, симпатичан младић, васпитао тако да је постао убица и садиста''. Са овим се слагао чак и Дидин отац, Еуген, који се пожалио да је заправо Павелић постао отац његовом сину. Старом Кватернику Хорстенау је рекао да Павелићу не верује ни реч, што је овај пренео поглавнику, који је Хорстенауу на следећем пријему свечано саопштио: ''Ваша екселенцијо, ја вам од сада обећавам да ћу вам увек говорити истину''. Хорстенау додаје: ''Током следећих 15 минута слагао ме је три пута'' (162).
Описујући један састанак са командатом Југоистока, генералом Лером, у Солуну, Хорстенау наводи: ''Добио сам прилику да говорим о политици злочина у Хрватској'' (164).
Потом он препричава садржај једног извештаја о Хрватима. ''Додао сам да би ми представљало велико задовољство када бих све усташке злочинце могао да пострељам'', пише Хорстенау, а немачки официри су се на ово ''насмејали од срца'' (170). У том извештају, који се даје у фусноти, Хорстенау је записао како не би ''ни трепнуо оком'' када би наредио ''да се пострељају сви усташки зликовци и они који стоје иза њих''.
О Павелићу и његовим ''бандитима'', како их је називао италијански министар спољних послова гроф Ћано, пред Хорстенауом су и представници савезничких земаља говорили све најгоре. Бугарски цар Борис, кајући се што му је уручио одликовање ''Ћирила и Методија'', рекао је: ''Погледајте добро Павелићево лице и установићете да је то лице злочинца!'' (179).
Уследио је још један одлазак у Врховну команду. И тада је Хитлер ''на неки начин усташама пружио благослов и као помахнитао псовао Србе'' (216-217).
Хорстенау и Лер поднели су и један елаборат у коме су, ''руководећи се немачким интересима у борби против партизана и четника'', тражили да се смени Павелић, опозове Каше, ''укине усташки покрет и да се изведе чистка у хрватској управи'' (234). Међутим, Кајтел није ни предао елаборат Хитлеру. Побунио се и Каше, за кога Хорстенау пише да ''стопроцентно подржава усташки програм'' (500).