02-04-2015, 12:57 AM
Замолио ме Аца Недић, праунук Милана Недића, да пренесем овај текст:
Поводом годишњице "Пуча 27 марта и све учесталијим нападима на личност и дело генерала Милана Недића осећо сам потребу да напишем неколико аутентичних редака о упозоравању и самом деловању генерала недића пред сам рат и за време рата које су се односиле на заштиту Српскога народа.
Милан Недић, у времену од 1. септембра 1941. године па до 1. октобра 1944. године у више махова обраћао се српском народу преко београдске радио станице и говорио на народним скуповима. Садржина тих Недићевих говора чине сјајан прилог за историју и расветљавају многе догадјаје. Од тих говора ја овде у целости преносим његов говор од 27. марта 1944. године:
ПОВОДОМ ГОДИШЊИЦЕ ФАТАЛНОГ СИМОВИЋЕВОГ ПУЧА ПРЕТСЕДНИК ВЛАДЕ МИЛАН НЕДИЋ СРПСКОМ НАРОДУ
“Браћо Срби и сестре Српкиње!
На предвечерју смо 27. марта, тужне трогодишњице нашег пропадања и сталног изумирања. 27. марта пре три године, појавио се највећи демон српског народа, његов гробар и његов најљући непријатељ – Душан Симовић. Он је једним безумним актом самовољно, збацио закониту власт са једном групом политичких малоумника официра и у року од десет дана упропастиоо једну велику државу, Југославију, од 275.500 км. Са 16,5 милиона становника.
Прогласио се претседником владе; преторијански, јаничарски, самозвано почео да кроји капу држави, коју су милиони њених градјана својим великим жртвама и крвљу створили.
Ко га на ово овласти? Краљ – не! Народ још мање. Шта је хтео овим чином? Да послужи своме народу – Боже сачувај! Него туђину: Енглезима, Американцима, Совјетима, сваком ђаволу само не Србији и Српству.
Цео је његов рад основан на лажи и превари: и пуч, и прокламовање пунолетства Краљевог, брига за монархију и Краља, за демократију и удружену опозицију. Све, све сама обмана. Он је не мислећи на последице увалио Југославију у рат, па побегао. Он генералисимус наше војске бегунац са бојног поља, оставио је војску и народ самом себи да сносе последице једног безумног подухвата, авантуристичког и неурачунљивог. Довео је земљу у рат, па побегао и он и влада. Њему је била преча жена, ташта, свастика, кћи и зет но судбина народа и државе. Пометао их је у државне авионе и одневши и народно злато, побегао право на меке душеке удобних лондонских хотела.
Тај гробар српског народа и Југославије после трогодишњег ћутања – повампирио се. Тога суманутог човека поново су извукли Енглези на трагичну позорницу судбине српског народа. Треба српски народ да да још милиона жртава. Што да се пролива фина енглеска крв, кад може српска сељачка. И зато су позвали старог плаћеника Душана Симовића, да им буде на помоћи.
СИМОВИЋ ЈЕ СВЕ ПРОКОЦКАО
Симовић се није питао ни 1941: шта ће бити од српског народа? Још ће мање данас када му је понестало благо. Његова луда политика прокоцкала је све: народ, државу, небројене жртве, велике материјалне и културне вредности. Он се не запита: Шта ћемо добити у накнаду за то?
Каква је то политика која од готовог прави вересију? Каква је политика која жртвује све, која баца у смрт милионе својих најбољих синова, да би повратила оно што смо већ имали и што нико није угрожавао?
Последица ове безумне политике данас сносимо сви ми, који смо остали на дому и она наша несрећна деца у заробљеништву.
Зашто? За кога толика крв? За чији рачун толике патње? За кога толике сузе мајки, удовица и сирочади? За кога толики гробови опојени и неопојени? ЗАР ЗА ЕНГЛЕЗЕ? ЗАР ЗА АМЕРИКАНЦЕ? ЗАР ЗА БЕЛОСВЕТСКЕ ЈЕВРЕЈЕ СТАЉИНОВЕ?!!!
Ето, браћо и сестре, те и такве благодети донео нам је Душан Симовић 27. марта 1941. године, он и његови пучисти.
Ми смо ту несрећу могли пребродити без жртава, или ако не сасвим без жртава, а оно са минималним.
Ми смо могли остати неутрални до данашњег дана, па да нас глава не заболи. Ја сам ово казао усмено и писмено меродавнима још 1940. године као министар војни у влади Цветковићевој. Улазак у рат сматрао сам као најгоре, најкобније решење: прорекао сам расуло Југославије и њену пропаст, а српски народ да ће платити цео цех ове ратне пустоловине.
Немачка је имала особитог интереса да Југославија буде и остане неутрална, јер је својом неутралношћу спречавала Англосаксонце да Балкан постане поприште рата.
Српски народ и Југославија ступањем у рат ризиковали су све да изгубе, а ништа да не добију. Ето, ту просту и јасну истину нису видели ни Душан Симовић ни наши политичари, који су само желели да се дочепају власти, па коштало шта коштало народ и државу.
НЕМАЧКА ЈЕ ТРАЖИЛА ОД НАС НЕУТРАЛНОСТ
Наш народ сам је прозрео сву ову перфидну енглеску политику, која га је увлачила у рат не за његове интересе, но за енглеске. Зато рат 1941. није ни личио на раније ратове. Зато ни српско оружје није дошло до изражаја и српски народ преварен и издан од својих водја, који га кукавички напустише, положио је оружје. ОН НИЈЕ ИМАО РАЗЛОГА ДА СЕ БОРИ СА НЕМАЧКОМ, КОЈА МУ ЈЕ БЕЧКИМ ПАКТОМ 25. МАРТА ТЕ ГОДИНЕ ДАЛА СВЕ ГАРАНЦИЈЕ ЗА ЊЕГОВ ОПСТАНАК, ЗА ЊЕГОВУ ТЕРИТОРИЈАЛНУ ЦЕЛОКУПНОСТ, ЗА ЊЕГОВУ СИГУРНУ БУДУЋНОСТ! Шта је Немачка тражила од Срба? Само да буду мирни, да гледају своја посла, да се не мешају у обрачуне великих сила, да буду неутрални. За такво наше држање нама је у овом страшном рату био обезбеђен миран живот, осигурана слобода, па чак нам је обећан и излаз на Бело море преко Солуна. Ово нам Енглези као Словенима никада не би дали, нити ће нам дати икад. Уз то била нам је пружена могућност да извозећи вишкове својих призвода и сировина, упознамо благостање какво српски народ никада раније није имао. Да смо сачували државу, да смо остали изван рата, данас би по своме политичком значају и економској снази другу песму певали.
Што се не угледасмо на Турску. Како је она и колико мудро поступила и свој народ спасла од ужаса рата за ове три године.
Зар смо ми морали први да улетимо у рат и без икаквих уговорених обавеза са ма ким, и то сами самцати, голи као прст, кад је стајало Немачкој на расположење незапослених 200 прворазредних победоносних дивизија, које су нас смлатиле за десет дана.
Ето то је висока политика великог мужа Душана Симовића и његове удружене опозиције. Али српски народ платио је и плаћа ову несрећну политику својих великих мужева својом кожом. Стотине хиљада Срба нема на овом белом свету, а пали су ради једног партиског погрешног рачуна, вођени једним демоном српског народа.
ПЕРФИДНОСТ ЕНГЛЕСКЕ ПОЛИТИКЕ
Енглеска политика и даље је остала перфидна према српском народу. Њој је српски народ служио за поткусуривање; кад није имала кога при руци да нахрани своје крвожедне савезнике бољшевике, она је најрадије давала српске главе у замену за енглеске и пила српску крв, место енглеске. Њој се дала прилика 22. јуна 1941. године да нас искористи. Њена политика, њена пропаганда, њени агенти ЈЕВРЕЈИ и наши одроди, англофили, гурнули су српски народ у буну противу Немаца, који су победоносно напуштали Србију ради борбе са Совјетима.
Енглези су измислили Народно партизански ослободилачки рат, преваривши националце да са комунистима нападну окупатора. Резултат је био поразан. Та англобољшевичка спрега коштала је Србију прескупо.
Побуна је била угушена, Србија разорена, многа огњишта угашена. Симовић и компанија не запиташе се: Како је народу? За чији рачун ми ово радимо? Не, они напротив и преко радиа и преко летака и преко својих гласоноша викали су и уз гусле певали, уваљујући све више наш народ у несрећу.
Енглеска политика нам је нанела велику несрећу и тиме што је обмањујући наш народ разбијала наше националне редове, рушила нашу народну слогу. Она је хтела да нас још једном употреби као слепо оружје своје политике. Зато је Енглеска раније толико хвалила Дражу Михаиловића, гледајући да га искористи за своје себичне рачуне. Зато су од стране Енглеза најбољи српски родољуби стављени под слово “З”, мучки убијани и тиме стварани предуслови грађанског рата, као да се мало несрећа сручило на српски народ, па је требало још да доживи и страхоте грађанског рата. Напади на српске оружане одреде, који служе само Србији и Српству, такође су дело те подмукле пропаганде.
У СЛОЗИ ЈЕ СПАС
Али, они који су се заносили или се још увек заносе енглеским пријатељством виде сада и наличје тог њиховог англофилства. Ваљда је и њима сада јасно да је њихова безумна акција била од суве штете по српски народ. Сада би требали да и они увиде да у вери у властиту снагу и народној слози лежи наш спас.
Кад Дража није хтео да даје Енглезима онако и онолико колико су они желели, просто су га одбацили као исцеђен лимун. У енглеској рачуници појавио се нови фактор несрбин Јосип Броз звани “Тито”. Њему су се Енглези више зарадовали но Дражи, (кога су послали у архиву), бацили у старо гвожђе.
Ударили су у бубњеве и таламбасе и затрубили на све стране производећи га, као некад Дражу, и за генерала и за маршала, дајући му и злато, оружје и муницију, правећи му чапраз-диване, шаљући му делегацију генерала па чак и лордовских синова на поклоњење.
Зашто све ово, кад је Тито бољшевик и непријатељ енглеског капиталистичког поретка? Он треба моментално да спасава ситуацију, да не лете енглеске главе на европским бојиштима. Боље је југословенске, односно српске. И Тито је данас једини миљеник Енглеске.
Енглези веле, њему ћемо дати све, јер се он бори противу Немаца место нас. Нека гину други што да се пролива аристократска плава енглеска крв. Енглези ће И даље ратовати памећу, а други крвљу и мртвим главама.
Код Енглеза је све на продају и образ и част и поштена реч и гаранција – СВЕ. Јуче су уздизали Дражу, данас му вичу доле. Пре су Краља Петра и његову југословенску владу ковали у звезде, злоупотребљавајући лондонски радио позивајући Србе да устану на оружје. Сад им не треба ни Краљ ни југословенска влада. Зато је она сад “велико зло”, банда авантуриста и гомила реакционера. Сад су све и сва Тито и његов комитет. Пре су обећали Краљу Петру Југославију и престо. Сад му веле: после рата народ ће се изјаснити хоће ли монархију и Краља. А то гласање треба да припреме Јосип Броз и његове крволочне банде, којима треба да приђе српски народ.
Југословенску владу јуре по разним континентима земаљске кугле. Сад дају југословенско злато банди Титовој, а терају из државе оне који су по њиховом диктату приредили 27. март 1941. године пуч и упропастили народ и државу. Ето то је енглеска перфидна политика, то је енглеска захвалност, то је енглеска правда и поштење. Та Енглеска каже да се бори за сутрашњи бољи свет, за правду, и човечанство.
Због те и такве Енглеске српски народ страда, проређује се, гине, стално је у животној опасности, стално лебди између живота и смрти.
Ето таква је енглеска политика са својим трабантима код нас упропастила Југославију и српски народ.
СРПСКИ НАРОД ЛЕБДИ ИЗМЕЂУ ЖИВОТА И СМРТИ
Ја вам ову жалосну повест нисам испричао да вас уплашим, али сам казао отворено и истинито: Српски народ лебди између живота и смрти. Само још један погрешан корак, па нас може ђаво однети. Стога је дванаести час да се манемо свога личнога, да не мислимо на наше личне интересе, личне амбиције, партиске лудорије. Па шта ће бити у будућности не водећи рачуна о садашњости, него да мислимо шта нам ваља радити да останемо живи. НАЈВАЖНИЈЕ ЈЕ МИСЛИТИ САМО НА СРПСКИ НАРОД, НА ЊЕГОВО СПАСЕЊЕ И ОПСТАНАК. Мислити својим мозгом и ићи за својим народним интересима. Не слушати са стране никога, не поводити се ни за ким.
Од Енглеза и осталих немамо шта очекивати до несреће и преваре. Морамо се поуздати само у се. Морамо бити начисто с тим да је Краљ енглески заробљеник и да мора говорити и радити како му Енглези нареде. Та његова наређења, савети и поруке изнуђени су силом, па за нас не важе. Народ мора сам себе спасавати и бирати пут којим ће ићи.
Ми Срби сви смо за Краља и монархију, па нам не треба у том погледу поруке ни лекције.
Нећемо служити никакву нову владу пучистичку Симовићеву, ни ортачку Симовић-Титову. Симовић је демон српског народа и његов гробар, а несрбин Броз звани Тито, највећи крвник откако српски народ постоји. А пошто наши непријатељи виде да српски народ неће са Титом у “ослободилачку партизанску Титову војску” то измишљају нову фирму ради требљења српског народа делећи га на монархисте и републиканце, али ће и ту коначно насести. Ми вичемо у сав глас: Ми Срби, ми смо монархисти.
И ове ће године трајати рат, а ко зна да ли ће се завршити и идуће. Зато сви Срби ма где били морају се држати ових начела:
1. Сачувати што више српских глава; не лити српску драгоцену крв узалуд;
2. Свом Српству матица је Мајка Србија;
3. НАЈВЕЋИ НЕПРИЈАТЕЉ СРПСТВА ЈЕ КОМУНИЗАМ - Њега треба требити из српске народне њиве, без милости до краја.
4. Највећи је душманин српског народа онај који дели Србе на ма какве фракције, партије или фронтове. Сви Срби морају бити у једној јединственој фаланзи, окупљени у СВЕСРПСКОЈ ЛЕГИЈИ. Сви Срби сложно, братски на окуп, да се спасавамо сами.
5. За све Србе насушна је потреба да свуда чувају ред, мир и рад. Сваки дан проведен у миру ојачава СРПСТВО и чува га за будућност.
6. Остати миран до краја рата. Уједињен српски народ не може ништа изненадити ни у грађански рат увући. Ово је најбитније.
7. Свуда организовати српске оружане јединице противу комуниста уз помоћ немачку и са њима лојално сарађивати свуда. Веру српску православну и прадедовску чувати и штитити као највећу српску драгоценост.
Ја сам сигуран, драга браћо и сестре, да ћете ме разумети. Трогодишње искуство нас је много чему научило. Уверен сам да више нико неће српски народ ни залудети ни преварити. Имајте на уму, сада долази највећа борба и највеће искушење; енглеска победа у Европи била би у ствари бољшевичка победа. Бољшевизам куца на врата европска. ЕВРОПУ БРАНИ НЕМАЧКА! Капитулација Бадољеве Италије показала је каквим страшним борбеним снагама располаже Немачка. Многи ће се тешко преварити ако хоће неко решење јер би то решење имало да проспе море енглеске и американске крви, а то неће ни Енглези ни Американци. Јер ко би држао колоније? Ко би владао половином света? Ко збирао богатства земаљске кугле? Отуда су они готови да испуне све захтеве Стаљинове само да и даље тече крв туђих војника и народа а не њихова. Посао је посао – веле они.
ДРАГА БРАЋО И СЕСТРЕ
Из овога историског места, из белога града Београда, бастиона унесрећеног Српства, на домаку плаве Авале, тог вековног споменика српског јунаштва и мучеништва, у име нашег опстанка поручујем вам:
Господ Бог хоће да ми сами будемо ковачи своје судбине. Дошао је тренутак да се оствари и духовно и материјално јединство српског народа. Оно мора да буде српско вјерују свију нас, да једнако мислимо и радимо и не доживимо више 27. март 1941. године.
Један је непријатељ пред нама: ЕНГЛЕСКО-ЦРВЕНА АЖДАЈА – ТИТО и сви они који се иза њега крију и Србе требе. Заборавимо све заблуде и лутања. Удримо сложно против њих сви Срби ма где били и српским се крстом крстили. Нема двојбе, бирајмо: Спас или пропаст. Ако продужимо овако разједињени и разривени, сигурно ћемо пропасти; ако се сложимо, спасћемо се, јер су Бог и правда са нама.
ПОМОЗ БОЖЕ ДА СЕ СРБИ СЛОЖЕ!
ЖИВЕО СРПСКИ НАРОД!”- завршио је Ђенерал Милан Недић свој говор.
ОБРАЋАЊЕ ЂЕНЕРАЛА МИЛАНА НЕДИЋА СРПСКОМ НАРОДУ
ПОВОДОМ ТЕРОРИСТИЧКОГ БОМБАРДОВАЊА БЕОГРАДА
24. априла 1944. године
„Ето нам њиховог Ускрса, у црно завијеног Београда..."
Дижем глас против ових просвећених Вандала што су за овај злочин изабрали највећи хришћански празник у години.
Београде, наш бели граде, теби говорим и тебе питам: што си тако жалостан? У црном руху си, у плачу, у тешким сузама!
Зар сада када се пролеће буди, кад се животу радује мало и велико, небо и земља?
Знам, шта ти је Београде, мученички граде, тугујеш и нећеш се скоро зарадовати и забелети. О Ускрсу, највећем хришћанском празнику дошли су ти у походе просвећени Вандали, веле твоји савезници и пријатељи из Енглеске и Америке, дођоше на крилатим чудовиштима, ваздушним тврђавама, да те виде: да ли ти је тешко трогодишње ропство, које робујеш њих ради по њиховом наговору и савету. Дођоше да ти честитају светле празнике Христовог васкрсења јер су и они хришћани и бацише на твој бели град ускршња јаја, бомбе од 1.000 и 2.000 килограма, да те поздраве и осоколе, јадни мој бели граде.
И шта ово би?
Место радости и „верност за верност", приредише ти ову црну поворку, црне сватове, све мртвац до мртваца у дугам редовима, на стотине. Ко су ти мртви што у овој тужној поворци лагано путују на вечни починак? Твоја деца. Шта они коме нажао учинише? Никоме ништа. Сви су се они радовали васкрсу Христовом и у његовом васкрсу гледали свој.
Зар баш на Ускрс, кад је Христос опростио роду људскомраспеће своје на крсту? Зар Енглези и Американци, наши савезници, у које си ти Београде имао веру, њима се клео, у својој безазлености плео за њих џемпере и чарапе, рукавице и шалове? Зар они немају милости данас да ти опросте и да те поштеде, да бар на Ускрс злехуди залогај на миру поједеш, јадни мој бели граде! Ко су ови, што их данас пратимо вечној кући? Чујте страшну историју: деца и мајке из општинских породилишта у Крунској улици које је било понос Београда, деца из дечјих обданишта из Звечанске улице; чујте даље: мирно београдско становништво са Бајлонове пијаце, Александрове улице, Каленића гувна и толико друго. Ви ме гледате раширених зеница, јер знате да ту нема ни војничких објеката ни немачких станова, а камо ли шта друго. Они, просвећени Вандали, нису ни гађали војничке објекте, они су, јадна браћо моја, гађали вас, мирну и недужну децу, жене, старце, ваше мирне домове без одбране! Питате зашто? Да вам утерају памет у главу. Да вам кажу да не верујете никоме. Да у будуће гледате само своја посла, а не да се мешате у велику светску политику. Да гледате своје интересе и не тражите пријатеље тамо где их не можете наћи. И Енглези и Американци су вам очито казали, тукући вас страховитом казном најтежих бомби 16. априла 1944. год., да сте на погрешном путу. Све што сте желели, о чему сте сањали и говорили: да дођу наши Енглези, догодило се. Ето дошли су вам и донели су вам крваве дарове, вама и целом српском народу. Пре неки дан напујдали су Тита да улети у Србију, и два округа, ужички и краљевачки, опљачка до голе душе, пороби и побије. Ви сте и после тога товорили: неће нас Енглези. Пет пута англосаксонци бомбардују Ниш. Три пута Никшић, а ти бели мој граде, у јадној лудој самообмани велиш: неће нас Енглези. Верујеш ли и данас да тебе неће? Наши савезници ти шаљу Црнце и Кинезе као пилоте да ти покажу да је данас век трговине, да нема милосрђа, нема опроштаја. Ти, Београде, ипак верујеш да то није истина, да ти то подмеће пропаганда. Ево, сад видиш жртве твоје лакомислености, жртве твоје заблуде, твога наопако схваћеног патриотизма. Свима више верујеш, верујеш којекаквим белосветским изелицама, а себи, својима и свом рођеном не верујеш. Колико је твојих синова, пуних ината и пркоса, претило рођеној браћи својој: „кад дођу наши". За све су ти и такви имали више симпатија него за свој народ, за своју децу. Та њихова лажна уста кога нису окаљала и оговарала. Таквим београђанима нису добра ни она јуначка деца наша, онп соколови хероји, што својим млађаним животима бране и Србију и Београд и падају за отаџбину по Голији, Јавору, Чемерну, губећи животе у љутим окршајима са бандитским хордама Титовским, плаћеницима Енглеским. Обиђоше ли ови ту децу на бојишту или у болници? Донесоше ли им понуде?
Запиташе ли: децо наша, боли ли вас ране, што их задобисте нас ради?
Њихове очи блуде у бесконачну даљину и траже прекоморске пријатеље, а ниподаштавају браћу своју. Ево дошли су нам пријатељи.
ЕТО НАМ ЊИХОВОГ УСКРШЊЕГ ДАРА. У ЦРНО ЗАВИЈЕНОГ БЕОГРАДА.
Мој бели граде, отрезни се!
Гледај своју тешку и претешку несрећу!
Помози себи, па ће ти и Бог помоћи.
Остави се ината и севапа.
Пригрли своје, оно ти је најбоље, најрођеније, јер је твоје.
Не тражи по свету пријатеља, јер га нема, не тражи брата другде већ брата по српском млеку.
Воли српски народ и за њега се жртвуј, не за Енглезе, Американце, Совјете.
Ни у тикви суда, ни у странцу друга и брата.
Гледајте ове невине жртве што стиснутих зуба леже пред вама.
Они су неми протест противу свих наших грехова, заблуда и ината.
Хајте, брат уз брата, сестра уз сестру, сви у једно коло.
Чујте и запамтите: ове Ускршње жртве биће освећене. Јер за то вапије Божја правда. Освета ће бити страшна казна Бога живога за недела људска, за ове невине жртве!
Ја протестујем у име Српске Владе, пред Богом, српским народом, и целом светском јавношћу: што су Енглези и Американци, „наши савезници", због којих смо изгубили слободу и државу и већ поднели тешке жртве у крви, бомбардовали Београд, и толико још нових жртава му причинили, онај Београд који је страховито страдао због њих 6. априла 1941. године.
Дижем глас против свих просвећених Вандала што су за овај злочин изабрали највећи хришћански празник у години.
Клањам се пред свима невиним жртвама и зовем све београђане да се врате самима себи, мајци Србији и Српству, на њих само да мисле јер као што видите у свету, браћо, нема љубави.
Слава жртвама енглеско-америчког терора, мученицима нашег мученичког Београда!
Живео српски народ!
Живела мајка Србија!
Ово су само неки од цитата које је генерал Милан Недић као апел упутио народу Српском за време голготе која је задесила наш народ и саму Србију, па самим стим апелујемо на надлежне органе Србије да се расправа око регабилитације генерала убрза а и да се пожитивно реши.
У Бгд.1.4. 2015.год. А. Недић праунук генерала Милана Недића
Поводом годишњице "Пуча 27 марта и све учесталијим нападима на личност и дело генерала Милана Недића осећо сам потребу да напишем неколико аутентичних редака о упозоравању и самом деловању генерала недића пред сам рат и за време рата које су се односиле на заштиту Српскога народа.
Милан Недић, у времену од 1. септембра 1941. године па до 1. октобра 1944. године у више махова обраћао се српском народу преко београдске радио станице и говорио на народним скуповима. Садржина тих Недићевих говора чине сјајан прилог за историју и расветљавају многе догадјаје. Од тих говора ја овде у целости преносим његов говор од 27. марта 1944. године:
ПОВОДОМ ГОДИШЊИЦЕ ФАТАЛНОГ СИМОВИЋЕВОГ ПУЧА ПРЕТСЕДНИК ВЛАДЕ МИЛАН НЕДИЋ СРПСКОМ НАРОДУ
“Браћо Срби и сестре Српкиње!
На предвечерју смо 27. марта, тужне трогодишњице нашег пропадања и сталног изумирања. 27. марта пре три године, појавио се највећи демон српског народа, његов гробар и његов најљући непријатељ – Душан Симовић. Он је једним безумним актом самовољно, збацио закониту власт са једном групом политичких малоумника официра и у року од десет дана упропастиоо једну велику државу, Југославију, од 275.500 км. Са 16,5 милиона становника.
Прогласио се претседником владе; преторијански, јаничарски, самозвано почео да кроји капу држави, коју су милиони њених градјана својим великим жртвама и крвљу створили.
Ко га на ово овласти? Краљ – не! Народ још мање. Шта је хтео овим чином? Да послужи своме народу – Боже сачувај! Него туђину: Енглезима, Американцима, Совјетима, сваком ђаволу само не Србији и Српству.
Цео је његов рад основан на лажи и превари: и пуч, и прокламовање пунолетства Краљевог, брига за монархију и Краља, за демократију и удружену опозицију. Све, све сама обмана. Он је не мислећи на последице увалио Југославију у рат, па побегао. Он генералисимус наше војске бегунац са бојног поља, оставио је војску и народ самом себи да сносе последице једног безумног подухвата, авантуристичког и неурачунљивог. Довео је земљу у рат, па побегао и он и влада. Њему је била преча жена, ташта, свастика, кћи и зет но судбина народа и државе. Пометао их је у државне авионе и одневши и народно злато, побегао право на меке душеке удобних лондонских хотела.
Тај гробар српског народа и Југославије после трогодишњег ћутања – повампирио се. Тога суманутог човека поново су извукли Енглези на трагичну позорницу судбине српског народа. Треба српски народ да да још милиона жртава. Што да се пролива фина енглеска крв, кад може српска сељачка. И зато су позвали старог плаћеника Душана Симовића, да им буде на помоћи.
СИМОВИЋ ЈЕ СВЕ ПРОКОЦКАО
Симовић се није питао ни 1941: шта ће бити од српског народа? Још ће мање данас када му је понестало благо. Његова луда политика прокоцкала је све: народ, државу, небројене жртве, велике материјалне и културне вредности. Он се не запита: Шта ћемо добити у накнаду за то?
Каква је то политика која од готовог прави вересију? Каква је политика која жртвује све, која баца у смрт милионе својих најбољих синова, да би повратила оно што смо већ имали и што нико није угрожавао?
Последица ове безумне политике данас сносимо сви ми, који смо остали на дому и она наша несрећна деца у заробљеништву.
Зашто? За кога толика крв? За чији рачун толике патње? За кога толике сузе мајки, удовица и сирочади? За кога толики гробови опојени и неопојени? ЗАР ЗА ЕНГЛЕЗЕ? ЗАР ЗА АМЕРИКАНЦЕ? ЗАР ЗА БЕЛОСВЕТСКЕ ЈЕВРЕЈЕ СТАЉИНОВЕ?!!!
Ето, браћо и сестре, те и такве благодети донео нам је Душан Симовић 27. марта 1941. године, он и његови пучисти.
Ми смо ту несрећу могли пребродити без жртава, или ако не сасвим без жртава, а оно са минималним.
Ми смо могли остати неутрални до данашњег дана, па да нас глава не заболи. Ја сам ово казао усмено и писмено меродавнима још 1940. године као министар војни у влади Цветковићевој. Улазак у рат сматрао сам као најгоре, најкобније решење: прорекао сам расуло Југославије и њену пропаст, а српски народ да ће платити цео цех ове ратне пустоловине.
Немачка је имала особитог интереса да Југославија буде и остане неутрална, јер је својом неутралношћу спречавала Англосаксонце да Балкан постане поприште рата.
Српски народ и Југославија ступањем у рат ризиковали су све да изгубе, а ништа да не добију. Ето, ту просту и јасну истину нису видели ни Душан Симовић ни наши политичари, који су само желели да се дочепају власти, па коштало шта коштало народ и државу.
НЕМАЧКА ЈЕ ТРАЖИЛА ОД НАС НЕУТРАЛНОСТ
Наш народ сам је прозрео сву ову перфидну енглеску политику, која га је увлачила у рат не за његове интересе, но за енглеске. Зато рат 1941. није ни личио на раније ратове. Зато ни српско оружје није дошло до изражаја и српски народ преварен и издан од својих водја, који га кукавички напустише, положио је оружје. ОН НИЈЕ ИМАО РАЗЛОГА ДА СЕ БОРИ СА НЕМАЧКОМ, КОЈА МУ ЈЕ БЕЧКИМ ПАКТОМ 25. МАРТА ТЕ ГОДИНЕ ДАЛА СВЕ ГАРАНЦИЈЕ ЗА ЊЕГОВ ОПСТАНАК, ЗА ЊЕГОВУ ТЕРИТОРИЈАЛНУ ЦЕЛОКУПНОСТ, ЗА ЊЕГОВУ СИГУРНУ БУДУЋНОСТ! Шта је Немачка тражила од Срба? Само да буду мирни, да гледају своја посла, да се не мешају у обрачуне великих сила, да буду неутрални. За такво наше држање нама је у овом страшном рату био обезбеђен миран живот, осигурана слобода, па чак нам је обећан и излаз на Бело море преко Солуна. Ово нам Енглези као Словенима никада не би дали, нити ће нам дати икад. Уз то била нам је пружена могућност да извозећи вишкове својих призвода и сировина, упознамо благостање какво српски народ никада раније није имао. Да смо сачували државу, да смо остали изван рата, данас би по своме политичком значају и економској снази другу песму певали.
Што се не угледасмо на Турску. Како је она и колико мудро поступила и свој народ спасла од ужаса рата за ове три године.
Зар смо ми морали први да улетимо у рат и без икаквих уговорених обавеза са ма ким, и то сами самцати, голи као прст, кад је стајало Немачкој на расположење незапослених 200 прворазредних победоносних дивизија, које су нас смлатиле за десет дана.
Ето то је висока политика великог мужа Душана Симовића и његове удружене опозиције. Али српски народ платио је и плаћа ову несрећну политику својих великих мужева својом кожом. Стотине хиљада Срба нема на овом белом свету, а пали су ради једног партиског погрешног рачуна, вођени једним демоном српског народа.
ПЕРФИДНОСТ ЕНГЛЕСКЕ ПОЛИТИКЕ
Енглеска политика и даље је остала перфидна према српском народу. Њој је српски народ служио за поткусуривање; кад није имала кога при руци да нахрани своје крвожедне савезнике бољшевике, она је најрадије давала српске главе у замену за енглеске и пила српску крв, место енглеске. Њој се дала прилика 22. јуна 1941. године да нас искористи. Њена политика, њена пропаганда, њени агенти ЈЕВРЕЈИ и наши одроди, англофили, гурнули су српски народ у буну противу Немаца, који су победоносно напуштали Србију ради борбе са Совјетима.
Енглези су измислили Народно партизански ослободилачки рат, преваривши националце да са комунистима нападну окупатора. Резултат је био поразан. Та англобољшевичка спрега коштала је Србију прескупо.
Побуна је била угушена, Србија разорена, многа огњишта угашена. Симовић и компанија не запиташе се: Како је народу? За чији рачун ми ово радимо? Не, они напротив и преко радиа и преко летака и преко својих гласоноша викали су и уз гусле певали, уваљујући све више наш народ у несрећу.
Енглеска политика нам је нанела велику несрећу и тиме што је обмањујући наш народ разбијала наше националне редове, рушила нашу народну слогу. Она је хтела да нас још једном употреби као слепо оружје своје политике. Зато је Енглеска раније толико хвалила Дражу Михаиловића, гледајући да га искористи за своје себичне рачуне. Зато су од стране Енглеза најбољи српски родољуби стављени под слово “З”, мучки убијани и тиме стварани предуслови грађанског рата, као да се мало несрећа сручило на српски народ, па је требало још да доживи и страхоте грађанског рата. Напади на српске оружане одреде, који служе само Србији и Српству, такође су дело те подмукле пропаганде.
У СЛОЗИ ЈЕ СПАС
Али, они који су се заносили или се још увек заносе енглеским пријатељством виде сада и наличје тог њиховог англофилства. Ваљда је и њима сада јасно да је њихова безумна акција била од суве штете по српски народ. Сада би требали да и они увиде да у вери у властиту снагу и народној слози лежи наш спас.
Кад Дража није хтео да даје Енглезима онако и онолико колико су они желели, просто су га одбацили као исцеђен лимун. У енглеској рачуници појавио се нови фактор несрбин Јосип Броз звани “Тито”. Њему су се Енглези више зарадовали но Дражи, (кога су послали у архиву), бацили у старо гвожђе.
Ударили су у бубњеве и таламбасе и затрубили на све стране производећи га, као некад Дражу, и за генерала и за маршала, дајући му и злато, оружје и муницију, правећи му чапраз-диване, шаљући му делегацију генерала па чак и лордовских синова на поклоњење.
Зашто све ово, кад је Тито бољшевик и непријатељ енглеског капиталистичког поретка? Он треба моментално да спасава ситуацију, да не лете енглеске главе на европским бојиштима. Боље је југословенске, односно српске. И Тито је данас једини миљеник Енглеске.
Енглези веле, њему ћемо дати све, јер се он бори противу Немаца место нас. Нека гину други што да се пролива аристократска плава енглеска крв. Енглези ће И даље ратовати памећу, а други крвљу и мртвим главама.
Код Енглеза је све на продају и образ и част и поштена реч и гаранција – СВЕ. Јуче су уздизали Дражу, данас му вичу доле. Пре су Краља Петра и његову југословенску владу ковали у звезде, злоупотребљавајући лондонски радио позивајући Србе да устану на оружје. Сад им не треба ни Краљ ни југословенска влада. Зато је она сад “велико зло”, банда авантуриста и гомила реакционера. Сад су све и сва Тито и његов комитет. Пре су обећали Краљу Петру Југославију и престо. Сад му веле: после рата народ ће се изјаснити хоће ли монархију и Краља. А то гласање треба да припреме Јосип Броз и његове крволочне банде, којима треба да приђе српски народ.
Југословенску владу јуре по разним континентима земаљске кугле. Сад дају југословенско злато банди Титовој, а терају из државе оне који су по њиховом диктату приредили 27. март 1941. године пуч и упропастили народ и државу. Ето то је енглеска перфидна политика, то је енглеска захвалност, то је енглеска правда и поштење. Та Енглеска каже да се бори за сутрашњи бољи свет, за правду, и човечанство.
Због те и такве Енглеске српски народ страда, проређује се, гине, стално је у животној опасности, стално лебди између живота и смрти.
Ето таква је енглеска политика са својим трабантима код нас упропастила Југославију и српски народ.
СРПСКИ НАРОД ЛЕБДИ ИЗМЕЂУ ЖИВОТА И СМРТИ
Ја вам ову жалосну повест нисам испричао да вас уплашим, али сам казао отворено и истинито: Српски народ лебди између живота и смрти. Само још један погрешан корак, па нас може ђаво однети. Стога је дванаести час да се манемо свога личнога, да не мислимо на наше личне интересе, личне амбиције, партиске лудорије. Па шта ће бити у будућности не водећи рачуна о садашњости, него да мислимо шта нам ваља радити да останемо живи. НАЈВАЖНИЈЕ ЈЕ МИСЛИТИ САМО НА СРПСКИ НАРОД, НА ЊЕГОВО СПАСЕЊЕ И ОПСТАНАК. Мислити својим мозгом и ићи за својим народним интересима. Не слушати са стране никога, не поводити се ни за ким.
Од Енглеза и осталих немамо шта очекивати до несреће и преваре. Морамо се поуздати само у се. Морамо бити начисто с тим да је Краљ енглески заробљеник и да мора говорити и радити како му Енглези нареде. Та његова наређења, савети и поруке изнуђени су силом, па за нас не важе. Народ мора сам себе спасавати и бирати пут којим ће ићи.
Ми Срби сви смо за Краља и монархију, па нам не треба у том погледу поруке ни лекције.
Нећемо служити никакву нову владу пучистичку Симовићеву, ни ортачку Симовић-Титову. Симовић је демон српског народа и његов гробар, а несрбин Броз звани Тито, највећи крвник откако српски народ постоји. А пошто наши непријатељи виде да српски народ неће са Титом у “ослободилачку партизанску Титову војску” то измишљају нову фирму ради требљења српског народа делећи га на монархисте и републиканце, али ће и ту коначно насести. Ми вичемо у сав глас: Ми Срби, ми смо монархисти.
И ове ће године трајати рат, а ко зна да ли ће се завршити и идуће. Зато сви Срби ма где били морају се држати ових начела:
1. Сачувати што више српских глава; не лити српску драгоцену крв узалуд;
2. Свом Српству матица је Мајка Србија;
3. НАЈВЕЋИ НЕПРИЈАТЕЉ СРПСТВА ЈЕ КОМУНИЗАМ - Њега треба требити из српске народне њиве, без милости до краја.
4. Највећи је душманин српског народа онај који дели Србе на ма какве фракције, партије или фронтове. Сви Срби морају бити у једној јединственој фаланзи, окупљени у СВЕСРПСКОЈ ЛЕГИЈИ. Сви Срби сложно, братски на окуп, да се спасавамо сами.
5. За све Србе насушна је потреба да свуда чувају ред, мир и рад. Сваки дан проведен у миру ојачава СРПСТВО и чува га за будућност.
6. Остати миран до краја рата. Уједињен српски народ не може ништа изненадити ни у грађански рат увући. Ово је најбитније.
7. Свуда организовати српске оружане јединице противу комуниста уз помоћ немачку и са њима лојално сарађивати свуда. Веру српску православну и прадедовску чувати и штитити као највећу српску драгоценост.
Ја сам сигуран, драга браћо и сестре, да ћете ме разумети. Трогодишње искуство нас је много чему научило. Уверен сам да више нико неће српски народ ни залудети ни преварити. Имајте на уму, сада долази највећа борба и највеће искушење; енглеска победа у Европи била би у ствари бољшевичка победа. Бољшевизам куца на врата европска. ЕВРОПУ БРАНИ НЕМАЧКА! Капитулација Бадољеве Италије показала је каквим страшним борбеним снагама располаже Немачка. Многи ће се тешко преварити ако хоће неко решење јер би то решење имало да проспе море енглеске и американске крви, а то неће ни Енглези ни Американци. Јер ко би држао колоније? Ко би владао половином света? Ко збирао богатства земаљске кугле? Отуда су они готови да испуне све захтеве Стаљинове само да и даље тече крв туђих војника и народа а не њихова. Посао је посао – веле они.
ДРАГА БРАЋО И СЕСТРЕ
Из овога историског места, из белога града Београда, бастиона унесрећеног Српства, на домаку плаве Авале, тог вековног споменика српског јунаштва и мучеништва, у име нашег опстанка поручујем вам:
Господ Бог хоће да ми сами будемо ковачи своје судбине. Дошао је тренутак да се оствари и духовно и материјално јединство српског народа. Оно мора да буде српско вјерују свију нас, да једнако мислимо и радимо и не доживимо више 27. март 1941. године.
Један је непријатељ пред нама: ЕНГЛЕСКО-ЦРВЕНА АЖДАЈА – ТИТО и сви они који се иза њега крију и Србе требе. Заборавимо све заблуде и лутања. Удримо сложно против њих сви Срби ма где били и српским се крстом крстили. Нема двојбе, бирајмо: Спас или пропаст. Ако продужимо овако разједињени и разривени, сигурно ћемо пропасти; ако се сложимо, спасћемо се, јер су Бог и правда са нама.
ПОМОЗ БОЖЕ ДА СЕ СРБИ СЛОЖЕ!
ЖИВЕО СРПСКИ НАРОД!”- завршио је Ђенерал Милан Недић свој говор.
ОБРАЋАЊЕ ЂЕНЕРАЛА МИЛАНА НЕДИЋА СРПСКОМ НАРОДУ
ПОВОДОМ ТЕРОРИСТИЧКОГ БОМБАРДОВАЊА БЕОГРАДА
24. априла 1944. године
„Ето нам њиховог Ускрса, у црно завијеног Београда..."
Дижем глас против ових просвећених Вандала што су за овај злочин изабрали највећи хришћански празник у години.
Београде, наш бели граде, теби говорим и тебе питам: што си тако жалостан? У црном руху си, у плачу, у тешким сузама!
Зар сада када се пролеће буди, кад се животу радује мало и велико, небо и земља?
Знам, шта ти је Београде, мученички граде, тугујеш и нећеш се скоро зарадовати и забелети. О Ускрсу, највећем хришћанском празнику дошли су ти у походе просвећени Вандали, веле твоји савезници и пријатељи из Енглеске и Америке, дођоше на крилатим чудовиштима, ваздушним тврђавама, да те виде: да ли ти је тешко трогодишње ропство, које робујеш њих ради по њиховом наговору и савету. Дођоше да ти честитају светле празнике Христовог васкрсења јер су и они хришћани и бацише на твој бели град ускршња јаја, бомбе од 1.000 и 2.000 килограма, да те поздраве и осоколе, јадни мој бели граде.
И шта ово би?
Место радости и „верност за верност", приредише ти ову црну поворку, црне сватове, све мртвац до мртваца у дугам редовима, на стотине. Ко су ти мртви што у овој тужној поворци лагано путују на вечни починак? Твоја деца. Шта они коме нажао учинише? Никоме ништа. Сви су се они радовали васкрсу Христовом и у његовом васкрсу гледали свој.
Зар баш на Ускрс, кад је Христос опростио роду људскомраспеће своје на крсту? Зар Енглези и Американци, наши савезници, у које си ти Београде имао веру, њима се клео, у својој безазлености плео за њих џемпере и чарапе, рукавице и шалове? Зар они немају милости данас да ти опросте и да те поштеде, да бар на Ускрс злехуди залогај на миру поједеш, јадни мој бели граде! Ко су ови, што их данас пратимо вечној кући? Чујте страшну историју: деца и мајке из општинских породилишта у Крунској улици које је било понос Београда, деца из дечјих обданишта из Звечанске улице; чујте даље: мирно београдско становништво са Бајлонове пијаце, Александрове улице, Каленића гувна и толико друго. Ви ме гледате раширених зеница, јер знате да ту нема ни војничких објеката ни немачких станова, а камо ли шта друго. Они, просвећени Вандали, нису ни гађали војничке објекте, они су, јадна браћо моја, гађали вас, мирну и недужну децу, жене, старце, ваше мирне домове без одбране! Питате зашто? Да вам утерају памет у главу. Да вам кажу да не верујете никоме. Да у будуће гледате само своја посла, а не да се мешате у велику светску политику. Да гледате своје интересе и не тражите пријатеље тамо где их не можете наћи. И Енглези и Американци су вам очито казали, тукући вас страховитом казном најтежих бомби 16. априла 1944. год., да сте на погрешном путу. Све што сте желели, о чему сте сањали и говорили: да дођу наши Енглези, догодило се. Ето дошли су вам и донели су вам крваве дарове, вама и целом српском народу. Пре неки дан напујдали су Тита да улети у Србију, и два округа, ужички и краљевачки, опљачка до голе душе, пороби и побије. Ви сте и после тога товорили: неће нас Енглези. Пет пута англосаксонци бомбардују Ниш. Три пута Никшић, а ти бели мој граде, у јадној лудој самообмани велиш: неће нас Енглези. Верујеш ли и данас да тебе неће? Наши савезници ти шаљу Црнце и Кинезе као пилоте да ти покажу да је данас век трговине, да нема милосрђа, нема опроштаја. Ти, Београде, ипак верујеш да то није истина, да ти то подмеће пропаганда. Ево, сад видиш жртве твоје лакомислености, жртве твоје заблуде, твога наопако схваћеног патриотизма. Свима више верујеш, верујеш којекаквим белосветским изелицама, а себи, својима и свом рођеном не верујеш. Колико је твојих синова, пуних ината и пркоса, претило рођеној браћи својој: „кад дођу наши". За све су ти и такви имали више симпатија него за свој народ, за своју децу. Та њихова лажна уста кога нису окаљала и оговарала. Таквим београђанима нису добра ни она јуначка деца наша, онп соколови хероји, што својим млађаним животима бране и Србију и Београд и падају за отаџбину по Голији, Јавору, Чемерну, губећи животе у љутим окршајима са бандитским хордама Титовским, плаћеницима Енглеским. Обиђоше ли ови ту децу на бојишту или у болници? Донесоше ли им понуде?
Запиташе ли: децо наша, боли ли вас ране, што их задобисте нас ради?
Њихове очи блуде у бесконачну даљину и траже прекоморске пријатеље, а ниподаштавају браћу своју. Ево дошли су нам пријатељи.
ЕТО НАМ ЊИХОВОГ УСКРШЊЕГ ДАРА. У ЦРНО ЗАВИЈЕНОГ БЕОГРАДА.
Мој бели граде, отрезни се!
Гледај своју тешку и претешку несрећу!
Помози себи, па ће ти и Бог помоћи.
Остави се ината и севапа.
Пригрли своје, оно ти је најбоље, најрођеније, јер је твоје.
Не тражи по свету пријатеља, јер га нема, не тражи брата другде већ брата по српском млеку.
Воли српски народ и за њега се жртвуј, не за Енглезе, Американце, Совјете.
Ни у тикви суда, ни у странцу друга и брата.
Гледајте ове невине жртве што стиснутих зуба леже пред вама.
Они су неми протест противу свих наших грехова, заблуда и ината.
Хајте, брат уз брата, сестра уз сестру, сви у једно коло.
Чујте и запамтите: ове Ускршње жртве биће освећене. Јер за то вапије Божја правда. Освета ће бити страшна казна Бога живога за недела људска, за ове невине жртве!
Ја протестујем у име Српске Владе, пред Богом, српским народом, и целом светском јавношћу: што су Енглези и Американци, „наши савезници", због којих смо изгубили слободу и државу и већ поднели тешке жртве у крви, бомбардовали Београд, и толико још нових жртава му причинили, онај Београд који је страховито страдао због њих 6. априла 1941. године.
Дижем глас против свих просвећених Вандала што су за овај злочин изабрали највећи хришћански празник у години.
Клањам се пред свима невиним жртвама и зовем све београђане да се врате самима себи, мајци Србији и Српству, на њих само да мисле јер као што видите у свету, браћо, нема љубави.
Слава жртвама енглеско-америчког терора, мученицима нашег мученичког Београда!
Живео српски народ!
Живела мајка Србија!
Ово су само неки од цитата које је генерал Милан Недић као апел упутио народу Српском за време голготе која је задесила наш народ и саму Србију, па самим стим апелујемо на надлежне органе Србије да се расправа око регабилитације генерала убрза а и да се пожитивно реши.
У Бгд.1.4. 2015.год. А. Недић праунук генерала Милана Недића
![[Слика: 000093a9_big.jpeg]](http://pix.avaxnews.com/avaxnews/a9/93/000093a9_big.jpeg)
