[Николај]

Нити је Лубурић у питању.

[Милослав Самарџић]

Два питања.На нету сам видео фотографију на којој је наводно Лубурић са главом Павла Ђуришића. Да ли је то фалсификат као што делује да јесте?
Да ли имате неку фотографију Аце Мишића? Уколико имате замолио бих да окачите на најлепше четничке слике. Могу и предратне. Хвала.

Не знам ко је на тој слици, а ево Мишић је већ постављен.

[Перун]

Био сам убеђен да је Лубурић на слици и да је слика са почетка рата. Зато ми је било чудно да је Ђуришићева глава.
Што се тиче слика Аце Мишића, наравно да су ова слика и она на Мргудовом профилу доступне свима. Мислио сам на неке из приватне колекције. Ево примера из новости. Ако неко има оригинале нека окачи.
http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/rep...nog-albuma
Александар, Анђелија, Радован, Лујза, Живојин и Војислав. Да ли сам добро означио војводину породицу?

[Вукашин Петковић]

Није Аца Мишић на тој слици, први слева је Радован.

[Бенито]

Да ли је Бранко Ковачевић, командант четника са Вучијака, заиста прешао код партизана и да су га они убрзо убили?
Ради ли се о предратном официру?

[Милослав Самарџић]

Није прешао у партизане, погинуо је од њих. Није био официр.

[Бенито]

Давно сам негде прочитао да је на почетку рата, кад је формиран одред био потпоручник. Можда жандармеријски?
Но, било како било, да видимо ово око партизана.
Један сведок догађаја каже:
" Назив њихове војне формације је био исто четници, а на челу команданта који се звао Бранко Ковачевић. Народ и четници су нас фино примили, све дотле док комунисти нису успели да придобију команданта Ковачевића. Пошто је Бранко примио 6 партизанских рањеника и то све муслимана, а Немци сазнали за сарадњу и он да би се оправдао то је предао Немцима те рањенике.... четничка обавештајна служба сазнала је за сарадњу команданта Ковачевића са партизанима и позват је на изјашњење. Он је дао своју часну реч да то није истина и понудио се да ће вршити сва обезбеђења како би и били што комотнији и боље се одморили и опоравили. Но, овај бедник није се држао своје часне речи, већ је навео партизане из планине Мотајице на четничку болницу четника из Србије и Црне Горе и такорећи сва је уништена и ми смо преживели велике жртве. После овога Ковачевић се повукао са партизанима. Павле је био тако бесан , послао је потере за њим и претио да ће га запалити......" следи изгибеније на Лијевча пољу, сведок рањен нешто раније, среће четнике са Вучијака и они га скривају међу собом и саветују да се понаша као и они , " Чедо ми је објаснио целу ствар и да ће они сви ступити у редове партизанске војске и бити распоређени по јединицама 25 Српске партизанске дивизије. Он ме је повео у свој батаљон и тако смо остали једно пет дана. Онда је издато наређење да се иде на збор и ми смо кренули на једну велику пољану. Одједанпут се појавио њихов командант Ковачевић Бранко на белом коњу. Одржао је опроштајни говор и захвалио се на јуначкој борби, послушности и дисциплини у току њихове борбе. Каже даље будите добри војници како сте били код мене, немојте ми обрукати јуначки Вучијак. Сутрадан опет збор и појавише се неки буџовани, све официри у пратњи једног вода и почели нас одвајати на стотине, а официри преузимати и водити у своје јединице. Све посматрам и мислим како је могуће да постајем војник једне војске са којом командују убице и гробари српског народа. Касније, десетак дана после, почело се причати како је командант Ковачевић лишен слободе и свезан спроведен за Бањалуку и суђен од партизанског војног суда и стрељан...."

[Брада]

Сувобор фељтон: Устанак Срба у Западној Босни бр.104 106 107 108
можете ли ово објавити или ми послати у ПП, јер је немогуће тако нешто сад пронаћи а рекли сте да имате, уствари цитирали сте као извор у књигама.

[Милослав Самарџић]

Давно сам негде прочитао да је на почетку рата, кад је формиран одред био потпоручник. Можда жандармеријски?
Но, било како било, да видимо ово око партизана.
Један сведок догађаја каже:
" Назив њихове војне формације је био исто четници, а на челу команданта који се звао Бранко Ковачевић. Народ и четници су нас фино примили, све дотле док комунисти нису успели да придобију команданта Ковачевића. Пошто је Бранко примио 6 партизанских рањеника и то све муслимана, а Немци сазнали за сарадњу и он да би се оправдао то је предао Немцима те рањенике.... четничка обавештајна служба сазнала је за сарадњу команданта Ковачевића са партизанима и позват је на изјашњење. Он је дао своју часну реч да то није истина и понудио се да ће вршити сва обезбеђења како би и били што комотнији и боље се одморили и опоравили. Но, овај бедник није се држао своје часне речи, већ је навео партизане из планине Мотајице на четничку болницу четника из Србије и Црне Горе и такорећи сва је уништена и ми смо преживели велике жртве. После овога Ковачевић се повукао са партизанима. Павле је био тако бесан , послао је потере за њим и претио да ће га запалити......" следи изгибеније на Лијевча пољу, сведок рањен нешто раније, среће четнике са Вучијака и они га скривају међу собом и саветују да се понаша као и они , " Чедо ми је објаснио целу ствар и да ће они сви ступити у редове партизанске војске и бити распоређени по јединицама 25 Српске партизанске дивизије. Он ме је повео у свој батаљон и тако смо остали једно пет дана. Онда је издато наређење да се иде на збор и ми смо кренули на једну велику пољану. Одједанпут се појавио њихов командант Ковачевић Бранко на белом коњу. Одржао је опроштајни говор и захвалио се на јуначкој борби, послушности и дисциплини у току њихове борбе. Каже даље будите добри војници како сте били код мене, немојте ми обрукати јуначки Вучијак. Сутрадан опет збор и појавише се неки буџовани, све официри у пратњи једног вода и почели нас одвајати на стотине, а официри преузимати и водити у своје јединице. Све посматрам и мислим како је могуће да постајем војник једне војске са којом командују убице и гробари српског народа. Касније, десетак дана после, почело се причати како је командант Ковачевић лишен слободе и свезан спроведен за Бањалуку и суђен од партизанског војног суда и стрељан...."

Јел си читао Дражу 5? Тамо сам све то побрао.

[Милослав Самарџић]

Сувобор фељтон: Устанак Срба у Западној Босни бр.104 106 107 108
можете ли ово објавити или ми послати у ПП, јер је немогуће тако нешто сад пронаћи а рекли сте да имате, уствари цитирали сте као извор у књигама.

Цитирао сам у Дражи 5, а у Разговорима са равногорцима 2 има опширан текст. Ово је из те књиге, то је све што имам прекуцано:

10. МИТАР ТРИВУНЧИЋ
командант, Крајишког (Босанскокрајишког) корпуса

Митар Тривунчић је током већег дела рата био командант 3. крајишке бригаде ''Кочић'' Крајишког корпуса, који се у литератури помиње и као Босанскокрајишки корпус. Био је и командант овог корпуса, после погибије војводе Уроша Дреновића 31. маја 1944, као и после одласка новог команданта, мајора Јоце Михаиловића, са Црногорцима, априла 1945. године. Четник Босанског корпуса ''Гаврило Принцип'' Динарске четничке дивизије, Илија Блешић, који данас живи у Енглеској, послао ми је копије једног чланка Митра Тривунчића, као и делове његових мемоарских записа.
У пропратној белешци, од 10. августа 2004. године, Блешић пише: ''Телевизија Бијељина је показала `Дрвар данас`, па показа и споменик партизански са четири крака. Тада се појави Никола Боснић, који рече:
`Ова четири стуба представљају четири партизанска одреда који су 27. јула 1941. кренули да ослобађају Дрвар.`
Заиста ти Брозови јамари се ничега не стиде. Факат је да 27. јула 1941. нико није чуо за партизане. Устанике су предводили Мане Роквић, Илија Десница, Милан Миљевић, Бранко Богић, Сима Бурсаћ и Никица Кецман. Ти српски изроди и данас изврћу истину... Убили су Илију Десницу, 12. децембра 1941, потом Илију Родића. На мукама је умро професор Кнежевић. За непуна три месеца, током децембра 1941, јануара и фебруара 1942, убили су 103 невина Србина и жене. Њихов Летећи вод под командом Милутина Мораче слат је по селима око Дрвара и по ноћи извлачио људе и убијао.''
Блешић је Тривунчићеве радове прекопирао из часописа ''Равногокска мисао'', који је излазио у Америци. ''Равногорска мисао'' је 1981. године објавила целе Тривунчићеве мемоарске записе, под насловом ''Устанак Срба у Босанској крајини'', а то је учинио и часопис ''Сувобор'', у 14 наставака, током 1995. и 1996. године. ''Сувобор'' је из¬лазио у Кабрамати, Аустралија, као гласило Организације српских четника ''Равна Гора''. Део Тривунчићевих мемоара који ћу овде пренети објављен је у бројевима 110 и 111, за септембар и октобар 1996. Реч је о драматичном повлачењу Тривунчићеве групе у Италију, августа и септембра 1945, под заклетвом да свако ко због рањавања или болести више неће моћи да хода, буде убијен.
Пре тога, доносим Тривунчићев осврт на ''Сабрана дела '' Ј. Б. Тита, односно на онај њихов део у коме се он помиње. Митар Тривунчић пише:
ОСВРТ На књигу САБРАНА ДЕЛА, Београд 1982, у којој је објављен извештај Јосипа Броза Тита од 18. новембра 1942, упућен Извршном комитету комунистичке Интернационале, у коме, поред осталог, стоји:
''За време контра-офанзиве Немаца, усташа и Михаиловићевих четника, прије двије недеље усташе и Немци спалили су до темеља насеље Јањ, Пљеву, Драгнић Подове, Подгорију и др. Спаљено је неколико стотина кућа, убијено је зверски неколико стотина становника жена, деце и стараца. Немци, усташе и четници заједнички спаљивали су партизанска села и убијали партизанске породице. Али Немци и усташе нису поштедели ни четнички расположена села. Они су спалили и четнички расположена села Драгнић и Подгорију, то су она села чији су становници нападали партизане, где је извршен и напад на Др. Симу Милошевића и његове другове, где су с леђа нападнути и чланови Врховног штаба итд. У правцу тих четнички оријентисаних села наступали су Немци, усташе и четници (четници су наступали на његовом десном крилу). Четнички вођа Урош Дреновић послао је у оба села своје људе да би становништво вратио из шуме, јер нису имали поверења у Немце и усташе и ако су им раније чинили услуге. Становници које је издајник Дреновић умиривао, да им се ништа неће догодити од стране њихових усташких и окупаторских савезника, вратили су се кућама али на своју несрећу Немци и усташе зверски су убили 179 жена, дјеце и мушкараца, спалили су све куће и одузели сву стоку. Они који нису поверовали и остали у шуми, вратили су се спаљеним кућама проклињући издајника Дреновића и четничке вође. Врховни штаб НОВ и ПОЈ је својом одлуком издвојио из својих скромних средстава 3 милиона куна као помоћ становништву села: Горње и Доње Вуковско, Драгнићу и Подгорију и др... Валтер.'' (У ствари, Јосип Броз Тито.)
Пре свега хоћу, и морам, да по Титовом извештају кажем оно што је истина: Село, или насеље како га Тито назива, Јањ, спаљено је од окупатора, усташа и сељака среза Бугојно и Јајца септембра 1941. године, и том приликом је убијено 2.360 становника – Срба тога села, од којих 237 деце испод 6 година старости, 555 деце од 6 до 15 година. Остали су били жене и старци. Офанзива о којој Тито пише, коју су окупатор и усташе извели, није уопште допирала у Јањ, него је са својим трупама дошла до Козила и није спалила ово село. (КОЗИЛА припада Пљевљи а не Јању.)
Десна непријатељска колона (Немци и усташе) која је од Шипова на¬ступала преко Сокоца, Драгнић Подова и Подгорије, на коју су колону партизани само припуцавали, у намери да изазову ове непријатеље да буду агресивнији према становништву и имовини тих српских села, и у томе су успели. Непријатељ је сагорео све зграде до којих је могао доћи и побио становнике – Србе тих села, до којих је дошао. Није истина да су четници у овој офанзиви заједно са непријатељима (Немцима и усташама) учествовали. Четничке јединице су се у то време налазиле на простору Мањаче, међу којима и Урош Дреновић, као њихов командант. Изузетак чине наколико петорки које су оперисале у позадини партизанског фронта, међу којима је био и писац ових редова, чија је група петорки у селу Подгорји извршила изненадни напад на Титов Врховни штаб, 4. октобра 1942. године.
Урош Дреновић за народ, а посебно за српски народ, није био издајник, већ је био ватрени националиста. Он је јула 1941. међу првима ступио у оружану борбу са српским непријатељима – усташама, да би одбранио колико се може одбранити угроженог Српства, а Тито и многи његови доглавници шетали су се по околним градовима. Од 6. маја 1941. године па до 23. августа 1945. године, налазио сам се на простору о коме Тито у поменутом извештају говори. Јула месеца 1941. године отпочео сам борбу са непријатељима Српства. Током тог времена борио сам се са душманима српског народа на подручју срезова: Мркоњић Град, Јајце, Бугојно, Лијевно, Гламоч, Бања Лука, Котор Варош, Прњавор, делимично срезова: Теслић, Добој, Травник, Сански Мост, Кључ, Петровац, Бос. Грахово и Томислав Град. Нигде нисам видео ни чуо да су четници палили партизанска села, док су они горели до темеља или делимично српска - четничка села.
Спалили су село Јасенови Потоци, и то све што је могло да изгори. У селу Герзову успели су да запале 6 кућа, а у даљој њиховој намери да то село цело спале, спречила их је 3. Краишка четничка бригада. О овим злоделима партизани не пишу, а у Доњем Маловану, срез Бугојно, партизанска 10. дивизија је наредила, да се зграде од изразитијих четника спале, да се протерају из тог места њихове по¬ро¬дице и конфискује њихова имовина. Успели су да сагоре 5 зграда, да конфискују четничку имовину и да раселе неке четничке породице, и то су они навели у комунистичкој штампи: Том 4, Књига 17, Страна 124 - ''Зборник докумената и података о Народноослободилачком ра¬ту Југословенских народа'', Београд 1956. год.
Какве су све свирепе злочине чинили партизани – комунисти над четничким народом и његовом имовином, још све није установљено, али Бог ће помоћи па ће и то све српски народ сазнати и кривца осудити. Народ села Драгнић Подова и Подгорије, није проклињао Дреновића и четничке вође, већ је и даље остао уз четнике и Дреновића, знајући засигурно да они нису криви за злочине које су окупатор и усташе извршили у тим селима, него баш Тито и његови партизани, који су настојали да својим припуцавањем навуку српског непријатеља у чисто српска села, јер су знали да окупатор чини одмазду.
Урош Дреновић се није борио за власт. Он се борио за народ, који је намеравао Анте Павелић да уништи.
Што се тиче четничког напада на Др. Милошевића и његове другове, и са леђа, на чланове комунистичког Врховног штаба, ово је истина:
Октобра 4, 1942. године, нас 18 спустили смо се из шуме СМИЉЕВАЦ у село Подгорју. Пре него смо дошли у село, на изласку из шуме застали смо да осмотримо село и приметили смо једну групу на¬рода која се креће са источног краја ка западном крају, где смо се и ми налазили. У тој непознатој групи могло је бити око 100 особа, једно шаренило, мушка и женска лица од којих су неки јахали на коњима. Закључили смо да су то партизани, обзиром да међу њима има женских особа у шареној ношњи каква се употребљавала у том крају. Али предпостављали смо да су то могли бити партизани који су покупили четничке породице и да их некуда гоне, јер су то и раније чинили. Борац, који се у мојој близини налазио ЛИЈА - ИЛИЦА ВАСИЋ, двогледом је осмотрио долазећу групу, који ми рече: ''Ено моје Зеке (кобиле) и на њој моје Маје! Молим те, да отворимо брзу ватру изнад глава долазеће групе, зато да би се народ који партизани гоне, спасао бегством од њих.''
Тако учинисмо, али се из те групе отвори ватра према нама. Ми смо и даље демонстративно пуцали. У том моменту та партизанска група је ставила у дејство и један тешки митраљез који је на нас пуцао. Ми смо и даље, на исти начин пуцали како смо и почели. У том се чуо један глас из правца групе која је долазила: - То је Тито и његов Врховни штаб! Ја сам за њима од Пљевског моста изашао на Драгнић. Ударите, ту је Тито! Тај што нам је ставио до знања да је то Тито са својим  Врховним штабом, био је младић Боривоје – Бора Проле. Када смо чули ко је та група, онда смо и ми почели озбиљно гађати, и у краћем пушкарању та ''храбра'' група надала је у бегство, бацајући товаре и своје личне ствари, а већ је наступила и ноћ, те су се у помрачини изгубили.
На том, по нас несретном бојишту, а по њих сретном, јер одмах ни¬смо знали каква је то група била, а и мрак који их је спасао, ми смо нашли извесне ствари. Ја сам нагазио у мраку на добре шљиве које су они носили и бацили. Нашао сам и један зимски дугачки капут и у џепу тог капута кутију за цигарете на којој је било угравирано: КОСТА НАЂ. Тито и његов штаб у току те ноћи (касније смо то сазнали) отишли су у састав бригаде Пека Дапчевића, која се у то време налазила у Млиништу, и са њим следећег дана тај Титов штаб отишао је шумом у село Подгорију. Ту је скупио цело село и на лицу места пред мештанима стрељали су 7 људи.
А ево шта каже о нашем нападу на Титов штаб Моша Пијаде у сво¬ме писму Александру Ранковићу, од 14. октобра 1942. године.
''Драги Марко (ово је било партизанско име Ранковића) Ево ради знања у неколико речи шта смо урадили у Подгорији, Драгнићу и Врбљанима. Подгорија: Скупљајући се из шуме у село, сакупили смо читаво становништво тог села, похватали неке типове и преслушали... Ствари нисмо могли пронаћи. Твоје писмо овога часа дала ми је Лула. На жалост, о твојој кабаници нема ни трага, тј. отишла је у шуму па или је носи Стеван Проле или жандар Тривуновић који има браду до појаса.” Моша је прећутао да је 7 недужних сељака стрељано. Сељаци села Подгорије уопште нису знали за нас, да смо ту, до оног часа отварања ватре из пушака и аутомата. Ово писмо Моше Пијаде одштампао је и објавио: ''Зборник докумената и података Народноослободилачког рата Југословенских народа и докумената Врховног штаба из 1942'', Том 2., Књига 6, Стране 225–227, Београд, 1957. година.
Испод овог Мошиног писма, а под скриптом, налази се и ово:
''Близу села Драгнића, 4. октобра 1942, четници су из заседе напали једну групу наших виших руководилаца који су се њих неколико враћали из Јајца у Млиниште. У тој групи били су: Александар Ранковић, Моша Пијаде, Иво – Лола Рибар, Др. Симо Милошевић, Др. Олга Милошевић и Стојан Церовић. Затим начелник Врховног штаба, командант и начелник оперативног штаба НОП и ДО за Босанску Крајину. После једночасовне борбе четничка заседа била је растерана, без губитака на нашој страни.''
Дакле и ово је нетачно да је ''четничка заседа растерана'' и да ни¬је било на комунистичкој страни губитака. Види се да и овде неистину говоре, а што нам сведочи и сам Моша Пијаде када каже: ''Ствари нисмо могли пронаћи”, а за кабаницу Ранковићеву пише, да њој нема ни трага јер је отишла у шуму ''па или је носи Стеван Проле или жандар Тривунчић”.
Овим Моша потврђује да смо ми њихове ствари бачене у бегству нашли, због чега долази питање: да ли своје ствари баца онај који бежи или онај који их налази и скупља на месту, где се во¬дила борба? И најзад, онај ко своје изгубљене ствари тражи или онај који их је у шуму однео? Врбљани: У ово српско село дошао је Моша Пијаде са дружином и реквирирао имовину четничких породица, а онда су комунисти присиљавали те четничке породице, да зову своје и напусте четнике и врате се у село; да предају партизанима оружје, па ће се, онима који то буду учинили, вратити вредносне конфисковане ствари... Ето тако су се комунисти опходили са народом националних српских села. Они су се служили свим недозвољеним и недостојним средствима да би постигли циљ – узурпирање власти у држави, после рата.

УСТАНАК СРБА У БОСАНСКОЈ КРАЈИНИ
(мемоарски записи Митра Тривунчића)
У време расформирања 3. четничке Краишке бригаде, у селу Ге¬рзо¬ву, које је обављено почетком маја 1945, био је веома тежак и тра¬гичан моменат за све борце који су се, у дуготрајној борби и најтежим ча¬совима, били блиско сродни и увек се међусобно помагали. Но ипак нада није била сасвим изгубљена, јер су батаљони остали на окупу, а који су се с времена на време удруживали у подухватима већег значаја.
У време расформирања бригаде, она је имала: 2.100 бораца, 1.800 пу¬шака, 48 пушкомитраљеза, 56 машинки – пикаваца (италијански, немачки и енглески), 2 тешка и два ручна бацача и 1 базуку и 136 ко¬ња.
У предходном напису било је речи о распореду коња, а оружје је ос¬тало код бораца – којима је раније припадало. Бацаче и базуку са гранатама је 6. батаљон склонио на подесном месту.
Било је речи о задацима батаљона. Свак је кренуо са задатком у своме правцу и већ су се резултати и наше присуство као герилаца сву¬да осећали.
Маја 4, 6. батаљон је минирао пругу: Јајце – Дрвар (на простору из¬међу железничке станице: Пљевски подови и Млиниште). Када је ту воз наишао, био је избачен из колосека, а наша га је заседа засула брзом паљбом из пушака и аутомата. Ово је непријатељу нанело губитке од 25 мртвих и 7 живих партизана заробљених. У возу су били са¬мо војници који су путовали од Јајца према Млиништу, ради потере и борбе са нашим снагама које су се на том простору налазиле. Међу овим заробљеницима био је и један који се није дао савладати те је по¬гинуо, док је осталих 6 пуштено, јер су били недавно мобилисани.
Сви батаљони скоро до краја маја дејствовали су групно и заједно нападали – партизанске јединице, саобраћајна средства, железничке станице. Пред крај маја, непријатељ је на терен батаљона 3. четничке Краишке бригаде сконцентрисао 6, 7, 9 и 13. своју Краишку бри¬гаду, са 5 одреда који су од раније били на том терену. И сада су се наше јединице кретале у четним и водним формацијама, а за случај потребе, и поред највеће опрезности комуниста, успевало се да се наше снаге концентришу – када је била прилика за неку већу акцију. Тако су у јулу 6. и 7. батаљони извршили препад на непријатељски војнички воз који је из Јајца за Дрвар превлачио трупе и војну музику, ради прославе у Дрвару. Том приликом је у возу изгинуло преко три сто¬тине партизана, а заробљено око 50. Међу заробљеницима је било 11 истакнутих партијаца, а од њих један члан њиховог Окружног комитета из Бихаћа. То је био Јеврејин који је, према његовом пасошу, у току марта и априла те године, пропутовао: кроз Швајцарску, Белгију, Француску, Шпанију и Италију. Партијци су достојно осуђени за своја недела, а остали су пуштени.
5. батаљон је групно извршио напад на конвој камиона на путу Купрес - Бугојно, у месту Копривица и уништио је 16 камиона и њихову пратњу, а товари су спаљени. Овај је батаљон вршио нападе на партизанске саобраћајнице на релацији: Јајце – Доњи Вакуф – Турбе, и на тим је саобраћајницама, до августа, срушио неколико возова и камиона.
1. батаљон је извршио неколико акција на возове и рушење пруге: Јајце – Дрвар, а 2. батаљон је пренео тежиште борбе преко Врбљана, Бусија до Рубника, и на пругу Срнетића, где је у потпуности уништио један цео воз. Снаге овог батаљона су више пута угрожавале главни пут: Кључ – Мркоњић Град;
4. батаљон је деловао на путу: Бања Лука – Јајце - Мркоњић Град;
7. батаљон је био у најтежој ситуацији ради тога што ту није било веће шуме за маневрисање, те је у кратком времену претрпео осетне губитке. У томе батаљону, после погибије Милана Зеца, командира Герзовачке чете, настало је осипање (предаја) из ове чете, а што је доводило и остало људство у несигурно стање.
Тактика наше борбе, била је за партизане и њихове властодршце, велика брига. Ми смо наносили велику штету – моралну и материјалну, а и они су нас гонили свим својим могућим средствима. За нама је јурило 6- 6.500 партизана, предвођених злим комесарима. На подручју где су предпостављали да се крећемо или кријемо, много пута су надлетали њихови авиони, али нас нису могли да открију. Јурили су за нама и са псима, као и са појединим сељацима. Тако им је један сељак открио у дубокој шуми логор 6. батаљона и ту довео партизане. Али им то ипак није успело. Сви наши су, без губитака, успели да избегну. Једино су им партизани заробили 4 говечета која су имали за исхрану.
Притешњени великом потером, крајем јуна и у јулу, настало је осипање наших јединица, те се и наш број смањио за 50%, али оно што је остало било је очеличено, јуначки се борило и гинуло.
Имао сам пред очима какво ће бити наше безизлазно стање када падне снег и због тога сам решио да учиним један предлог Команди Западне Босне. Циљ и садржај мога предлога био је: да концентришемо Краишки четнички корпус, и уколико се до 20. августа не поправи стање у нашу корист, да се са тим концентрисаним снагама, под борбом, пробијемо према западу, јер ако овако останемо када пада снег, предстоји нам сигурно уништење. Команда Западне Босне, имајући наређење В. Команде и усмени разговор са нашим командантом Дражом Михаиловићем - ЧИЧОМ, који је, 24. априла 1945. године, одржан на Чардацима, источно од Бања Луке, није ни одобрила ни од¬била овај мој предлог, већ је исти прослеђен В. Команди по куририма из 3. четничке бригаде. Према писању комунистичке штампе, ови наши курири, при повратку из В. Команде, били су похватани и стрељани, а у истим новинама је била и слика једног од ових курира – Богдана Кизића. Став В. Команде по овом мом предлогу, остао ми је непознат. Ми смо остали на истом терену. Тлачитељу српског народа наносили смо материјалну и моралну штету. Успели смо, да железничари пред смртном опасношћу, на прузи Јајце – Дрвар, побуне се и одбију да возе том пругом. Због овога су тројица возовођа у Јајцима стрељани, те су остали морали да наставе свој уобичајени посао.
Коначно, у јулу, решио сам да не дочекам зиму у оваквом паклу, те сам одлучио да кренем у иностранство. О овоме сам обавестио све јединице 3. четничке бригаде, позвавши све који желе да ми се при¬друже. Пријавило се још 34 борца, а остали су одлучили да остану на том терену, да се боре на живот и смрт, а у нади боље будућности. Пријављене сам обавестио да буду приправни за пут, а када ће то бити, да ће бити обавештени. И даље је настављено обострано уништавање. На нашој страни се гинуло од јаких потера партизанских снага, а они су трпели губитке, и у људству, и у материјалу сваке врсте који се могао уништити, када смо до истог могли да дођемо...
Партизанима је било јасно да им ми задајемо много невоља и му¬ка, па су дошли на идеју, да у наше јединице убацују своје агенте, и да нас тако изнутра подгризају, па и убијају у згодним моментима за њих. Имали смо неколико случајева откривања наших намерних акција, али пре него су нам ти њихови агенти нанели веће незгоде, били су откривени и достојно кажњени.
Опет сам обавестио Команду Западне Босне, да се боримо са неподношљивим тешкоћама, а када дође зима и снег земљу покрије, на¬ма само предстоји коначно уништење, као и да сам одлучио да кренем према западу – па шта Бог да. И овога пута сам добио одговор да они уочавају наше тешкоће и опасности које нам предстоје када снег падне, али нису имали смелости да ми директно одобре моју намеру.
У себи сам донео одлуку, да 20. августа кренем са онима који су се за ову неизвесност пријавили. На дискретан начин сам их обавестио о месту и времену када ћемо кренути. Пријављени за овај подухват су били из 6. батаљона. Међу њима је био и њихов командант Душан Проле. Затим је било њих неколико из 7. батаљона; 2 борца из Мотајичке бригаде који су нам се прикључили још у априлу и један из Динарске четничке дивизије (Стево Родић из Трубара). Он је био рањен, због чега је био изостао из своје јединице, те када је оздравио, прикључио се 3. четничкој Краишкој бригади.
Сви пријављени за овај пут одређеног датума били су на одређеном месту. Ту смо један другоме положили заклетву: ако се ма коме од нас нешто догоди на нашем предстојећем путу, услед чега не би био способан да са нама продужи, а да не би жив пао непријатељу у руке и под мукама и остале издао, такав мора бити ликвидиран од наше руке. Ко не прима овај услов, онда нека са нама и не полази. Сви су се са овом заклетвом сложили.
Ова наша заклетва, нажалост морала је бити примењена на Душана Прола, корпуског благајника, ради оболеле леве ноге. Од стопала па према колену нога је почела да црни, а то значи да је добио тровање крви. Водили смо га и носили два-три дана и када смо дошли северно од Сушака, на ''Рисњак'', где смо преноћили, сутрадан нам је Проле рекао да даље не може, и да моли да на њему буде извршена наша ЗАКЛЕТВА. То је учињено по његовој жељи, али са великим нашим болом у срцу и души. Нека нам Господ Бог за ово опрости, а Ду¬шану Пролу нека подари вечни мир у Царству набеском.
Дакле, после положене ове наше заклетве, 20. августа 1945. године нас 35 смо кренули на наш трновит и неизвесан пут. Сви други, њих око 1.200, остали су на простору: западно од Бугојна до Дрвара; северно од Гламоча до Мањаче и Крупе на Врбасу – остали су, где су гинули и умирали по дубоким шумама, да нико за њих није знао, нити ће икада знати. Хватани су од разјарених комунистичких властодржаца, од њих мучени, убијани и бацани у мемљиве казамате, док је било и случајева, да су сами себи живот одузимали, да не би пали у руке својим крвавим противницима. Такође и на простору Мањаче, Јаворана, Борја, Узломца, Љубића и Мотајице, остатци Југословенске војске у Отаџбини, пошто је наш командант Дража Михаиловић - ЧИЧА од Чардачина кренуо према Србији, наставили су свој узвишени задатак – борили су се и гинули достојно српској традицији. Ови српски синови на подручју Западне и Средње Босне, пружили су групни и жилави отпор Брозовим партизанима и злогласним Ознашима, све до конца 1947. године, а онда и као тројке, по двојица или појединци.
Пре поласка на наш пут ставили смо себи у задатак да се крећемо по најнеприступачнијем терену, како бисмо избегли да будемо откривени од комунистичких предстража и њихове војске. Први наш правац са зборног места у шуми испод врха Смиљевца, био је: преко Преседеле и Млиништа (ливада), а потом Луновачом и Клековачом.
Главни пут и пругу смо прешли јужно од Оштреља и преко Осјечнице. У Осјечници смо избили код Римског Бунара, а потом се спустили у подножје овога брда код Мартин Брода. Овде смо прешли пут и избили на реку Уну. Реку смо познавали, а у нашој групи су двојица знали да пливају, док смо остали били у очају: шта да радимо. Онима који су знали да пливају, рекао сам да газе реку све док не наиђу на дубине које се не могу прегазити. Онда да се врате к нама, те да тражимо неки други начин за даље кретање. Међутим, они који су загазили у реку, успели су да је пређу без пливања. Ноћ је била и нисмо их видели, али су нам, с друге стране реке, јавили да је можемо и прегазити. Тако смо сви успешно прешли реку Уну. Онда Унском пругом према северу и избили смо у Кулен Вакуф, на пут који води према Доњем Лапцу.
Окренули смо овим путем, куда смо се кретали до сванућа. Затим смо ишли десно од пута и дочепали се ситне шуме која нас је скривала од непријатеља. Преко шуме смо избили на један вис и под нама се указао Доњи Лапац, а у близини овог насеља, видели су се комунистички војници, њих око 50, који су вршили пешадијске вежбе. Ту смо стали и посматрали Лапац и околину пред ноћ, па смо окренули северозападно и прешли пут Лапац – Бихаћ, и упутили се према Пљешевици.
У свануће смо избили на Каменско, где је некада била пилана. Ова стругара је, можда, само један дан била изгорела јер се још видео дим од паљевине. Ухватили смо се Пљешевице, одакле смо изашли и прешли Малу Капелу код места Миљановца. Плитвичка језера смо прешли код Плитвичког Љесковца. Приликом пролаза кроз ово место, изгледа да смо били примећени. Јер, чим смо прешли пут Плитвичка Језера – Врховине, дочекала нас је шума, где смо преноћили. Чули смо топот људског кретања, те смо веровали да је то била комунистичка војска.
Одавде смо кренули шумом преко Селичког врха и његовом северном страном преко коте 1.280, па преко Цигела, коте 1.267. У подножју северозападно од ове коте, приметили смо неколико зграда и говеда на ливади. Покушали смо да узмемо једно од ових говеда ради своје исхране на овом нашем путу, али пре него што смо дошли до говеда партизани су нас приметили и осули паљбу на нас.
Ми смо се повлачили преко Јаворника, југоисточно од коте 1.062 и у току ноћи смо избили источно, пред Личке Јасенице. И пре него је дан освануо, ухватили смо се на јужној страни шуме и пругу смо прешли код железничке станице овог места. Онда смо се упутили према узвишици Јасеник, јужно од коте 1.028. На прелазу пута који је водио од Л. Јасеница према Дабру и Дабарском Глибодолу, били смо нападнути од партизана, који су били запосели цео пут кроз шуму. Под борбом смо се повлачили уназад и партизани су са нама изгубили контакт, а ми смо се одмарали и донели одлуку, да северно од ове коте покушамо прелаз пута.
Али, пре него смо у том правцу кренули комунисти, који су претраживали шуму, осетили су нас и отворили су ватру на нас. Покушали смо да се повлачимо правцем који смо предвидели, али су нас комунисти и са чела напали при нашем покушају да пређемо тај пут. Овога пута су партизани успели да нас разбију у две групе. У групи у којој сам био, било нас је 14, а у оној другој групи је било 21. Моја је група била одсечена и гоњена на север према Јасеницама, а она друга према југу.
Тада је у мојој групи био рањен у ногу наш најомиљенији борац, Милан Јовић. Када сам га видео рањеног и сетио се наше заклетве, крв се у мени следила, а само ме срце заболело. Но, благодарећи Богу, био је издржљив и није посустао у својим напорима, како у кретању тако и у отпору непријатељу, те му је рана зарасла пре него што смо стигли до жељеног циља – до Трста.
И овог пута, за случај да будемо разбијени било нам је зборно место у шуми изнад железничке станице Личке Јасенице. Цела ова наша група је тамо отишла, у нади да ће и они који су се од нас били одвојили, такође тамо доћи. Зато смо око 12 сати то место напустили, спустили се у поље, окренули према западу и прошли кроз само село Личке Јасенице, а то значи и пут који је био толико брањен од комуниста. Чим смо прошли село и пут, скренули смо јужно и ушли у шуму. Ту смо дочекали дан, и продужили према западу.
Кретали смо се северном страном Високи Врх, кота 1.125, и даље. Када смо дошли на Мркоњић Врх, кота 917, покушали смо да пређемо пут Модриш - Језеране, што нам није успело, јер је исти био поседнут од партизана. Овога пута смо имали нарочиту срећу. Био сам у извидници да испитам тај пут. Пре него што сам дошао до пута, на десетак метара, наишао сам на партизана који је загрлио пушку и спава. Стајао сам крај њега на пола метра и посматрао га како спава. Био је то младић од око 20 година. Оставио сам га да и даље спава, а ја сам се вратио назад у моју групу и рекао им о стању на путу.
Повукли смо се у шуму, мислећи да ће се у току вечери са тога места повући партизанско осигурање, а ми ћемо то искористити и прећи тај пут. Али нам се то није испунило. Партизани су заноћили на том осигурању и чули смо како им се дели вечера. Преноћили смо у њиховој близини, а у свануће смо се повукли на вис Капеле, кота 1.092. Од преноћишта до ове коте, изгубио нам се један борац, Милановић Неђо. Нисмо могли ни да помислимо да би нас он могао да напусти а још мање да би нас издао, јер се у нашој групи налазио и његов рођени брат Мирко, а они су се братски волели и слагали. Његов нестанак је за све нас био загонетан. Упутио сам његовог брата са још два борца на заказано зборно место, да виде да Неђо случајно није тамо. Тамо су чекали неколико сати и пуцали из пушака, али Неђо се није појавио.
Са ове сам коте осматрао терен њене јужне стране и решио сам да се још за дана спустимо на ту страну, у подножје брда. То смо учинили у први мрак и на источној страни смо прошли кроз само село Језеране, а на јужној страни тога села, прешли смо пут: Језеране – Бриња, и продужили у планину Велика Капела. До Мркоњића смо се спустили секцијом: Сењ 1:200.000, а сада смо се управљали по странама света и користили се једним компасом на оловци (пенкалу), коју ми је поклонио један амерички авијатичар почетком марта, а који је пао из обореног авиона. Ту групу америчких авијатичара, њих 6, тада сам предао Команди Западне Босне.
Путовали смо Великом Капелом и избили смо пред Делнице. Кроз ово место смо прошли око 22 часа, и за велико чудо, да нас нико није приметио, иако се народ кретао улицама. Чим смо прошли кроз Делнице, кренули смо уз брдо према шуми и на око 100 метара, избили смо на пругу: Сушак – Загреб. Пругу смо прешли и онда заноћили у шуми. Следећег дана нам је било отежано кретање, јер чим смо кренули са коначишта, нестало је велике шуме, а требало је прећи пут који се одваја од железничке станице Делнице према Сушаку. Пред вече смо тај пут прешли и у шуми смо заноћили, па смо у свануће продужили. Пред крај овог дана смо стигли од Сушака на Рисњак. Ту смо преноћили где смо се следећег дана, болног срца растали са нашим сапатником братом Душаном Пролом, корпуским благајником и уче¬сни¬ком у Српском устанку од првог његовог дана. Реч наше заклетве је морала бити извршена...
Поред сопствене жртве коју је покојни Душан Проле дао на олтар Отаџбине, дао је и свог сина јединца, двадесетогодишњег Бору, који је 28. децембра 1944. године погинуо у борби против комуниста, на Слатини.
На нашем путу од Рисњака кроз планину Горских Котара, наишли смо на једног човека са војничком пушком. Разоружали смо га, а он се томе није противио. Али када смо хтели да га вежемо, он је почео да говори: ”Што ме другови везујете. Ја овде чувам раднике који су на раду у шуми, па сам хтео да искористим слободно време, те да од дивљачи нешто уловим.”
Када смо му рекли да ми нисмо партизани, он је променио начин говора. А када се уверио да смо четници, причао нам је о четницима Динарске дивизије, који су у његовом селу, па и у његовој кући били око три месеца. Помињао је нама позната имена четника из Динарске дивизије који су више недеља логоровали у његовој кући, о његовим услугама тим својим нежељеним гостима. Кажем ''нежељеним'' јер смо приликом његовог личног претреса нашли чланску карту комунистичке партије датирану из 1942. године. Значи, био је комунистички издајник, те је морао на том месту да заувек остане.
Далеко југоисточно од Снежника, избили смо на стару југословенско-италијанску границу, продужили даље, и у ноћи смо се спустили у једно село, наводно Рупе. Ту смо на њиви нашли мало кукуруза, с њим смо се снабдели и од села продужили према југословенској граници. Следећег дана нам је опет било отежано кретање, јер је то био само камењар без шуме, али смо ипак око подне прешли главни пут и пругу која води од Ријеке према Трсту. Кретали смо се док је било дана, јер се ноћу на том камењару није могло кретати.
После преноћишта, поранили смо јер смо морали да пређемо једну голет и да се на јужној страни дочепамо шуме. Док смо журно ишли према тој шуми, прошли смо крај једног села на око 150 метара, а док смо промицали кроз шуму, видели смо једну жену са бременом сувих грана. Она се кретала према селу које смо прошли и од њега се одмакли око 200 метара. Ишао сам на челу ове наше колоне, те сам се први сусрео са женом. Била је стара око 35-40 година. Када је била на растојању да ће ме проћи, рекла је чистим српским језиком: ''Добро јутро!” Одвратио сам јој истим поздравом и она је прошла поред осталих који су за мном ишли. Нисам на њу применио нашу заклетву, јер сам се уздао у Бога, да нам ова сирота жена није непријатељ. Продужили смо свој пут и дочепали се шуме. На првој узвишици шуме, стали смо, и око 2 сата смо осматрали село у које је ушла ова жена са бременом дрва. Осматрали смо село да бисмо видели да ли ће неко поћи према шуми у којој смо били и тиме закључили, да нас је та жена открила и партизанима пријавила. Пошто никога више нисмо видели, скренули смо северно од пута, где смо пржили кукуруз који нам је био једина храна.
Око 11 часова са десне стране помолише се два камиона и када су поред нас пролазили, видели смо да су били пуни војника. Продужили смо према селу од кога смо се и бојали. Двогледом смо пажљиво посматрали кретање ових камиона са војницима. Они су прошли кроз то село не заустављајући се у њему. Сами себе смо уверавали да нас та сирота жена није издала, иако је могла по нашем изгледу да закључи да нисмо партизанска војска.
Пред вече смо наставили кретање да бисмо користили ноћ, јер у нашем правцу није било шуме. У први мрак смо прешли преко једног споредног пута: Ријека – Трст, јужно од места Водице. Ту смо упали у камењар по коме је било немогуће да се крећемо по мраку, те смо се склонили у једну дубоку увалу, наложили ватру и чекали дан. У рано јутро сам осмотрио терен – голи камењар, удаљен свега 250-300 метара од главног пута Ријека – Трст. Остали смо у овој ували до првог мрака.
Око 12 сати, ивицом увале у којој смо се налазили, наишао је један човек са псом, правећи се да нас не види, а стварно нас је видео. Били смо узнемирени, не знајући шта да радимо на овој голети, а скоро у насељу. Пратио сам кретање тог човека. Он је, на око 300 метара од нас, отишао једном стаду оваца код којег је била једна чобаница. Тамо је код ње сео и тамо остао око 3 сата. После је устао и отишао једној усамљеној кући. Чим је он замакао код те куће, ми смо се дигли и кренули у нашем правцу, без обзира што бисмо могли бити примећени на овом камењару. Испред нас је било и мало лескових грмова кроз које смо се провлачили и путовали до ноћи.
Где нас је ноћ ухватила ту смо и заноћили, а следећег јутра смо прешли на једно брдашце обрасло ситном шумом. Прешли смо на његову западну страну и пред нама се указало море. Закључили смо да смо на вратима Трста, а испод нас у подножју брда, видела се железничка пруга, а такође и станица. Цео дан смо двогледом осматрали тај терен. Уочили смо да се путем који пролази поред саме станице према Трсту, такорећи непрекидно крећу разна возила и на око 300 ме¬тара од станице застају пред једном омањом зградом. Од ове зграде, за око 100 метара према Трсту, била је поред пута једна иста таква зграда пред којом су сва возила, која су се путем кретала, застајала. Закључили смо да су то свакако царинарнице, односно граничне карауле. Даље преко пута тих зграда, видело се једно брдо обрасло шумом. Решили смо да у току следеће ноћи кренемо до тог брда, а у случају да будемо разбијени при кретању да оно буде зборно место.

[Милослав Самарџић]

Када је пала ноћ упутили смо се у замишљеном правцу. Јужно од станице, на око 200 метара, прешли смо два колосека пруге – један је колосек долазио са јужне стране од станице, а други се одвајао од станице према Трсту. Упали смо у један троугао између пруге и пута, а удаљени од станице на око 200 метара. Путем су пролазила непрекидно кола са коњима, док је на станици свирала музика, праћена пушчаном и митраљезном пуцњавом. Ми смо легли уз један омањи зид који нас је својом сенком сакривао, чекајући да кола прођу па да се пре¬бацимо преко пута. Али колска је колона била непрекидна. Ми смо се просто прилепили на земљу да нас не би приметили јер смо крај пута на десетак метара. На станици је још увек јечала музика, с времена на време праћена пуцњавом.
Нас обузе страх те наредих да се некако повлачимо кроз ту колону коњских запрега и да пређемо пут. Сви смо одједном јурнули заобилазећи кола и коње, а возачи кола су нас посматрали не придајући нам много пажње. Они су били заузети око својих кола и коња.
Кад смо прешли пут, упутили смо се означеном брду. Али на овом путу, сада северно од пута, наишли смо на једно село у коме је такође свирала музика праћена пуцњавом. Пошли смо мало јужно према путу и пролазећи кроз њиву кукуруза, опет смо се снабдели кукурузом, једином нашом храном. Дошли смо до одређеног места, где смо наложили ватру, са последњом шибицом коју смо имали. Кукуруз смо пекли и јели. Када је свануло осмотрили смо терен око себе. Приметили смо, у подножју брда, на западној страни, један пут и поред њега неке зграде оштећене ватром. Ту се око 8 сати јави војничка труба, а потом се чуло лупање мајстора који су те грађевине оправљали. Били смо уплашени, верујући да је у тим грађевинама војска, а оне су од нас удаљене само око 400-500 метара.
Знамо да смо крај Трста, али не знамо чија је власт у њему. Док смо били на терену, с времена на време сазнавали смо светске вести, па смо чули и да су Западњаци истерали Титовце из Трста. Али смо у току овог нашег пута од 28 дана, без икакве везе са светом. Бојали смо се на шта ћемо наићи у Трсту. Па да бисмо проверили стање у тој вароши, решили смо да нађемо неког мештана или пролазника од кога бисмо сазнали шта нам је потребно. У том циљу сам послао тројицу из групе, у подножје брда, недалеко од грађевина одакле се чуо глас војничке трубе. Око 16 часова она се наша тројка вратила, али никога нису нашли да га доведу. Народ је, рекли су, ишао у већим или мањим групама, и нигде нису видели некога да иде сам. Осматрањем поменутих грађевина, нисмо видели никакву војску у тој околини, само смо видели људе који су радили на оправци тих изгорелих зграда.
Дакле, знамо да смо на вратима Трста, али у њега не улазимо без провере. Водимо се мишљу да продужимо преко Тирола за Аустрију. Реших да ја лично проверим стање у Трсту. Са собом сам узео Душана Пролу и Мирка Малиновића и упутио сам се према селу које смо предходне ноћи прошли и снабдели се кукурузом. Осталима сам рекао, уколико се ми не вратимо, нека се сналазе како знају – нека иду било у Трст, било у Аустрију. На путу према томе селу, наишли смо на једну осамљену заклану краву у камењару. Ту оставих Мирка, па уколико неко дође на то место, да га задржи до нашег повратка, а уколико се ми не вратимо, онда да дотично лице одведе код групе наших осталих, а и краву да понесу.
Душан и ја смо дошли под село, у коме се такође орила музика пропраћена пуцњавом. Видели смо да нема никаквог смисла да улазимо у то село јер нам је било јасно да из њега не можемо ни милом ни силом да извучемо неког ради потребе нашег обавештења. Прикрили смо се крај пута и чекали да би неко туда наишао.
После једног сата, чуо се одјек корака на путу. За кратко време, на месечини, указа се појава једног човека. Ми се бацимо на њега. Подигли смо га са земље и носили уз брдо. Човек се уплашио и дрхти од страха, а ми га чврсто држимо у рукама – као гладна звер своју жртву. Жао нам је човека, али другог излаза немамо. Он јадан моли да га не убијемо, говорећи да никоме није никакво зло учинио, док му ми говоримо да се не плаши и да га нећемо убити, ако буде хтео да нам каже то што ћемо од њега тражити. Када смо одмакли из села, питали смо га чија је сада власт у Трсту, на шта је он одговорио да је тамо ''наша” власт, додавши ''Југословенска, партизанска власт”, мислећи да смо ми партизани, а на наше питање да ли зна да у Трсту има Енглеза, а ако има, где се налазе, он нас пита, зашто ће нам Енглези?
Онда смо му ми рекли да ми нисмо партизани и да нам је потребно да знамо где су Енглези. Човек је просто занемео, па после извесне паузе поче да нас уверава, да о њима ништа не зна и да нас моли да га ослободимо. Ми му рекосмо да ћемо га пустити ако нам каже то што од њега тражимо. Он опет понови да не зна ништа о Енглезима, јер је јуче дошао из заробљеништва. Затим да је прво био у италијанском заробљеништву, па после у логору у Немачкој, а сада је пошао да види своју сестру и да јој однесе једне ципеле. И заиста је у једној мањој торби имао женске ципеле. Можда је човек и истину говорио... Ко зна?
Нашли смо Мирка поред заклане краве до које није нико долазио. Сада се наш сапатник – сељак мало прибрао и ослободио, али када смо пошли према шумовитом брду, он се опет уплашио и говорио да га ми варамо да тражимо Енглезе и да га водимо да га убијемо. Али када смо дошли до осталих наших људи, који су седели крај ватре и пекли кукуруз, уплашени човек се осведочио да га не лажемо, па по нашем изгледу се уверио да нисмо партизани, те се ослободио и рече нам: ''Ако тражите Енглезе, они нису далеко одавде. Она кућица на путу што се по дану одавде види и пред којом стају сва возила ма у коме се правцу кретала – тамо су Енглези на стражи. И ако заста хоћете код њих, морате да пожурите, јер они после пола ноћи никога не пуштају к себи.''
Сада сви појурисмо низ брдо, избисмо на пут, између те кућице и Трста, од које смо били само 150 метара према Трсту. Послао сам двојицу да иду код Енглеза. Један од њих, Будислав Терзић, је говорио италијански. Ми остали смо се маскирали у жбуњу поред пута. Рекао сам Будиславу да буде опрезан, не верујући овом сељаку, а ако им се нешто догоди, ми одлазимо преко Тирола за Аустрију. А хтео је да са патролом иде и овај сељак. Нисам дозволио рекавши му ако нас превари да ће бити убијен.
Видели смо када су наши ушли у ону кућицу. После десет минута од те кућице упутио се један полукамион према Трсту и прошао је поред нас. После пола сата од Трста су поред нас прошла два камина покривена мушемама. И пре него што су дошли до кућице, стали су и окренули се према Трсту. Стали су ту где смо ми били у жбуњу. Будислав нас је позвао да улазимо у камион, што смо и учинили. Уплашеном сељаку смо нудили да му новцем платимо за ову услугу, није примио. Нудили смо му нешто оружја. Узео је само један револвер. И за време док смо ми улазили у камион он је трком од нас побегао.
Ови су нас камиони одвезли у Трст код једне Енглеске јединице, која је била смештена у неким приватним кућама. Ту нас је сачекао један енглески капетан и питао нас је: ко смо и шта смо. Рекли смо му да смо борци генерала Драже Михаиловића, да смо се борили против окупатора наше земље и окупаторских сарадника. Да смо се борили и против комуниста, пошто су нам они наметнули ту међусобну борбу. И пошто су сада комунисти узели власт у нашој земљи, ми не можемо и не желимо да сарађујемо са њима. Решили смо да напустимо Југославију, што смо и учинили. Сада молимо да нас упуте у састав снага ђенерала Михаиловића, а које се налазе негде у Италији.
Капетан нам је рекао да се без бриге одмарамо, а да ћемо сутра бити упућени негде у унутрашњост Италије, али да ту морамо, пред њим положити оружје. Одложили смо оружје и чекали шта ће бити даље. Сутрадан нам је дошао исти капетан. Он се интересовао где смо до сада били; куда смо се кретали, с ким смо се све борили од 1941. године, до преласка у Трст. Затим када смо кренули на овај свој пут и куда смо прошли. Све смо му тачно рекли. Разговор се водио на италијанском језику. Најзад нам је рекао да у 14 часова будемо спремни за пут.
Напустили смо своју Мајку Отаџбину и одложили наше оружје, 17. септембра 1945. у Трсту. На нашем путу од Мркоњић Града до Трста провели смо 28 дана. На овај пут, 20. августа пошло нас је 35, а у Трст нас је стигло 12. У Личким Јасеницама, од нас је одсечено њих 21. Један нам се изгубио у Капели, а једног смо морали да лишимо живота, по његовој личној жељи и обавези наше заклетве.
Наш пут је у ових двадесет и осам дана био веома тежак и опасан. Пратила нас је глад, жеђ, неколико пута невреме, а што је најгоре, кретали смо се по најнепроходнијим пределима, да не бисмо били откривени. Посебне тешкоће пратиле су нас у прелазу преко Пљешевице. Ишли смо њеним гребенима и изгледали смо као какве орлушине, а њени гребени покривени су некаквим чудним оштрим камењем.
Око 14 часова позвао нас је један енглески поручник, да улазимо у камион, те нас је он превезао у један цивилни логор у Трсту. У овоме логору било је разних нација, а највише избеглица из Југославије, који су се око нас скупљали – као око неког чуда. Једни су нам нудили услуге, други су нас посматрали. Свима смо изгледали неповерљиви. Један од становника овог логора представио нам се као ђенерал Дамјановић, који је постављен у овом логору, да се нађе при руци избеглицама – националистима, из Југославије. Показао нам је и декрет о томе, али смо и ми били неповерљиви, мада нам је излазио у сусрет колико је могао.
Енглески официр, који нас је у овај логор допратио, рекао нам је да следећег дана будемо спремни за пут. Он ће нас одвести у унутрашњост Италије.
Тако је и било. Дошао је са два теретна камиона покривена са мушемама и превезао нас, заједно са још неким људима из овог логора, до Удбине. Ту је био неки званични избеглички логор. Овде нас је сусрела једна жена – Словенка. Ручали смо и добили неке званичне папире за путовање возом кроз Италију. У 18 часова нас је ова жена одвела до железничке станице и ставила нас у воз који је требало да нас одвезе у Јужну Италију – тамо где су се наши саборци налазили.
Пут нас је водио преко Вероне, у коју смо стигли следећег дана око 16 часова. Овде нам је на станици речено да у нашем правцу нема воза до 10 часова увече. Чекали смо на станици где нас је почео да малтретира један наоружани Италијан са црвеном петокраком звездом на капи. Али пошто смо му показали зубе, он се изгубио.
Приметисмо један камион који је довезао неки народ овде на станицу. Чујемо да говоре српски. И они видеше нас те ступисмо у разговор. Рекоше да су ту били у пролазном логору; да је командант тога логора амерички капетан, иначе рођен у Југославији. Затим да би било добро да и ми одемо у тај логор да се бар обучемо. Сви су из моје групе, сем мене, имали веома лоше и поцепано одело.
Стигли смо истим камионом и тамо се пријавили нашем земљаку, сада Американцу. Он нас је лепо дочекао. Сместио нас је у две собе и рекао да ће нам следећег дана дати одећу. Чим смо се сместили он је нас двојицу позвао у канцеларију на разговор. Говорили смо на нашем језику. Рекао нам је да је рођен у Далмацији; интересовао се о приликама у нашој земљи, како пре рата тако и у току рата, као и сада под комунизмом. Ми смо му на све одговорили онолико колико смо знали. Када смо говорили о комунизму онаквом какав је, он рече: ''Па, вас су комунисти много уплашили?” Када му одговорих да ће и њега комунисти да уплаше, он се насмеши рекавши: ''Ми имамо атомску бомбу, и ми се, ако буде требало, са њима можемо обрачунати у току неколико дана.” На то се и ја насмејах и одговорих: ''А шта ако и комунисти направе атомску бомбу?” Он кратко одговори: “Никада!”
Следећег дана смо добили потребну одећу. Овај нас је официр заустављао да останемо код њега у том логору. Нисмо пристали. Нудио нам је да нас пошаље код америчке војске на језеро Комо. Ни на то нисмо пристали. Онда нам је рекао да се одморимо, па ће нас послати за Јужну Италију – тамо где су наши саборци. Ту смо остали три дана. Он нас је регистовао као Д.П. (расељена лица) и такве смо карте добили, са којима смо могли да се крећем без икакве сметње.
И у овом логору смо прве ноћи имали непријатности са комунистима и усташама. Ми смо се одморили и певали наше ратне и националне песме. У току ноћи, у наше собе су дошли двојица који су били из Југославије. Они су нам се представили да су били ратни заробљеници, али да су у Италију дошли неким послом па се опет враћају за Аустрију. Наше песме су их дирале. А када смо певали песму која је дирала Тита и његове доглавнике, почели су ова два небрата да протествују да они то не могу да слушају и да није од нас лепо да тако ружно говоримо о Титу. Дошло је и до туче. После су се они изгубили из нашег логора.
Сутрадан су неке усташе отишли у Команду и жалили се како ми пе¬вамо погрдне песме о поглавнику и Хрватима. Тражили су да нас из тог логора одстране или да нам забране да певамо и говоримо. Капетан им је одговорио као и што би му и ми одговорили: ''Да ви и ваш поглавник нисте чинили злочине, не би се тако ни певало. Оставите људе паћенике на миру. Они су сада поново рођени и зато се веселе.”
Из Вероне смо путовали возом преко: Болоње, Рима, Напоља. И око 7. октобра 1945. године, стигли смо у Еболи, у састав наших снага...

[Брада]

Свака част, хвала.

[Романија]

Зна ли се судбина Неђа Милановића и 21 четника који су одсјечени у потјери?

[Милослав Самарџић]

Зна ли се судбина Неђа Милановића и 21 четника који су одсјечени у потјери?

Не знам.