07-03-2015, 02:58 PM
Да да БОГ да доживим отварање досије УДБЕ,ОЗНЕ;БИА;ДБ
Врло занимљива тема,па да почнемо:
Озна и Удба су, након успостављања комунистичког режима, загосподариле у свим слојевима друштва, па и у Српској православној цркви и другим традиционалним црквама и верским заједницама. Након убијања скоро 500 свештеника и монаха СПЦ, као и осуђивања неколико стотина свештеника на затворске казне у првим поратним годинама, комунистички режим је кренуо у организовање и мреже својих агената у мантији. У томе су им изузетно помагали идејама, инструкцијама и реализацијом негдашњи свештеници и поратни високи комунистички функционери Влада Зечевић и Милан Смиљанић.
Поп Влада Зечевић је био први поратни министар унутрашњих послова и човек који је потписао Закон о забрани повратка изгнаних Срба и Црногораца на Косово и Метохију.
У време његовог мандата на месту министра србијанске полиције организована је мрежа агената у мантији. Та мрежа је имала двоструки вид организовања - кроз комунистичку тајну полицију и њене структуре, али и кроз Удружење православних свештеника, као креацију тајне полиције. Удружење свештеника је заправо представљало средство притиска на епископат, али и институционални вид заштите свештеника који су пристали на сарадњу.
Други свештеник - Милан Смиљанић је био министар пољопривреде у време када је Српској православној цркви, другим традиционалним црквама и верским заједницама, али и народу, одузета непокретна имовина.
Комунистички режим је, пошто је загосподарио у свим слојевима друштва, кренуо у унутрашње подривање СПЦ. То подривање је вршено на различите начине: уценама и принудом епископа и свештеника; коришћењем моралних слабости појединих епископа, свештеника и црквених службеника за врбовање за рад у својству доушника тајне полиције у Цркви; озвучавањем зграде Патријаршије, одаја српског патријарха и владичанских дворова, олтара значајнијих храмова, службених аутомобила српског патријарха и епископа. Посебно су врбовани свештеници у крајевима који су били антикомунистички настројени. Комунистичка тајна полиција је о сваком свом доушнику, па и о онима из СПЦ, водила њихове доушничке досијее.
И логичко закључивање упућује да је један број владика и свештеника био у агентури Удбе. Јавности је познато да је, рецимо, недавно упокојени румунски патријарх Теоктист био сарадник Секуритатее - злогласне тајне комунистичке полиције Румуније. Патријарх Теоктист се извесно време након свргавања Чаушескуа повукао са патријарашког трона управо из тих разлога. Најсвежији је пример римокатоличког варшавског надбискупа који, и поред папског именовања, није могао да прими ту високу дужност пошто се дознало да је за време комунизма радио за тајну комунистичку полицију.
Поставља се питање: зашто се у СПЦ не показује довољно интересовања да се открије истина о њеном унутрашњем подривању од агената у мантији? Зашто Свети архијерејски Синод, а ни епископи по унутрашњости, до данас нису ништа урадили да се уклоне прислушни уређаји из зграде Патријаршије, владичанских дворова и значајнијих манастира и црквених домова? Ово је јос чудније ако знамо да данас постоје бројне службе, чак и приватне, које поседују детекторе за откривање постављених прислушних уређаја? Зашто Свети архијерејски Синод СПЦ од Телекома није тражио службену информацију о томе када су на телефонске линије Патријаршије постављани прислушни уређаји у тзв. плавим собама које поседује свака телефонска централа? Зашто Свети архијрејски Синод СПЦ никада до сада није затражио да се отворе досијеи епископа и свештеника - тајних агената комунистичког режима? СПЦ, а ни њени водећи теолози се до данас нису изјаснили да ли је обављање шпијунске службе за комунистички режим грех и, ако јесте, какву духовну казну заслужују такви епископи, свештеници и монаси? Зашто, након објављивања имена и доушничких картона епископа и свештеника у Босни и Херцеговини, није покренут поступак за утврђивање истине о њиховој делатности на разбијању СПЦ?
Можда ће баш на примеру свештеника-доушника у Босни и Херцеговини ова питања бити јос логичнија, а одговори јаснији...
Захваљујући рату у Босни и Херцеговини целокупна архива републичке Службе државне безбедности БиХ остала је у Сарајеву. Тако се и догодило да је извесни Иван Бешлић успео да се домогне досијеа оперативних веза и сарадника Службе државне безбедности Републичког секретаријата унутрашњих послова БиХ за период од 1970. до 1990. године.
На преко 50.000 страница материјала садржани су подаци о сарадницима Удбе и њиховом деловању. Међу њима су, по природи ствари, били припадници сва три народа у Босни и Херцеговини: Срби, Хрвати и муслимани. Ти документи су се нашли у четворотомној књизи под насловом ''Чувари Југославије - сурадници УДБЕ у Босни и Херцеговини'' чији је приређивач уједно и издавач.
Упркос разним покушајима оспоравања, објективност Бешлићевих књига огледа се у много чему. Пре свега, без икаквих коментара је објавио факсимиле пронађених доушничких досијеа. Доушничке досијее је објавио без обзира на то ком народу су они припадали. Тако су у овим књигама најбројнији доушници били Хрвати. Стали су у два тома, док су доушници Срби и Бошњаци стали у по један том. И сам Бешлић је Хрват, сто није овде од значаја, али може бити оног часа кад неко крене да га оспорава.
Бешлић је дошао и до класификације сарадника Удбе. Интересантан је спектар занимања сарадника. Ту су занатлије, радници, техничари, студенти, асистенти, професори средњих школа, педагози, затворски чувари, суседи затвора, комшије, референти, радници на привременом раду у иностранству, професори универзитета, пензионери, радници, војници, ученици средњих школа, али и епископи, свештеници, монаси, па и једна монахиња СПЦ... Удбаје, наравно, исту ''кадровску структуру доушника'' имала и у хрватском и муслиманском народу у Босни и Херцеговини.
Удба или СДБ БиХ су у периоду од 1970. до 1990. године имале 334 сарадника који су по националности били Срби. Од 334 Србина - доушника Удбе у БиХ, њих 43 или 15 одсто од укупног броја доушника су били епископи, свештеници, монаси, ученици богословије и студенти Богословског факултета СПЦ.
Они су, као и доушници из осталих народа, били распоређени кроз девет оперативних центара СДБ у Босни, и то у Бањалуци, Бихаћу, Добоју, Горажду, Ливну, Мостару, Сарајеву, Тузли и Зеници.
Удба је за своје сараднике-доушнике врбовала и припаднике секти. Тако су се, на пример, међу доушницима нашли и један припадник секте јогиста - Ранко Јанковић из Бањалуке и један припадник секте Јеховиних сведока - Лука Николић, под шпијунским именом Роки.
Данашњи Епископ зворничко-тузлански Василије (Качавенда) је, према подацима из његовог доушничког картона, још 1960. године заврбован за Удбу под шпијунским псеудонимом ''Павле''. Заврбован је на основу ''компромитујућег материјала'', а оцењен је као поуздан сарадник. Удба га је усмерила ''на проблем православног клера''.
Занимљиво је да су оперативни радници тајне комунистичке полиције који су били задужени за свештенике били Срби, а њихове старешине углавном муслимани и Хрвати. То је и разумљиво пошто су као сународници лакше могли да остваре контакте и добију жељене информације.
Већина од набројаних свештеника и данас је у активној служби у СПЦ на дужности парохијских свештеника, намесника и старешина цркава. Многи од њих су одликовани највишим црквеним одликовањем - правом ношења напрсног крста. Неминовно се поставља питање због чега црквене власти нису ништа предузеле да се свештеници који су шпијунирали своје колеге, вернике, па чак и детаље исповести преносили у полицију, удаље из активне свештеничке службе.
С друге стране, отвара се и питање одговорности Епископа зворничко-тузланског Василија (Качавенде) и његовог моралног права да свештенике - агенте позива на одговорност, ако је и он био у истој служби и то много дуже од њих.
Чудно или не, али правило је да су најбогатији свештеници у Босни и Херцеговини управо они који су за време комунизма шпијунирали своје колеге и вернике.
Питања која чекају на одговоре
Др Бранка Прпа, директор Архива Града Београда у коме је депонована документација Озне и УДБ-е, требало би да одговори овдашњој јавности: да ли се у примљеној архиви налазе и досијеи епископа, свештеника и монаха - агената тајне комунистичке полиције? Да ли је материјал архивски сређен? Колико су кутија примили? Када ће и на који начин бити доступан истраживачима?
Раде Булатовић, директор БИА, или особа из БИА задужена за контакт са медијима би могла да одговори: где се налазе досијеи свештеника-агената Службе? Ако су предати Архиву града Београда - зашто тамо, а не у Архив Србије пошто је служба републичког, а не градског значаја и надлежности? Који министар, или који руководилац службе је тако одлучио, и ко је спровео ту одлуку? Колико је кутија материјала и досијеа агената и праћених особа предато Архиву и за који период? Да ли и данас БИА међу својим сарадницима има и свештенике? Зашто, у циљу изграђивања бољих односа између СПЦ и државе, БИА није ништа предузела да се уклоне прислушни уређаји из Патријаршије и одаја српског патријарха који су постављени још у комунистичком режиму и који су коришћени за време режима Слободана Милошевића? Да ли се ти уређаји користе и данас?
Светко Ковач, начелник Војне безбедносне агенције би требало да каже где се налазе досијеи свештеника - агената војне службе безбедности? Када ће ти досијеи бити доступни јавности и истраживачима?
Душан Михајловић, бивши министар полиције, уколико некад изађе из својих "повленских магли", требало би јавности да саопшти: како је и зашто за време његовог мандата извршена предаја архивске грађе ОЗНЕ и Удбе? Зашто као пријатељ Цркве није ништа учинио да се ти досијеи предају црквеним властима?
Горан Петровић и Зоран Мијатовић, бивши руководиоци СДБ, могли би да проговоре о предаји досијеа Архиву Града Београда: Зашто су досијеи предати Архиву града Београда, а не Архиву Србије? Ко је наредио да се архива преда Архиву града Београда? Колико је кутија архиве предато?
Епископ Жички Хризостом (Столић), председник Великог Црквеног суда, морао би да зна и да казе: да ли је ангажман свештеника и монаха у тајним службама Брозовог и Милошевићевог режима грех? Какве казне прописују канони и црквена правила у тим случајевима? Да ли је СПЦ заинтересована да се отворе архиви Удбе и сазна ко је од свештеника или монаха радио за тајне службе? Да ли је, уколико се докаже да је неко радио за тајне полицијске службе комунистичког режима, пензионисање и уклањање са црквених дужности минимална казна у том случају? Шта уколико се дозна да је будући српски патријарх био сарадник неке од тајних комунистичких служби?
Епископ Зворничко-тузлански Василије (Качавенда) би овој јавности могао да приушти информацију: зашто против свештеника из његове епархије који су радили за УДБУ (и чији су досијеи објављени) није покренуо дисциплинске поступке?
Епископ Бањалучки Јефрем (Милутиновић) вероватно зна: зашто против свештеника из његове епархије који су радили за Удбу и чији су досијеи објављени није покренуо дисциплинске поступке?
Средоје Новић, бивши функционер СДБ-а и министар унутрашњих послова Републике Српске, лако ће препознати и одговорити: да ли су његови потписи на картонима сарадника СДБ-а док је он био функционер, а који су објављени у књизи ''Чувари Југославије'', аутентични? Шта мисли о свештеницима који су радили за СДБ док је он био у тој служби?
Др Вељко Ђурић, историчар, сигурно зна: колико у архиви Савезне комисије за верска питања у Архиву Југославије има компромитујућег материјала о владикама и свештеницима за време комунизма? Шта је режим посебно интересовало у СПЦ? Шта мисли колико је агената било из редова СПЦ?
Др Радмила Радић, историчар из Института за савремену историју, могла би да појасни: колико су поједини епископи и свештеници сарађивали са комунистичким режимом и њиховом тајном полицијом? Шта је режим посебно интересовало у СПЦ? Која су црквена питања била најинтересантнија за режим?
Свештеник Неђо Јањић из Келнам у Немачкој могао би да се сети: зашто је осуђен као свештеник ''због непријатељске пропаганде"? Шта мисли о свештеницима који су сарађивали са Удбом? Да ли они данас треба да сносе одговорност и да се уклоне са активне свештеничке службе?
Протођакон Љубомир Ранковић, уредник ''Гласа Цркве'' Шабачко-ваљевске епархије, треба да казе: колико је у Шабачко-ваљевској епархији било свештеника за које се претпостављало или знало да су агенти тајне комунистичке полиције? Да ли су такви још увек активни свештеници? Колико су ''Глас Цркве'' као претеча антикомунистичке штампе осамдесетих година прошлог века, али и његови уредници, био под присмотром тајне полиције? Да ли су можда знали некога од свештеника који су у то време радили за тајну полицију? Шта мисли о свештеницима који су детаље исповести верника откуцавали у полицију? Да ли је то шпијунирање за тајну полицију грех против Цркве или врлина за државу? Да ли је неопходна лустрација у СПЦ? Шта ако се докаже да је неки епископ био агент тајне полиције? Да ли би, према црквеним правилима, иста духовна казна важила и за епископе и за свештенике?
Антоније Ђурић, књижевник и аутор ''Црвене куге'', тамновао је као младић са великим бројем људи "национално опредељених", па и са свештеницима у казамату у Сремској Митровици одмах након завршетка Другог светског рата. Он сигурно зна да ли је било свештеника који су тајно радили за затворску управу? Како су их гледали остали затвореници? Зашто се о томе још увек ћути?
Коначно, зашто не упитати и римокатолике, рецимо надбискупа београдског Станислава Хочевара: какав је став Римокатоличке цркве о свештеним лицима која су за време комунизма радила за тајну комунистичку полицију? Колико је било таквих бискупа и свештеника?
Врло занимљива тема,па да почнемо:
Озна и Удба су, након успостављања комунистичког режима, загосподариле у свим слојевима друштва, па и у Српској православној цркви и другим традиционалним црквама и верским заједницама. Након убијања скоро 500 свештеника и монаха СПЦ, као и осуђивања неколико стотина свештеника на затворске казне у првим поратним годинама, комунистички режим је кренуо у организовање и мреже својих агената у мантији. У томе су им изузетно помагали идејама, инструкцијама и реализацијом негдашњи свештеници и поратни високи комунистички функционери Влада Зечевић и Милан Смиљанић.
Поп Влада Зечевић је био први поратни министар унутрашњих послова и човек који је потписао Закон о забрани повратка изгнаних Срба и Црногораца на Косово и Метохију.
У време његовог мандата на месту министра србијанске полиције организована је мрежа агената у мантији. Та мрежа је имала двоструки вид организовања - кроз комунистичку тајну полицију и њене структуре, али и кроз Удружење православних свештеника, као креацију тајне полиције. Удружење свештеника је заправо представљало средство притиска на епископат, али и институционални вид заштите свештеника који су пристали на сарадњу.
Други свештеник - Милан Смиљанић је био министар пољопривреде у време када је Српској православној цркви, другим традиционалним црквама и верским заједницама, али и народу, одузета непокретна имовина.
Комунистички режим је, пошто је загосподарио у свим слојевима друштва, кренуо у унутрашње подривање СПЦ. То подривање је вршено на различите начине: уценама и принудом епископа и свештеника; коришћењем моралних слабости појединих епископа, свештеника и црквених службеника за врбовање за рад у својству доушника тајне полиције у Цркви; озвучавањем зграде Патријаршије, одаја српског патријарха и владичанских дворова, олтара значајнијих храмова, службених аутомобила српског патријарха и епископа. Посебно су врбовани свештеници у крајевима који су били антикомунистички настројени. Комунистичка тајна полиција је о сваком свом доушнику, па и о онима из СПЦ, водила њихове доушничке досијее.
И логичко закључивање упућује да је један број владика и свештеника био у агентури Удбе. Јавности је познато да је, рецимо, недавно упокојени румунски патријарх Теоктист био сарадник Секуритатее - злогласне тајне комунистичке полиције Румуније. Патријарх Теоктист се извесно време након свргавања Чаушескуа повукао са патријарашког трона управо из тих разлога. Најсвежији је пример римокатоличког варшавског надбискупа који, и поред папског именовања, није могао да прими ту високу дужност пошто се дознало да је за време комунизма радио за тајну комунистичку полицију.
Поставља се питање: зашто се у СПЦ не показује довољно интересовања да се открије истина о њеном унутрашњем подривању од агената у мантији? Зашто Свети архијерејски Синод, а ни епископи по унутрашњости, до данас нису ништа урадили да се уклоне прислушни уређаји из зграде Патријаршије, владичанских дворова и значајнијих манастира и црквених домова? Ово је јос чудније ако знамо да данас постоје бројне службе, чак и приватне, које поседују детекторе за откривање постављених прислушних уређаја? Зашто Свети архијерејски Синод СПЦ од Телекома није тражио службену информацију о томе када су на телефонске линије Патријаршије постављани прислушни уређаји у тзв. плавим собама које поседује свака телефонска централа? Зашто Свети архијрејски Синод СПЦ никада до сада није затражио да се отворе досијеи епископа и свештеника - тајних агената комунистичког режима? СПЦ, а ни њени водећи теолози се до данас нису изјаснили да ли је обављање шпијунске службе за комунистички режим грех и, ако јесте, какву духовну казну заслужују такви епископи, свештеници и монаси? Зашто, након објављивања имена и доушничких картона епископа и свештеника у Босни и Херцеговини, није покренут поступак за утврђивање истине о њиховој делатности на разбијању СПЦ?
Можда ће баш на примеру свештеника-доушника у Босни и Херцеговини ова питања бити јос логичнија, а одговори јаснији...
Захваљујући рату у Босни и Херцеговини целокупна архива републичке Службе државне безбедности БиХ остала је у Сарајеву. Тако се и догодило да је извесни Иван Бешлић успео да се домогне досијеа оперативних веза и сарадника Службе државне безбедности Републичког секретаријата унутрашњих послова БиХ за период од 1970. до 1990. године.
На преко 50.000 страница материјала садржани су подаци о сарадницима Удбе и њиховом деловању. Међу њима су, по природи ствари, били припадници сва три народа у Босни и Херцеговини: Срби, Хрвати и муслимани. Ти документи су се нашли у четворотомној књизи под насловом ''Чувари Југославије - сурадници УДБЕ у Босни и Херцеговини'' чији је приређивач уједно и издавач.
Упркос разним покушајима оспоравања, објективност Бешлићевих књига огледа се у много чему. Пре свега, без икаквих коментара је објавио факсимиле пронађених доушничких досијеа. Доушничке досијее је објавио без обзира на то ком народу су они припадали. Тако су у овим књигама најбројнији доушници били Хрвати. Стали су у два тома, док су доушници Срби и Бошњаци стали у по један том. И сам Бешлић је Хрват, сто није овде од значаја, али може бити оног часа кад неко крене да га оспорава.
Бешлић је дошао и до класификације сарадника Удбе. Интересантан је спектар занимања сарадника. Ту су занатлије, радници, техничари, студенти, асистенти, професори средњих школа, педагози, затворски чувари, суседи затвора, комшије, референти, радници на привременом раду у иностранству, професори универзитета, пензионери, радници, војници, ученици средњих школа, али и епископи, свештеници, монаси, па и једна монахиња СПЦ... Удбаје, наравно, исту ''кадровску структуру доушника'' имала и у хрватском и муслиманском народу у Босни и Херцеговини.
Удба или СДБ БиХ су у периоду од 1970. до 1990. године имале 334 сарадника који су по националности били Срби. Од 334 Србина - доушника Удбе у БиХ, њих 43 или 15 одсто од укупног броја доушника су били епископи, свештеници, монаси, ученици богословије и студенти Богословског факултета СПЦ.
Они су, као и доушници из осталих народа, били распоређени кроз девет оперативних центара СДБ у Босни, и то у Бањалуци, Бихаћу, Добоју, Горажду, Ливну, Мостару, Сарајеву, Тузли и Зеници.
Удба је за своје сараднике-доушнике врбовала и припаднике секти. Тако су се, на пример, међу доушницима нашли и један припадник секте јогиста - Ранко Јанковић из Бањалуке и један припадник секте Јеховиних сведока - Лука Николић, под шпијунским именом Роки.
Данашњи Епископ зворничко-тузлански Василије (Качавенда) је, према подацима из његовог доушничког картона, још 1960. године заврбован за Удбу под шпијунским псеудонимом ''Павле''. Заврбован је на основу ''компромитујућег материјала'', а оцењен је као поуздан сарадник. Удба га је усмерила ''на проблем православног клера''.
Занимљиво је да су оперативни радници тајне комунистичке полиције који су били задужени за свештенике били Срби, а њихове старешине углавном муслимани и Хрвати. То је и разумљиво пошто су као сународници лакше могли да остваре контакте и добију жељене информације.
Већина од набројаних свештеника и данас је у активној служби у СПЦ на дужности парохијских свештеника, намесника и старешина цркава. Многи од њих су одликовани највишим црквеним одликовањем - правом ношења напрсног крста. Неминовно се поставља питање због чега црквене власти нису ништа предузеле да се свештеници који су шпијунирали своје колеге, вернике, па чак и детаље исповести преносили у полицију, удаље из активне свештеничке службе.
С друге стране, отвара се и питање одговорности Епископа зворничко-тузланског Василија (Качавенде) и његовог моралног права да свештенике - агенте позива на одговорност, ако је и он био у истој служби и то много дуже од њих.
Чудно или не, али правило је да су најбогатији свештеници у Босни и Херцеговини управо они који су за време комунизма шпијунирали своје колеге и вернике.
Питања која чекају на одговоре
Др Бранка Прпа, директор Архива Града Београда у коме је депонована документација Озне и УДБ-е, требало би да одговори овдашњој јавности: да ли се у примљеној архиви налазе и досијеи епископа, свештеника и монаха - агената тајне комунистичке полиције? Да ли је материјал архивски сређен? Колико су кутија примили? Када ће и на који начин бити доступан истраживачима?
Раде Булатовић, директор БИА, или особа из БИА задужена за контакт са медијима би могла да одговори: где се налазе досијеи свештеника-агената Службе? Ако су предати Архиву града Београда - зашто тамо, а не у Архив Србије пошто је служба републичког, а не градског значаја и надлежности? Који министар, или који руководилац службе је тако одлучио, и ко је спровео ту одлуку? Колико је кутија материјала и досијеа агената и праћених особа предато Архиву и за који период? Да ли и данас БИА међу својим сарадницима има и свештенике? Зашто, у циљу изграђивања бољих односа између СПЦ и државе, БИА није ништа предузела да се уклоне прислушни уређаји из Патријаршије и одаја српског патријарха који су постављени још у комунистичком режиму и који су коришћени за време режима Слободана Милошевића? Да ли се ти уређаји користе и данас?
Светко Ковач, начелник Војне безбедносне агенције би требало да каже где се налазе досијеи свештеника - агената војне службе безбедности? Када ће ти досијеи бити доступни јавности и истраживачима?
Душан Михајловић, бивши министар полиције, уколико некад изађе из својих "повленских магли", требало би јавности да саопшти: како је и зашто за време његовог мандата извршена предаја архивске грађе ОЗНЕ и Удбе? Зашто као пријатељ Цркве није ништа учинио да се ти досијеи предају црквеним властима?
Горан Петровић и Зоран Мијатовић, бивши руководиоци СДБ, могли би да проговоре о предаји досијеа Архиву Града Београда: Зашто су досијеи предати Архиву града Београда, а не Архиву Србије? Ко је наредио да се архива преда Архиву града Београда? Колико је кутија архиве предато?
Епископ Жички Хризостом (Столић), председник Великог Црквеног суда, морао би да зна и да казе: да ли је ангажман свештеника и монаха у тајним службама Брозовог и Милошевићевог режима грех? Какве казне прописују канони и црквена правила у тим случајевима? Да ли је СПЦ заинтересована да се отворе архиви Удбе и сазна ко је од свештеника или монаха радио за тајне службе? Да ли је, уколико се докаже да је неко радио за тајне полицијске службе комунистичког режима, пензионисање и уклањање са црквених дужности минимална казна у том случају? Шта уколико се дозна да је будући српски патријарх био сарадник неке од тајних комунистичких служби?
Епископ Зворничко-тузлански Василије (Качавенда) би овој јавности могао да приушти информацију: зашто против свештеника из његове епархије који су радили за УДБУ (и чији су досијеи објављени) није покренуо дисциплинске поступке?
Епископ Бањалучки Јефрем (Милутиновић) вероватно зна: зашто против свештеника из његове епархије који су радили за Удбу и чији су досијеи објављени није покренуо дисциплинске поступке?
Средоје Новић, бивши функционер СДБ-а и министар унутрашњих послова Републике Српске, лако ће препознати и одговорити: да ли су његови потписи на картонима сарадника СДБ-а док је он био функционер, а који су објављени у књизи ''Чувари Југославије'', аутентични? Шта мисли о свештеницима који су радили за СДБ док је он био у тој служби?
Др Вељко Ђурић, историчар, сигурно зна: колико у архиви Савезне комисије за верска питања у Архиву Југославије има компромитујућег материјала о владикама и свештеницима за време комунизма? Шта је режим посебно интересовало у СПЦ? Шта мисли колико је агената било из редова СПЦ?
Др Радмила Радић, историчар из Института за савремену историју, могла би да појасни: колико су поједини епископи и свештеници сарађивали са комунистичким режимом и њиховом тајном полицијом? Шта је режим посебно интересовало у СПЦ? Која су црквена питања била најинтересантнија за режим?
Свештеник Неђо Јањић из Келнам у Немачкој могао би да се сети: зашто је осуђен као свештеник ''због непријатељске пропаганде"? Шта мисли о свештеницима који су сарађивали са Удбом? Да ли они данас треба да сносе одговорност и да се уклоне са активне свештеничке службе?
Протођакон Љубомир Ранковић, уредник ''Гласа Цркве'' Шабачко-ваљевске епархије, треба да казе: колико је у Шабачко-ваљевској епархији било свештеника за које се претпостављало или знало да су агенти тајне комунистичке полиције? Да ли су такви још увек активни свештеници? Колико су ''Глас Цркве'' као претеча антикомунистичке штампе осамдесетих година прошлог века, али и његови уредници, био под присмотром тајне полиције? Да ли су можда знали некога од свештеника који су у то време радили за тајну полицију? Шта мисли о свештеницима који су детаље исповести верника откуцавали у полицију? Да ли је то шпијунирање за тајну полицију грех против Цркве или врлина за државу? Да ли је неопходна лустрација у СПЦ? Шта ако се докаже да је неки епископ био агент тајне полиције? Да ли би, према црквеним правилима, иста духовна казна важила и за епископе и за свештенике?
Антоније Ђурић, књижевник и аутор ''Црвене куге'', тамновао је као младић са великим бројем људи "национално опредељених", па и са свештеницима у казамату у Сремској Митровици одмах након завршетка Другог светског рата. Он сигурно зна да ли је било свештеника који су тајно радили за затворску управу? Како су их гледали остали затвореници? Зашто се о томе још увек ћути?
Коначно, зашто не упитати и римокатолике, рецимо надбискупа београдског Станислава Хочевара: какав је став Римокатоличке цркве о свештеним лицима која су за време комунизма радила за тајну комунистичку полицију? Колико је било таквих бискупа и свештеника?
Нека нам школа буде са вером, политика са поштењем, војска са родољубљем, држава са Божјим благословом. Нека се сваки врати Богу и себи; нека нико не буде ван Бога и ван себе, да га не би поклопила језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом.
![[Слика: 6LzSCUJ.gif]](http://i.imgur.com/6LzSCUJ.gif)
