08-10-2013, 07:01 PM
Ма свакако, то је јасно, само нисам био сигуран на шта си тачно мислио. Хвала
А. Петровић: Четници - српска војска
09-10-2013, 10:14 PM
Рат у Немачкој зони НДХ после избијања сукоба са партизанима
Почетак четничко партизанског рата скренуо је пажњу и енергију са борбе против усташа, што је била суштина српског отпора и борбе за биолошки опстанак. Локални четници су кривили партизане за слом анти-усташког фронта и за „нож у леђа по други пут“ (AVII, Ca, k. 236, Reg. No. 8/9.) Четнички извори показују недостатак ентузијазма за грађански рат. Избијање тог рата условило је потписивање неславних аранмана неких четничких јединица са НДХ што је изазвало затегнутост са Михаиловићевим штабом у Србији. Извештај Лазар Тркље из друге половине марта, посвећен војној и политичкој ситуацији у источној Босни наводи да су четничке јединице у позадини биле веома слабе, јер је највећи део снага био позициониран на фронту према усташама и било је немогуће да се пружи отпор партизанима у исто време. Локални мештани сматрају борбу са Хрватима примарном и немају намеру да отворе и другу против партизана.( AVII, Ca, k. 173, Reg. No. 17/5). Такође и извештај Предрага Марковића (AVII, Ca, k. 175, Reg. No. 24/4.)говори о томе да срби нису желели рат са партизанима: „Партизани су наши људи, они се бију са усташама..осим официра из србије који нам намећу политички рат, овде нема жеље за борбом против партизана“.Исти документ наводи и да је ситуација у Босни још увек нејасна у вези са грађанским ратом, а Тркља каже да " мањи делови четника и партизана још увек сарађују, док Партизани [у источној Босни] систематски нападају снаге Дангића.Још горе, партизани су сарађивали са усташама: "Усташке власти врше извиђачке летове и дају информације партизанима, и пропуштају их кроз своје редове, како би се борилиса Четницима. Други извештаји такође потврђују да је најгора ситуација била у источној Босни (AVII, Ca, k. 171, Reg. No. 39/1): „Садашња ситуација је веома тешка. Четници су одлучили да се боредо краја, против сваког непријатеља српства. Ми верујемо да је
борба босанских четника најтежа, јер морамо да се боримо и против усташа и против партизана“.
Немци су такође запазили да четничко партизански сукоб слаби фронт према усташама (AVII, NAV-T-501, r. 247, s. 1163-6.): напредовање усташког пуковника Францетића све до Дрине претворио се у уништавајући ударац за Дангићеве снаге. Занимљиво ,партизани се у региону боре против Дангића , али не и против усташа.Извештај каже да је дошло до размене ватре између усташкемилиције на једној страни, и немаца и руског заштитног корпуса на другој. Ипак, Немци су спречили избеглице да пређу дрину ка Србији које би могле да „потхрањују тамошња превирања и умноже тамошњу герилу“ ( AVII, NAV-T-501, r. 251, s. 178.) Хостернау је у извештају од 19.Маја 42 приметио да српки четници имају јаку жељу да се врате кућама и мирном животу. Осим безусловне предаје оружја, оно што их спречава у томе је страх од освете од њихових политичких противника (AVII, NAV-T-501, r. 266, str. 79-92.). Такође, нагласио је да су усташе много више заинтересоване за насиље над цивилима него што су спремни да се упусте у оружану борбу. Према Хорстенауу, Италијани су чинили све да подстакну Србе са обе стране реке Дрине, да се боре против Хрвата.Упркос италијанско-немачком споразуму (постигнут у априлу 1942 у Љубљани) који наводи да неће бити војне сарадње са четницима, недавни извештаји горворили су да су се у Херцеговини четници борили раме уз раме са Италијанима против комуниста.Високи официр италијанске војске у Дубровнику одржао је говор локалним Србима, говорећи им да се боре против партизана и Усташа, додајући да Срби не треба да страхују од Хрвата, јер је у стварању нова италијанско-српска држава која ће заменити НДХ. По мишљењу Хорстенауа, ове активности су у складу са италијанским покушајима да се успоставе везе са Недићевом Владом у Београду.
"Извештај капетана Милорада Момчиловића мајору Петар Баћовић" (7. јун,
1942) покрива догађаје у источној Босни од јуна 1941 до јуна 1942 AVII, Ca, k. 175, Reg. No. 28/4.
Момчиловић примећује изненађујуће одсуство реакције у народу када је напад почео :
Док је урбано становништво уништавано ,рурално становништво није реаговало – чак је и делимично било задовољно . Дугорочна планирања нису могућа због опасности од
брзог и потпуног уништења свега српског . Нити је било довољно времена за организовање .. Потреба за професионалним официрима је критична , али " није било никога ко би могао
организовати ствари , јер су официри и интелектуалци или убијени или у Србији " . На самом почетку устанка није било убијања Турака масовно . Само усташе су убијани као и они који су починили зла .. Момчиловић је дао је суморну слику локалног становништва : "Највећи
сегмент је без националне свести и нису отворени за било какве идеологије или идеале .
Они би радо пратили било когаа ко може да имгарантује њихове животе . Ако је то тачно , то би
могло да објасни подршку и четницима и партизанима у деловима масовног геноцида над Србима..
Четници су оптужили комунисте за угрожавање српске националне борбе покушавајући да идеолошки индоктринирају првобитно аполитичне српске побуњенике . Један део регионалних
четничких група , физички изолованих од Србије ( за разлику од оних у источној Босни , на граници са Србијом ) , започео је сарадњу са НДХ - тврдећи да их је грађански рат са партизанима присилио на тоAVII, Ca, k. 233, Reg. No. 1/8. Отворени сукоб међу српским борцима , испровоцирана комунистима, приморали су четничке лидереда осигурају своје позиције према Хрватима , и на тај начин штите људе од даљег зверства и њихову имовину од пљачке и паљења. Тако је дошло до споразума са хрватским властима.Ултимативни циљ је биолошког опстанка се и овде појављује као главни мотив : " у сукобу са партизанима животе српских бораца , треба поштедети ; њих треба придобити пропагандом и трудити се да нам се придруже како бисмо ојачали наше редове за коначни обрачун са Хрватима .
Марчетић је истакао и да је“ први циљ споразума је био да штите људе, као доказ , он је навео
Говор Слободана Јовановића на Радио Лондону, да се чини све што је могуће да се заштите животи обичних људи . Други циљ је био да се издејствује ослобађање многих ухапшених Срба . Трећи је био да обезбеди храну, муницију и залихе ; Марчетић је и сам добио значајну количину муниције од НДХ снага , које је намеравао да искористи " против њих " , кад наступи моменат .
Четници треба да придобију " све поштене муслимане ... и пројугословенски оријентисане Хрвате '. Мора се успоставити јака веза са источном Босном и Србијом и сазнати који су планови наше
Владе у Лондону“.
Четничка команданти у другим областима , укључујући и самог Михаиловића , никада нису признавали ови споразуме , а желели су да буду поништени јер су НДХ објављивале ове споразуме како би дезавуисали цео четнички покрет, што су и партизани обилато користили у својој пропаганди. Директна и индиректан четничка сарадња са немачким и италијанским снагама , дошла је као комбинована реакција на покоље од стране усташа и избијање грађанског рата са партизанима , чија делатност је била кључна за четничку сарадњу са осовином широм окупиране Југославије. Четнича сарадња је несумњиво очувала бројне српске животе - на пример ти споразуми су спречавали усташка зверства на подручјима НДХ насељеним Србима .Међутим, треба имати у виду да је број спашених живота кроз сарадњу је у великој мери поништен бројем изгубљених живота у четничко - партизанском рату . Да ли је коначан „салдо“ сачуваних живота позитиван или негативан, тешко је проценити.
Наређење команданта мајевичке четничке бригаде (почетком августа
1942) AVII, Ca, k. 210, Reg. No. 35/2., батаљона представља још један пример четниког
стратешког размишљања и односу према окупационим снагама , посебно Немцима.Наводи се напад на немачки конвој и блокада на путу Бијељина-Зворник . Рефлексна реакција Немаца је била хапшење око сто педесет угледних Срба, претећи да ће их погубити ако се пут не одблокира . Овај немачки одговор илуструје најмање две чињенице: Немци су изједначили четнике са локалним Србима и Немци су знали да ће четници да реагују на претње над српским цивилима.
Ова стратегија би било узалудна у случају партизана, а није ни покушавана против њих.
Раде Радић, командант босанских четничких трупа (август27, 1942 AVII, Ca, k. 233, Reg. No. 26/8) је истакао да се. Хрвати [ вероватно Домобрани ] често предају [Партизанима ] са својим оружјем без отпора , што нам је доказ да су они у великој мери про - комунисти и да желе да их подрже
[ комунисти ] у њиховом уништавању српског народа. Ово указује да су четници видели партизане као националног ( антисрпског ) непријатеља , а не као идеолошког непријатеља . Домобрани прелазом у партизане мењају своју политичку лојалност , али не њихов крајњи антисрпски циљ.
Почетак четничко партизанског рата скренуо је пажњу и енергију са борбе против усташа, што је била суштина српског отпора и борбе за биолошки опстанак. Локални четници су кривили партизане за слом анти-усташког фронта и за „нож у леђа по други пут“ (AVII, Ca, k. 236, Reg. No. 8/9.) Четнички извори показују недостатак ентузијазма за грађански рат. Избијање тог рата условило је потписивање неславних аранмана неких четничких јединица са НДХ што је изазвало затегнутост са Михаиловићевим штабом у Србији. Извештај Лазар Тркље из друге половине марта, посвећен војној и политичкој ситуацији у источној Босни наводи да су четничке јединице у позадини биле веома слабе, јер је највећи део снага био позициониран на фронту према усташама и било је немогуће да се пружи отпор партизанима у исто време. Локални мештани сматрају борбу са Хрватима примарном и немају намеру да отворе и другу против партизана.( AVII, Ca, k. 173, Reg. No. 17/5). Такође и извештај Предрага Марковића (AVII, Ca, k. 175, Reg. No. 24/4.)говори о томе да срби нису желели рат са партизанима: „Партизани су наши људи, они се бију са усташама..осим официра из србије који нам намећу политички рат, овде нема жеље за борбом против партизана“.Исти документ наводи и да је ситуација у Босни још увек нејасна у вези са грађанским ратом, а Тркља каже да " мањи делови четника и партизана још увек сарађују, док Партизани [у источној Босни] систематски нападају снаге Дангића.Још горе, партизани су сарађивали са усташама: "Усташке власти врше извиђачке летове и дају информације партизанима, и пропуштају их кроз своје редове, како би се борилиса Четницима. Други извештаји такође потврђују да је најгора ситуација била у источној Босни (AVII, Ca, k. 171, Reg. No. 39/1): „Садашња ситуација је веома тешка. Четници су одлучили да се боредо краја, против сваког непријатеља српства. Ми верујемо да је
борба босанских четника најтежа, јер морамо да се боримо и против усташа и против партизана“.
Немци су такође запазили да четничко партизански сукоб слаби фронт према усташама (AVII, NAV-T-501, r. 247, s. 1163-6.): напредовање усташког пуковника Францетића све до Дрине претворио се у уништавајући ударац за Дангићеве снаге. Занимљиво ,партизани се у региону боре против Дангића , али не и против усташа.Извештај каже да је дошло до размене ватре између усташкемилиције на једној страни, и немаца и руског заштитног корпуса на другој. Ипак, Немци су спречили избеглице да пређу дрину ка Србији које би могле да „потхрањују тамошња превирања и умноже тамошњу герилу“ ( AVII, NAV-T-501, r. 251, s. 178.) Хостернау је у извештају од 19.Маја 42 приметио да српки четници имају јаку жељу да се врате кућама и мирном животу. Осим безусловне предаје оружја, оно што их спречава у томе је страх од освете од њихових политичких противника (AVII, NAV-T-501, r. 266, str. 79-92.). Такође, нагласио је да су усташе много више заинтересоване за насиље над цивилима него што су спремни да се упусте у оружану борбу. Према Хорстенауу, Италијани су чинили све да подстакну Србе са обе стране реке Дрине, да се боре против Хрвата.Упркос италијанско-немачком споразуму (постигнут у априлу 1942 у Љубљани) који наводи да неће бити војне сарадње са четницима, недавни извештаји горворили су да су се у Херцеговини четници борили раме уз раме са Италијанима против комуниста.Високи официр италијанске војске у Дубровнику одржао је говор локалним Србима, говорећи им да се боре против партизана и Усташа, додајући да Срби не треба да страхују од Хрвата, јер је у стварању нова италијанско-српска држава која ће заменити НДХ. По мишљењу Хорстенауа, ове активности су у складу са италијанским покушајима да се успоставе везе са Недићевом Владом у Београду.
"Извештај капетана Милорада Момчиловића мајору Петар Баћовић" (7. јун,
1942) покрива догађаје у источној Босни од јуна 1941 до јуна 1942 AVII, Ca, k. 175, Reg. No. 28/4.
Момчиловић примећује изненађујуће одсуство реакције у народу када је напад почео :
Док је урбано становништво уништавано ,рурално становништво није реаговало – чак је и делимично било задовољно . Дугорочна планирања нису могућа због опасности од
брзог и потпуног уништења свега српског . Нити је било довољно времена за организовање .. Потреба за професионалним официрима је критична , али " није било никога ко би могао
организовати ствари , јер су официри и интелектуалци или убијени или у Србији " . На самом почетку устанка није било убијања Турака масовно . Само усташе су убијани као и они који су починили зла .. Момчиловић је дао је суморну слику локалног становништва : "Највећи
сегмент је без националне свести и нису отворени за било какве идеологије или идеале .
Они би радо пратили било когаа ко може да имгарантује њихове животе . Ако је то тачно , то би
могло да објасни подршку и четницима и партизанима у деловима масовног геноцида над Србима..
Четници су оптужили комунисте за угрожавање српске националне борбе покушавајући да идеолошки индоктринирају првобитно аполитичне српске побуњенике . Један део регионалних
четничких група , физички изолованих од Србије ( за разлику од оних у источној Босни , на граници са Србијом ) , започео је сарадњу са НДХ - тврдећи да их је грађански рат са партизанима присилио на тоAVII, Ca, k. 233, Reg. No. 1/8. Отворени сукоб међу српским борцима , испровоцирана комунистима, приморали су четничке лидереда осигурају своје позиције према Хрватима , и на тај начин штите људе од даљег зверства и њихову имовину од пљачке и паљења. Тако је дошло до споразума са хрватским властима.Ултимативни циљ је биолошког опстанка се и овде појављује као главни мотив : " у сукобу са партизанима животе српских бораца , треба поштедети ; њих треба придобити пропагандом и трудити се да нам се придруже како бисмо ојачали наше редове за коначни обрачун са Хрватима .
Марчетић је истакао и да је“ први циљ споразума је био да штите људе, као доказ , он је навео
Говор Слободана Јовановића на Радио Лондону, да се чини све што је могуће да се заштите животи обичних људи . Други циљ је био да се издејствује ослобађање многих ухапшених Срба . Трећи је био да обезбеди храну, муницију и залихе ; Марчетић је и сам добио значајну количину муниције од НДХ снага , које је намеравао да искористи " против њих " , кад наступи моменат .
Четници треба да придобију " све поштене муслимане ... и пројугословенски оријентисане Хрвате '. Мора се успоставити јака веза са источном Босном и Србијом и сазнати који су планови наше
Владе у Лондону“.
Четничка команданти у другим областима , укључујући и самог Михаиловића , никада нису признавали ови споразуме , а желели су да буду поништени јер су НДХ објављивале ове споразуме како би дезавуисали цео четнички покрет, што су и партизани обилато користили у својој пропаганди. Директна и индиректан четничка сарадња са немачким и италијанским снагама , дошла је као комбинована реакција на покоље од стране усташа и избијање грађанског рата са партизанима , чија делатност је била кључна за четничку сарадњу са осовином широм окупиране Југославије. Четнича сарадња је несумњиво очувала бројне српске животе - на пример ти споразуми су спречавали усташка зверства на подручјима НДХ насељеним Србима .Међутим, треба имати у виду да је број спашених живота кроз сарадњу је у великој мери поништен бројем изгубљених живота у четничко - партизанском рату . Да ли је коначан „салдо“ сачуваних живота позитиван или негативан, тешко је проценити.
Наређење команданта мајевичке четничке бригаде (почетком августа
1942) AVII, Ca, k. 210, Reg. No. 35/2., батаљона представља још један пример четниког
стратешког размишљања и односу према окупационим снагама , посебно Немцима.Наводи се напад на немачки конвој и блокада на путу Бијељина-Зворник . Рефлексна реакција Немаца је била хапшење око сто педесет угледних Срба, претећи да ће их погубити ако се пут не одблокира . Овај немачки одговор илуструје најмање две чињенице: Немци су изједначили четнике са локалним Србима и Немци су знали да ће четници да реагују на претње над српским цивилима.
Ова стратегија би било узалудна у случају партизана, а није ни покушавана против њих.
Раде Радић, командант босанских четничких трупа (август27, 1942 AVII, Ca, k. 233, Reg. No. 26/8) је истакао да се. Хрвати [ вероватно Домобрани ] често предају [Партизанима ] са својим оружјем без отпора , што нам је доказ да су они у великој мери про - комунисти и да желе да их подрже
[ комунисти ] у њиховом уништавању српског народа. Ово указује да су четници видели партизане као националног ( антисрпског ) непријатеља , а не као идеолошког непријатеља . Домобрани прелазом у партизане мењају своју политичку лојалност , али не њихов крајњи антисрпски циљ.
09-10-2013, 11:53 PM
Опет сарадња, а и овај закључак је нелогичан, као да је било алтернативе:
''Високи официр италијанске војске у Дубровнику одржао је говор локалним Србима, говорећи им да се боре против партизана и Усташа, додајући да Срби не треба да страхују од Хрвата, јер је у стварању нова италијанско-српска држава која ће заменити НДХ.''
(09-10-2013, 10:14 PM)Chicot Пише: Међутим, треба имати у виду да је број спашених живота кроз сарадњу је у великој мери поништен бројем изгубљених живота у четничко - партизанском рату . Да ли је коначан „салдо“ сачуваних живота позитиван или негативан, тешко је проценити.Али Италијани су шампиони:
''Високи официр италијанске војске у Дубровнику одржао је говор локалним Србима, говорећи им да се боре против партизана и Усташа, додајући да Срби не треба да страхују од Хрвата, јер је у стварању нова италијанско-српска држава која ће заменити НДХ.''
10-10-2013, 12:21 AM
Јесте, у изводима из извештаја које цитира јасно се види да су комунисти темељно поткопавали националну одбрамбену борбу али закључује површним прегледом националног састава обе гериле. А сам примећује да је и сукоб са усташама и са комунистима изразито дефанзиван у суштини. Зато сам и рекао да су често његови закључци у супротности са оним што цитира. Не знам да ли сам успео верно да пренесем, често на дугачко цитира довољно репрезентативне извештаје који довољно јасно показују суштину ствари,али дефинитивно има проблем да се у закључцима ослони превише на њих. Као да је у страху да не поремети општеприхваћену "равнотежу" одговорности: "комунисти су жртвовали Србе у име југославије а четници су великосрби".
10-10-2013, 01:43 AM
Наставак...
Четнички споразуми са Италијанима у НДХ постао је саставни део њихове стратегије све до капитулације Италије. Руководство четничког покрета у НДХ је веровало да италијанско-четничке споразуми треба да се примене и у немачкој окупационој зони. Они су покушали да приђу Вермахту, али договор није могао бити постигнут због немачког одбијања. Немачки ратни документи указују да су четници били свесни везе партизана са НДХ преко заробљене документације и пријављивали о томе Италијанима и Немцима- AVII, NAV-T-315, r. 2270, . Антикомунизам је једини заједнички именитељ између четника и Вермахта и тиме је створена је основа за сарадњу у борби против партизана. На донекле сличан начин, борба против четника као заједничког непријатеља била је основа за хрватско-партизанске сарадње.
Најинтересантнија ствар у аранжманима српских лидера са окупационим снагама је директно признавање чврсте везе између легалних и илегалних четника у НДХ. Иако су четници који су били легализовани код Италијана званично били део МВАЦ они никада нису крили чињеницу да су ипак остали четници (српска националистичка снага) и да су имали везе са 'независним' четницима у немачкој зони НДХ.Једино што су легализовани четници у Италијански зони демантовали је њихова веза са Михаиловићем, иако је ово порицање било бесмислено јер Италијани су били добро упознати са ситуацијом. Чак и тако, отворено признање постојања било какве везе између њих би било опасно, јер су Италијани, као и све осовинске трупе, Михаиловића сматрали непријатељем (AVII, Ca, k. 236, Reg. No. 8/9 ).
AVII, NAV-T-315, r. 2271, s. 127-9. Извештај 718 пешадијске дивизије ( 26. октобар , 1942) AVII, NAV-T-315, r. 2271, s. 127-9- посвећује много детаља источној Босни , где су „Усташе у области
источно од Рогатице изазвали локалне Србе ,и " Православно становништво" , недавним убиствима . Као последица тога , дошло је до озбиљних сукоба између усташа на једној страни, и побуњеника и комуниста на другој. Ту је још један занимљив детаљ у вези са поглављем у немачком извештају - Сарадња партизана усташама :" комунистичка банда ' предвођена Мујом Хаџићем прогањана од стране четника затражио је заштиту од усташа . Немачки извори потврдили
да су Усташе делимично сарађивале са Хаџићевом јединицом снабдевајући га оружјем и муницијом за борбу против четника.
Извештај исте дивизије од 12 октобра 1942 AVII, NAV-T-315, r. 2270, s. 585-93наводи могућност партизанско-хрватске и италијанско-партизанских веза.За партизане су "главни добављачи оружја хрватске оружане снаге и усташе, с обзиром да се ови често предају после симболичног отпора или после хрватског бежања, напуштајући своје оружје и опрему. Са друге стране, партизани вероватно долазе до италијанског оружја подмићивањем и куповином, уз могуће разоружавање усамљених војника или четника.
Немачко уверење је (AVII, Na, Reg. No. 18/1, k. 70).да ће хрватско становништво да се прикључи партизанима због италијанске анти-НДХ и про-српских политике, свакако има основе, али треба напоменути да се хрватско присуство у партизанима највише примећује у подручјима припојенима Италији (Прва зона, део Далмације ван НДХ). Докле год Италијани поштују НДХ у извесној мери, мало је вероватно да ће Хрвати устати против њих. Свака хрватска и / или муслиманска побуна би се могла очекивати да су Италијани дозволили четницима да спроведе злочине против несрпског цивилног становништва, али би Италијани вероватно спречили тако нешто из истих разлога,из којих су спречили дивљања усташа.
Десетодневни извештај 718. пешадијске дивизије ( 6. новембар 1942 ) AVII, NAV-T-315, r. 2271, s. 133-5.279- на основу заплењених докумената и саслушања партизанских заробљеника указује на још једну битну разлику између партизана и четника. Политички курсеви и обукесе одржавају редовно међу партизанима , и који су били обавезни за сав нижи и средњи командни кадар . Највећа пажња је била на политичком образовању , а политички комесари су обавезно додељивани свакој партизанској јединици и они имају кључну улогу у ширењу идеолошке и политичке пропаганде међу војницима . Четници нису имали таквог еквивалента у својим јединицама , што имплицира ефективну разлику у расположењу, борбеном моралу и дисциплини. Треба напоменути међутим , да је овакав модел било тешко спровести међу четницима ,
јер као суштински традиционални српски монархисти и националисти нису имали никакву политичку идеологију као темељ покрета.
Немачки извештај од 28.децембра 42 (AVII, NAV-T-315, r. 2270, s. 1022-3) даје опширан коментар о стању хрватских оружаних снага, указујући на бројне проблеме обуке и морала, и наводећи да
су усташки официри били слабије борбене вредности од домобрана.Аутор оптужује домобране да покушавају да намаме немачке снаге да делују против преосталог српског цивилног становништва измишљеним извештајима. Другим речима, домобрани су покушавали да увуку немачке снаге у поље етно-верског сукоба.
За босанске четнике стварање јединствене српске државе која би обухватила све југословенске Србе и њихове био је примарни циљ. Југославија, као безимена „већа“држава, је за њих била секундарна али је остала отворена као могућност. Као што се јасно види из бројних докумената борба босанских четника била је српска - не југословенска. Овај закључак је истакнут на крају једног документа (AVII, Ca, k. 204, Reg. No. 25/7), где је борба босанских четника представљена као "израз наше најјаче српске жеље да се створи јединствена српска државау којој ће сваки грађанин имати право да ради, да живе и и буде слободан.“
Могло би се рећи да су четници у НДХ , посебно они из немачке зоне, били искључиво просрпски настројени за разлику од пројугословенски усмерених српских и црногорских колега . Ово није изненађујуће , јер су корени четничког покрета у НДХ били реакција на усташке злочине над Србима само зато што су Срби . Српски и црногорски четници су имали про - југословенски став , заснован натрадицији отпора према страним завојевачима . Они нису били директно изложени усташама . У четничком политичком руководству ," српску четничку линију ' заступао је Стеван Мољевић , а" југословенску ' Драгиша Васић . Ове две позиције нису нужно биле удаљене али се разликују у својим ставова према Југославији и југословенству и у свом радикализму : Мољевић је био радикалнији , а временом је засенио Васића у Михаиловићевом политичком окружењу.
Четнички споразуми са Италијанима у НДХ постао је саставни део њихове стратегије све до капитулације Италије. Руководство четничког покрета у НДХ је веровало да италијанско-четничке споразуми треба да се примене и у немачкој окупационој зони. Они су покушали да приђу Вермахту, али договор није могао бити постигнут због немачког одбијања. Немачки ратни документи указују да су четници били свесни везе партизана са НДХ преко заробљене документације и пријављивали о томе Италијанима и Немцима- AVII, NAV-T-315, r. 2270, . Антикомунизам је једини заједнички именитељ између четника и Вермахта и тиме је створена је основа за сарадњу у борби против партизана. На донекле сличан начин, борба против четника као заједничког непријатеља била је основа за хрватско-партизанске сарадње.
Најинтересантнија ствар у аранжманима српских лидера са окупационим снагама је директно признавање чврсте везе између легалних и илегалних четника у НДХ. Иако су четници који су били легализовани код Италијана званично били део МВАЦ они никада нису крили чињеницу да су ипак остали четници (српска националистичка снага) и да су имали везе са 'независним' четницима у немачкој зони НДХ.Једино што су легализовани четници у Италијански зони демантовали је њихова веза са Михаиловићем, иако је ово порицање било бесмислено јер Италијани су били добро упознати са ситуацијом. Чак и тако, отворено признање постојања било какве везе између њих би било опасно, јер су Италијани, као и све осовинске трупе, Михаиловића сматрали непријатељем (AVII, Ca, k. 236, Reg. No. 8/9 ).
AVII, NAV-T-315, r. 2271, s. 127-9. Извештај 718 пешадијске дивизије ( 26. октобар , 1942) AVII, NAV-T-315, r. 2271, s. 127-9- посвећује много детаља источној Босни , где су „Усташе у области
источно од Рогатице изазвали локалне Србе ,и " Православно становништво" , недавним убиствима . Као последица тога , дошло је до озбиљних сукоба између усташа на једној страни, и побуњеника и комуниста на другој. Ту је још један занимљив детаљ у вези са поглављем у немачком извештају - Сарадња партизана усташама :" комунистичка банда ' предвођена Мујом Хаџићем прогањана од стране четника затражио је заштиту од усташа . Немачки извори потврдили
да су Усташе делимично сарађивале са Хаџићевом јединицом снабдевајући га оружјем и муницијом за борбу против четника.
Извештај исте дивизије од 12 октобра 1942 AVII, NAV-T-315, r. 2270, s. 585-93наводи могућност партизанско-хрватске и италијанско-партизанских веза.За партизане су "главни добављачи оружја хрватске оружане снаге и усташе, с обзиром да се ови често предају после симболичног отпора или после хрватског бежања, напуштајући своје оружје и опрему. Са друге стране, партизани вероватно долазе до италијанског оружја подмићивањем и куповином, уз могуће разоружавање усамљених војника или четника.
Немачко уверење је (AVII, Na, Reg. No. 18/1, k. 70).да ће хрватско становништво да се прикључи партизанима због италијанске анти-НДХ и про-српских политике, свакако има основе, али треба напоменути да се хрватско присуство у партизанима највише примећује у подручјима припојенима Италији (Прва зона, део Далмације ван НДХ). Докле год Италијани поштују НДХ у извесној мери, мало је вероватно да ће Хрвати устати против њих. Свака хрватска и / или муслиманска побуна би се могла очекивати да су Италијани дозволили четницима да спроведе злочине против несрпског цивилног становништва, али би Италијани вероватно спречили тако нешто из истих разлога,из којих су спречили дивљања усташа.
Десетодневни извештај 718. пешадијске дивизије ( 6. новембар 1942 ) AVII, NAV-T-315, r. 2271, s. 133-5.279- на основу заплењених докумената и саслушања партизанских заробљеника указује на још једну битну разлику између партизана и четника. Политички курсеви и обукесе одржавају редовно међу партизанима , и који су били обавезни за сав нижи и средњи командни кадар . Највећа пажња је била на политичком образовању , а политички комесари су обавезно додељивани свакој партизанској јединици и они имају кључну улогу у ширењу идеолошке и политичке пропаганде међу војницима . Четници нису имали таквог еквивалента у својим јединицама , што имплицира ефективну разлику у расположењу, борбеном моралу и дисциплини. Треба напоменути међутим , да је овакав модел било тешко спровести међу четницима ,
јер као суштински традиционални српски монархисти и националисти нису имали никакву политичку идеологију као темељ покрета.
Немачки извештај од 28.децембра 42 (AVII, NAV-T-315, r. 2270, s. 1022-3) даје опширан коментар о стању хрватских оружаних снага, указујући на бројне проблеме обуке и морала, и наводећи да
су усташки официри били слабије борбене вредности од домобрана.Аутор оптужује домобране да покушавају да намаме немачке снаге да делују против преосталог српског цивилног становништва измишљеним извештајима. Другим речима, домобрани су покушавали да увуку немачке снаге у поље етно-верског сукоба.
За босанске четнике стварање јединствене српске државе која би обухватила све југословенске Србе и њихове био је примарни циљ. Југославија, као безимена „већа“држава, је за њих била секундарна али је остала отворена као могућност. Као што се јасно види из бројних докумената борба босанских четника била је српска - не југословенска. Овај закључак је истакнут на крају једног документа (AVII, Ca, k. 204, Reg. No. 25/7), где је борба босанских четника представљена као "израз наше најјаче српске жеље да се створи јединствена српска државау којој ће сваки грађанин имати право да ради, да живе и и буде слободан.“
Могло би се рећи да су четници у НДХ , посебно они из немачке зоне, били искључиво просрпски настројени за разлику од пројугословенски усмерених српских и црногорских колега . Ово није изненађујуће , јер су корени четничког покрета у НДХ били реакција на усташке злочине над Србима само зато што су Срби . Српски и црногорски четници су имали про - југословенски став , заснован натрадицији отпора према страним завојевачима . Они нису били директно изложени усташама . У четничком политичком руководству ," српску четничку линију ' заступао је Стеван Мољевић , а" југословенску ' Драгиша Васић . Ове две позиције нису нужно биле удаљене али се разликују у својим ставова према Југославији и југословенству и у свом радикализму : Мољевић је био радикалнији , а временом је засенио Васића у Михаиловићевом политичком окружењу.
10-10-2013, 01:28 PM
(10-10-2013, 01:43 AM)Chicot Пише: AVII, NAV-T-315, r. 2271, s. 127-9. Извештај 718 пешадијске дивизије ( 26. октобар , 1942) AVII, NAV-T-315, r. 2271, s. 127-9- посвећује много детаља источној Босни , где су „Усташе у областиНисам знао за ово. Ово сам користио из Зборника, а очигледно је да су комунисти избацивали овакве податке из Зборника.
источно од Рогатице изазвали локалне Србе ,и " Православно становништво" , недавним убиствима . Као последица тога , дошло је до озбиљних сукоба између усташа на једној страни, и побуњеника и комуниста на другој. Ту је још један занимљив детаљ у вези са поглављем у немачком извештају - Сарадња партизана усташама :" комунистичка банда ' предвођена Мујом Хаџићем прогањана од стране четника затражио је заштиту од усташа . Немачки извори потврдили да су Усташе делимично сарађивале са Хаџићевом јединицом снабдевајући га оружјем и муницијом за борбу против четника.
(10-10-2013, 01:43 AM)Chicot Пише: Свака хрватска и / или муслиманска побуна би се могла очекивати да су Италијани дозволили четницима да спроведе злочине против несрпског цивилног становништва, али би Италијани вероватно спречили тако нешто из истих разлога,из којих су спречили дивљања усташа.Изгледа да не прави симетрију злочина, што је наравно ОК.
(10-10-2013, 01:43 AM)Chicot Пише: Десетодневни извештај 718. пешадијске дивизије ( 6. новембар 1942 ) AVII, NAV-T-315, r. 2271, s. 133-5.279- на основу заплењених докумената и саслушања партизанских заробљеника указује на још једну битну разлику између партизана и четника. Политички курсеви и обукесе одржавају редовно међу партизанима , и који су били обавезни за сав нижи и средњи командни кадар . Највећа пажња је била на политичком образовању , а политички комесари су обавезно додељивани свакој партизанској јединици и они имају кључну улогу у ширењу идеолошке и политичке пропаганде међу војницима . Четници нису имали таквог еквивалента у својим јединицама , што имплицира ефективну разлику у расположењу, борбеном моралу и дисциплини. Треба напоменути међутим , да је овакав модел било тешко спровести међу четницима , јер као суштински традиционални српски монархисти и националисти нису имали никакву политичку идеологију као темељ покрета.Војска и не треба да има политичку идеологију. То је дакле предност војске, а не мана. Војска има војничку идеологију.
Ово је веома раширена заблуда: да политички комесари и политички курсеви могу да повећају војничку дисциплину.
(10-10-2013, 01:43 AM)Chicot Пише: Немачки извештај од 28.децембра 42 (AVII, NAV-T-315, r. 2270, s. 1022-3) даје опширан коментар о стању хрватских оружаних снага, указујући на бројне проблеме обуке и морала, и наводећи даТо је оно што је Раде Радић објаснио Немцима. Али аутор и то назива сарадњом са Немцима...
су усташки официри били слабије борбене вредности од домобрана.Аутор оптужује домобране да покушавају да намаме немачке снаге да делују против преосталог српског цивилног становништва измишљеним извештајима. Другим речима, домобрани су покушавали да увуку немачке снаге у поље етно-верског сукоба.
(10-10-2013, 01:43 AM)Chicot Пише: Могло би се рећи да су четници у НДХ , посебно они из немачке зоне, били искључиво просрпски настројени за разлику од пројугословенски усмерених српских и црногорских колега . Ово није изненађујуће , јер су корени четничког покрета у НДХ били реакција на усташке злочине над Србима само зато што су Срби . Српски и црногорски четници су имали про - југословенски став , заснован натрадицији отпора према страним завојевачима . Они нису били директно изложени усташама . У четничком политичком руководству ," српску четничку линију ' заступао је Стеван Мољевић , а" југословенску ' Драгиша Васић . Ове две позиције нису нужно биле удаљене али се разликују у својим ставова према Југославији и југословенству и у свом радикализму : Мољевић је био радикалнији , а временом је засенио Васића у Михаиловићевом политичком окружењу.Није видео писмо Рачића и његових официра Дражи: ''Немојте нас више крштавати југословенским именом, ми смо Срби...''
Дакле, нема те разлике, као што нема ни разлике између Мољевића и васића по том питању.
10-10-2013, 02:19 PM
(10-10-2013, 01:28 PM)Милослав Самарџић Пише:(10-10-2013, 01:43 AM)Chicot Пише: Десетодневни извештај 718. пешадијске дивизије ( 6. новембар 1942 ) AVII, NAV-T-315, r. 2271, s. 133-5.279- на основу заплењених докумената и саслушања партизанских заробљеника указује на још једну битну разлику између партизана и четника. Политички курсеви и обукесе одржавају редовно међу партизанима , и који су били обавезни за сав нижи и средњи командни кадар . Највећа пажња је била на политичком образовању , а политички комесари су обавезно додељивани свакој партизанској јединици и они имају кључну улогу у ширењу идеолошке и политичке пропаганде међу војницима . Четници нису имали таквог еквивалента у својим јединицама , што имплицира ефективну разлику у расположењу, борбеном моралу и дисциплини. Треба напоменути међутим , да је овакав модел било тешко спровести међу четницима , јер као суштински традиционални српски монархисти и националисти нису имали никакву политичку идеологију као темељ покрета.Војска и не треба да има политичку идеологију. То је дакле предност војске, а не мана. Војска има војничку идеологију.
Ово је веома раширена заблуда: да политички комесари и политички курсеви могу да повећају војничку дисциплину.
И не само то. Овај ауторов пасус је - морам се тако изразити - чиста глупост. Управо је традиционализам и одбрана отаџбине која баштини вредности тог традиционализма идеологоја par excellence. Да ли је британска, америчка или било која некомунистичка војска имала комесаре? А пропагандног рада, подизања морала, свакако je било у четничким јединицама, као у свакој регуларној војсци.
(10-10-2013, 01:28 PM)Милослав Самарџић Пише:(10-10-2013, 01:43 AM)Chicot Пише: Могло би се рећи да су четници у НДХ , посебно они из немачке зоне, били искључиво просрпски настројени за разлику од пројугословенски усмерених српских и црногорских колега . Ово није изненађујуће , јер су корени четничког покрета у НДХ били реакција на усташке злочине над Србима само зато што су Срби . Српски и црногорски четници су имали про - југословенски став , заснован натрадицији отпора према страним завојевачима . Они нису били директно изложени усташама . У четничком политичком руководству ," српску четничку линију ' заступао је Стеван Мољевић , а" југословенску ' Драгиша Васић . Ове две позиције нису нужно биле удаљене али се разликују у својим ставова према Југославији и југословенству и у свом радикализму : Мољевић је био радикалнији , а временом је засенио Васића у Михаиловићевом политичком окружењу.Није видео писмо Рачића и његових официра Дражи: ''Немојте нас више крштавати југословенским именом, ми смо Срби...''
Дакле, нема те разлике, као што нема ни разлике између Мољевића и васића по том питању.
Ипак, било је разлике између ове двојице, мада не суштинске. Интересантно, Британци су подржали радикалнијег - Мољевића. Као превасходно војници, професионални војници, а никакви идеолози, комесари, итд... Дража и врховни штаб су се држали званичног става Владе у изгнанству. А тај став јесте био пројугословенски интониран. Другачије није ни могло бити, с обзиром на британско подржавање Хрвата и њихове пропаганде о великосрпству српског дела Владе. Уосталом, четници јесу били југословенска војска шта год ми о југословенству данас, или они још онда мислили (ја лично о томе мислим све најгоре). То је, једноставно, била званична политика Владе па последично и њене војске.
На крају, и Влада (српски део) и војска сматрали су реформисану Југославију са великом српском јединицом у оквиру ње (последица геноцида), јединим исправним решењем како српског, тако и других националних питања. У размишљању о послератном устројству земље постојала је чак веома снажна иницијатива да се у Југославију укључи и Бугарска.
10-10-2013, 05:03 PM
(10-10-2013, 02:19 PM)Felix Пише: А пропагандног рада, подизања морала, свакако je било у четничким јединицама, као у свакој регуларној војсци.Наравно! У Разговорима 3 имам једног четника који прича како им је Рачић држао говоре пред борбу. Наравно, држали су сви официри - то је део официрске обуке - али можеш замислити Рачићев баритон: ''Војско, не бој се, гађа један од хиљаду!''
У смислу, погађа један метак од хиљаду испаљених, што и јесте тачно и што садрже ти говори за дизање морала одвајкада, широм света.
Јер војнику је у глави да ли ће га погодити метак, у тим тренуцима му је свеједно да ли је нпр. Стаљин неки много добар чика, а краљ Петар много лош...
10-10-2013, 07:07 PM
Апсолутно. Ето, на овом ситном питању виде се интерпретативни домети овог аутора. Џабе тоне прочитаних књига, рад у архиву итд. За војну организацију која се тако истрајно и тако жестоко борила четири године против толиких непријатеља она каже да није имала идеологију... За војску чији су припадници толико пропатили и која се није одрекла своје борбе и својих идеала чак и на крају када је знала да победити не може, рећи да је она била дефицитарна у " борбеном моралу и дисциплини" просто је будаласто. То може само неко ко у глави није расчистио са комунистичким митовима о савршено организованој партизанској армији.
10-10-2013, 07:40 PM
(10-10-2013, 01:28 PM)Милослав Самарџић Пише:Он четнике не сматра регуларном војском, барем не босанске четнике. Њих кроз целу књигу назива српском паравојном герилом, чиме их изједначава са комунистичком герилом. Што је, наравно апсурд. Занимљиво је да тај израз не употребљава за Михаиловића и четнике "под његовом директном командом" (он сматра да је већина четничких група задржала аутономију, признајући Михаиловића само формално, док су одлучивали независно од њега)(10-10-2013, 01:43 AM)Chicot Пише: Десетодневни извештај 718. пешадијске дивизије ( 6. новембар 1942 ) AVII, NAV-T-315, r. 2271, s. 133-5.279- на основу заплењених докумената и саслушања партизанских заробљеника указује на још једну битну разлику између партизана и четника. Политички курсеви и обукесе одржавају редовно међу партизанима , и који су били обавезни за сав нижи и средњи командни кадар . Највећа пажња је била на политичком образовању , а политички комесари су обавезно додељивани свакој партизанској јединици и они имају кључну улогу у ширењу идеолошке и политичке пропаганде међу војницима . Четници нису имали таквог еквивалента у својим јединицама , што имплицира ефективну разлику у расположењу, борбеном моралу и дисциплини. Треба напоменути међутим , да је овакав модел било тешко спровести међу четницима , јер као суштински традиционални српски монархисти и националисти нису имали никакву политичку идеологију као темељ покрета.Војска и не треба да има политичку идеологију. То је дакле предност војске, а не мана. Војска има војничку идеологију.
Ово је веома раширена заблуда: да политички комесари и политички курсеви могу да повећају војничку дисциплину.
(10-10-2013, 01:28 PM)Милослав Самарџић Пише:Није најсрећнији термин, али у раду се види да под тиме подразумева крхке аранжмане и споразуме што и јесу били. Битно је да уочава симетрију између четничко-италијанских и партизанско - хрватских односа (антихрваштво - антисрпство).(10-10-2013, 01:43 AM)Chicot Пише: Немачки извештај од 28.децембра 42 (AVII, NAV-T-315, r. 2270, s. 1022-3) даје опширан коментар о стању хрватских оружаних снага, указујући на бројне проблеме обуке и морала, и наводећи даТо је оно што је Раде Радић објаснио Немцима. Али аутор и то назива сарадњом са Немцима...
су усташки официри били слабије борбене вредности од домобрана.Аутор оптужује домобране да покушавају да намаме немачке снаге да делују против преосталог српског цивилног становништва измишљеним извештајима. Другим речима, домобрани су покушавали да увуку немачке снаге у поље етно-верског сукоба.
(10-10-2013, 02:19 PM)Felix Пише:(10-10-2013, 01:28 PM)Милослав Самарџић Пише:(10-10-2013, 01:43 AM)Chicot Пише: Могло би се рећи да су четници у НДХ , посебно они из немачке зоне, били искључиво просрпски настројени за разлику од пројугословенски усмерених српских и црногорских колега . Ово није изненађујуће , јер су корени четничког покрета у НДХ били реакција на усташке злочине над Србима само зато што су Срби . Српски и црногорски четници су имали про - југословенски став , заснован натрадицији отпора према страним завојевачима . Они нису били директно изложени усташама . У четничком политичком руководству ," српску четничку линију ' заступао је Стеван Мољевић , а" југословенску ' Драгиша Васић . Ове две позиције нису нужно биле удаљене али се разликују у својим ставова према Југославији и југословенству и у свом радикализму : Мољевић је био радикалнији , а временом је засенио Васића у Михаиловићевом политичком окружењу.Није видео писмо Рачића и његових официра Дражи: ''Немојте нас више крштавати југословенским именом, ми смо Срби...''
Дакле, нема те разлике, као што нема ни разлике између Мољевића и васића по том питању.
Ипак, било је разлике између ове двојице, мада не суштинске. Интересантно, Британци су подржали радикалнијег - Мољевића. Као превасходно војници, професионални војници, а никакви идеолози, комесари, итд... Дража и врховни штаб су се држали званичног става Владе у изгнанству. А тај став јесте био пројугословенски интониран. Другачије није ни могло бити, с обзиром на британско подржавање Хрвата и њихове пропаганде о великосрпству српског дела Владе. Уосталом, четници јесу били југословенска војска шта год ми о југословенству данас, или они још онда мислили (ја лично о томе мислим све најгоре). То је, једноставно, била званична политика Владе па последично и њене војске.
На крају, и Влада (српски део) и војска сматрали су реформисану Југославију са великом српском јединицом у оквиру ње (последица геноцида), јединим исправним решењем како српског, тако и других националних питања. У размишљању о послератном устројству земље постојала је чак веома снажна иницијатива да се у Југославију укључи и Бугарска.
Слажем се, постојала је разлика, мада не суштинска. Михаиловић је био у влади која је била југословенска те је имао обавезу да своју војску званично представља југословенском. Четници у Босни су, често скривајући своје везе са Михаиловићем, имали тај "луксуз" да се и формално и суштински представљају српском националном формацијом.
Потпуни је парадокс имати у влади хрватске представнике у ситуацији када се добар део тог југословенског народа свим силама бори против Југославије и врши геноцид над већинским, српским, народом. Српски чланови владе су довели себе у ситуацију да се боре за југословенске интересе у тренутку када се Србима, кичми те државе, перманентно угрожава и биолошки опстанак, док су њени хрватски чланови на сваки начин саботирали рад те владе заступајући своје усконационалне интересе.
Михаиловић је био отворени непријатељ половини њених чланова.
10-10-2013, 08:02 PM
(10-10-2013, 07:40 PM)Chicot Пише: Он четнике не сматра регуларном војском, барем не босанске четнике. Њих кроз целу књигу назива српском паравојном герилом, чиме их изједначава са комунистичком герилом. Што је, наравно апсурд. Занимљиво је да тај израз не употребљава за Михаиловића и четнике "под његовом директном командом" (он сматра да је већина четничких група задржала аутономију, признајући Михаиловића само формално, док су одлучивали независно од њега)Е то су ти фазони домаћих неокомуниста које је преузео. А може бити и да Нови поредак тражи тако.
Какогод, у Четничкој архиви се не може уочити разлика између рецимо Дринског и Чегарског корпуса. Код четника не постоји граница на Дрини, ни она повучена од стране НДХ, ни она повучена од комуниста.
Што се тиче легализације, и то је исто, тамо су били легализовани код Италијана, овамо код недићеваца.
(10-10-2013, 07:40 PM)Chicot Пише: Није најсрећнији термин, али у раду се види да под тиме подразумева крхке аранжмане и споразуме што и јесу били. Битно је да уочава симетрију између четничко-италијанских и партизанско - хрватских односа (антихрваштво - антисрпство).ОК, за то друго, а у вези оног првог, као што рекох легализације је било и тамо и овамо.
(10-10-2013, 07:40 PM)Chicot Пише: Слажем се, постојала је разлика, мада не суштинска. Михаиловић је био у влади која је била југословенска те је имао обавезу да своју војску званично представља југословенском. Четници у Босни су, често скривајући своје везе са Михаиловићем, имали тај "луксуз" да се и формално и суштински представљају српском националном формацијом.То представљање четника у Босни односи се само на легализоване четнике и на разна друга ратна лукавства, иначе су имали печат као и сви остали.
Потпуни је парадокс имати у влади хрватске представнике у ситуацији када се добар део тог југословенског народа свим силама бори против Југославије и врши геноцид над већинским, српским, народом. Српски чланови владе су довели себе у ситуацију да се боре за југословенске интересе у тренутку када се Србима, кичми те државе, перманентно угрожава и биолошки опстанак, док су њени хрватски чланови на сваки начин саботирали рад те владе заступајући своје усконационалне интересе.
Михаиловић је био отворени непријатељ половини њених чланова.
Тада су се југословенски и српски интереси преклапали, јер није било никаквих изгледа да би неко у оној ситуацији признао српску државу. Сматрало се да је оптимално решење да се задржи Југославија и предратне административне границе - 6 српских бановина - уз извесне измене.
Иначе и код Словенаца је важило исто. Док код Хрвата, муслимана и Албанаца није.
10-10-2013, 08:30 PM
(10-10-2013, 08:02 PM)Милослав Самарџић Пише: Тада су се југословенски и српски интереси преклапали, јер није било никаквих изгледа да би неко у оној ситуацији признао српску државу. Сматрало се да је оптимално решење да се задржи Југославија и предратне административне границе - 6 српских бановина - уз извесне измене.Да, британци не би сигурно. Сећам се да је Хедер Вилијамс писала да су се британци подједнако супротстављали Југословенско - Бугарској унији, због страха од "панславизма" тј приближавања Русији. То оптимално решење је било тиме наметнуто - у ратним годинама, посебно након ужасних усташких покоља, верујем да ниједан српски члан владе није био одушевљен идејом обнове југославије у таквим околностима. То је била политичка нужност наметнута споља. Додуше, постојали су и други, рационални разлози (економски, безбедносни...) за поновно уједињење, уз наравно, драстично смањење хрватске територије.
Иначе и код Словенаца је важило исто. Док код Хрвата, муслимана и Албанаца није.
10-10-2013, 08:54 PM
(10-10-2013, 08:30 PM)Chicot Пише:(10-10-2013, 08:02 PM)Милослав Самарџић Пише: Тада су се југословенски и српски интереси преклапали, јер није било никаквих изгледа да би неко у оној ситуацији признао српску државу. Сматрало се да је оптимално решење да се задржи Југославија и предратне административне границе - 6 српских бановина - уз извесне измене.Да, британци не би сигурно. Сећам се да је Хедер Вилијамс писала да су се британци подједнако супротстављали Југословенско - Бугарској унији, због страха од "панславизма" тј приближавања Русији. То оптимално решење је било тиме наметнуто - у ратним годинама, посебно након ужасних усташких покоља, верујем да ниједан српски члан владе није био одушевљен идејом обнове југославије у таквим околностима. То је била политичка нужност наметнута споља. Додуше, постојали су и други, рационални разлози (економски, безбедносни...) за поновно уједињење, уз наравно, драстично смањење хрватске територије.
Иначе и код Словенаца је важило исто. Док код Хрвата, муслимана и Албанаца није.
Гролова линија у српском делу Владе ти је била изразито Југословенска и за обнову Југославије... Није чудо што је Грол учествовао у оној послератној изборној фарси.
10-10-2013, 09:42 PM
(10-10-2013, 08:54 PM)Felix Пише:(10-10-2013, 08:30 PM)Chicot Пише:(10-10-2013, 08:02 PM)Милослав Самарџић Пише: Тада су се југословенски и српски интереси преклапали, јер није било никаквих изгледа да би неко у оној ситуацији признао српску државу. Сматрало се да је оптимално решење да се задржи Југославија и предратне административне границе - 6 српских бановина - уз извесне измене.Да, британци не би сигурно. Сећам се да је Хедер Вилијамс писала да су се британци подједнако супротстављали Југословенско - Бугарској унији, због страха од "панславизма" тј приближавања Русији. То оптимално решење је било тиме наметнуто - у ратним годинама, посебно након ужасних усташких покоља, верујем да ниједан српски члан владе није био одушевљен идејом обнове југославије у таквим околностима. То је била политичка нужност наметнута споља. Додуше, постојали су и други, рационални разлози (економски, безбедносни...) за поновно уједињење, уз наравно, драстично смањење хрватске територије.
Иначе и код Словенаца је важило исто. Док код Хрвата, муслимана и Албанаца није.
Гролова линија у српском делу Владе ти је била изразито Југословенска и за обнову Југославије... Није чудо што је Грол учествовао у оној послератној изборној фарси.
Да, заборавио сам Трола.. Он је био Југословен. Што би рекао Дража: "само квалитетан човек може бити Србин" или тако некако. Мада, мислим да је он бар био добронамеран,за разлику од комуниста.
« Старије Теме | Новије Теме »
Корисника прегледа ову тему: 1 Гост(а)