24-09-2016, 05:42 PM
Шта се знало о Југославији из Ултре?
Погледаћемо и унакрсно испитати главне тезе двојице највећих ауторитета и најеминентнијих стручњака за Ултру, Хинслија и Бенета. Хинсли је био овлашћен да на основу дешифрованог материјала напише званичну историју Ултре, тако да његове најважније тезе престављају и став тадашње Владе. Хинсли подразумева да је све што износи било познато у реалном времену и на време достављено доносиоцима војних или политичких одлука. Бенет се труди да анализира да ли је декриптовани материјал утицао на доносиоце одлука, посматрајући време и начин одвијања догађаја. Зато између њихових мишљења постоје интересантна одступања, мада се у најважнијим питањима у вези Југославије, углавном слажу.
1. Хинсли пише да је Лондон готово од почетка имао увид у право стање ствари у Југославији: Блечли је од децембра 1941 дешифровао Енигма саобраћај из Југославије – поруке Авијације, Армије и Абвера. Ти декрипти су откривали да Михаиловић пружа слаб отпор, насупрот комунистима, да Михаиловић ратује против њих, и сарађује са Италијанима и Хрватима. Британци су ипак стали уз њега јер га је Влада коју су признали њега прогласила вођом отпора. Осим тога, његова стратегија да чува снаге и шири организацију је тада одговарала Савезницима (дакле, одговарало им је да не буде активан док су трпели катастрофе, али је било важно да ратује без обзира на последице када је било јасно да ће савезници добити рат свакако, моја прим). . Осим тога, било је јасно да је његова намера да се докопа италијанског оружја када они капитулирају и употреби против Немаца и да су Немци зато желели да га по сваку цену униште.
- Бенет пак тврди да до 1943 није било Ултра сигнала из Југославије. Тачније, Каиро је пресретао ручне шифре Абвера и слао у Лондон на дешифровање, али те поруке нису враћане Каиру до Августа 1942. Виши СИС официр који их је добио тада, њих је употребљавао по свом нахођењу и слао онима којима је мислио да треба (али не и СОЕ). Прве информације од Абвера којима је располагао Кибл (и Лондон) су добијене из порука које је ухватио и дешифровао Каиро почетком 1943. Те информације су наједном пресушиле чим је Дикин послат у Југославију.
2. Од 1943 Ултра је откривала да Немци покрећу крупне антигерилске акције, углавном против партизана. Немачки став према Михаиловићу се и даље није мењао – веровали су да Италијане окреће против њих – и даље су желели његово уништење. Међутим, инсистира Хинсли, најважнија чињеница коју су открили декрипти је да је борбена вредност партизана знатно већа него четничка. Четници су претрпели велике поразе током пролећа од партизана, а затим су додатно ослабљени и раштркани после операције Шварц. Имајући у виду предстојеће летње офанзиве на Сицилију и потом Италију, и значај који би герила у Југославији могла да одигра, стари аргументи за подршку Михаиловићу су губили на снази. Команда Блиског истока је послала Михаиловићу директиву да своје јединице повуче у Србију (како би се остварио већи простор за борбено активније и опасније партизане, а четници консолидовали), што су подржали и неки обавештајни сервиси под образложењем да је Михаиловић „безнадежно компромитован сарадњом са Италијанима“.
- Како пише Бенет, одлука да ли подржати Тита или Михаиловића је постала ургентна. Тако почетком лета почиње одлучујућа фаза у напуштању Михаиловића, у којој су ослањања на Ултру уступила место директним личним контактима (са Черчилом). Прво је послат Дикин који је одмах известио о великим операцијама које предузимају партизани, као и Михаиловићевој сарадњи са Немцима (о чему није било потврде из Ултре). Империјални штаб у пост „Ел Аламејн“ атмосфери је такве чињенице прихватио са „ природном логиком“ да се подржи Тито, а не Михаиловић. Након препорука Меклина, каже Бенет, одлука је била коначно донета.
3. После италијанске капитулације, партизани су додатно оснажили своје позиције док је Михаиловић претрпео још један тежак пораз (у октобру). Агенти СОЕ су, на основу навода партизана, током јесени тврдили да четници сарађују са Немцима и Недићем „у Хрватској“. Ови наводи и даље нису потврђивани у декриптима, штавише у септембру су Немци предузели акцију да униште његов штаб у Хрватској и Словенији. Било је тек повремених индиција из Абвера, да поједине четничке вође нуде Немцима сарадњу. Ова конфузна и нејасна ситуација, одложила је одлуку о Михаиловићу док се не чује мишљење Меклина, управо упућеног код Тита. Његова препорука из средине новембра је била да се прекине помоћ Михаиловићу и сва подршка пружи Титу, између осталог, јер Михаиловић сарађује са Немцима и Италијанима, и партизани га сматрају издајником. Мисија код четника је такође препоручила да се четници напусте јер Михаиловића није активан против Немаца а уколико се не нађе умеренији вођа који би могао да сарађује са партизанима. (Хинсли подразумева да је Черчил имао прилике да види ове препоруке пре Техерана).
У то време (средина новембра) Лондон је већ имао потврду из декрипата о четничкој сарадњи, пише даље Хинсли. Поруке Абвера, декриптоване у Каиру, су јављале да је Михаиловић наредио свим својим командантима да сарађују са Немцима против партизана. Супротно, други декрипти су давале индиције да Немци прилазе Михаиловићу нудећи сарадњу у уверењу да његово наређење има одобрење од југословенске Владе. 22 новембра је декриптована порука о тајном споразуму са локалним вођом о обустави непријатељстава на територији Ужице – Црна Гора – Сарајево, и сарадњи против партизана. Дакле, почевши од новембра немачки став према сарадњи са Михаиловићем је почео да се мења. Обавештајни комитет је на том сазнању предлагао да се Михаиловићу укине подршка јер је охрабривао, или макар није успео да спречи, сарадњу локалних четничких команданата са Немцима. Форин Офис је инсистирао да нема недвосмислених доказа о његовој личној уплетености са Немцима нити чак да је одобрио сарадњу локалним командантима и одбијао да се прекине контакт са њим.
У истом периоду, дакле током новембра, „многи декрипти“ су показали да Немци покрећу масовне операције како би повратиле територије од партизана, пре свега приобаље и острва. То су биле околности, каже Хинсли, у којима су савезници одлучили да практично напусте Михаиловића и пруже највећу помоћ Титу „у намери да онемогуће Немцима да поново успоставе контролу у Југославији“. Међутим, Хинсли признаје, Немци су до краја године успели да потисну партизане дубоко у унутрашњост, а до краја јануара овладали су и свим острвима, осим Виса.
4. Одлуку да се Михаиловић потпуно напусти, убрзало је то што је у намери да се одржи у Србији, ступио у тешњу сарадњу са Недићем и Немцима, као и декрипт Абвера од 1 децембра који је говорио „о преговорима ДМ са СС у Загребу око оснивања добровољачких банди у северној Грчкој“ – што је био први доказ о његовој личној уплетености у сарадњу са Немцима (дакле, након одлука из Техерана). Немци су, према Хинслију, желели да искористе удаљавање Енглеза од њега и покушају да га приближе Недићу. Средином јануара, Империјални штаб је тражио да се Михаиловић дефинитивно напусти јер „иако за његову 'издају' не постоје јасни докази, он ништа не чини да помогне у сламању Немаца“. Одлука је коначно донешена у фебруару 1944, Упркос противљењу Форин Офиса, када је Тито јасно ставио до знања да неће сарађивати са савезницима док се Михаиловић не отпусти. Хинсли сугерише да су савезници имали на уму да партизане укључе у савезничке стратешке планове на Медитерану и посредно, током отварања другог фронта. Међутим, како пише Хинсли, није дошло до заједничких операција и координације активности Савезника и партизана (осим испоруке помоћи и сличних активности), осим током операције Ретвик, када су мете стратешког бомбардовања одређиване на основу партизанских информација (и фото извиђања).
- Бенет тврди да је јако тешко проценити колико је окретање Титу допринело општој савезничкој стратегији и помогло у сламању нациста. Он такође признаје да није дошло до заједничких планова и координираних операција због:
1 америчке сумњичавости у британске инриге на Балкану,
2 Титове решености да се „не потчини“ потребама савезника у општем ратном напору и његовог каснијег бега у Москву, и
3 савезничке преокупираности ситуацијом у Италији.
-----
Хајде да претпоставимо да све наведено потпуно одговара ситуацији на терену и да импресија коју Хинсли ствара код читалаца одговара ставу команданата и доносиоца одлука (Черчилу и осталима). Наилазимо на низ нелогичности:
Прво, ако се из Ултре видело (у време када су поруке декриптоване) да Немцима смета шуровање четника и Италијана због тога што се оно окреће против њих, те стога желе Михаиловића да униште - због чега је онда Михаиловић "безнадежно компромитован"? Зашто компромитован?
Друго, иако су савезници читали поруке из Југославије од децембра 1941 (што ваљда значи да им је крајем 1943 била довољно јасна ситуација), током јесени су ипак успели да дозволе да их конфузна и нејасна ситуација збуни (агенти на терену изјављују једно, декрипти друго). Разјашњење се чекало од Меклина, специјалног Черчиловог изасланика код Тита, са широким политичким овлашћењима. Хинсли је изгледа такође збуњен, тако да не зна ко са ким сарађује, четници са Немцима или Немци са четницима. Немачке поруке из новембра, какве год да су, нису ни на који начин утицале на већ донешену одлуку да се напусти Михаиловић. Черчил се на то дефинитивно одлучио најкасније почетком октобра.
Треће, Михаиловић је отписан због тога што ништа не чини да помогне у сламању Немаца (и уз то кокетира са непријатељем), а савезници су насели на Титов ултиматум да се Михаиловић напусти или ништа од сарадње. А ако је тачно да су савезници одлучили да признају Тита и помогну његов покрет због тога што су борбени и зато што су од ширег значаја за савезничку стратегију на медитерану, те желе сарадњу са Титом, како објаснити неуспех да се у било којој фази рата партизани укључе у планирање или координиране операције? Како објаснити толику преокупираност Италијом која је савезнике спречила да укључе партизане у ширу стратегију? Зар то није била поента преусмерења њихове подршке на Тита?
Треба имати у виду да је Черчилов пројекат "запалити Европу" - како тврди Бенет- стицајем околности имао прилике да делимично успе само у Југославији, јер је Тито био безобзиран на репресалије које услеђују после његових акција,испуњавајући циљ ширења комунизма. Само такве околности су жестоко притиснути народ навеле на спонтани устанак, пре него што је Англоамеричко искрцавање могло да им помогне.
Ово је важно признање, јер исправно осликава савезничке мотиве и критеријуме. Покушали су то са Дражом, није им успело, па су се преоријентисали на оног који је вољан да прихвати одговорност за огромне жртве у остваривању сопственог циља.
Савезници су партизанима тако нацртали мету, а они су им дошли као поручени. Ширили су комунизам и иритирали Немце који су све више морали да одвраћају пажње и ресурса на њих, а обилно снабдевање материјалом требало је да их чини довољно јаким за константне немачке нападе.
И што је најважније, снабдевање и важност коју су им придавали играло је своју улогу у стратегији обмањивања Немаца да ће ускоро доћи до искрцавања у Југославију. Обмана је била толико успешна (по цену огромних цивилних и војних жртава у Југославији, које Тито ионако није жалио) да су Немци и после дана Д веровали да ће Енглези ипак ући на југословенско копно. Бенет је морао да призна да и поред тога што су партизани енормно увећали своју бројност и ватрену моћ током 1944 и 1945, најважнији чинилац задржавања осовинских дивизија на Балкану је савезничка операција замајавања, а партизани су морали да чекају помоћ Црвене Армије да би остварили важнија војна достигнућа у земљи.
Погледаћемо и унакрсно испитати главне тезе двојице највећих ауторитета и најеминентнијих стручњака за Ултру, Хинслија и Бенета. Хинсли је био овлашћен да на основу дешифрованог материјала напише званичну историју Ултре, тако да његове најважније тезе престављају и став тадашње Владе. Хинсли подразумева да је све што износи било познато у реалном времену и на време достављено доносиоцима војних или политичких одлука. Бенет се труди да анализира да ли је декриптовани материјал утицао на доносиоце одлука, посматрајући време и начин одвијања догађаја. Зато између њихових мишљења постоје интересантна одступања, мада се у најважнијим питањима у вези Југославије, углавном слажу.
1. Хинсли пише да је Лондон готово од почетка имао увид у право стање ствари у Југославији: Блечли је од децембра 1941 дешифровао Енигма саобраћај из Југославије – поруке Авијације, Армије и Абвера. Ти декрипти су откривали да Михаиловић пружа слаб отпор, насупрот комунистима, да Михаиловић ратује против њих, и сарађује са Италијанима и Хрватима. Британци су ипак стали уз њега јер га је Влада коју су признали њега прогласила вођом отпора. Осим тога, његова стратегија да чува снаге и шири организацију је тада одговарала Савезницима (дакле, одговарало им је да не буде активан док су трпели катастрофе, али је било важно да ратује без обзира на последице када је било јасно да ће савезници добити рат свакако, моја прим). . Осим тога, било је јасно да је његова намера да се докопа италијанског оружја када они капитулирају и употреби против Немаца и да су Немци зато желели да га по сваку цену униште.
- Бенет пак тврди да до 1943 није било Ултра сигнала из Југославије. Тачније, Каиро је пресретао ручне шифре Абвера и слао у Лондон на дешифровање, али те поруке нису враћане Каиру до Августа 1942. Виши СИС официр који их је добио тада, њих је употребљавао по свом нахођењу и слао онима којима је мислио да треба (али не и СОЕ). Прве информације од Абвера којима је располагао Кибл (и Лондон) су добијене из порука које је ухватио и дешифровао Каиро почетком 1943. Те информације су наједном пресушиле чим је Дикин послат у Југославију.
2. Од 1943 Ултра је откривала да Немци покрећу крупне антигерилске акције, углавном против партизана. Немачки став према Михаиловићу се и даље није мењао – веровали су да Италијане окреће против њих – и даље су желели његово уништење. Међутим, инсистира Хинсли, најважнија чињеница коју су открили декрипти је да је борбена вредност партизана знатно већа него четничка. Четници су претрпели велике поразе током пролећа од партизана, а затим су додатно ослабљени и раштркани после операције Шварц. Имајући у виду предстојеће летње офанзиве на Сицилију и потом Италију, и значај који би герила у Југославији могла да одигра, стари аргументи за подршку Михаиловићу су губили на снази. Команда Блиског истока је послала Михаиловићу директиву да своје јединице повуче у Србију (како би се остварио већи простор за борбено активније и опасније партизане, а четници консолидовали), што су подржали и неки обавештајни сервиси под образложењем да је Михаиловић „безнадежно компромитован сарадњом са Италијанима“.
- Како пише Бенет, одлука да ли подржати Тита или Михаиловића је постала ургентна. Тако почетком лета почиње одлучујућа фаза у напуштању Михаиловића, у којој су ослањања на Ултру уступила место директним личним контактима (са Черчилом). Прво је послат Дикин који је одмах известио о великим операцијама које предузимају партизани, као и Михаиловићевој сарадњи са Немцима (о чему није било потврде из Ултре). Империјални штаб у пост „Ел Аламејн“ атмосфери је такве чињенице прихватио са „ природном логиком“ да се подржи Тито, а не Михаиловић. Након препорука Меклина, каже Бенет, одлука је била коначно донета.
3. После италијанске капитулације, партизани су додатно оснажили своје позиције док је Михаиловић претрпео још један тежак пораз (у октобру). Агенти СОЕ су, на основу навода партизана, током јесени тврдили да четници сарађују са Немцима и Недићем „у Хрватској“. Ови наводи и даље нису потврђивани у декриптима, штавише у септембру су Немци предузели акцију да униште његов штаб у Хрватској и Словенији. Било је тек повремених индиција из Абвера, да поједине четничке вође нуде Немцима сарадњу. Ова конфузна и нејасна ситуација, одложила је одлуку о Михаиловићу док се не чује мишљење Меклина, управо упућеног код Тита. Његова препорука из средине новембра је била да се прекине помоћ Михаиловићу и сва подршка пружи Титу, између осталог, јер Михаиловић сарађује са Немцима и Италијанима, и партизани га сматрају издајником. Мисија код четника је такође препоручила да се четници напусте јер Михаиловића није активан против Немаца а уколико се не нађе умеренији вођа који би могао да сарађује са партизанима. (Хинсли подразумева да је Черчил имао прилике да види ове препоруке пре Техерана).
У то време (средина новембра) Лондон је већ имао потврду из декрипата о четничкој сарадњи, пише даље Хинсли. Поруке Абвера, декриптоване у Каиру, су јављале да је Михаиловић наредио свим својим командантима да сарађују са Немцима против партизана. Супротно, други декрипти су давале индиције да Немци прилазе Михаиловићу нудећи сарадњу у уверењу да његово наређење има одобрење од југословенске Владе. 22 новембра је декриптована порука о тајном споразуму са локалним вођом о обустави непријатељстава на територији Ужице – Црна Гора – Сарајево, и сарадњи против партизана. Дакле, почевши од новембра немачки став према сарадњи са Михаиловићем је почео да се мења. Обавештајни комитет је на том сазнању предлагао да се Михаиловићу укине подршка јер је охрабривао, или макар није успео да спречи, сарадњу локалних четничких команданата са Немцима. Форин Офис је инсистирао да нема недвосмислених доказа о његовој личној уплетености са Немцима нити чак да је одобрио сарадњу локалним командантима и одбијао да се прекине контакт са њим.
У истом периоду, дакле током новембра, „многи декрипти“ су показали да Немци покрећу масовне операције како би повратиле територије од партизана, пре свега приобаље и острва. То су биле околности, каже Хинсли, у којима су савезници одлучили да практично напусте Михаиловића и пруже највећу помоћ Титу „у намери да онемогуће Немцима да поново успоставе контролу у Југославији“. Међутим, Хинсли признаје, Немци су до краја године успели да потисну партизане дубоко у унутрашњост, а до краја јануара овладали су и свим острвима, осим Виса.
4. Одлуку да се Михаиловић потпуно напусти, убрзало је то што је у намери да се одржи у Србији, ступио у тешњу сарадњу са Недићем и Немцима, као и декрипт Абвера од 1 децембра који је говорио „о преговорима ДМ са СС у Загребу око оснивања добровољачких банди у северној Грчкој“ – што је био први доказ о његовој личној уплетености у сарадњу са Немцима (дакле, након одлука из Техерана). Немци су, према Хинслију, желели да искористе удаљавање Енглеза од њега и покушају да га приближе Недићу. Средином јануара, Империјални штаб је тражио да се Михаиловић дефинитивно напусти јер „иако за његову 'издају' не постоје јасни докази, он ништа не чини да помогне у сламању Немаца“. Одлука је коначно донешена у фебруару 1944, Упркос противљењу Форин Офиса, када је Тито јасно ставио до знања да неће сарађивати са савезницима док се Михаиловић не отпусти. Хинсли сугерише да су савезници имали на уму да партизане укључе у савезничке стратешке планове на Медитерану и посредно, током отварања другог фронта. Међутим, како пише Хинсли, није дошло до заједничких операција и координације активности Савезника и партизана (осим испоруке помоћи и сличних активности), осим током операције Ретвик, када су мете стратешког бомбардовања одређиване на основу партизанских информација (и фото извиђања).
- Бенет тврди да је јако тешко проценити колико је окретање Титу допринело општој савезничкој стратегији и помогло у сламању нациста. Он такође признаје да није дошло до заједничких планова и координираних операција због:
1 америчке сумњичавости у британске инриге на Балкану,
2 Титове решености да се „не потчини“ потребама савезника у општем ратном напору и његовог каснијег бега у Москву, и
3 савезничке преокупираности ситуацијом у Италији.
-----
Хајде да претпоставимо да све наведено потпуно одговара ситуацији на терену и да импресија коју Хинсли ствара код читалаца одговара ставу команданата и доносиоца одлука (Черчилу и осталима). Наилазимо на низ нелогичности:
Прво, ако се из Ултре видело (у време када су поруке декриптоване) да Немцима смета шуровање четника и Италијана због тога што се оно окреће против њих, те стога желе Михаиловића да униште - због чега је онда Михаиловић "безнадежно компромитован"? Зашто компромитован?
Друго, иако су савезници читали поруке из Југославије од децембра 1941 (што ваљда значи да им је крајем 1943 била довољно јасна ситуација), током јесени су ипак успели да дозволе да их конфузна и нејасна ситуација збуни (агенти на терену изјављују једно, декрипти друго). Разјашњење се чекало од Меклина, специјалног Черчиловог изасланика код Тита, са широким политичким овлашћењима. Хинсли је изгледа такође збуњен, тако да не зна ко са ким сарађује, четници са Немцима или Немци са четницима. Немачке поруке из новембра, какве год да су, нису ни на који начин утицале на већ донешену одлуку да се напусти Михаиловић. Черчил се на то дефинитивно одлучио најкасније почетком октобра.
Треће, Михаиловић је отписан због тога што ништа не чини да помогне у сламању Немаца (и уз то кокетира са непријатељем), а савезници су насели на Титов ултиматум да се Михаиловић напусти или ништа од сарадње. А ако је тачно да су савезници одлучили да признају Тита и помогну његов покрет због тога што су борбени и зато што су од ширег значаја за савезничку стратегију на медитерану, те желе сарадњу са Титом, како објаснити неуспех да се у било којој фази рата партизани укључе у планирање или координиране операције? Како објаснити толику преокупираност Италијом која је савезнике спречила да укључе партизане у ширу стратегију? Зар то није била поента преусмерења њихове подршке на Тита?
Треба имати у виду да је Черчилов пројекат "запалити Европу" - како тврди Бенет- стицајем околности имао прилике да делимично успе само у Југославији, јер је Тито био безобзиран на репресалије које услеђују после његових акција,испуњавајући циљ ширења комунизма. Само такве околности су жестоко притиснути народ навеле на спонтани устанак, пре него што је Англоамеричко искрцавање могло да им помогне.
Ово је важно признање, јер исправно осликава савезничке мотиве и критеријуме. Покушали су то са Дражом, није им успело, па су се преоријентисали на оног који је вољан да прихвати одговорност за огромне жртве у остваривању сопственог циља.
Савезници су партизанима тако нацртали мету, а они су им дошли као поручени. Ширили су комунизам и иритирали Немце који су све више морали да одвраћају пажње и ресурса на њих, а обилно снабдевање материјалом требало је да их чини довољно јаким за константне немачке нападе.
И што је најважније, снабдевање и важност коју су им придавали играло је своју улогу у стратегији обмањивања Немаца да ће ускоро доћи до искрцавања у Југославију. Обмана је била толико успешна (по цену огромних цивилних и војних жртава у Југославији, које Тито ионако није жалио) да су Немци и после дана Д веровали да ће Енглези ипак ући на југословенско копно. Бенет је морао да призна да и поред тога што су партизани енормно увећали своју бројност и ватрену моћ током 1944 и 1945, најважнији чинилац задржавања осовинских дивизија на Балкану је савезничка операција замајавања, а партизани су морали да чекају помоћ Црвене Армије да би остварили важнија војна достигнућа у земљи.
