[Николај]

Živo sećanje na crni Tucindan

U Čurugu sutra obeležavaju 73. godišnjicu mađarske Racije iz 1942, kada je ubijeno najmanje 1.300 ljudi, među njima 86 dece




SUTRAŠNjI Tucindan će u Čurugu, najvećem i u Drugom svetskom ratu najteže ranjenom mestu u Šajkaškoj, biti obeležen tugom i pijetetom.

Na isti pravoslavni praznik 1942. godine, upravo tu je počela krvava mađarska racija u kojoj je, tokom januara, u celoj Bačkoj ubijeno najmanje 4.000 nevinih Srba, Jevreja i Roma.

- U Čurugu i okolnim mestima stradalo je najmanje 1.300 ljudi, među kojima je bilo i 86 dece. Najmlađoj žrtvi Savki Nikolić bilo je tek 15 dana - kaže za "Novosti" Milan Radomir, predsednik čuruškog Memorijalnog društva "Racija 1942".

Pre dve godine, ovo društvo uspelo ja da u tzv. Tapalovom magacinu u centru mesta, u kojem je već prvog dana mitraljeskim rafalima ubijeno oko 400 Čuružana zbijenih na jedva 150 metara kvadratnih, otvori Muzej racije. U znak sećanja na sve nevine žrtve, venac će tu sutra, zajedno, položiti Milan Radomir i Ištvan Pastor, predsednik Skupštine Vojvodine.

- Masovno ubijanje trajalo je pet dana, a veliki deo žrtava je stradao i na obali zaleđene Tise koja protiče pored mesta, posebno na takozvanoj Trećoj rampi - nastavlja naš sagovornik. - Žrtve su bacane pod led reke, a vrhunac zločinačkog orgijanja je dostignut na Badnji dan 1942. Stoga ćemo, u utorak, na ovogodišnji Badnji dan, vence položiti i tamo.

Više čuruških porodica je tada jednostavno - nestalo. Među njima bila je i porodica Čura u kojoj je pobijeno svih 14 članova: Rada (73), Jovan (53), Miroslav (49), Jelena (48), Bogdan (47), Milorad (37), Mirjana (21), Ljubica (20), Branko (18), Rade (17), Anđelka (16), Kristina (14), Vladimir (13) i Radojka (7).

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/dru...i-Tucindan

[Павле]

Слава Мојковачким јунацима.
Хероизам такав није историја записала да се за спас једне војске друга војска жртвовала.

У нади да ће се до следеће године нешто променити и да ће се 100 година српског Термопила прославити уз братски загрљај.

[Романија]

На данашњи дан (11.1) 1994. погинуо је Зоран Цвијетић - први министар унутрашњих послова САО Романије. Убијен је од Турака из снајперске пушке у Лукавици (Српско Сарајево).

http://www.nezavisne.com/novosti/drustvo...82953.html

И припадници РП су присуствовали обиљежавању погибије.

[Романија]

1945. - Умро је војвода Петар Бојовић, због последица пребијања од стране групе агената ОЗН-е, која је ушла у његову кућу и пронашавши његову официрску униформу из Првог светског рата, оптужила га да је ,,четнички јатак'', те је тако одведен у притвор. У притвору је мучен, па затим пуштен, а убрзо је и преминуо,19. јануара 1945. године, у својој кући у Београду. Није испоштовано право на сахрану о државном трошку, па је његово тело на таљигама превезено на Ново гробље. Сахрањен је скромно, 20. јануара, без војних почасти у породичну гробницу, а сахрани није присуствовао нико, јер је пред саму сахрану, ОЗН-а преко Радио Београда објавила вест да ће, ако неко од грађана Београда покуша да дође на сахрану војводе Бојовића на Новом гробљу, бити ухапшен и кривично гоњен.

[смедерево]

20.01.1921.
Годишњица смрти великог српског војводе Живојина Мишића.
“ Непријатељ је освојио српску територију; али није освојио насе биће. Ми са собом носимо своје књиге и светиње, носимо свој дух.”

[Snake]

1945. - Умро је војвода Петар Бојовић, због последица пребијања од стране групе агената ОЗН-е, која је ушла у његову кућу и пронашавши његову официрску униформу из Првог светског рата, оптужила га да је ,,четнички јатак'', те је тако одведен у притвор. У притвору је мучен, па затим пуштен, а убрзо је и преминуо,19. јануара 1945. године, у својој кући у Београду. Није испоштовано право на сахрану о државном трошку, па је његово тело на таљигама превезено на Ново гробље. Сахрањен је скромно, 20. јануара, без војних почасти у породичну гробницу, а сахрани није присуствовао нико, јер је пред саму сахрану, ОЗН-а преко Радио Београда објавила вест да ће, ако неко од грађана Београда покуша да дође на сахрану војводе Бојовића на Новом гробљу, бити ухапшен и кривично гоњен.

Била је то униформа са војводским ознакама. Бели орао на средини еполете, комунисти су видевши то помисли да се ради о неком четничком команданту, јер су белог орла само видели код четника и тада су грубо ишамарали и претукли старог војводу. (многи писци то зову понижавање а не пишу да тачно шта је било). Могући разлог је за овакво понашање је вероватно проналажење писма које је војвода 1942. писао Дражи. У сваком случају једини је војсковођа који је сахрањен без војних почасти. То треба исправити у најскорије време. Хвала Романији што је цитирао мој текст са википедије.

Oво је та униформа преживела је вандалисање комуниста и налази се у музеју у Чачку.

[Бранке]

Ово нити је официрски мундир,нити припада том периоду . . . Извињавам се ако грешим али по ресама и еполетама ово је мундир књаза Михајла . . .

[Snake]

Ово нити је официрски мундир,нити припада том периоду . . . Извињавам се ако грешим али по ресама и еполетама ово је мундир књаза Михајла . . .

Грешиш. Ово је свечани мундир за генерале и војводе а ево и доказа.
http://cacakmuzej.org.rs/files/Petar_Bojovic.pdf
Свечане униформе су биле црвене боје а крагна је била у метал сивој боји. Постојала је и друга свечана униформа тегет плаве боје.

Најпознатија фотографија краља Петра I показује да је и он обучен у униформу војводе.

[Николај]

Подсећање на крвави усташки злочин у банијском селу Комоговини, 26. јануара 1942. године

Пише: Милош Кордић

Двадесет и шестог јануара годишњица је страшног хрватског усташког злочина, 1942. године, у српском селу Комоговини, на Банији, у Хрватској.
Тог су дана усташки зликовци из Петриње, по високом снегу, љутој зими, упали у село, са севера, из правца села Јошавице (у петрињској општини, такође настањеној Србима), и побили 118 житеља Комоговине и околних села.
Два-три дана раније усташе су пљачкале и палиле куће и убијале све што се кретало по Јошавици и другим српским селима која су им пре Јошавице била на путу ка Комоговини, циљу њиховог крволочног похода.

Комоговина је била једно од најпознатијих устаничких села на Банији. Село се у историјским књигама први пут бележи 1334. године, као католичка жупа. Године 1482. помиње се у даровници мађарског краља Матије Корвина српском деспоту Ђурђу Бранковићу, чији је посед била неко време. Насељавањем Срба, крајем 17. века (по “службеној историји”, а по неким документима Срби су Комоговину и поједине крајеве Баније насељавали и у ранијим временима), ту је подигнута православна црква. У селу је до 1777. године постојао манастир, са чувеном иконописном школом, који је те године запаљен наредбом царице Марије Терезије, а калуђери расељени по манастирима на подручју Аустроугарске монархије. Манастир и сва манастирска стања запаљени су због тога што су он и село Комоговина били центар буна против аустроугарске и хрватске тираније. А најчувенија је била Кијукова буна, 1751. године.

Дан пре крволочних усташких зверстава у Комоговини, партизани су покушали да спрече усташама продор у село. Али су се пред многобројнијом и много боље наоружаном њиховом јединицом морали повући ка гори Шамарици, на јужној страни села. Са њима је отишла и већина мештана и избеглица који су се склонили у Комоговину. А онда су се ујутро, 26. јануара, због јаке зиме, без праве одеће и обуће, без хране, жене, старији и деца вратили у село. Уверени да су усташе напустиле Јошавицу и да неће кренути у Комоговину.

Била је то страшна грешка: партизани су се повукли дубоко у Шамарицу (и то је питање на које никад нико није одговорио: због чега?), а усташе су се, после ноћи проведене у Јошавици, спустиле ујутро у Комоговину. У село су и са источне стране у помоћ петрињским усташама пристигле усташе из Костајнице и жандари из Меченчана.

Крвави усташки пир трајао је тог дана веома дуго – убијено је 118 становника: 64 из Комоговине, а остали су из околних села; највише их је било из Јошавице. Међу жртвама је 21 дете млађе од 15 година: Вида Миросављевић била је стара свега неколико месеци, а ни пуне две године нису имали Вида Дабић, Милутин Дабић, Славка Јасић и Милан Миросављевић. Убијено је 38 жена. Старијих од шездесет година било је десеторо. Јока Трнинић (Петрова) имала је 98 година. Стана Трнинић убијена је са четворо деце, Миља Дабић, Даница Јасић и Марија Миросављевић убијене су са троје деце, а Јулика Дабић је убијена са двоје деце.

Село је тог дана до темеља спаљено. Изгорела је 121 кућа, колико их је тада било у селу, са свим шталама и осталим господарским зградама и зградицама.

Ево и два истргнута сећања двојице тадашњих дечака на тај крвави дан у Комоговини, забележена у монографији “Комоговина 1334.-1976.”, објављеној 1977. године:
Петар Миросављевић, Пепо: “… Одједном испред куће пуче пушка. Мати нам рече да се завучемо под кревет. Она је остала да сједи крај пећи са најмлађом сестром Видом (то је оно дете од неколико месеци – напомена М. К.).
Најприје је један усташа разбио стакло на прозору, а онда су у кућу ушла двојица усташа. Упитали су мајку да ли у кући има људи. Она им је одговорила да нема никога, а да јој је муж у Њемачкој. Док им је то говорила, један усташа је пуцао у њу. Видио сам како је пала са столице заједно са сестром Видом. Старија сестра почела је јецати, док је млађа заспала од страха под креветом. Усташе су изашле из куће и упутиле се према штали. Недуго иза тога њу су запалили. Мало сам причекао и онда сам изнио сестре испод кревета. Изашао сам из куће и примијетио да је и она запаљена. Упутио сам се преко воде према шуми. Видио сам свуда много лешева. Село је горјело…”

Љубан Дабић, Угљеша: “… Сјећам се да нас је било у једној соби 23. Изненада су усташе упале у кућу и почеле вршити претрес. Мог оца су првог зграбили и извукли напоље. Вани се чуо пуцањ. Мало затим чуо се рафал. Кроз прозор сам примијетио да отац лежи на снијегу. Поново је исти усташа ушао у кућу са бајонетом на пушци. Почео нам је псовати мајку српску, хватати једног по једног и гурати из куће. На вратима су стајала још двојица усташа са ножевима у рукама. Како је који од људи или жена био изгуран из куће, двојица кољача су боли жртву, а онда је бацали са прага. Дошао је ред и на мене. Сам сам скочио са прага на земљу тако да ме нису уболи ножем, а рафал који је био упућен мени само ме погодио у прст на руци. Када је масакр био готов, поново су за сваки случај по тој гомили људи пустили један рафал. Тада ме још један метак погодио у ногу… Ушао сам и у другој просторији угледао само лешеве. Свуда около само крв. У другој соби сам такођер угледао много дјечјих лешева…”

Никад нико после Другог светског рата није одговарао за тај и за безбројне друге злочине почињене широм Баније. Као што ни за “Олују” нико није одговарао. А у њој је и Комоговина готово нестала. Па Комоговљани данас живе на Исланду, у Норвешкој, Шведској, Канади, Русији, Аустралији, Сједињеним Америчким Државама… и по многим местима Србије, Босне и Херцеговине…

Свети јануарски православни дани били су омиљени хрватским усташким зликовцима за безбројне најстрашније злочиначке оргије над Србима на свим просторима њихове Независне Државе Хрватске. Комоговљани су те, 1942. године страдали и у Петрињи. Наиме, у јесен 1941. у Петрињу су из села одведена 33 мушкарца и једна жена. И тамо су на Божић, 7. јануара, сви побијени. Па ту су и 27 мушкараца (двојица старијих од 60 и један у 16. години) који су одведени у Хрватски усташки логор у Јасеновцу, где су побијени, па ту су…
Пре почетка Другог светског рата Комоговина је имала 121 домаћинство и 612 становника. У рату је животе изгубило и нестало 225 мештана, међу којима су 73 жене и 61 становник млађи од 20 година. Године 1991. село је имало 334 становника и око 80 домаћинстава.

И још само нешто: у Осијеку је 1991. године свирепо убијен први комоговљански лекар – доктор Милутин Кутлић. Диван човек, специјалиста, угледан грађанин Осијека, у коме је живео и радио.

А управо ових дана (дан после проглашења победника на председничким изборима у Хрватској) даљег издржавања казне за стравичне злочине над невиним Србима у Осијеку ослобођен је Бранимир Главаш, главни организатор тих злочина. У ствари, да ли је он пуштен, ослобођен, да ли му је поништена пресуда, да ли ће га органи БиХ, где је издржавао казну, изручити Хрватској, да ли ће се одржати ново суђење, то нико не зна. А Хрвати Туђмановог генерала Главаша, који је чин ваљда и добио за почињене злочине над Србима, славе као хероја. Као што славе и многе друге који су починили злочине над Србима а никад нису изведени пред лице правде. За међународно и хрватско правосуђе злочина над Србима у последњем грађанском рату, судећи по броју покренутих поступака, броју кажњених и збиру година на колико су кажњени, као да није ни било. За разлику од злочина над Хрватима и муслиманима (Бошњацима) које су у том рату починили Срби и за које су драстично кажњавани: и у Холандији, и у Хрватској, и у Босни и Херцеговини, и у Србији… Наравно да је све злочине требало и требало би истражити, злочинце казнити, без обзира чији били. Да, требало је и требало би. Али…

Крвави предсветосавски дан у Комоговини, 1942. године, памти још неколико у том покољу преживелих мештана. И овај предсветосавски текст о том злочину само је подсећање… Али питање је: коме? И докад само подсећање? И колико таквих подсећања…

http://www.jadovno.com/ostala-stratishta...MaqPv7F8fQ

[Бранке]

Ово нити је официрски мундир,нити припада том периоду . . . Извињавам се ако грешим али по ресама и еполетама ово је мундир књаза Михајла . . .

Грешиш. Ово је свечани мундир за генерале и војводе а ево и доказа.
http://cacakmuzej.org.rs/files/Petar_Bojovic.pdf
Свечане униформе су биле црвене боје а крагна је била у метал сивој боји. Постојала је и друга свечана униформа тегет плаве боје.

Најпознатија фотографија краља Петра I показује да је и он обучен у униформу војводе.

Вероватно си у праву,нисам видео ни једног официра после 1904-те да носи црвени мундир(сем краља),то не значи да није коришћен . . .

А овај ми сам по изгледу делује више на период средине 19-ог века . . .

[Романија]

На данашњи дан прије 73. године, Брозу је неcтало леда у виcкију, па је поcлао војcку преко Игмана на -40.

[Snake]

Ово нити је официрски мундир,нити припада том периоду . . . Извињавам се ако грешим али по ресама и еполетама ово је мундир књаза Михајла . . .

Грешиш. Ово је свечани мундир за генерале и војводе а ево и доказа.
http://cacakmuzej.org.rs/files/Petar_Bojovic.pdf
Свечане униформе су биле црвене боје а крагна је била у метал сивој боји. Постојала је и друга свечана униформа тегет плаве боје.

Најпознатија фотографија краља Петра I показује да је и он обучен у униформу војводе.

Вероватно си у праву,нисам видео ни једног официра после 1904-те да носи црвени мундир(сем краља),то не значи да није коришћен . . .

А овај ми сам по изгледу делује више на период средине 19-ог века . . .

У праву си генералска униформа је уведена 1837 године када је уведен и војни чин у нашој војсци. Та униформа о којој причаш је ова тегет плаве боје и носио је отац краља Петра I, кнез Александар он је тада имао чин генерала собзиром да је то био највиши чин у српској војсци и нико га није имао.



Можда ти је промакао мали детаљ на "рибљој крљушти" - тако се називају ове еполете са украсним ресама, постоји грб Србије то је војводска униформа на истој таквој без грба је генералска. Униформе се нису мењале до 1945. Постојале су мале измене. Нпр. са два реда думади и ништа више.

[Мањача]

У вече 13. фебруара, прије 70. година, англо-амерички злочинци започели су своју крваву оргију над Дрезденом у којој су убили преко 100.000 људи. Наравно, за овај злочин нико никад није одговарао...

[регул]

На данашњи дан 1992. године, у Сарајеву (на Башчаршији) је убијен српски сват који је носио српску заставу, Никола Гардовић, чиме су муслимани започели рат у Босни и Херцеговини. Том приликом рањен је и свештеник Раденко Миковић. Нека је вјечна свим српским жртвама побијеним од стране терориста и муџахедина из тзв. ''Армије БиХ''.

Никад заборавити!