[Бенито]

Шико брате, шалио сам се.

[Chicot]

A, ма не, све је ок
Него нисам одмах регистровао поруку.

[Chicot]

Извињавам се на закашњењу са којим дајем одговор.
Шико,
добро си све запазио и зато немам ништа додавати.
Ако ћеш добро прочитати моји први пост, којим сам попратио ту мапу о Џини-коефицијенту, видећеш да сам већ указао на оно што кажеш. То јест да у случају једне комунистичке земље као што је рецимо била Бугарска, сви су једнако сиромашни. Џини-коефицијент је позитиван, али наравно ниво економског развоја у том случају није позитиван. Боље је онда имати веће разлике у расподели богатства уз веће просечно богатство.

---

Нема потребе да се извињаваш. Да, знам да си поменуо, само сам допунио. Што се тиче Бугарске и других ех комунистичких земаља, ниска стопа неједнакости је због малог укупног богатства земље, па се теже уочавају екстреми.

[Vlad Alekš]

Него Шико, шта си хтео да кажеш са оним поређењем Кубе и Србије? Био је Мића Петровић скоро на Куби, па ми рече да су плате око 20 долара и да је неописива беда. Ипак су они много више одмакли од нас у погледу социјализма, тј. тамо социјализма има много више.

Беда, није спорно, али је далеко од онога што сте ви представили - 99,9% робље.
Главни економски параметри нам се не разликују много, а ми иако смо такође беда, робље баш нисмо. Иако су они далеко поодмакли у комунизму, поређењем економија се не види да смо ми нешто изнад. А они су још и много ведријег духа

Не можеш поредити економије јер кубански подаци не важе, а питање је и колико су наши тачни. Углавном за комунистичку земљу је немогуће да даје тачне статистичке податке.
Да, много су ведријег духа, нарочито они по казаматима и логорима.

Читао сам недавно путопис Федора Рајића са Кубе. Изненадило ме је његово сведочење из прве руке - Фидел Кастро и екипа на почетку преврата уопште нису били комунисти. Федор Рајић је чак Фиделове борце поредио са Дражиним четницима. Између осталог, носили су дуге браде. Колико сам схватио, Фиделовци су прихватили комунизам тек након сукоба са Американцима, те су на тај начин заправо добили заштиту од стране Совјета.
Препуштам се спекулацијама - шта би било да су Совјети подржали Дражу, а Западњаци Тита...

[регул]

Kad Palma u Jagodini obeća po 1200€ za svako novorođenče.

[Милослав Самарџић]

Рекао си МИ:

Па ми ни ове наше законе (какви су - такви су, кљакави али прилагођени су нашим специфичностима) нисмо у стању да поштујемо и спроводимо како ваља.

Има цела прича о томе како они све што не ваља претварају у МИ, а за евентуални плус, често измишљен, приписују себи.

Није спорно то да су нас црвени упропастили на много начина, мислим да нема потребе то стално помињати, свестан сам тога. Нећемо даклеко стићи ако кукамо на њих за све, и сваку нашу глупост свалимо на њих, и за шта јесу и за шта нису одговорни.

Опет ти МИ па МИ одговорни. Они су одговорни за све битно. Је ли било који народ, пре него што му је наметнут социјализам, био глуп? Руси? Чеси? Источни Немци? А сви су пропали због социјализма.

Није добар пример. Ето ми смо пре комуниста имали у Србији девет фабрика авиона, а ИК-3 је имао боље перформансе од ''месершмита''. Где бисмо данас били да су те фабрике наставиле да се развијају нормално (као и цела привреда)?
Другим речима, ми смо већ доказали да можемо.

Могли смо да имамо и 29, били смо међу индустријски најнеразвијенијим државама Европе. Што је негде логично, због дугог извлачења из отоманских раља. И тада смо много заостајали за западном европом, али смо бар били конкурентни са средњом Европом.

Ово што си убацио средњу Европу ти је мало контрадикторно са оним на почетку. Иначе било смо јачи од Грчке на пример. И Португалије. А радничке плате биле су веће него у Италији. Међутим, важније од тога је да смо имали добре економске параметре: продуктивност, економичност и рентабилност. То су три основна. Као у медицини рецимо температура, крвни притисак, и сл. Кад се уз помоћ тих параметара направи статистичко предвиђање за наредних пола века, добијају се економија, стандард, просечне плате, итд, који немају везе са овим сада.

Закон је по дефиницији рестриктиван. Очигледно јед а преферираш неку утопију. Нешто као, не закони, него МИ ћемо то и то...
То је баш оно што црвени хоће да ми мислимо. Дакле, само законитост, никако МИ ово, МИ оно...

Баш сам недавно разговарао са адвокатом, стари београдски мангуп, страшан правник. И тако ћаскамо, и он ми то исто каже, ово што сам ја рекао. Што је уређеније друштво, кохерентније као заједница, то је мање закона, прописа, формулара... Клинци у Америци уче устав напамет. Не што су интелигентни, него зато што је текст кратак
Код нас се устави и закони мењају чим узјаше Курта уместо Мурте.

Британски устав је још ''краћи''. Погоди колико?
Хајде разговарај поново са тим адвокатом.
Јер то сигурно није тачно. Сем да је амерички устав ''кратак''. Али не рачуна се само устав, већ и уставни амандмани и други закони, а у англосаксонком праву и онај систем ''пресудио једном један судија''. Свака та пресуда има снагу закона.
Пример: Однео у Њујорку човек на флешу плакат за нашу серију, да му одштампају за промоцију. Кад оно, у копирници му траже потврду да је плакат његов, да има ауторска права. Јер ако би одштампали нешто што је пиратерија, макар једну страну, затворили би им радњу и тешко би их оглобили. Док код нас у копирницама гледам скоро сваког дана да се прештампавају чак и уџбеници за средње школе и факултете.
Укратко, што је више закона, то је уређенија заједница. Наравно да има претеривања, ЕУ је типичан пример.

Ниси у праву, ти закони су средили ствар. Свакако не потпуно, али у основи то је сређено.

Ма какви, само је проблем склоњен од очију јавности.

Законитост је темељ капитализма, ствара услове за бизнис и аутоматски покреће бизнис. Да ли ће тај бизнис бити на овом или оном нивоу, зависи од економске политике. Две основне економске мере потребне су да се драстично побољшање види у кратком року: царинска заштита и обарање курса динара.
Царинска заштита, јер нашу привреду убијају ЕУ и Кина (неконтролисани увоз из тих земаља).

Како конкретно ово са царинском заштитом? Како донети и формулисати прописе који ће заштитити нашу привреду, а не ићи против интереса ЕУ - јер у том случају, добијемо пацку у виду разних монетарних и економских мера репресије

То је већ питање политике, а не права и економије. Колико је мени познато, само би нам дали нове услове за улазак у ЕУ. Како тај улазак није изгледан у року од 4 године, дакле од избора до избора, странка на власти не би требало да се обазире на то, већ да води политику која одговара држави и народу.
А што се тиче Кинеза, мислим да постоји могућност да изгубимо онај њихов неутралан глас у Савету безбедности. Који нам ионако ништа не значи.

[Милослав Самарџић]

Него Шико, шта си хтео да кажеш са оним поређењем Кубе и Србије? Био је Мића Петровић скоро на Куби, па ми рече да су плате око 20 долара и да је неописива беда. Ипак су они много више одмакли од нас у погледу социјализма, тј. тамо социјализма има много више.

Беда, није спорно, али је далеко од онога што сте ви представили - 99,9% робље.
Главни економски параметри нам се не разликују много, а ми иако смо такође беда, робље баш нисмо. Иако су они далеко поодмакли у комунизму, поређењем економија се не види да смо ми нешто изнад. А они су још и много ведријег духа

Не можеш поредити економије јер кубански подаци не важе, а питање је и колико су наши тачни. Углавном за комунистичку земљу је немогуће да даје тачне статистичке податке.
Да, много су ведријег духа, нарочито они по казаматима и логорима.

Ко каже да су то њихови - наши подаци? Јесте видели извор?

Не, него по аналогији са статистиком из социјалистичке Југославије. А тај случај ми је добро познат. Јер кад је власт тоталитарна, нема контроле, поред осталог и у ономе што саопштавају као статистичке податке. Све штелују.

[Николај]

U Srbiji 30 banaka, u Kanadi - sedam

SRBIJA danas ima 30 banaka, što je trostuko manje nego, recimo, pre dvadesetak godina, ali je, ipak, po broju banaka koje ovde posluju na prvom mestu u odnosu na region, a “beži” i znatnom delu Evrope. U Hrvatskoj ih je 27, u Sloveniji 20, a u Crnoj Gori 12. Stručnjaci ukazuju na to da nam 30 banaka nije potrebno i da će se u narednom periodu postepeno smanjivati njihov broj. Uobičajeno je da na milion stanovnika bude jedna banka, što znači da bi kod nas optimalan broj bio od pet do sedam banaka. Toliko, na primer, ima Kanada, a o smanjenju broja banaka ozbiljno razmišlja Beligija, u kojoj trenutno posluje 15 banaka.

Kod nas desetak banaka drži 77 odsto bankarskog tržišta, dok ostale zauzimaju od dva do tri odsto ovog kolača, a pojedine i manje. Podaci o poslovanju bankarskog sektora ukazuju na to da iz godine u godinu gubici banaka rastu, a one, ipak, ostaju na srpskom tržištu. To, naravno, neće potrajati i najverovatnije će se neke povući ili spojiti, u zavisnosti od toga kakva situacija bude na tržištu.

- Koliko je banaka potrebno, govori podatak o profitu koji su ostvarile prošle godine - kaže Branko Živanović, profesor Beogradske bankarske akademije. - Zarada od samo 62 miliona evra ne može se oceniti kao uspeh, imajući u vidu tako veliku infrastrukturu i broj banaka u zemlji. Ono što još više onespokojava jeste činjenica da se broj banaka koje beleže negativan finansijski rezultat približava polovini od ukupnog broja bankarskih institucija u zemlji, a to se, takođe, događa i sa iznosom ukupnog gubitka u poređenju sa iznosom dobiti. Sve ovo ukazuje da je osnovno tržište predimenzionirano, da je broj banaka dupliran, a mreža neracionalna i skupa.


ZAPOSLENI U DOMAĆEM bankarskom sektoru nastavlja se trend smanjenja broja zaposlenih i poslovne mreže. Tako je tokom prošle godine 12 banaka otpustilo 281 službenika, a 17 banaka primilo 77 ljudi. Sada u bankama radi 24.387 zaposlenih, ili za 10.000 manje nego pre deset godina. Devet banaka je zatvorilo 35 ekspozitura i filijala.
Prošlogodišnja dobit neće prelomiti trend, kako ističe Živanović, i oporaviti bankarski sistem. To je već viđeno u regionu. Pored činjenice da se kamate na štednju tendencijski smanjuju, značajno se umanjuju i unutrašnji troškovi poslovanja banke.

- Strategija racionalizacije troškova poslovanja dominira poslednjih godina, i sve više poprima maha - ističe Živanović. - Nažalost, ona uključuje i racionalizaciju mreže u smislu zatvaranja sve većeg broja filijala i otpuštanja zaposlenih. Ti troškovi su, inače, i najveći u banci, pa je evidentan i njihov efekat. Dobit je, nažalost, više rezultat racionalizacije poslovanja i sniženja troškova nego kreditne i poslovne ekspanzije.

GDE JE KLjUČ

ONO što nedvosmisleno drži sidro stagnacije u bankarskom sektoru su nagomilani loši plasmani banaka - ističe Živanović. - Tu leži ključ kreditne destrukcije i treba očekivati da će trendovi i u ovoj godini biti isti, obeleženi uzdržavanjem od novih kreditnih plasmana. Dobit će ostati tanka, krediti zanovljeni, mreža umanjena i više koncentrisana, broj službenika manji. Broj banaka bi trebalo da se smanjuje. Treba očekivati određena spajanja u već postojećoj nacionalnoj bankarskoj strukturi, ali ne i dolazak novih bankarskih grupacija, posebno ne sa Zapada i ne u ovoj godini.


PRIKOČILO ZADUŽIVANjE

* PREMA podacima Kreditnog biroa Udruženja banaka Srbije, kreditna aktivnost banaka u poslednje tri godine je u padu, ili stagnaciji. Samo u prva tri meseca ove godine, preduzeća su se zadužila 23 milijarde dinara manje.

* Kada su građani u pitanju, stambeni krediti su u blagom padu, dok jedino rast od četiri milijarde imaju gotovinski zajmovi. Ukupan iznos odobrenih zajmova firmama i stanovništvu je krajem marta bio za oko pet milijardi dinara manji nego krajem prošle godine.

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/eko...di---sedam

[ЛукаЛоко]

Самарџићу,
оно што пишете у чланку чини ми се углавном је тачно.
Нисам ја економиста који би могао стручно судити о томе, али чини ми се да требају за то и неки повољни услови.
Неке западне земље су оствариле свој развој преко либералног капитализма у неким прошлим временима. Чини ми се, имале су довољно време за то, имале ресурсе, често из колонијалних територија, имале су на располагању велико тржиште и није било тада умешања страног капитала.
Тачно је то да капитализам функционише где има и закон, то јест једно повољно законодаство, правила, нека ограничења. У ту категорију може се можда сврставати „граница“, то јест средство којим су неке земље успеле да сачувају своја предузећа од стране конкуренције.
Сада ми видимо да су велике економске силе тражиле од сиромашнијих, од оних које су касно стигле до тог капиталистичког развоја, да заједно такмиче у економском тржишту. То је данашња глобализација. То је као да би Карл Љујс тражио од једног ћопавог да трчи заједно са њим. То није равноправно такмичење.
То је оно што се заправо назива „неолиберализам“, то јест један агресивнији вид либерализма који тражи да многа правила, многи закони пропадну, и да то буде у корист јаких.

[ЛукаЛоко]

Оно што пишете јесте тачно у теорији и под неким условима и у пракси, али реалност је нешто другачија.
На пример:

На пример, код нас се за ово користи термин либерални капитализам. А доказује се тиме што рецимо радници имају 200 евра месечно у некој приватној фирми. Рецимо у некој грађевинској фирми. А зашто имају само 200 евра? Зато што у грађевинском сектору најбоље послове на незаконит начин добије неко близак властима. (Или неко ко је већ у власти а има фирму, рецимо Ђилас из ДС је држао монопол на огласни простор.) Онда осталима остају само лоши послови и мало новца за плате. А да није тог монопола власти, била би већа конкуренција, тај ко има 200 евра прешао би у фирму која даје већу плату. Дакле, проблем је што нема капитализма, а не што га има. Другим речима, проблем је што је систем (нео)социјалистички.

То није социјализам, то је корупција.
Такво нешто се догађа скоро посвуда, и у демократским и у социјалистичким земљама, под републичким и под монархијским уређењом.

Сада, неколико дана уочи избора од 24. априла, јасно је да ће победити Вучић, јер држи монопол над главним медијима. Као што је уочи избора 1990. године било јасно да ће победити Милошевић. Да су постојали избори у време Ј. Б. Тита, победник би се такође унапред знао.
С друге стране, у капитализму је незамисливо да једна особа, или једна партија, толико доминирају медијима – било уочи избора, или иначе. Такође је незамисливо да се после избора дели “ратни плен“ у виду руководећих места у јавном сектору и државној управи.

То се такође догађа и у демократским земљама. Онај ко победи у изборима, поставља своје људе на врху државне телевизије и у установама.

Према том концепту, уколико је мањи утицај државе на економију, утолико је та економија боља.

Знам за тај концепт, на Западу то је доминантна идеја.
Међутим, ја се са том идејом не слажем.
Рећи ћу нешто које ће Вам испасти хуљно: верујем у интервенцију државе у економију, у нека посебна доба развоја, поготово у неким пољима, као што су сировина, инфраструктуре, тешка индустрија.
Италија је после Другог светског рата имала један велики економски раст. То је био такозвани „економски бум“.
Полуострво је тада у привреди расло исто колико и Немачка и претворило се од сељачке у једну од највише индустријализованих земаља на свету. Италијанско „економско чудо“ је многе тада изненадило.
Ево, веровали или не, тада је добар део индустријског капитала био у рукама државе.

---

А јел се у Италији и уопште на Западу користе термини ''социјална помоћ'', ''социјално осигурање'', и сл? Дакле да ли је реч ''социјал'' уграђена у механизам као асоцијација на нешто позитивно?

Да, користе се термини као "социјална шкрба" за здравствени систем, пензије, "социјални амортизери" за помоћ онима који су изгубили посао, итд

[Chicot]

Опет ти МИ па МИ одговорни. Они су одговорни за све битно.

Овога пута сам мислио на дискусију, нас двојица нећемо далеко стићи у разговору ако се стално осврћемо на ноторне ствари.

Је ли било који народ, пре него што му је наметнут социјализам, био глуп? Руси? Чеси? Источни Немци? А сви су пропали због социјализма.

Немци су свакако "паметнији" од Чеха, Пољака, Руса.. Кад то кажем, не мислим на индивидуалну културу понашања, интелект и тако даље. Мислим на карактеристике њих као целине.

Ово што си убацио средњу Европу ти је мало контрадикторно са оним на почетку. Иначе било смо јачи од Грчке на пример. И Португалије. А радничке плате биле су веће него у Италији. Међутим, важније од тога је да смо имали добре економске параметре: продуктивност, економичност и рентабилност. То су три основна. Као у медицини рецимо температура, крвни притисак, и сл. Кад се уз помоћ тих параметара направи статистичко предвиђање за наредних пола века, добијају се економија, стандард, просечне плате, итд, који немају везе са овим сада.

Није, били смо далеко иза и Грчке у индустријализацији. Средином 30-тих само 7% становништва је привређивало у индустрији, остали практично у пољопривреди. Тих година, имали смо најнижи индустријки раст од свих земаља (Осим албаније), мање од 2%. Према томе, продуктивност, економичност и рентабилност нису били баш репрезентативни. Треба знати и то да смо грцали у презадужености. Додуше, то је последица светске економске кризе, и добрим делом није зависило од нас (дуг се умножио због инфлације и губитка златног паритета), али и тај податак треба имати на уму. Одржавали смо корак са средњом европом делом због пољопривредне производње, неких спољнотрговинских параметара и других ствари, не због индустрије.

Британски устав је још ''краћи''. Погоди колико?

Они немају писани устав. Али управо је то и моја поента. Не да нам не треба устав, већ да уређено друштво може да почива и на јакој парламентарној традицији, и без пренатрпаности формом.
Не кажем да закони и формалности нису потребни, свакако да јесу, али само онолико колико је довољно, и ништа више и ништа мање од тога.

Али не рачуна се само устав, већ и уставни амандмани и други закони, а у англосаксонком праву и онај систем ''пресудио једном један судија''. Свака та пресуда има снагу закона.

То му дође као "преседан"? Па да, то су наследили од Енглеза.

То је већ питање политике, а не права и економије. Колико је мени познато, само би нам дали нове услове за улазак у ЕУ. Како тај улазак није изгледан у року од 4 године, дакле од избора до избора, странка на власти не би требало да се обазире на то, већ да води политику која одговара држави и народу.
А што се тиче Кинеза, мислим да постоји могућност да изгубимо онај њихов неутралан глас у Савету безбедности. Који нам ионако ништа не значи.

Хм.. Чудан ми је одговор. И шта после изборног циклуса - јово наново? Зар не видите ту проблем?
Ми немамо национални консензус ни око чега - то је горе од свега што су нам урадили комунисти

4 године хитамо у ЕУ, па онда 8 година и небисмо, па онда 2,5 године журимо да све надокнадимо, па онда опет - нећемо и тако прођу године а ми нисмо нигде. Тако типично српски. Па ваљда је нормарлно да се усвоји државна стратегија, на 10, 20, 50 година, одреде се приоритети од дугорочног националног интереса и да се иде по том курсу, а не овако скакуцкање од Курте до Мурте.

[Chicot]

Него Шико, шта си хтео да кажеш са оним поређењем Кубе и Србије? Био је Мића Петровић скоро на Куби, па ми рече да су плате око 20 долара и да је неописива беда. Ипак су они много више одмакли од нас у погледу социјализма, тј. тамо социјализма има много више.

Беда, није спорно, али је далеко од онога што сте ви представили - 99,9% робље.
Главни економски параметри нам се не разликују много, а ми иако смо такође беда, робље баш нисмо. Иако су они далеко поодмакли у комунизму, поређењем економија се не види да смо ми нешто изнад. А они су још и много ведријег духа

Не можеш поредити економије јер кубански подаци не важе, а питање је и колико су наши тачни. Углавном за комунистичку земљу је немогуће да даје тачне статистичке податке.
Да, много су ведријег духа, нарочито они по казаматима и логорима.

Ко каже да су то њихови - наши подаци? Јесте видели извор?

Не, него по аналогији са статистиком из социјалистичке Југославије. А тај случај ми је добро познат. Јер кад је власт тоталитарна, нема контроле, поред осталог и у ономе што саопштавају као статистичке податке. Све штелују.

Нема аналогије. Данас је 21 век, век информација. Ниједна озбиљна институција неће чекати штимоване податке из (екс)комунистичких земаља. Знају они доста добро и сами, зато вам то и говорим.

[Милослав Самарџић]

Самарџићу,
оно што пишете у чланку чини ми се углавном је тачно.
Нисам ја економиста који би могао стручно судити о томе, али чини ми се да требају за то и неки повољни услови.
Неке западне земље су оствариле свој развој преко либералног капитализма у неким прошлим временима. Чини ми се, имале су довољно време за то, имале ресурсе, често из колонијалних територија, имале су на располагању велико тржиште и није било тада умешања страног капитала.
Тачно је то да капитализам функционише где има и закон, то јест једно повољно законодаство, правила, нека ограничења. У ту категорију може се можда сврставати „граница“, то јест средство којим су неке земље успеле да сачувају своја предузећа од стране конкуренције.
Сада ми видимо да су велике економске силе тражиле од сиромашнијих, од оних које су касно стигле до тог капиталистичког развоја, да заједно такмиче у економском тржишту. То је данашња глобализација. То је као да би Карл Љујс тражио од једног ћопавог да трчи заједно са њим. То није равноправно такмичење.
То је оно што се заправо назива „неолиберализам“, то јест један агресивнији вид либерализма који тражи да многа правила, многи закони пропадну, и да то буде у корист јаких.

Мислио сам на капитализам у оквиру једне државе. Ако се укључи међународни фактор, свакако си у праву за поређење са Карлом Луисом (Карл Луис, тако се пише и изговара на српском) и богаљом. Зашто за ту међународну компоненту користиш термин ''неолиберализам''? То је негација капитализма.
Драго ми је што си рекао то за закон. То је нама овде у Србији најважније - а наравно питање је како то успети, када неки моћни странци подмите политичаре да раде у њиховом интересу.

[Милослав Самарџић]

Оно што пишете јесте тачно у теорији и под неким условима и у пракси, али реалност је нешто другачија.
На пример:

На пример, код нас се за ово користи термин либерални капитализам. А доказује се тиме што рецимо радници имају 200 евра месечно у некој приватној фирми. Рецимо у некој грађевинској фирми. А зашто имају само 200 евра? Зато што у грађевинском сектору најбоље послове на незаконит начин добије неко близак властима. (Или неко ко је већ у власти а има фирму, рецимо Ђилас из ДС је држао монопол на огласни простор.) Онда осталима остају само лоши послови и мало новца за плате. А да није тог монопола власти, била би већа конкуренција, тај ко има 200 евра прешао би у фирму која даје већу плату. Дакле, проблем је што нема капитализма, а не што га има. Другим речима, проблем је што је систем (нео)социјалистички.

То није социјализам, то је корупција.
Такво нешто се догађа скоро посвуда, и у демократским и у социјалистичким земљама, под републичким и под монархијским уређењом.

То је корупција ако је изузетак - као у демократским земљама.
Али то је систем ако му је то основна одлика. Они су се борили за власт ради тих привилегија (корупције) и то још траје.

Сада, неколико дана уочи избора од 24. априла, јасно је да ће победити Вучић, јер држи монопол над главним медијима. Као што је уочи избора 1990. године било јасно да ће победити Милошевић. Да су постојали избори у време Ј. Б. Тита, победник би се такође унапред знао.
С друге стране, у капитализму је незамисливо да једна особа, или једна партија, толико доминирају медијима – било уочи избора, или иначе. Такође је незамисливо да се после избора дели “ратни плен“ у виду руководећих места у јавном сектору и државној управи.

То се такође догађа и у демократским земљама. Онај ко победи у изборима, поставља своје људе на врху државне телевизије и у установама.

Да, догађа се, али не у овом размерама, тј. то је овде генерички другачије, вуче корен из 1945, само се лидери мењају. То је дакле овде системски другачије. На пример овде у Србији владаћу странка прави главну државну комисију за изборе, ини броје гласове! Републичку изборну комисију, То нема нигде на Западу. А то је само мали део овога о мечу причам.

Према том концепту, уколико је мањи утицај државе на економију, утолико је та економија боља.

Знам за тај концепт, на Западу то је доминантна идеја.
Међутим, ја се са том идејом не слажем.
Рећи ћу нешто које ће Вам испасти хуљно: верујем у интервенцију државе у економију, у нека посебна доба развоја, поготово у неким пољима, као што су сировина, инфраструктуре, тешка индустрија.
Италија је после Другог светског рата имала један велики економски раст. То је био такозвани „економски бум“.
Полуострво је тада у привреди расло исто колико и Немачка и претворило се од сељачке у једну од највише индустријализованих земаља на свету. Италијанско „економско чудо“ је многе тада изненадило.
Ево, веровали или не, тада је добар део индустријског капитала био у рукама државе.

Знам за тај бум. Да ли ви тамо знате да је према званичној историји социјалистичке Југославије највећи бум на свету у ствари био Титовој Југославији од 1945. до негде 1965? Ми смо то чак учили на факултету, економском, 1980-тих. Наводили су пример да је друга земља по расту био Јапан. Ваш раст је према њиховом мишљењу био тако мали да није био вредан помена. Немачки такође.
Верујем да је ''добар део'' индустријског капитала тада био државни, а ти веруј мени: да је систем био социјалистички, раст би вам био висок као и нама овде - само на папиру.

А јел се у Италији и уопште на Западу користе термини ''социјална помоћ'', ''социјално осигурање'', и сл? Дакле да ли је реч ''социјал'' уграђена у механизам као асоцијација на нешто позитивно?

Да, користе се термини као "социјална шкрба" за здравствени систем, пензије, "социјални амортизери" за помоћ онима који су изгубили посао, итд

Шта је шкрба, осигурање или помоћ, откуд ти та реч?
Али у сваком случају, не звучи ми то добро.