08-10-2013, 07:01 PM
Ма свакако, то је јасно, само нисам био сигуран на шта си тачно мислио. Хвала
(09-10-2013, 10:14 PM)Chicot Пише: Међутим, треба имати у виду да је број спашених живота кроз сарадњу је у великој мери поништен бројем изгубљених живота у четничко - партизанском рату . Да ли је коначан „салдо“ сачуваних живота позитиван или негативан, тешко је проценити.Али Италијани су шампиони:
(10-10-2013, 01:43 AM)Chicot Пише: AVII, NAV-T-315, r. 2271, s. 127-9. Извештај 718 пешадијске дивизије ( 26. октобар , 1942) AVII, NAV-T-315, r. 2271, s. 127-9- посвећује много детаља источној Босни , где су „Усташе у областиНисам знао за ово. Ово сам користио из Зборника, а очигледно је да су комунисти избацивали овакве податке из Зборника.
источно од Рогатице изазвали локалне Србе ,и " Православно становништво" , недавним убиствима . Као последица тога , дошло је до озбиљних сукоба између усташа на једној страни, и побуњеника и комуниста на другој. Ту је још један занимљив детаљ у вези са поглављем у немачком извештају - Сарадња партизана усташама :" комунистичка банда ' предвођена Мујом Хаџићем прогањана од стране четника затражио је заштиту од усташа . Немачки извори потврдили да су Усташе делимично сарађивале са Хаџићевом јединицом снабдевајући га оружјем и муницијом за борбу против четника.
(10-10-2013, 01:43 AM)Chicot Пише: Свака хрватска и / или муслиманска побуна би се могла очекивати да су Италијани дозволили четницима да спроведе злочине против несрпског цивилног становништва, али би Италијани вероватно спречили тако нешто из истих разлога,из којих су спречили дивљања усташа.Изгледа да не прави симетрију злочина, што је наравно ОК.
(10-10-2013, 01:43 AM)Chicot Пише: Десетодневни извештај 718. пешадијске дивизије ( 6. новембар 1942 ) AVII, NAV-T-315, r. 2271, s. 133-5.279- на основу заплењених докумената и саслушања партизанских заробљеника указује на још једну битну разлику између партизана и четника. Политички курсеви и обукесе одржавају редовно међу партизанима , и који су били обавезни за сав нижи и средњи командни кадар . Највећа пажња је била на политичком образовању , а политички комесари су обавезно додељивани свакој партизанској јединици и они имају кључну улогу у ширењу идеолошке и политичке пропаганде међу војницима . Четници нису имали таквог еквивалента у својим јединицама , што имплицира ефективну разлику у расположењу, борбеном моралу и дисциплини. Треба напоменути међутим , да је овакав модел било тешко спровести међу четницима , јер као суштински традиционални српски монархисти и националисти нису имали никакву политичку идеологију као темељ покрета.Војска и не треба да има политичку идеологију. То је дакле предност војске, а не мана. Војска има војничку идеологију.
(10-10-2013, 01:43 AM)Chicot Пише: Немачки извештај од 28.децембра 42 (AVII, NAV-T-315, r. 2270, s. 1022-3) даје опширан коментар о стању хрватских оружаних снага, указујући на бројне проблеме обуке и морала, и наводећи даТо је оно што је Раде Радић објаснио Немцима. Али аутор и то назива сарадњом са Немцима...
су усташки официри били слабије борбене вредности од домобрана.Аутор оптужује домобране да покушавају да намаме немачке снаге да делују против преосталог српског цивилног становништва измишљеним извештајима. Другим речима, домобрани су покушавали да увуку немачке снаге у поље етно-верског сукоба.
(10-10-2013, 01:43 AM)Chicot Пише: Могло би се рећи да су четници у НДХ , посебно они из немачке зоне, били искључиво просрпски настројени за разлику од пројугословенски усмерених српских и црногорских колега . Ово није изненађујуће , јер су корени четничког покрета у НДХ били реакција на усташке злочине над Србима само зато што су Срби . Српски и црногорски четници су имали про - југословенски став , заснован натрадицији отпора према страним завојевачима . Они нису били директно изложени усташама . У четничком политичком руководству ," српску четничку линију ' заступао је Стеван Мољевић , а" југословенску ' Драгиша Васић . Ове две позиције нису нужно биле удаљене али се разликују у својим ставова према Југославији и југословенству и у свом радикализму : Мољевић је био радикалнији , а временом је засенио Васића у Михаиловићевом политичком окружењу.Није видео писмо Рачића и његових официра Дражи: ''Немојте нас више крштавати југословенским именом, ми смо Срби...''
(10-10-2013, 01:28 PM)Милослав Самарџић Пише:(10-10-2013, 01:43 AM)Chicot Пише: Десетодневни извештај 718. пешадијске дивизије ( 6. новембар 1942 ) AVII, NAV-T-315, r. 2271, s. 133-5.279- на основу заплењених докумената и саслушања партизанских заробљеника указује на још једну битну разлику између партизана и четника. Политички курсеви и обукесе одржавају редовно међу партизанима , и који су били обавезни за сав нижи и средњи командни кадар . Највећа пажња је била на политичком образовању , а политички комесари су обавезно додељивани свакој партизанској јединици и они имају кључну улогу у ширењу идеолошке и политичке пропаганде међу војницима . Четници нису имали таквог еквивалента у својим јединицама , што имплицира ефективну разлику у расположењу, борбеном моралу и дисциплини. Треба напоменути међутим , да је овакав модел било тешко спровести међу четницима , јер као суштински традиционални српски монархисти и националисти нису имали никакву политичку идеологију као темељ покрета.Војска и не треба да има политичку идеологију. То је дакле предност војске, а не мана. Војска има војничку идеологију.
Ово је веома раширена заблуда: да политички комесари и политички курсеви могу да повећају војничку дисциплину.
(10-10-2013, 01:28 PM)Милослав Самарџић Пише:(10-10-2013, 01:43 AM)Chicot Пише: Могло би се рећи да су четници у НДХ , посебно они из немачке зоне, били искључиво просрпски настројени за разлику од пројугословенски усмерених српских и црногорских колега . Ово није изненађујуће , јер су корени четничког покрета у НДХ били реакција на усташке злочине над Србима само зато што су Срби . Српски и црногорски четници су имали про - југословенски став , заснован натрадицији отпора према страним завојевачима . Они нису били директно изложени усташама . У четничком политичком руководству ," српску четничку линију ' заступао је Стеван Мољевић , а" југословенску ' Драгиша Васић . Ове две позиције нису нужно биле удаљене али се разликују у својим ставова према Југославији и југословенству и у свом радикализму : Мољевић је био радикалнији , а временом је засенио Васића у Михаиловићевом политичком окружењу.Није видео писмо Рачића и његових официра Дражи: ''Немојте нас више крштавати југословенским именом, ми смо Срби...''
Дакле, нема те разлике, као што нема ни разлике између Мољевића и васића по том питању.
(10-10-2013, 02:19 PM)Felix Пише: А пропагандног рада, подизања морала, свакако je било у четничким јединицама, као у свакој регуларној војсци.Наравно! У Разговорима 3 имам једног четника који прича како им је Рачић држао говоре пред борбу. Наравно, држали су сви официри - то је део официрске обуке - али можеш замислити Рачићев баритон: ''Војско, не бој се, гађа један од хиљаду!''
(10-10-2013, 01:28 PM)Милослав Самарџић Пише:Он четнике не сматра регуларном војском, барем не босанске четнике. Њих кроз целу књигу назива српском паравојном герилом, чиме их изједначава са комунистичком герилом. Што је, наравно апсурд. Занимљиво је да тај израз не употребљава за Михаиловића и четнике "под његовом директном командом" (он сматра да је већина четничких група задржала аутономију, признајући Михаиловића само формално, док су одлучивали независно од њега)(10-10-2013, 01:43 AM)Chicot Пише: Десетодневни извештај 718. пешадијске дивизије ( 6. новембар 1942 ) AVII, NAV-T-315, r. 2271, s. 133-5.279- на основу заплењених докумената и саслушања партизанских заробљеника указује на још једну битну разлику између партизана и четника. Политички курсеви и обукесе одржавају редовно међу партизанима , и који су били обавезни за сав нижи и средњи командни кадар . Највећа пажња је била на политичком образовању , а политички комесари су обавезно додељивани свакој партизанској јединици и они имају кључну улогу у ширењу идеолошке и политичке пропаганде међу војницима . Четници нису имали таквог еквивалента у својим јединицама , што имплицира ефективну разлику у расположењу, борбеном моралу и дисциплини. Треба напоменути међутим , да је овакав модел било тешко спровести међу четницима , јер као суштински традиционални српски монархисти и националисти нису имали никакву политичку идеологију као темељ покрета.Војска и не треба да има политичку идеологију. То је дакле предност војске, а не мана. Војска има војничку идеологију.
Ово је веома раширена заблуда: да политички комесари и политички курсеви могу да повећају војничку дисциплину.
(10-10-2013, 01:28 PM)Милослав Самарџић Пише:Није најсрећнији термин, али у раду се види да под тиме подразумева крхке аранжмане и споразуме што и јесу били. Битно је да уочава симетрију између четничко-италијанских и партизанско - хрватских односа (антихрваштво - антисрпство).(10-10-2013, 01:43 AM)Chicot Пише: Немачки извештај од 28.децембра 42 (AVII, NAV-T-315, r. 2270, s. 1022-3) даје опширан коментар о стању хрватских оружаних снага, указујући на бројне проблеме обуке и морала, и наводећи даТо је оно што је Раде Радић објаснио Немцима. Али аутор и то назива сарадњом са Немцима...
су усташки официри били слабије борбене вредности од домобрана.Аутор оптужује домобране да покушавају да намаме немачке снаге да делују против преосталог српског цивилног становништва измишљеним извештајима. Другим речима, домобрани су покушавали да увуку немачке снаге у поље етно-верског сукоба.
(10-10-2013, 02:19 PM)Felix Пише:(10-10-2013, 01:28 PM)Милослав Самарџић Пише:(10-10-2013, 01:43 AM)Chicot Пише: Могло би се рећи да су четници у НДХ , посебно они из немачке зоне, били искључиво просрпски настројени за разлику од пројугословенски усмерених српских и црногорских колега . Ово није изненађујуће , јер су корени четничког покрета у НДХ били реакција на усташке злочине над Србима само зато што су Срби . Српски и црногорски четници су имали про - југословенски став , заснован натрадицији отпора према страним завојевачима . Они нису били директно изложени усташама . У четничком политичком руководству ," српску четничку линију ' заступао је Стеван Мољевић , а" југословенску ' Драгиша Васић . Ове две позиције нису нужно биле удаљене али се разликују у својим ставова према Југославији и југословенству и у свом радикализму : Мољевић је био радикалнији , а временом је засенио Васића у Михаиловићевом политичком окружењу.Није видео писмо Рачића и његових официра Дражи: ''Немојте нас више крштавати југословенским именом, ми смо Срби...''
Дакле, нема те разлике, као што нема ни разлике између Мољевића и васића по том питању.
Ипак, било је разлике између ове двојице, мада не суштинске. Интересантно, Британци су подржали радикалнијег - Мољевића. Као превасходно војници, професионални војници, а никакви идеолози, комесари, итд... Дража и врховни штаб су се држали званичног става Владе у изгнанству. А тај став јесте био пројугословенски интониран. Другачије није ни могло бити, с обзиром на британско подржавање Хрвата и њихове пропаганде о великосрпству српског дела Владе. Уосталом, четници јесу били југословенска војска шта год ми о југословенству данас, или они још онда мислили (ја лично о томе мислим све најгоре). То је, једноставно, била званична политика Владе па последично и њене војске.
На крају, и Влада (српски део) и војска сматрали су реформисану Југославију са великом српском јединицом у оквиру ње (последица геноцида), јединим исправним решењем како српског, тако и других националних питања. У размишљању о послератном устројству земље постојала је чак веома снажна иницијатива да се у Југославију укључи и Бугарска.
(10-10-2013, 07:40 PM)Chicot Пише: Он четнике не сматра регуларном војском, барем не босанске четнике. Њих кроз целу књигу назива српском паравојном герилом, чиме их изједначава са комунистичком герилом. Што је, наравно апсурд. Занимљиво је да тај израз не употребљава за Михаиловића и четнике "под његовом директном командом" (он сматра да је већина четничких група задржала аутономију, признајући Михаиловића само формално, док су одлучивали независно од њега)Е то су ти фазони домаћих неокомуниста које је преузео. А може бити и да Нови поредак тражи тако.
(10-10-2013, 07:40 PM)Chicot Пише: Није најсрећнији термин, али у раду се види да под тиме подразумева крхке аранжмане и споразуме што и јесу били. Битно је да уочава симетрију између четничко-италијанских и партизанско - хрватских односа (антихрваштво - антисрпство).ОК, за то друго, а у вези оног првог, као што рекох легализације је било и тамо и овамо.
(10-10-2013, 07:40 PM)Chicot Пише: Слажем се, постојала је разлика, мада не суштинска. Михаиловић је био у влади која је била југословенска те је имао обавезу да своју војску званично представља југословенском. Четници у Босни су, често скривајући своје везе са Михаиловићем, имали тај "луксуз" да се и формално и суштински представљају српском националном формацијом.То представљање четника у Босни односи се само на легализоване четнике и на разна друга ратна лукавства, иначе су имали печат као и сви остали.
Потпуни је парадокс имати у влади хрватске представнике у ситуацији када се добар део тог југословенског народа свим силама бори против Југославије и врши геноцид над већинским, српским, народом. Српски чланови владе су довели себе у ситуацију да се боре за југословенске интересе у тренутку када се Србима, кичми те државе, перманентно угрожава и биолошки опстанак, док су њени хрватски чланови на сваки начин саботирали рад те владе заступајући своје усконационалне интересе.
Михаиловић је био отворени непријатељ половини њених чланова.
(10-10-2013, 08:02 PM)Милослав Самарџић Пише: Тада су се југословенски и српски интереси преклапали, јер није било никаквих изгледа да би неко у оној ситуацији признао српску државу. Сматрало се да је оптимално решење да се задржи Југославија и предратне административне границе - 6 српских бановина - уз извесне измене.Да, британци не би сигурно. Сећам се да је Хедер Вилијамс писала да су се британци подједнако супротстављали Југословенско - Бугарској унији, због страха од "панславизма" тј приближавања Русији. То оптимално решење је било тиме наметнуто - у ратним годинама, посебно након ужасних усташких покоља, верујем да ниједан српски члан владе није био одушевљен идејом обнове југославије у таквим околностима. То је била политичка нужност наметнута споља. Додуше, постојали су и други, рационални разлози (економски, безбедносни...) за поновно уједињење, уз наравно, драстично смањење хрватске територије.
Иначе и код Словенаца је важило исто. Док код Хрвата, муслимана и Албанаца није.
(10-10-2013, 08:30 PM)Chicot Пише:(10-10-2013, 08:02 PM)Милослав Самарџић Пише: Тада су се југословенски и српски интереси преклапали, јер није било никаквих изгледа да би неко у оној ситуацији признао српску државу. Сматрало се да је оптимално решење да се задржи Југославија и предратне административне границе - 6 српских бановина - уз извесне измене.Да, британци не би сигурно. Сећам се да је Хедер Вилијамс писала да су се британци подједнако супротстављали Југословенско - Бугарској унији, због страха од "панславизма" тј приближавања Русији. То оптимално решење је било тиме наметнуто - у ратним годинама, посебно након ужасних усташких покоља, верујем да ниједан српски члан владе није био одушевљен идејом обнове југославије у таквим околностима. То је била политичка нужност наметнута споља. Додуше, постојали су и други, рационални разлози (економски, безбедносни...) за поновно уједињење, уз наравно, драстично смањење хрватске територије.
Иначе и код Словенаца је важило исто. Док код Хрвата, муслимана и Албанаца није.
(10-10-2013, 08:54 PM)Felix Пише:(10-10-2013, 08:30 PM)Chicot Пише:(10-10-2013, 08:02 PM)Милослав Самарџић Пише: Тада су се југословенски и српски интереси преклапали, јер није било никаквих изгледа да би неко у оној ситуацији признао српску државу. Сматрало се да је оптимално решење да се задржи Југославија и предратне административне границе - 6 српских бановина - уз извесне измене.Да, британци не би сигурно. Сећам се да је Хедер Вилијамс писала да су се британци подједнако супротстављали Југословенско - Бугарској унији, због страха од "панславизма" тј приближавања Русији. То оптимално решење је било тиме наметнуто - у ратним годинама, посебно након ужасних усташких покоља, верујем да ниједан српски члан владе није био одушевљен идејом обнове југославије у таквим околностима. То је била политичка нужност наметнута споља. Додуше, постојали су и други, рационални разлози (економски, безбедносни...) за поновно уједињење, уз наравно, драстично смањење хрватске територије.
Иначе и код Словенаца је важило исто. Док код Хрвата, муслимана и Албанаца није.
Гролова линија у српском делу Владе ти је била изразито Југословенска и за обнову Југославије... Није чудо што је Грол учествовао у оној послератној изборној фарси.