[zicanin]

Naravno! Zelite da vas necemu poducim...ili da vas informisem?

[смедерево]

Naravno! Zelite da vas necemu poducim...ili da vas informisem?

За информисање видесмо тј.не добисмо ни једну ваљану информацију,тако да би подучавање било тешко смарање!

[zicanin]

Infomaciju,svakako...za razliku od tvojih jeretickih dezinformacija. Dobro je sto i drze takve na forumu!

[смедерево]

Infomaciju,svakako...za razliku od tvojih jeretickih dezinformacija. Dobro je sto i drze takve na forumu!

Ниједним постом ниси доказао да су моји постови јеретички,само си остао на празној причи!
Свако добро од Господа ти желим!

[zicanin]

Opet "Svako dobro od Gospoda ti zelim!"...te licemerne fraze sa tvoje strane,jos i uzimas uzalud ime Gospodnje! Drugo,ima ko sve ovo cita,pa ce lako videti kako stoje stvari.

[смедерево]

Opet "Svako dobro od Gospoda ti zelim!"...te licemerne fraze sa tvoje strane,jos i uzimas uzalud ime Gospodnje! Drugo,ima ko sve ovo cita,pa ce lako videti kako stoje stvari.

Мисли ти шта год хоћеш,али ја сваком човеку на свету желим свако добро од Господа!

[zicanin]

Naravno,pokazao si koliko svakom coveku zelis dobro!

[смедерево]

Naravno,pokazao si koliko svakom coveku zelis dobro!

Када би ме боље познавао,уверио би се!
Него мало да се вратимо на тему:

У име Оца и Сина и Светога Духа!

Рече Господ: Покајте се и вјерујте у Евангелије. Христос је позвао људе да верују у ту Радосну Вест. То јест позвао их је да верују Њему, да верују у Њега, да верују свакој Његовој речи. Јер нема другог начина за људе да дођу до сазнања истине у најглавнијим питањима живота и бића него да приме на веру речи Онога који је лични сведок небесних и духовних стварности. Или веровати Христу или продужити лутати по мрачној и бурној пучини живота; лутати гатајући и слутећи о обалама и о земљи на крајевима те пучине. Треће није дато у историји људског мравињака до данашњег дана.
Из тога је јасно, да хришћанска вера није ни налик на друге вере и друга веровања у свету. Јер друге су вере од људи са земље и од земље; од људи који су говорили о духовном свету или по своме природном разуму или по обмани од злих духова. Нико од оснивача других вера није рекао за себе да је сишао с неба, ни да је послат од Оца, нити да сведочи о небу оно што видје и чу, нити пак да се опет враћа на небо. Према томе не може бити ни говора о сравњењу или изравњању између сведочанства Христова и осталих вера и веровања по беломе свету.

Имајући савршену веру у Христа и Његову Радосну Вест, оци и учитељи цркве енергично су одбацили философије јелинске и мистерије азијске и афричке. Чак и они који су се у Атини школовали у философији, као Златоуст, Василије и Григорије Богослов; исто и они који су били рођени Египћани или Араби, као свети Антоније, Макарије, Исак Сирин, Јефрем Сирин, и други.

Баш ови свети оци најбољи познаваоци паганских философија и верских мистерија, и то из прве руке и на свом матерњем језику, били су најодлучнији браниоци јединоспасавајуће вере у Евангелије, у Радосну Вест Човека са неба. Ни најмањи компромис нису они допуштали ни с ким и ни с чим што је од земље и са земље, што је од човека и по човеку, и што је настало или постало ван Христа и његовог Евангелија.

Познато је, на пример, с каквом је ватреношћу Златоуст критиковао Сократа и Платона, Стојике и Епикурејце, и друге гласовите философе јелинске. Не само да их он није наводио као потпору ма иједног учења евангелског иако је код неких од њих било појединих речи сличних речима евангелским него их је с краја у крај презирао и одбацивао као штетне и убитачне за душу.

Не тако неправославни учитељи цркве, не тако. Него устрашени од света, и са слабом вером у Евангелије, почели су призивати у помоћ јелинску философију, азијско-афричке мистерије и западне природне науке, да доказују истинитост Христовог открића. Тако су створене разне, супротне школе у јеретичким црквама. Једне су се ослањале на Платона, друге на Аристотела, треће на Стојике, четврте на Плотина, пете на сиријске, иранске и египатске баснословне мистерије, шесте на индијску теософију и друге врсте окултизма, и тако даље; у новије пак време неке од тих школа наслањају се свецело на природне науке, које они сматрају као мање баснословне од источних верских мистерија.

Тако је Велзевул позват у помоћ Христу, и тако је демонологија увучена у јеретичку хришћанску теологију као потпора и обосновање ове! Резултат је био, да се Христос у очима јеретика све више смањивао као Бог а величао као човек, док најзад није нечестиви Арије у наше доба опет дошао до тријумфа у тим јеретичким збориштима.

Јеретички богослови ранијег времена надметали су се у томе ко ће јачег философа јелинског увући у своју теологију. Тако римокатолици призваше у помоћ Аристотела а лутерани Платона; друге опет групе протестантске пригрлише Платона и остале неоплатонске мислиоце. Смешаше и измешаше их са Радосном Вешћу Христовом, те ову ослабише и растужише.

У новије време пак све јеретичке цркве стале су зидати потпорне зидове Евангелију од научних теорија. Усвојили су многе научне теорије као нешто апсолутно, иако су највећи научници нашег доба престали да сматрају чак и позитивна знања (да не говоримо о теоријама) нечим апсолутним.

Као што су Пилатови војници обукли Господа Христа у јевтину скерлетну а Ирод у белу хаљину, тако су јеретички богослови обукли Спаситеља у јевтине хаљине паганске философије и лажне науке. Да га тобож лепше одену и украсе! Но у оба случаја Христос је подједнако поруган и понижен.

Православна црква је једина у свету, која је одржала веру у Евангелије као једину апсолутну истину, која не потребује потпоре ни подршке ни од какве философије нити светске науке. Отуда кад читамо девети члан Вјерују: во једину свјатују соборнују и апостолскују церков – ми разумемо под једином црквом православну цркву, и то из горњег разлога.

Јеретички богослови назвали су православну цркву погрдним именом „окамењена црква“. Због чега? Због тога, како веле, што ова црква „не иде за временом“ или што се „не прилагођава времену“! Међутим баш у томе је слава Православља, што оно не иде за временом, нити се прилагођава времену, сходно заповести светога апостола Павла: Не владајте се према овоме вијеку.

Како би вечност ишла за временом? И како би се апсолутно прилагођавало пролазном? Како би се царство небесно мирило са царством земаљским? И како би се скупо ортачило са јевтиним? Ако сав свијет у злу лежи, као што је речено, зар ћемо вечно добро ограђивати и подржавати злом, и небесну светлост појачавати димљивим огњевима ћумура и петролеума?

Има, истина, и неких богослова у православној цркви, који иду трагом јеретичких богослова, сматрајући да је Евангелије недовољно снажно да само себе држи и брани на бурама светским. Њима импонују јеретичке мисли и јеретички методи. Целом својом душом они су уз јеретике, но држе се споља православне цркве тек онако – издржавања ради. То су бајагање балканске и иванушке кијевске, којима све с оне стране плота изгледа боље и паметније – па чак и концесивца помешана теологија (паганохристологија).

Православна црква као целина одбацује такве богослове и не признаје их за своје, али их трпи из два разлога; прво, чекајући да се покају и промене, и друго, да не би одбацујући их учинила од зла горе, т.ј. гурала их низ брдо у крило јеретика, те тако јеретике бројно повећала а душе њихове погубила. Ти богослови нису носиоци православне свести и православне савести, ко оболели органи целине црквене. Носиоци православне свести и православне савести јесу народ, монаштво и парохијско свештенство.

Рекао је славни Господ наш: Ја не примам славе од људи. Јеретички став је баш супротан овоме ставу Спаситеља света. Они траже славу од људи. Они се боје људи. Они се због тога хватају за такозване „славне људе“ из историје људске, да би подупрли Евангелије и да би постали угоднији људима овога света. Они се правдају говорећи: „да би их придобили!“ Но о како су се горко преварили! Што више они ласкају свету – да би тобож привукли свет цркви – то тај поласкани свет бежи даље од цркве. Што се они више показују „просвећени“, „недуховни“, „савремени“, то их свет већма презире. Ваистину, није могуће угодити свету и Богу. У осталом сваки искусан хришћанин зна, да се некако још може и угодити Богу истином и правдом, док се свету не може угодити баш никако, ни истином ни лажју, ни правдом нити неправдом. Јер је Бог вечан и непроменљив, док је свет пролазан и променљив.

Још је рекао Јеврејима славни Господ наш: Како ви можете вјеровати (у Евангелије, у Радосну Вест моју) кад примате славу један од другога, а славе која је од јединога Бога не тражите. Сасвим подесно за јеретичке богослове. И сасвим довољно објашњење њиховог става; и довољан Божији суд над њима. Кад би тражили славу која је од Бога, они би веровали у Евангелије Божије, и не би се освртали ни на лево ни на десно. Али они хоће славу и похвалу од људи; због тога теже да сведочанство Божије потврде и подупру сведочанствима људским. То је грешно и погрешно. Грешно је и погрешно чак и кад они не би тражили славу од људи за себе лично него за цркву своју. Јер се Свевишњем наноси увреда, кад се за Његово сведочанство приводе људска сведочанства као потврда. Као потврда људи онога што Бог говори!

Какве су последице таквог пригибања јеретичког према свету? Пустошне. Заиста, пустошне по Евангелије, пустошне по цео живот, индивидуални и социјални, јеретичких народа. Пустошне – по веру, по културу, по економију, по политику, по морал, по брак – ај, по све и всја. Јер однос наш према Христу, Веснику Радосне Вести, одређује математички прецизно све друге наше односе према свима и свему.

Док је Христос рекао: Без мене не можете ништа чинити, јеретички свет на стотине начина изразио је ову мисао: Без Христа можемо све чинити. Цела модерна култура јесте пркос Христу. Све модерне науке јесу у такмичењу, која ће јаче ударити по науци Христовој. То је бунт вулгарних слушкиња против госпође своје – бунт светских наука против небесне науке Христове. Али се сав тај бунт завршује у наше дане оним што је писано, и то у небивалој мери и јасноћи: Кад се грађаху мудри, полудјеше. (Рим. 1, 22.)

Заиста не зна се где је већа лудост модерног света, отпалог од Христа: да ли у личном животу појединаца, или у браку; да ли у школи или у политици; да ли у економском уређењу или у законским прописима; да ли у рату или у миру. Свуда је дошло до пуног израза ово двоје: вулгарност и бруталност. И где год је Христос више одсутан, ту је већа вулгарност и бруталност. Лаж и насиље у пуном тријумфу.

Нека се стиде јеретици богослови и старешине јеретичких цркава у народима, који су се помоћу Христа уздигли за господаре и вође свих народа на земљи. Имају се зашто стидети. Јер као неразумни Галати тако су они што почеше духом завршише телом. Они су главни кривци што су ти народи сишли са правога пута и почели храмати на обе ноге, клањајући се час Богу у Јерусалиму час златним јуницама у Самарији.

Јер као што су некад неверни Јевреји газили заповијест по заповијест Божију и ходили за жељама света и свога срца, тако су исто и они учинили са науком Христовом, госпођом над свима наукама. Догму по догму они су подлокавали и обарали; јеванђелску заповест по заповест подништавали; апостолски и отачаски пропис по пропис одбацивали; светитељске речи исмевали; подвижничке примере легендама називали.

Најтежи удар Евангелију нанели су јеретички богослови тиме што су посумњали у божанство Месије света; неки само посумњали а неки га опет сасвим одрекли. Томе је убрзо следовао цео низ одрицања духовних стварности, као одрицање постојања анђела и демона, одрицање Раја и Пакла, одрицање бесмртне славе светитеља и праведника, одрицање поста, одрицање силе крста и вредности молитве, и тако редом.

Једном речју, прилагођавањем и уједначавањем бавили су се јеретички богослови још од отпада Запада од Истока, а најинтензивније за последњих 150 година. Прилагодили су небо земљи, Христа другим „оснивачима вере“ а Радосну Вест осталим верама, израиљској, муслиманској и паганској. Све тобож у име „толеранције“ а „у интересу мира“ међу људима и народима. Међутим, ту је баш почетак и зачетак ратовима и револуцијама нечувеним у историји света. Јер се истина не да никако уједначити са полуистинама и са лажима.

Теософска идеја, да се истина налази разбацана по свима верама, философијама и мистеријама, преовладала је и код јеретичких богослова западнога света. Према томе и у Хришћанству треба, веле, да има нешто истине као и у Исламу и у Хиндуизму, или у Будизму, у Платону и Аристотелу, у Зенд-авести као и у тибетским Тантрама и Мантрама. Кад би тако било, онда би лађа човечанства безнадежно пловила по мрачном океану живота без капетана и без компаса.

Зашто је онда Христос изрекао ову нечувену реч: Ја сам Истина? Није рекао: Ја сам део истине него Ја сам Истина. И још: Ја сам светлост свету. Дакле, Он је сва истина и сва светлост. Уз то још Он је, по сопственим му речима, и једини пут ка вечном животу. Уз то још Његова објава, да само Он познаје Бога – ви Га не познајете, рекао је Јеврејима, а ја Га знам; и ако речем да Га не знам бићу лажа као и ви. Да ли се Христос обмануо или је нас обмануо?

Нека нам Господ опрости што и постављамо овако питање. Не постављамо га ми; јеретици су га одавно себи поставили, и непрестано на њ одговарају, час овако час онако; час као Јевреји, да је Христос обмањивао, а час као теософи, да се сам обмануо. За нас ово питање не постоји.

Православни народи верују и исповедају, да је Исус Христос једини и јединствени Месија, Спаситељ света, искупитељ рода људског од греха, препородитељ, ваплоћени Син Божији од Дјеве Марије и Духа Светога, Бог од Бога, пуноћа истине, извор живота, победитељ смрти, узрочник васкрсења, једини прави пут ка правоме циљу, судија живих и мртвих.

Има нешто до сад необјашњено, што чини основну разлику између наше источне цркве и јеретичких западних цркава. Но пре него што објаснимо ту разлику, морамо објаснити, да ново доба за јеретичке западне цркве не почиње од Реформације нити од француске Револуције него још од десетог столећа, од отпада хришћанског Запада од хришћанског Истока. Од тада настаје у западном Хришћанству прилагођавање и изједначавање. То и јесте суштина њиховог новог доба, модерног времена, модернизма, којим се они хвале. За источну цркву не постоји ни ново ни старо доба, од кад се Христос јавио свету, него је све подједнако исто и истинито и независно од времена и од прилика и коњуктура.

Основна разлика пак између источне и западне цркве од велике шизме 1054. године до данас састоји се у различном схватању Евангелија Христова. Запад је у том времену а и нешто пре тога почео схватати Евангелије као теорију, а потом и као једну од многих теорија о свету и животу, док је Исток схватио Евангелије као подвиг и праксу. Отуда је дошло, да је Догматика на Западу постала чисто теоријска наука т.ј. једна од многих философија, док је на Истоку била и остала до данашњег дана практична наука.

Догматика је практична наука. То је оно што јеретички богослови или нису сазнали или су заборавили. Догматика је од самог почетка била практична наука. То су знали апостоли, светитељи и подвижници источне цркве, па су се трудили, да сваку догму остваре у себи, у своме животу.

Али јеретици, као и безбожници, не узимају људе богове за мерило него људе црве. И онда овако резонују: што није могуће једноме човеку није ни другоме. То јест што није могуће човеку црву није могуће ни човеку богу и сину Божијему. Уједначење свих људи по телесном мудровању на материјалном плану, то је њихово занимање. Уједначење људи, уједначење вера, уједначење народа, уједначење свега, у име Дарвиновог праоца гориле.

Међутим од створења васионе никад нико није поставио тако велике и страшне разлике између човека и човека као Евангелије. Једни су људи назвати синови светлости а други синови таме. Једни су признали Бога за Оца а други ђавола. Једни су обележени као синови царства а други као синови пакла. Једни су уз Христа, други уз Антихриста. Кроз једне дејствује Дух истине а кроз друге духови лажи. Као што је рекао Бог Син: Духа истине, којега свијет не може примити, јер га не види нити га познаје, ви познајете, јер у вама стоји и у вама ће бити.

Европски јеретици, исто као и безумни атеисти, траже да виде па да верују. Због тога они нити знају за Духа истине нити га познају по неком дејству у себи. У себи га немају, а онима који имају не верују, па јад и пропаст! А када и виде чудо Божије кроз сина или кћери светлости, они ипак не верују него се муче да то објасне психопатијом, или неврастенијом! Тако они не дозвољавају никако да се човек црв уздигне ни до вола или орла а камоли до Бога.

Православна црква, сходно Евангелију, строго разликује децу овога света од деце царства. Иако је исти Творац и анђела и видљивог света, речено је, да сав свијет у злу лежи. То значи, да је обесвећен и од Бога удаљен, пагански, поган. Он се може осветити само кроз свете људе, у којима живи Бог Дух Свети, присуством тих светих људи у њему, и методима и начинима, који су цркви познати: молитвом, крсним знамењем, призивањем имена Свете Тројице, именом Христа, и Богородице и анђела и светитеља. Све је то за њих ништа. Али речено је, да Бог избра оно што је као ништа да уништи оно што јесте (т. ј. што изгледа да јесте). (I Кор. 1, 28.)

Никад човјек није тако говорио као овај човјек. То је сведоџба оних који су лично чули и осетили речи Христове. Јер је Он говорио као власт имјејушчи, и кроз Његове речи струјала је сила, и преносила се на људе. Јеретички критичари Евангелија баве се много такозваним „упоредним богословљем“ и историјом других вера и философија. Па критикујући науку Христову тврде, да су они пронашли и код других верских учитеља и философа истоветне речи које је и Исус употребљавао. На основу тога хоће они да свуку Исуса са Његове висине у долину плача и гатања, и да изврше „прилагођавање и уједначење“.

Још су јеретички богослови посумњали или чак одрекли моћ додира. Због тога су многи од њих одбацивали рукополагање свештеника, и стављање руку на болеснике, и целивање крста и икона, и помазање јелејем, и кропљење освећеном водом, и полагање крста и икона и свештеничких одежда на недужне. Ај, и даље су отишли: обеснажили су и Свето Причешће. Узимајући тело и крв Христову – т.ј. Ако га и у колико узимају – не признају додир с Богом. Отуда је Свето Причешће за њих само мементо, сећање на Христово страдање, од прилике као што Јевреји држе многе обичаје о Пасхи, који их подсећају на ропство у Мисиру.

Проскомидија! Шта је Проскомидија? Јеретици и немају Проскомидије. Проскомидија је уводни део Литургије, њен пролог. То је наш додир са небесним царством и небесним грађанством. Око Јагњета Божијег – Агнеца Божијег – свештеник вади частице из просфоре за Богомајку – за њу на прво место, јер се у њој ваплоти Бог – за светог Јована и остале пророке, за апостоле, за оце цркве, за мученике и исповеднике, за преподобне матере наше, за безсребренике и све чудотворце. Ај, какво богатство и каква слава! И за упокојене оце и матере и братију нашу, и за живе хришћане. Ај, ај, и ај! Какво богатство и каква слава! Време и простор губе се. Народности и земаљске припадности не рачунају се. Само царство Јагњета Божијег и Његови грађани. Честице свију њих ми стављамо у Путир, у најсветију Чашу, са небесним пићем, и онда се причешћујемо. То је додир наш с њима; наше јединство с њима. Једно царство, једно грађанство, једна вера, једна породица Божија.

То јеретици немају. У колико они још држе Литургију држе је без Проскомодије. Тако им диктује њихова гордост. Они тобож хоће да знају само за Бога а не и за светитеље Његове. Хоће да држе везу само са Оцем, презирући децу Његову. Хоће да поштују Христа, одричући жетву и плодове трудова и суза Његових, и мука и крви и смрти Његове. Они не желе никакав додир са децом Божијом, са милијардама спасених угодника Божијих. Питање је, да ли Отац, чију децу они презиру, жели неки додир са њима, презирачима деце своје. Или их одбацује у гневу своме као што они одбацују децу Његову.

Јеретички богослови називају цркву друштвом, и будући уједначитељи свега са свачим, они ово друштво стављају поред других друштава и уједначују са другим друштвима: политичким, економским, социјалним, и т.д. Међутим црква није друштво но породиља, породица највећих размера, са колевком коју не престаје љуљати. Као што Галатима пише апостол Павле: Дјечице моја, коју опет с муком рађам, докле Христово обличје не постане у вама. У порођајним мукама кроз векове и векове црква рађа децу Божију, синове и кћери Божије, мале богове, санаследнике Христове у царству вечног живота и вечне светлости.

Кад је реч о вези цркве на земљи и цркве на небу, јеретички богослови одричу и одбацују ту везу. Они не упућују своје молитве ни Богородици, ни анђелима, ни апостолима нити светитељима. Кажу, како између Бога и људи нема посредника ни посредништва. Хвале се како они упућују молитве непосредно и једино Господу Богу. Међутим своје храмове и до данас они називају по имену свете Богородице, или анђела, или апостола и других светаца. Но то је само празно именовање, задржано по традицији из оних времена када су њихови православни претци прослављали све светитеље, у част њихову храмове подизали и преко њих Богу молитве уздизали.

Та реч посредништво појавила се у време свађе међу појединим јеретичким групама. Љубављу а не посредништвом објашњава православна црква везу између народа Божијег на земљи и народа Божијег на небу, вишњег Јерусалима. Народ Божији на небу има живот, моћ и љубав, све у већој мери него ми док смо спутани телом. И из љубави према нама они се моле Богу за нас. А ми из љубави према њима прослављамо их на земљи, подижемо им храмове, чинимо жртве у њихово име и уздижемо им молитве и молбе, као својим великим и славним сродницима, као дворјанима Цара Господа, да нам они с помоћу Бога свога и нашега помогну.

Близу 2000 година Христос Домаћин света жање своју жетву. Његове житнице на небесима скоро су пуне. Његова држава већа је бројем од свих држава на земљи укупно узетих. Царство Његово најмоћније је царство, и све већма расте по броју и по моћи. То је плод Његовог зноја, труда, суза и крви. Ми православни хришћани у додиру смо с тим Христовим царством: са Богом Оцем и Сином и Духом Светим, са арханђелима и анђелима и са свим небесним силама, и још са свима праведницима и угодницима Божијим, пророцима и апостолима, мученицима и страдалницима, богоносним оцима и учитељима, девственицима и девственицама, испосницима и испосницама, са свима који у телу своме осетише Бога, носише Бога, радоваше се Богом и посташе мали богови и деца Божија.

Веома је глупа јеретичка клевета на православну цркву, да је она многобожачка због тога што признаје светитеље Божије, прославља их као богове поред Бога, и моли се њима. Заиста, нисмо ми многобошци, али су незнабошци сви они који не верују у Евангелије т.ј. у Бога како га је Господ Исус објавио и сам Својом личношћу јавио. Ми знамо, да су сви светитељи деца Божија, деца Цара небеснога, мали богови по благодати и усиновљењу, и да сав живот, сила и љубав која кроз њих струји до нас долази од једног јединог вечног Извора, од једног јединог Бога, вечног, бесмртног и тројичног у јединству. Рекао је Христос Јеврејима: Ако мени не вјерујете, дјелима мојим вјерујте. Шта су светитељи, шта безбројни народ Божији у вишњем Јерусалиму, шта милијарде спасених и прослављених за ових 2000 година, ако не дело Христово? Питамо ми јеретике: Како ви можете веровати Христу, ако не верујете у ово Његово дело, у ово божанско, исполинско, величанствено дело?

Евангелије, Радосна Вест! Заиста је једна једина крупна Радосна Вест за све људе на овој планети од како је Ева погазила Божију заповест и родила братоубицу Каина па до данас, и до краја времена. То је она Радосна Вест, коју је Господ Исус Христос објавио свету. То је управо Он. Православна црква је једина очувала у потпуности веру у Његову Радосну Вест, у Њега. Није она очувала то највеће благо без љуте борбе, спољне и унутарње, али га је с помоћу Бога и Богородице и свих светих ипак очувала. Очувала га је не ради славе своје него Христове, и не ради спасења само својих народа него свих будућих поколења у свима народима на земљи, ако ови хтедну отворити своје срце и свој ум и видети где им је спасење. Будућност човечанства у неизбежној је вези са Православљем.

Услишите вси јазици и покајтесја, јако с нами Бог. Емануил. Амин

[zicanin]

....Jos jedna u nizu perfidnih manipulacija i bogoslovskih podvala od strane umisljenih "cuvara Pravoslavlja"! Cuveni o.Jovan Majendorf o ovom problemu veli: "Prestati videti prst i prisustvo Bozije ma gde da se oni pojave,i drzati cistu odricucu i samozastitnu poziciju u odnosu prema nehriscanskim verama,a narocito prema drugim hriscanskim konfesijama,znaci ne samo izdavati Sabornost,nego je to vrsta neomanihejstva."

[смедерево]

....Jos jedna u nizu perfidnih manipulacija i bogoslovskih podvala od strane umisljenih "cuvara Pravoslavlja"! Cuveni o.Jovan Majendorf o ovom problemu veli: "Prestati videti prst i prisustvo Bozije ma gde da se oni pojave,i drzati cistu odricucu i samozastitnu poziciju u odnosu prema nehriscanskim verama,a narocito prema drugim hriscanskim konfesijama,znaci ne samo izdavati Sabornost,nego je to vrsta neomanihejstva."

Е видиш како си се упецао!
Ово је беседа Владике Николаја Велимировића у манастиру Св. Саве у Либертивилу 1950 год.

[zicanin]

Ne! Reci su o.Jovana Majendorfa,citirano iz njegovih knjiga!

[смедерево]

Разговор са старцем Гаврилом,
из келије преподобног Христодула са Патмоса,
која припада манастиру Кутлумушу


Један од најпознатијих стараца данас са Свете Горе несумњиво је Гаврило Светогорац. Многи сматрају да он наставља путем који је утро недавно прибројани лику светих старац Пајсије Светогорац. Познат по своме подвижничком животу већ је постао прибежиште којем хрле реке поклоника.

Недавно је са њим је обављен разговор на тему Папе и Папизма. Управо због велике смутње која се данас ствара међу вернима по питању карактера и односа према Папизму као јереси, обављен је овај разговор са старцем, како би верни могли да чују аутентични глас са Свете Горе који преноси став Светих Отаца, незаблудивих учитеља Православних и по овим питањима. Осим подвижничког живота старац Гаврил познат је и по дубоком познавању отачке философије.

У наставку доносимо део разговора са старцем Гаврилом Светогорцем у коме говори о Папи и Папизму.



– Старче, ко је уствари Папа? Шта о њему уче Оци Цркве?

Папа је:

Највећи архијересијарх и свејересијарх свих векова и свих епоха.

Врховни разоритељ и презирач Апостолских Канона и Канона Васељенских и Помесних Сабора.

Препун луциферског и неумереног егоизма, јер себе објављује непогрешивим и поставља изнад Помесних и Васељенских Сабора.

Најинтелигентнији изумитељ новачења и погрешних учења.

Непријатељ је Бога и Богородице немилосрдан, а пријатељ ђавола најприснији.

Носилац јединствени јеретичких умовања и злославља.

Новатор и реформатор Апостолских и Отачких Предања, који нема равног себи у читавој историји људског рода.

Папино јединствено и искључиво дело јесу сваковрсна новачења и злославља, које је унео у људски род, као и неследовање догматима Апостола, Учитеља и Светих Отаца.

Инспиратор многострани небројених новачења у вери, животу и Цркви.

Зачетник свакога зла и погибли за целокупно човечанство.

По учењу наших Отаца Папа је лжехристос и антихрист, највећи јеретик свих векова и епоха.

Оно што су били аријанци у прво време, данас су паписти.

Старац Филотеј Зервакос, један од највећих савремених противника папизма и паполатрије, говорио је да је папизам претеча Антихриста.

Свети Козма Етолски, ватрени равноапостол и свештеномученик, проповедао је: „Папу да проклињете, јер је он узрок зла“ (90-то Пророчанство).

Свети Јустин Поповић, тај велики савремени српски светитељ, учио нас је да „у историји људског рода постоје три главна пада: Адамов, Јудин и Папин“ (Άνρθωπος και Θεάνθρωπος, изд. Астир, Атина 1970, стр. 141-162).



– Старче, шта у суштини важи за паписте?

Паписти су непријатељи Бога и Пресвете Богородице.

Приликом чуда са светогорским монахом из келије манастира Зографа, у време када су овде дошли Латини да убеде Оце да прихвате унију у време аутократора Михаила осмог и патријарха Јована Бека, сама Пресвета Богородица каже шта су у суштини паписти.

Тада су светог Прота обесили, светога Козму, а друге монахе из Кареје су обезглавили. Монахе из Ивирона су удавили.

У оно време у једној келији у близини бугарског манастира Зографа био је један старац. И једно вече, када је пред иконом Пресвете Богородице говорио Акатист, и када је стигао до речи Радуј се невјесто неневјестнаја, обрати му се Пресвета Богородица и каже му: „Радуј се и ти старче Божији“.

Старац се уплашио, и каже му Пресвета Богородица:

„Не бој се. Похитај у манастир и кажи оцима да непријатељи моји и непријатељи мога Сина долазе. И они који желе нека побегну у шуму и спашће се. А који хоће нека остану и боре се“.

Тада старац похита у манастир и рече оцима то што му је поручила Пресвета Богородица. Неки оци побегли су у шуму. Двадесет шест, међутим, отаца заједно са игуманом затворили су се у пирг, и Пресвета Богородица сама дође тамо да их охрабри. Дођоше Латини и рекоше им да признају за главу Цркве Папу. Одговорише и рекоше им – ми само Исуса Христа признајемо за главу Цркве. Спалише их. Њихова имена су записана у бугарским Часословима.



Наводи се још да је неки подвижник једне вечери видео изван своје келије Пресвету Богородицу заједно са двојицом свештенообразних мужева. Похита, учини им метанију и каже: Пресвета Богородице, дођи да благословиш моју келију.

А Пресвета Богородица му одговара: Нећу ући, јер имаш унутра мога непријатеља.

Старац се ожалостио. Никога није имао унутра. Пре доста времена позајмио је једну књигу од неког подвижника. И на крају те књиге читајући нађе два слова Несторија против Пресвете Богородице, где ју је називао Христородицом и човекородицом а не Богородицом.

То је био разлог зашто Пресвета Богородица рече нећу ући, јер имаш унутра мога непријатеља.

Ко год има пријатељство са непријатељима Божијим и Пресвете Богородице, аутоматски постаје и он непријатељ Божији и Пресвете Богородице, и биће погубљен заједно са њима.

Свештени Златоуст каже: „Ко пријатељује са непријатељима царевим, не може бити пријатељ царев, али ни живота неће бити достојан, него ће се погубити са непријатељима“.



– Старче, какав став треба да имамо ми лаици према папским свештеницима и према нашим папопоклоницима?

У доба Франачког ропства на Кипру, православни епископи били су прогнани, и наметнуто је било да се у православним црквама и манастирима помињу Латини епископи.

Православни народ међутим није одлазио у те цркве, јер су помињани Латини Епископи.

Свети Герман Цариградски (1222–1240) пише тада једну посланицу Кипранима и каже им:

„Заклињем све лаике, који сте верна чада Православне Католичанске Цркве, да бежите хитро од свештеника који су се потчинили Латинима, и нити да се у храму сабирате са њима, нити да узимате било какав благослов из њихових руку. Боље је да се молите у својим кућама сами, него да се сабирате у цркву заједно са Латиномислећима. У супротном наследићете исту осуду као и они“ (Ιωσήφ Βρυεννίου, Τα ευρεθέντα έργα, том 2, Солун 1990, PG 140, 620A).



– Старче, да ли је значајно тачно и неискварено чување вере? Треба ли да се боримо за њено очување?

Читамо у житију Пајсија Великог, 19 јуна:

Једном је Светитељ послао свога послушника неким послом у град. На путу послушник срете неког Јеврејина. Овај видевши да је монах простодушан, каже му: „Драги мој, зашто верујеш у једног обичног, распетог човека, када он није уопште био очекивани Месија? Други треба да дође, не тај. Још се није родио, чекамо га“. И послушник му рече:

„Вероватно да је тачно то што кажеш“.

Кад се вратио у пустињу свети Пајсије не обрати му се уопште. Најзад, након многог преклињања послушника, светитељ му рече:

„Ко си ти? Не познајем те. Мој послушник је био Хришћанин и имао је на себи печат Светога Духа, али ти ниси тај. Ако си ти заиста мој послушник, онда те је благодат крштења напустила и лик Христов је нестао“.

Послушник му са сузама исприча разговор са Јеврејином, и светитељ му одговори:

„Јадниче! Шта је могло да буде горе и луђе од таквих речи којима си се одрекао Христа и његовог Крштења? Сад иди и плачи над собом колико желиш, јер немаш место крај мене. Твоје име је записано са онима који су се одрекли Христа, и заједно са њима бићеш осуђен и мучен“.



– Старче, постоји ли могућност да некада прихватимо Папу и паписте?

Папу ћемо прихватити и ујединићемо се када се одрекне свих јеретичких учења и прихвати оно што учи наша Црква. Тада ћемо се ујединити.

Али то је веома тешко.

Може се десити некада да сунце престане да излази на истоку и да почне да излази на западу, Папа међутим неће се никада одрећи Примата, никада се неће одрећи непогрешивости, никада се неће одрећи Филиокве. Може у неким мањим питањима и да учини уступке, у овоме међутим неће чинити уступке.
Филиокве је јерес. Светитељи наше Цркве су то осудили као јерес. То је јерес. Свети Дух исходи само од Оца а не и од Сина.

У Светој Тројици постоји монархија а не диархија.



– Старче, неки клирици нам кажу да се може молити заједно са римокатолицима. И да нема ничег лошег да се моле један поред другог.

Турци су 1716. године опседали Крф и са копна и са мора. Свети Спиридон је тада чудотворно спасао Крф.

Управник острва, Андреас Пизанис [то је било време латинске управе Крфом, па је и управник био римокатолик], хотећи да заблагодари светитељу за избављење, одлучио је да постави у његовом храму један олтар, одмах поред Светог Престола Православних, како би се на њему вршила тајна Божанске Евхаристије по Латинској догми. Ту би латински свештеник вршио божанску Литургију.

Свети Спиридон се две ноћи узастопно јавио Пизанију у обличју православног монаха и поручио му да то не чини, јер ће се у противном покајати. Управник међутим није хтео да послуша.

Следеће ноћи чувар на улазу у утврђење, у близини барутане, види неког монаха како се приближава са упаљеном бакљом у руци и да улази у утврђење. Повиче му: „Ко си ти?“, и зачу одговор „Ја сам Спиридон“. Утврђење је дигнуто у ваздух са свим околним кућама. Погинуло је хиљаду људи, заједно са њима и Пизанис.

Није могуће да се Православље помеша са Папизмом. Није могуће!



– Старче, неки свештенослужитељи тврде да паписти имају свештенство. Шта да им одговарамо?

Не, немају свештенство. Тако уче Светитељи. Свети Никодим Агиорит у Пидалиону каже: Латини су некрштени, они су древни јеретици. Како онда имају свештенство?

Превод са јелинског
Архим. Симеон

[zicanin]

Da,cuveni Zilot starac Gavrilo...pored jeretickih zabluda i suzenog i jednostarnog vidjenja,ima ponesto i pametno cuti od njega!

[смедерево]

ШТА ЈЕ ЕКУМЕНИЗАМ?

То је измишљотина исте оне исконске змије (која је "ђаво и сатана", Откр. 12,9) која је нашим Прародитељима у Рају предложила да постану богови али не помоћу Бога, него на супрот Бога, а помоћу ђавола. Тако и данашњи екуменисти, желе да остваре јединство хришћана за које се Христос молио у својој првосвештеничкој молитви (пред страдање, види: Јн 17,21) али не на Истину и у Истини него на компромису, лажи, лицемерју. Не на вери у све што је Христос открио и људима за спасење оставио у Цркви својој, него на релативизацији свега па и саме Цркве. Тај пројекат су измислили протестанти а прихватили сви остали, на жалост и многи "православни" пастири (епископи и свештеници) који су са теоријског екуменизма (дијалог с неправославнима) увелико прешли на практичан екуменизам изражаван и пројављиван у заједничким молитвама и богослужењима па негде чак и у заједничком причешћивању. Но, то није довело до постављеног циља-уједињења "свих цркава", него до небивале саблазни смутњи и деоба у Једној и Јединој Цркви Христовој, Цркви православној.

И у наше време (као много пута у историји Цркве) испуњавају се речи Христове да Цркву Његову ни врата пакла не могу надвладати. (Мт. 16,18). И заиста, у свакој помесној православној Цркви има оних (међу клиром и народом) који не пристају и не прихватају отров екуменизма ма у каквим облицима се нудио и сервирао. Они и јесу и остају "Црква Бога Живога, стуб и тврђава истине" (1.Тим.5). Ту Цркву заиста никад врата пакла неће надвладати јер је Истинит Онај који је то обећао онима који га љубе.

Питање је како ти православни хришћани (монаси или мирјани) треба да гледају на неправославног човека?

Као на свог тешко болесног брата по телу (сви смо од једног Адама) са болом, самилошћу и љубављу. Што је брат болеснији све већу љубав према њему треба показивати. Што се тиче људских односа и овоземаљских потреба понашати се према свим људима на исти начин. Свима указивати дужно поштовање, помоћ у било чему овоземаљском, спремност да се за ближњег (сваког човека) без обзира на веру или било које друге разлике својствене људима, ако треба и живот положи. То је наука јеванђељска, то је наука светоотачка, то је наука Цркве православне. Тада и само тако православни хришћанин поступа као истински слуга Божји.

Међутим, када је у питању однос православаца као верника, члана Цркве Христове према некоме ко тај није (па био он Јеврејин незнабожац-атеиста, муслиман, римокатолик, протестант или било шта друго у верском погледу), ствари се мењају из темеља. Ту међе које поставише оци наши и мешати веру нашу с туђом, правити и ићи на компромисе, тражити и неке додирне тачке (минимум) са инославима ради неког лажног (пролазног, овоземаљског) циља.

То значи да православни с неправославнима не може имати никакве верске обреде или молитвене заједнице.

Он се не може молити са њима. О томе говоре и многи свети Канони Цркве православне. Али се може и треба молити за њих. Молити се да их Господ просвети, умудри и упути на пут спасења, на пут повратка и присаједињења Једној Светој Саборној и Апостолској Цркви изван које и мимо које нема спасења. На ту молитву за "неправославне" православаца покреће и треба да покреће истинска љубав према њима. Јер по светом оцу Јустину Ћелијском само је она љубав права и истинска која ближњем осигурава живот вечни (спасење). Ту љубав показује Света Црква православна молећи се непрекидно у својим молитвама "за све и сва". Заблуделе од православне вере, јеретике и отпаднике, призови понашању истине: "нехришћане просвети да би Те познали, приведи покајању..." Но Црква нема никакву силу ни власт да некога примора на јединство у вери са Њом да постане њен члан. Чак и када би могла не би то чинила, јер би то била тиранија а не љубав.

Сме ли православац само да уђе у неправославну богомољу?

Начелно: СМЕ! Али, одмах се поставља питање побуде и намере: ради чега? Да ли је у питању пука радозналост, научни приступ и проучавање таквог објекта, поштовање и пијетет, да би се унутра помолио (па макар и сам). Од намере, дакле, и циља његов улазак добија и своју моралну квалификацију. И свети апостол Павле каже: "Све ми је слободно (дозвољено) али ми није све на корист". Тако и "само" улазак у неправославну богомољу, сам по себи није грех и зло,али то може да буде зависно од наше намере. Свети Василије Велики изричито говори: "Не доприноси слављењу Имена Божијега онај ко се диви учењу инославних".Дакле, ни дивљење њиховим "богомољама" а још мање молитвено општење са њима.

Сме ли да присуствује неправославном обреду и скупу?

Све што је речено за претходно питање, важи и за ово. Ништа се нема додати ни одузети.

А сме ли молитвено учествовати у њему?

Е то не сме. Ни под каквим условима или околностима. Принудом или силом, јер би тиме погазио све позитивне Каноне и прописе своје Цркве православне и престао би бити њен члан. Нека овај кратак одговор на ово судбинско питање буде макар једна стрелица крај пута "који води у живот вечни" да савремени православци не би са њега скренули и залутали на многобројним стазама и путељцима који су трасирали људи својим умом, а који сви воде-у пропаст вечну.

Мир ти и благослов од Господа.

Епископ Артемије

---

ШТА ЧИНИТИ?

Тренутно два су основна начина на који савремени православни хришћанин реагује на јерес екуменизма. Први је начин, борба против екуменизма унутар канонских и институционалних оквира Помесних Православних Цркава, а други је напуштање тих оквира и пресецање свих званичних веза са Црквама чији су поглавари активни у екуменском покрету.

У суштини појам отпора и поделе у црквеном телу има негативну конотацију, пошто су основни атрибути Цркве љубав, мир и слога. У том смислу свака подела и раскол проузрокован због личних или нецрквених циљева није оправдан и сматра се цепањем ризе Христове. Али у историји можемо да видимо да кад год су Цркву нападали вукови у јагњећој кожи, тј. јеретици, посебно они који су били високих црквених чинова, свештенство и народ су се уклањали од таквих и прекидали са њима општење.

Било је људи, који су храбро исповедали пред јеретицима истину да је једино Православна Црква истинска Црква Христова. Нажалост, у последње време све је више оних који то или прећуткују или отворено поричу. Ту они већ улазе у границе јереси, јер прећутати истину човекоугодништва ради равно је одрицање од истине. Ако се, пак, на тај начин настоји да се неко придобије за православље, тај метод је сасвим погрешан. Управо оштра светоотачка реч истине разблажена једном искреном богочовечанском љубављу према ближњем најјаче је оружје борбе против сваке неистине и јереси. Данас, када један православни јерарх присуствује јеретичкој служби, заједно са њима благосиља народ и измењује целив мира, он индиректно (без обзира што своју савест умирује тиме што није отворено саслуживао у одеждама и причестио се са њима), признаје ту јерес и ступа са њом у духовно општење.

Последице таквих поступака су двојако погубне. С једне стране не исповедивши реч истине он још дубље гура јеретике у њихову заблуду, а с друге саблажњава свој верни народ и подстиче га на јерес. У овим случајевима заиста вреди еванђелска реч Господња која каже:

"Боље би му било да воденички камен обеси о врат и да га баце у море, него ли да саблазни једнога од ових малих".

Велика је погрешка веровати да и јеретици служе истоме Богу као и правоверни, а то је, нажалост, једна од основних поставки савременог екуменизма, који иде још и даље те сматра да и ван хришћанских вероисповести постоји аутентичан духовни живот, светост и спасење. У том смислу веома је важно разобличавати јерес екуменизма која опстаје и шири се управо захваљујући томе што многи не познају њене праве циљеве и позадину њених активности.



А ШТА КАЖУ КАНОНИ СВЕТИХ САБОРА?


10. Правило Св. Апостола. -Који се заједно са одлученим, ма било у кући, буде молио, нека се одлучи.

11. Правило Св. Апостола- Клирик, који се буде молио заједно са свргнутим клириком, нека се свргне и он.

45. Правило Св. Апостола- Епископ, или презвитер, или ђакон, који се са јеретицима само и молио буде, нека се одлучи; ако им пак допусти, као клирицима, да што раде, нека се свргне.

46. Правило Св. Апостола- Заповедамо да се свргне епископ, или презвитер, који призна крштење или жртву јеретика. Јер како се слаже Христос с велијаром? Или какав удео има верни с неверником?

33. Правило Лаодикијског Сабора- С јеретицима или расколницима не сме се заједно молити.

32. Правило Лаодикијског Сабора- Не треба примати јеретичких благослова, јер су они више злословља него ли благослови.

34. Правило Лаодикијског Сабора- Ниједан хришћанин не сме остављати мученике Христове и обраћати се лажним мученицима, тј. јеретицима, или који су пре јеретици били, јер су они далеко од Бога. Нека су дакле анатема, који се к њима обраћају.

38. Правило Лаодикијског Сабора- Не сме се празновати заједно са незнабошцима, нити општити у њиховом безбожју.

6. Правило Лаодикијског Сабора- Не може се допуштати јеретицима, који остају упорни у јереси да улазе у Дом Божји.

10. Правило Лаодикијског Сабора- Који Цркви припадају, не смеју равнодушно женити своју децу са јеретицима.