[Шумадинац]

[Шумадинац]

[Ултрадесничар]

Скроман иступ СПЦ против српског аутошовинизма. Као аспирином да лечиш астму.
Чак ни један свештеник није могао да дође на предавање ФПН.

[Шумадинац]

[Шумадинац]

[Прст_у_ока_латиници]

ŠOK NA KRAJU RADA KOMISIJE: Stepinac mučenik, ni slova o zločinima!
R. DRAGOVIĆ J. KERBLER | 15. jul 2017. 20:03 | Komentara: 5
Neočekivani epilog rada mešovite komisije SPC I katolika o kontroverznom hrvatskom nadbiskupu. Đurić: U razmeni naučnih argumenata Hrvati očigledno odneli pobedu

SRODNE VESTI
Hrvati uvereni da će papa Stepinca proglasiti svecem 2018.
Hrvati uvereni da će papa Stepinca proglasiti svecem 2018.
Crkve bez dogovora o Stepincu
Crkve bez dogovora o Stepincu
Stepincu (još) daleko oreol

O Stepincu - peti put

Hrvatska: SPC nije dokazala da je Stepinac zločinac

SVE crkve tokom Drugog svetskog rata i posle njega, na prostoru NDH, među njima i Rimokatolička i Srpska pravoslavna crkva, bile su izložene okrutnim progonima i imale su svoje mučenike i ispovednike vere.

Ovaj stav iz zajedničkog saopštenja mešovite komisije Srpske patrijaršije i Hrvatske biskupske konferencije sa poslednje sesije dijaloga o ratnoj ulozi nadbiskupa Alojzija Stepinca, mnogima je poslužio kao pokazatelj da srpska strana nije dokazala umešanost kontroverznog nadbiskupa u genocid nad srpskim narodom u NDH.

Zbog nekoliko spornih stavova iz saopštenja, njegovog opšteg tona i upotrebljenih formulacija u crkvenim i naučnim krugovima, spekuliše se da srpske vladike i istoričari nisu izneli dovoljno jake argumente o Stepinčevoj ulozi u progonu, prisilnom prevođenju u katoličku veru i ignorisanju masovnih ubistava Srba u logorima smrti NDH.

U usaglašenom saopštenju, kojim je okončan jednogodišnji dijalog dveju crkava o ulozi kontroverznog hrvatskog nadbiskupa, sugeriše se da je "Stepinac mučenik i ispovedalac vere Rimokatoličke crkve". Oba tima mešovite komisije smatraju, između ostalog, i da je njihov rad bio prilika da se osvetle "život i služba jednog uglednog katoličkog pastira u posebno teškom istorijskom periodu". O njegovoj odgovornosti i mogućoj umešanosti u zločine - nema ni slova.

U vrhu SPC zasad nemaju zvanični komentar ovih teza.

- Vladike koje čine srpski deo ovog tela još nisu doputovale iz Rima, a patrijarh je na službenom putu u Americi. Tek kada se oni vrate biće moguć razgovor o učinku razgovora sa katolicima i iznetim stavovima - rečeno je "Novostima" u sedištu SPC.

U crkvenim krugovima nezvanično, ipak, priznaju da je objavljeno saopštenje neobično snishodljivo prema rimokatoličkom kleru, što drastično odstupa od uobičajenog sagledavanja rata, NDH i masovnih zločina nad Srbima.

Da su katolici i praktični dobitnik ovih razgovora, kako se tumači u crkvenim i naučnim krugovima, pokazuje i činjenica da vatikanske arhive nisu otvorene srpskim istraživačima, iako je to bio jedan od uslova za razgovore.

Duboko razočaranje tokom i ishodom razgovora dveju crkava o kontroverznom nadbiskupu ne krije istoričar i direktor beogradskog Muzeja genocida Veljko Đurić Mišina. Na osnovu objavljenog saopštenja on tvrdi da su u razmeni naučnih argumenata Hrvati očigledno odneli pobedu.

- To se dogodilo zahvaljujući brojnim kompromisima i igrama koje su se u režiji političkih i drugih krugova odvijale iza scene - tvrdi Đurić. - U celom procesu nauka je bila u drugom planu. Od prvog, pripremnog sastanka u Vatikanu sve je vodilo unapred poznatom cilju - sprečavanju svakog zaoštravanja odnosa sa Hrvatima.

Ton saopštenja i rezultat šest sesija razgovora na sličan način se tumači i u Zagrebu - kao potvrda uspešne odbrane lika i dela Alojzija Stepinca. Izvori iz Kaptola tvrde da srpska strana nije iznela nijedan novi dokument koji bi bacio novo svetlo, posebno na događaje iz 1941. godine, kad su ustaše došle na vlast. Tvrdi se da su vatikanski domaćini od predstavnika SPC uporno tražili da pokažu nove argumente, ali da se to nije dogodilo.

- Sve što je predstavljeno za vreme rada komisije već je poznato. Ničeg novog nije bilo - tvrde na Kaptolu.

Na istom tragu je i varaždinski biskup Josip Mrzljak, inače rođak kontroverznog kardinala. On pozdravlja razgovor između dve crkve, ali i naglašava da su optužbe na račun Stepinca - pale u vodu.

- Treba izlaziti s dijalogom i dokumentima o onome što je bilo. Često smo slušali mitologiju kada se govorilo - "Stepinac ovo, Stepinac ono" - a na kraju od toga nije bilo ništa. Verujem da je ovo jedan dobar početak - zaključio je Mrzljak gostujući na HRT-u.

Istoričar Instituta za savremenu istoriju Predrag Marković u prvi plan ističe izgradnju poverenja i boljih odnosa između dve crkve.

- Ovo je kraj višedecenijskog procesa u kome je najvažniji rezultat potpuno promenjena atmosfera u odnosima između dve crkve. Veoma značajno je i što je papa Franja pokazao spremnost da zaustavi proces kanonizacije i otvori naučni dijalog - navodi Marković.

Mešovita komisija

PROPUSTI U PRIPREMI RAZGOVORA

U CRKVENIM krugovima gotovo od početka rada komisije, formirane na inicijativu pape Franje, govori se o nekoliko ključnih propusta prilikom pripreme razgovora. Unutar SPC veliki je broj uticajnih klirika koji su se protivili i samom učešću u dijalogu. Pristajanjem na ograničeni jednogodišnji rad komisije i svega šest sesija razgovora, srpska strana unapred je izgubila priliku da studiozno pripremi odbranu svoje pozicije.

- Stali smo na crtu mnogo spremnijim i naučno potkovanijim Hrvatima. Naš deo komisije nije imao jasnu metodologiju rada, nije dovoljno koristio izvore, a napravljeno je i više grešaka u pripremi razgovora. Na drugoj strani stola naš tim sačekala su, između ostalog, dva izuzetna hrvatska poznavaoca istorije predratnog perioda, ustaškog pokreta i Stepinčevog delovanja. Sve to najverovatnije je doprinelo ovakvom ishodu - ističe sagovornik "Novosti" blizak vrhu SPC.

Papa Franjo, AP Andrew Medichini


PAPA NE MENjA STAV

PAPA Franja neće u dogledno vreme proglasiti Alojzija Stepinca za svetitelja. Završetak rada mešovite komisije dveju crkava neće imati uticaja na njegov stav. Ovo tvrde izvori "Novosti" bliski vrhu Rimokatoličke crkve, koji tvrde i da će poglavar Svete stolice dobro proučiti zaključke sa zasedanja ovog tela. U Vatikanu, kao i u vrhu Katoličke crkve u Hrvatskoj, međutim, svesni su da razgovori o Stepincu imaju i širi kontekst.

- Sigurno je da će rezultat ovih razgovora imati veze i sa odnosima Svete stolice sa Srbijom, ali i sa Rusijom - navode na zagrebačkom Kaptolu.

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/dru...-zlocinima

Ова одлука је једино могао да стиже у овом облику твз СПЦ

[Прст_у_ока_латиници]

ПОТПУНИ ПОРАЗ СРПСКОГ ДЕЛА КОМИСИЈЕ О СТЕПИНЦУ! Прихваћена формулација "Степинац је мученик"!
07/16/2017 08:40 Издвојено Србија Друштво

Све цркве током Другог светског рата и после њега, на простору НДХ, међу њима и Римокатоличка и Српска православна црква, биле су изложене окрутним прогонима и имале су своје мученике и исповеднике вере.


Степинац у са Нацистима скроз десно (Фото: Википедија)

Овај став из заједничког саопштења мешовите комисије Српске патријаршије и Хрватске бискупске конференције са последње сесије дијалога о ратној улози надбискупа Алојзија Степинца, многима је послужио као показатељ да српска страна није доказала умешаност контроверзног надбискупа у геноцид над српским народом у НДХ.

Због неколико спорних ставова из саопштења, његовог општег тона и употребљених формулација у црквеним и научним круговима, спекулише се да српске владике и историчари нису изнели довољно јаке аргументе о Степинчевој улози у прогону, присилном превођењу у католичку веру и игнорисању масовних убистава Срба у логорима смрти НДХ.

У усаглашеном саопштењу, којим је окончан једногодишњи дијалог двеју цркава о улози контроверзног хрватског надбискупа, сугерише се да је "Степинац мученик и исповедалац вере Римокатоличке цркве". Оба тима мешовите комисије сматрају, између осталог, и да је њихов рад био прилика да се осветле "живот и служба једног угледног католичког пастира у посебно тешком историјском периоду". О његовој одговорности и могућој умешаности у злочине - нема ни слова.

У врху СПЦ засад немају званични коментар ових теза.

- Владике које чине српски део овог тела још нису допутовале из Рима, а патријарх је на службеном путу у Америци. Тек када се они врате биће могућ разговор о учинку разговора са католицима и изнетим ставовима - речено је "Новостима" у седишту СПЦ.

У црквеним круговима незванично, ипак, признају да је објављено саопштење необично снисходљиво према римокатоличком клеру, што драстично одступа од уобичајеног сагледавања рата, НДХ и масовних злочина над Србима.



Да су католици и практични добитник ових разговора, како се тумачи у црквеним и научним круговима, показује и чињеница да ватиканске архиве нису отворене српским истраживачима, иако је то био један од услова за разговоре.

Дубоко разочарање током и исходом разговора двеју цркава о контроверзном надбискупу не крије историчар и директор београдског Музеја геноцида Вељко Ђурић Мишина. На основу објављеног саопштења он тврди да су у размени научних аргумената Хрвати очигледно однели победу.

- То се догодило захваљујући бројним компромисима и играма које су се у режији политичких и других кругова одвијале иза сцене - тврди Ђурић. - У целом процесу наука је била у другом плану. Од првог, припремног састанка у Ватикану све је водило унапред познатом циљу - спречавању сваког заоштравања односа са Хрватима.

Тон саопштења и резултат шест сесија разговора на сличан начин се тумачи и у Загребу - као потврда успешне одбране лика и дела Алојзија Степинца. Извори из Каптола тврде да српска страна није изнела ниједан нови документ који би бацио ново светло, посебно на догађаје из 1941. године, кад су усташе дошле на власт. Тврди се да су ватикански домаћини од представника СПЦ упорно тражили да покажу нове аргументе, али да се то није догодило.



- Све што је представљено за време рада комисије већ је познато. Ничег новог није било - тврде на Каптолу.

На истом трагу је и вараждински бискуп Јосип Мрзљак, иначе рођак контроверзног кардинала. Он поздравља разговор између две цркве, али и наглашава да су оптужбе на рачун Степинца - пале у воду.

- Треба излазити с дијалогом и документима о ономе што је било. Често смо слушали митологију када се говорило - "Степинац ово, Степинац оно" - а на крају од тога није било ништа. Верујем да је ово један добар почетак - закључио је Мрзљак гостујући на ХРТ-у.

Историчар Института за савремену историју Предраг Марковић у први план истиче изградњу поверења и бољих односа између две цркве.

- Ово је крај вишедеценијског процеса у коме је најважнији резултат потпуно промењена атмосфера у односима између две цркве. Веома значајно је и што је папа Фрања показао спремност да заустави процес канонизације и отвори научни дијалог - наводи Марковић.

Српска страна без студиозног приступа

У црквеним круговима готово од почетка рада комисије, формиране на иницијативу папе Фрање, говори се о неколико кључних пропуста приликом припреме разговора. Унутар СПЦ велики је број утицајних клирика који су се противили и самом учешћу у дијалогу. Пристајањем на ограничени једногодишњи рад комисије и свега шест сесија разговора, српска страна унапред је изгубила прилику да студиозно припреми одбрану своје позиције.

- Стали смо на црту много спремнијим и научно поткованијим Хрватима. Наш део комисије није имао јасну методологију рада, није довољно користио изворе, а направљено је и више грешака у припреми разговора. На другој страни стола наш тим сачекала су, између осталог, два изузетна хрватска познаваоца историје предратног периода, усташког покрета и Степинчевог деловања. Све то највероватније је допринело оваквом исходу - истиче саговорник "Новости" близак врху СПЦ.

Папа Фрања ће сачекати

Папа Фрања неће у догледно време прогласити Алојзија Степинца за светитеља. Завршетак рада мешовите комисије двеју цркава неће имати утицаја на његов став. Ово тврде извори "Новости" блиски врху Римокатоличке цркве, који тврде и да ће поглавар Свете столице добро проучити закључке са заседања овог тела. У Ватикану, као и у врху Католичке цркве у Хрватској, међутим, свесни су да разговори о Степинцу имају и шири контекст.

- Сигурно је да ће резултат ових разговора имати везе и са односима Свете столице са Србијом, али и са Русијом - наводе на загребачком Каптолу.

А погледајте емисију Хрватске телевизије о Степинцу:

А ко су били чланови мешовите комисије испред хрватске и српске цркве, читајте ОВДЕ.

Извор: Новости

Што је најчудесније је да је овсте била комисија......

[Шумадинац]

.
НЕСЛАВНО ПРОПАДАЊЕ СЛАВНИХ НОВИНА

Неславно пропадање славних новина
или како се „Вечерње новости” против банкрота боре лажима о Српској Православној Цркви




Четворогодишње стрмоглаво пропадање „Вечерњих новости“, очај запослених и њихова молба држави као сувласнику да њих и њихову кућу спасе од менаџмента, урушавања тиража свих издања, мобинга, изгубљених парница, вишемилионских дугова и, напослетку, блокаде рачунâ пред банкрот, – за који се надамо да ће ипак бити избегнут, – из нашег угла ишли су упоредо са кардиналном променом уређивачке политике према Српској Православној Цркви.


Да неистине са насловне и четврте стране „Вечерњих новости“ од 15. јула нису толико бруталне и злонамерне, на њих се не бисмо ни осврнули. Али, када на половини насловне стране стоје речи „Шок на крају рада Комисије – ПОТПИСАНО: СТЕПИНАЦ ЈЕ МУЧЕНИК?! У СПЦ незванично признају да је став необично снисходљив према римокатолицима“, јасно је да уредништво „Новости” потура читаоцима отровну лаж да су српски чланови Мешовите комисије за дијалог о Степинцу мал’те не потписали његову канонизацију. Тиме, очевидно, жели да код верникâ изазовe крајње неповерење према Светосавској Цркви.


Да бисмо покушали да разумемо мотивацију уредништва за такав однос према Српској Цркви, вратимо се на 18. јануар претходне године! Тада су „Новости”, после посете званичне црквене делегације Ватикану, објавиле: „Новости сазнају: СПЦ у Ватикану уговарала папину посету Београду“. Наравно, на сличан начин писала је о овом догађају и загребачка штампа. Да би повукли ову измишљотину, „Новостима” нису била довољна ни два званична писмена демантија из врха Српске Цркве, ни изјава Одељења за штампу Свете Столице, ни изјава митрополита Амфилохија. За уредништво „Вечерњих новости“, и тада и данас, важно је једино шта каже (или налаже?) Загреб, односно део тамошњег политичког и црквеног естаблишмента који би имао користи од канонизације надбискупа Степинца. Искључиво у том светлу може се разумети зашто у чланку од 15. јула, без икакве задршке или опреза, горљивије него у загребачкој штампи, „Новости” немилосрдно ваде речи из контекста, фалсификују, тенденциозно и искривљено, а у корист хрватске стране, тумаче поједине ставове заједничког саопштења, измишљају непостојеће саговорнике из црквених и научних кругова, све до измишљања и стављања под наводнике апсолутно непостојеће реченице: „Степинац је мученик и исповедник вере Римокатоличке Цркве“.


Да нема места чуђењу због оваквих поступака него да се ради о доследном праћењу каптолске диригентске палице, потврђује и то што, на пример, део саопштења, оригинално написаног на италијанском језику, који гласи: „Si è pure potuto illustrare la vita e il ministero di un importante рastore cattolico, in un periodo particolarmente travagliato della storia“, наводе по нетачном хрватском преводу, – „... Живот и служба једног угледног католичког пастира у посебно тешком историјском периоду..“, а не правилно: „... Живот и служба једног важног католичког пастира у посебно проблематичном историјском периоду“, како стоји на званичној интернетској страни Српске Православне Цркве. Коме и због чега је било потребно да свесно даје погрешан превод заједничког саопштења, нама је јасно, а јасно је и због чега несавесне преводиоце, свесне тога шта и зашто раде, следи уредништво „Новости“.


Поред загребачких диригената, са српске стране једини саговорник „Новости“ заправо је био др Вељко Ђурић Мишина, еnfant terrible српске историографије, трудољубив и вредан истраживач, али и човек који ће остати запамћен како по недоличном писању о двојици корифејâ српске науке, академику Василију Крестићу и професору др Србољубу Живановићу, тако и по неодговорном и неаргументованом коментарисању учинка српског дела Мешовите комисије о Степинцу, управо у „Новостима” од 15. јула. Он за „Новости” представља и црквене и научне кругове, а њему се причињавају игре у режији политичких и других чинилаца. Он громопуцатељно, али сасвим неутемељено, проглашава: Хрвати однели победу! Није него...


На његову жалост и на жалост „Новости” и њихових новинара који, свесно или несвесно, пишу као чланови хора под диригентском палицом загребачког Каптола, ситуација је потпуно другачија: српски део заједничке комисије, заједно са врхунским српским историчарима, изнео је, за православно схватање живота и светости, за православни етос, снажне и убедљиве аргументе за своје ставове. Истина је да те аргументе хрватска страна у дијалогу није прихватила, као што ни наша страна није прихватила њене аргументе. То значи израз „и даље различита тумачења” (интерпретације) двеју страна, а не прихватање Степинца као светитеља и мученика од стране српског дела Комисије, како безочно и бесрамно импутирају новинари „Вечерњих новости”. У складу са постигнутим договором, без обзира на фалсификате, притиске и кампању коју у Хрватској води Каптол, а у Србији незнавени пропагатори каптолске „истине” о Степинцу, попут уредникâ и новинарâ „Вечерњих новости”, Српска Православна Црква неће износити у јавност аргументацију наше стране све док се рад Комисије потпуно не приведе крају, осим уколико колеге из Загреба у међувремену не прекрше договор.


Напослетку желимо да изразимо жарку жељу и упутимо молитву Господу да, зарад читалаца и запослених, одговорни у држави нађу решење за опстанак „Вечерњих новости“, а да их убудуће воде људи који спас од финансијског банкрота неће тражити у духовном и моралном банкроту, односно служењу оним круговима који нам не мисле добро.



Митрополит загребачко-љубљански Порфирије,
председник српског дела Мешовите комисије
за дијалог о Степинцу, и
епископ бачки Иринеј, члан исте Комисије

[Прст_у_ока_латиници]

Заједничко саопштење Мешовите комисије
13. Јул 2017 - 18:09
Саопштење за јавност Мешовите комисије Српске Православне Цркве и Хрватске бискупске конференције

Дана 12. и 13. јула 2017. године окупили су се у Дому Свете Марте (Domus Sanctae Marthae) у Ватикану, на свом и шестом и последњем састанку а под председавањем оца Бернарда Ардуре, председника Папског већа за историјске науке, чланови Мешовите комисије хрватских католичких и српских православних стручњака ради заједничког разматрања лика кардинала Алојзија Степинца, надбискупа загребачког.

У име Хрватске бискупске конференције били су присутни: кардинал Јосип Бозанић, надбискуп загребачки; монсињор Антун Шкворчевић, бискуп пожешки; монсињор Ратко Перић, бискуп мостарско-дувањски; др Јуре Кришто и др Марио Јареб из Хрватског института за повијест.

У име Српске Православне Цркве били су присутни: Митрополит црногорско-приморски Амфилохије, Митрополит загребачко-љубљански Порфирије, епископ новосадски и бачки Иринеј, епископ пакрачко-славонски Јован и проф. Дарко Танасковић, стални представник Репубике Србије при УНЕСКУ.

Присутни су препознали великодушност папе Фрање који је добронамерно прихватио молбу Патријарха српског Иринеја и одлучио установити ову Комисију.

Сви чланови Комисије благодарни су на срдачној атмосфери у којој су с пуном слободом говора могли да испуне задатак поверен Комисији, тј. да приступе заједничком разматрању живота кардинала Степинца.

Од почетка рада Комисије, њени чланови су били свесни да је поступак канонизације кардинала Степинца у искључивој надлежности Папе. Чланови Комисије такође признају да свака Црква има властите критеријуме за канонизацију.

Чланови Комисије су се такође сложили да је њихов рад омогућио боље разумевање историје у годинама између Првог светског рата и 1960. године, године смрти кардинала Степинца. Такође је било могуће да се осветли живот и службу једног важног католичког пастира у посебно проблематичном историјском периоду.

Дошло се до закључка да су различити догађаји, наступи, списи, ћутање и ставови још увек предмет различитих тумачења. У случају кардинала Степинца, тумачења која су углавном давали католици Хрвати и православни Срби остају и даље различита.

Проучавање живота кардинала Степинца показало је да су све цркве биле изложене окрутним прогонима и имале своје мученике и исповеднике вере. У том смислу, чланови Комисије су се сагласили око могућности будуће сарадње, у погледу заједничког рада, како би поделили сећање на мученике и исповеднике вере обеју цркава.


КАКАВ БРЕ ДИЈАЛОГ СА УБИЦАМА И КОЉАЧИМА !!! КАКАВ ДИЈАЛОГ СА САТАНИСТИМА И ЈЕЗУИТАМА, ЈЕСТЕ ЛИ ВИ НОРМАЛНИ !!! ПА АКО СЕ НЕКО ОДЛУЧИО ЗА МОНАШКИ ЖИВОТ, ВАЉДА ТРЕБА ДА МУ ЈЕ ДРАЖЕ СТРАДАЊЕ ОД ИЗДАЈЕ, ТАКАВ СЕ ВАЉДА ОДЛУЧИО ЗА ЖИВОТ У ХРИСТУ, А НЕ АНТИХРИСТУ !!! ЉУТО ЋЕ ДА ОДГОВАРАЈУ ПРЕД ГОСПОДОМ СВИ ИЗДАЈНИЦИ ВЕРЕ, А ТУ НИСУ САМО ЕКУМЕНИСТИ, НЕГО И РАЗНИ УБАЧЕНИ ЗИЛОТИ, АГЕНТИ И САРАДНИЦИ РАЗНИХ СЛУЖБИ ЧИЈИ ЈЕ ЗАДАТАК ДА ОБЕЗБЕДЕ НЕСЛОГУ И НЕЈЕДИНСТВО МЕЂУ СВЕТОСАВЦИМА !!! СВЕ УСКОРО ИЗЛАЗИ НА ВИДЕЛО И СВЕ ЋЕ ГОСПОД ДА НАГРАДИ ПОШТЕНИМ УДЕЛОМ У ДОБРУ ИЛИ ЗЛУ, СВАКОМЕ ПО ТРУДУ И ЗАСЛУЗИ !!! КАД ГОСПОД ЗАГРМИ ПРЕКО НОЋИ БИЋЕ ОДВОЈЕНО ЖИТО ОД КУКОЉА И СВЕ БЕСКОРИСНО БИЋЕ БАЧЕНО У ВЕЧНИ ОГАЊ ОДАКЛЕ НЕМА ПОВРАТКА (ИМАЈТЕ У ВИДУ И ДА ОНИ КОЈИ ОД ЦАРСКЕ ВОЈСКЕ ПОПИЈУ СМРТНУ КАЗНУ ТАКОЂЕ МОМЕНТАЛНО ОДЛАЗЕ У ВЕЧНИ ОГАЊ, НЕЋЕ БИТИ ПОТРЕБЕ ДА ЧЕКАЈУ 2. ДОЛАЗАК ГОСПОДА НАШЕГ ИСУСА ХРИСТА)

[Ултрадесничар]

"Проучавање живота кардинала Степинца показало је да су све цркве биле изложене окрутним прогонима и имале своје мученике и исповеднике вере."

Сви су криви и нико крив. Али за владике Порфирија и Иринеја криве су "Вечерње новости". Ни Степинац није крив. Ни усташе. Ни Хитлер који је
успоставио НДХ.

[Шумадинац]

[Шумадинац]

.
ШОК НА КРАЈУ РАДА КОМИСИЈЕ "ВЕЧЕРЊЕ НОВОСТИ" - ОЗБИЉАН ЛИСТ ИЛИ ФАБРИКА ЛАЖИ?!



Епископ Бачки др. Иринеј

Као главни текст „Вечерњих новости” од 15. јула текуће године најављен је на насловној страни, словима од близу два сантиметра (док сâм назив листа има слова од око сантиметар и по), текст новинарског двојца Р. Драговић – Ј. Керблер, посвећен шестом састанку Мешовите комисије Српске Православне Цркве и Хрватске бискупске конференције о улози Алојзија Степинца пре, током и после Другог светског рата. Наслов најаве са насловне стране гласи: „Потписано: Степинац је мученик?!” Наднасловом се тврди да је то „шок на крају рада комисије”, а поднасловом да „у заједничком саопштењу нема ни слова о његовој улози у злогласној НДХ” и да „у СПЦ незванично признају” (ни назнаке, наравно, о томе ко „признаје”!) да је став српске стране у овом дијалогу био „необично снисходљив према римокатолицима”. Сâм тако бомбастично и сензационалистички најављени текст носи још лажљивији и покваренији наслов: „Степинац мученик, ни слова о злочинима!”, са пикантним поднасловом којим се преноси став историчара др Вељка Ђурића да су „у размени научних аргумената Хрвати очигледно однели победу” (стр. 4).


Читајући овај текст по повратку из Рима, питао сам се: да ли су „Вечерње новости” озбиљан лист или фабрика лажи? Како је дошло до еволуције или, тачније, инволуције текстова из „Вечерњих новости” од одговорног и, по могућству, објективног извештавања о догађајима до таблоидног, бестидног лагања, клеветања и фалсификовања најцрње врсте? Како је могуће да лист који претендује на српско становиште по разним питањима државног, јавног, политичког и културног живота, а нарочито по питању положаја Србије и српског народа уопште на ветрометини међународних односа и геостратешких игара великих сила и њихових сателита, спадне на то да учестало, готово по правилу, објављује текстове којима се отворено напада, клевета и за разне ствари неправедно оптужује Српска Православна Црква? У том оквиру, „Новости” су овим коментаром о раду споменуте Комисије, на нашу жалост и на своју срамоту, превазишле загребачки „Глас Концила”, најпознатије београдске антисрпске и антиправославне листове, па и саме себе на свом садашњем „ступњу еволуције”.


После ових општих уводних запажања ред је да проценимо и оценимо сваку појединачну поставку ваистину шокантног писанија двојца Драговић − Керблер, почев од насловâ, наднасловâ и поднасловâ.


„Шок на крају рада Комисије?” Ма немојте! Ако је за господу (или, може бити, још увек другове?) из „Новости” шок што се у једном заједничком саопштењу (подвлачим: заједничком), и то саопштењу које не извештава о укупном раду Комисије него само о њеном последњем, шестом састанку, о Степинцу говори неутрално (подвлачим: неутрално), односно ни позитивно (хрватско „мотриште”) ни негативно (српско гледиште) него управо неутрално, колики ли је тек шок међу хрватским „домољубима” наводне ултракатоличке оријентације што се о њему не говори у суперлативима, у славоспевима и дитирамбима, него управо неутрално? Следствено, шок је или заједнички, српско-хрватски, подједнако заступљен и у редакцији „Новости” и у уредништву „Гласа Концила”, или га уопште нема. „Новости”, наравно, не признају шок у Загребу него га констатују једино у Београду.


Толико о озбиљности, одговорности и истраживачком новинарству, али и о родољубљу и истинољубљу! Уредници и чланкописци „Новости” су, изгледа, једини на свету који не знају да се у заједничким саопштењима, изјавама, декларацијама и прокламацијама може налазити само и искључиво оно што је за обе стране у дијалогу прихватљиво, макар то био и крајњи минимум, а корисно је, мада не и обавезно, да се и разлике у приступу означе или именују. То је у Саопштењу са шестог састанка Комисије дословно и доследно примењено: у њему се констатује да „у случају кардинала Степинца” тумачења Срба и Хрвата „остају и даље различита”. У изворном тексту Саопштења, на италијанском језику, формулација је, штавише, још изразитија: интерпретације су на српској и хрватској страни и даље divergenti (не просто differenti) − размимоилазе се, међусобно су удаљене, несагласне су, а све је то ипак више него само „различите”, мада је довољно, и предовољно, и то што су различите. Ово је јасно сваком осим онога ко, попут новинарског двојца из „Новости”, не жели да му буде јасно.


Не бисмо се, додуше, зачудили кад бисмо са те адресе чули софистичку, лукаву примедбу да не само што се не помиње Степинчева „могућа умешаност у злочине” него се он помиње као „угледан католички пастир”. Прво: шта значи „могућа умешаност у злочине”? Како употребити тако бесмислен исказ у саопштењу за јавност, притом заједничком саопштењу? Јер, просто-напросто, умешаност у злочине или јесте или није историјска чињеница, или је стварна или непостојећа. „Могућа умешаност” је немогућа. Није много срећнија ни сама привидно лукава синтагма „умешаност у злочине”: „умешаност” може да значи, у нормалном сувислом говору, само једно − активно учешће у злочинима, злочиначко поступање. Да ли чланкописци из „Новости” стварно мисле да се тако нешто може наћи у саопштењу које у себи садржи минимум онога што заједнички могу да кажу и једни и други, и заговорници Степинчеве канонизације и њени убеђени оспораватељи? Зар су заборавили да је Комисија установљена управо због протеста Српске Православне Цркве поводом најаве те канонизације, а не на жељу хрватских бискупа? Најзад, што се тиче „угледног католичког пастира”, и то је чистима чисто: у хрватској католичкој средини он код већине ужива неоспоран углед, а у српској, са занемарљивим изузецима, никакав. И још нешто: аутори текста из „Новости” не користе српски превод, објављен у Информативној служби Српске Православне Цркве, него хрватски превод који је на овоме месту, случајно или намерно, погрешан. У италијанском оригиналу Саопштења, наиме, као и у српском преводу, помиње се „важан (importante) католички пастир”, а не „угледни католички пастир”. Разлика је голема и врло упадљива: „важан” не мора самим тим да буде и „угледан”, а и обрнуто − постоје и неважни угледници.


Идемо даље. „У заједничком саопштењу нема ни слова о његовој (Степинчевој) улози у злогласној НДХ.” Ма немојте! Нема изричитога „слова” зато што то није ни била тема овога састанка: ратни, ендехазијски период Степинчева живота и рада обрађиван је, како са српског тако и са хрватског гледишта, на једном од претходних сусрета. Ипак, има посредног осврта, паметноме довољног. У претпоследњем пасусу Саопштења истиче се, наиме, као што сам већ нагласио, да су интерпретације Степинчеве личности неподударне код Срба и код Хрвата, православних и католика (interpretazioni divergenti). У претходној реченици открива се зашто постоје разна тумачења (interpetazioni varie): зато што постоје „различити догађаји, наступи, списи, ћутање и ставови” као „предмет различитих тумачења”. Који су то догађаји ако не, у првом реду, догађаји у НДХ и чији „наступи, списи, ћутање и ставови” ако не Степинчеви?


„У СПЦ незванично признају да је став необично снисходљив према римокатолицима…” Зар? Који су то људи који тако нешто признају? Имају ли можда име и презиме, положај и звање, или се, по „добром старом” обичају новинарâ „Вечерњих новости” (и не само њих), ради о измишљеним „добро обавештеним” − али увек и свагда анонимним − круговима, „блиским врху СПЦ”? Лично верујем да је „признање” лажно, а они што „признају” − виртуелне, фиктивне, измаштане личности. Моје следеће питање гласи: у чему се огледа „необична снисходљивост” српских православних представника у Комисији према римокатолицима? Да ли у томе што у заједничком Саопштењу (опет подвлачим: заједничком!) нема омаловажавајућих и увредљивих, а камоли простачки погрдних епитета на рачун римокатоличких сабеседника? Претпостављам да би баш такав речник одговарао истанчаном укусу и бонтону новинарске дружине из „Новости”.


Чудим се ипак што, тако интелигентни и културни како их је Бог дао, нису уочили исту такву „необичну снисходљивост” римокатоличке стране према православним саговорницима, притом, авај, још и Србима. Где је бар код њих норма и стандард који прописује двојац Драговић − Керблер? Зар ниједампут да не употребе неки од израза широко распрострањених и омиљених у јавном дискурсу познатих „домољуба” у хрватској средини, попут изразâ „шизматици”, „бизантинци” или бар „одијељена браћа” у црквеној равни, а „србокомунисти”, „четници” или макар „српски агресори” по националним параметрима? Ако свега тога у тексту Саопштења нема, − а нема га, − закључак је само један: или је фамозна снисходљивост двосмерна и обострана или је она само једна у низу новинарских подметачина, на жалост оних културтрегера који обичну пристојност у говору и опхођењу проглашавају за „снисходљивост”.


Уосталом, зашто би и сама снисходљивост била мана, а не врлина, без обзира на понашање „друге стране”? Ко одбацује људе због њихове снисходљивости према другим људима, ма какви они били, тај одбацује ништа мање до срж хришћанства, па и Самога Бога, Најснисходљивије Биће, Онога Који „хоће да се сви људи спасу и да дођу у познање истине” (I Тим. 2, 4) и Који „тако заволе свет да је Сина Својега Јединороднога дао да нико ко верује у Њега не пропадне него да свако има живот вечни” (Јов. 3, 16), „… да се свет спасе кроз Њега” (Јов. 3, 17). Без божанскога снисхођења, плода бескрајне и безмерне љубави Божје, не би, дакле, Христос сишао у пали свет, у сусрет паломе човеку, нити би дошло до Христове победе над грехом, смрћу и ђаволом, извојеване Његовим Крстом и Васкрсењем. Али покушаћу да и сâм снисходим новинарима наших „Новости” и да их не замарам даље наводима из Библије и теолошким рефлексијама. Радије ћу у наставку прокоментарисати конструкције и подметања са четврте стране овога броја „Новости”.


„Све Цркве током Другог светског рата и после њега, на простору НДХ, међу њима и Римокатоличка и Српска Православна Црква, биле су изложене окрутним прогонима и имале су своје мученике и исповеднике вере”. Овако аутори Драговић и Керблер преносе „став из заједничког саопштења мешовите комисије”, како изричито тврде. Ја пак тврдим да је и овде посреди нечасни, злонамерни фалсификат. Ево како стварно гласи кратка и јасна формулација у Саопштењу: „… Све су Цркве биле изложене окрутним прогонима и имале своје мученике и исповеднике вере”. Ништа више! Ово је општа, свеобухватна констатација, општеважећа историјска и теолошка истина. Ту се не помињу ни Други светски рат, ни простор НДХ, ни посебно Римокатоличка и Српска Православна Црква. Све су то новинари „Новости” смишљено, са нимало похвалном намером да изазову погрешне утиске и закључке, дописали изворној реченици. Циљ им је очито био да се међу недовољно обавештеним верницима Српске Православне Цркве – и у српској јавности уопште – створе пометња, саблазан и неповерење према српској страни у иначе тешком дијалогу о Степинцу, што ће рећи неповерење према члановима Комисије у епископском чину, а не мање и према њиховим сарадницима и стручним саветницима из редова најистакнутијих српских историчара. Нимало се не чудим: свезнајући новинари из „Новости” су за сав овај комплекс црквених и, превасходно, историографских питања стручнији и меродавнији од свих доктора и професора богословских, религиолошких и историјских наука. Зато и имају право да им суде и пресуђују.


Сада је, међутим, дошао час да покажем веродостојност и истинитост реченога „става” из Саопштења, а самим тим и апсурдност инсинуацијâ тима Драговић − Керблер. „Све Цркве”, стоји у Саопштењу, − дакле, не само Римокатоличка и уз њу Српска Православна Црква, − биле су „изложене окрутним прогонима и имале своје мученике и исповеднике вере”, притом не једино „на простору НДХ” и „током Другог светског рата и после њега”, него свуда и свагда. Идем редом: мученике и исповеднике имају све Православне Цркве од апостолских дана до дана данашњег, а међу њима, у новије доба, највише Руска Православна Црква: њени мученици и исповедници − од Лењина, преко Стаљина, до Брежњева − броје се у милионима, а не у хиљадама људских бића. У мањем броју, сразмерно броју верникâ, али процентуално у истом или веома сличном опсегу, мученике и исповеднике вере изнедриле су и све остале Цркве православног Истока, међу њима и наша, Српска Православна Црква. Навешћу, илустрације ради, само један пример мучеништва, и то баш из времена Другог светског рата и са простора НДХ. Реч је о старцу Вукашину из села Клепаца у Херцеговини, којем усташки кољач Жиле Фригановић одсеца најпре нос, па уши, па друге удове, тражећи од њега да кличе Павелићу и усташком поретку, а он сваки пут, упркос болу, мирно изговара: „Само ти, дијете, ради свој посао!” Напослетку усташки нечасни „часник” усмрћује непоколебивога старца, али зато никад више нема мира и спокоја ни на јави ни у сну. Непрекидно види старца Вукашина и чује његов глас: „Само ти, дијете, ради свој посао…” Тражи, узалудно, помоћ психијатра Неде Зеца, − узгред буди речено, православнога Србина, − али помоћи му нема: не дâ Бог и правда Божја. Крајњи резултат је следећи: име старца Вукашина је записано у календару светих мученика Православне Цркве, а за његовога крвника се једино можемо надати да се макар на самрти покајао за своје злочине.


Од небројених примера мучеништва у великом руском народу − већем по мучеништву неголи по бројности и територији − наводим само један, и то из времена Другог светског рата: у логору смрти Аушвицу монахиња Марија Скопцова, руска емигранткиња из Париза и учесница француског Покрета отпора, стаје у ред уместо друге личности, по свој прилици Јеврејина или Јеврејке, и одлази у смрт из љубави према непознатом човеку, али ближњем зато што је људско биће. И она је посмртно прибројана сабору светих Православне Цркве. И тако редом… А да ли је на хришћанском Западу било сличних мученика? Јесте, и то не мало. Навешћу као пример близу две хиљаде пољских римокатоличких свештеника побијених од хитлероваца, што износи четвртину пољског римокатоличког свештенства, а у НДХ јасеновачке мученике, словеначке римокатоличке свештенике и хрватске старокатолике. Ту је и римокатолички пандан подвигу свете мученице Марије Скопцове: фратар Максимилијан Колбе, Пољак, који у логору Дахау такође стаје у ред за смрт да би покушао да спасе непознатог ближњег. Веровали или не, али и протестанти су имали своје мученике за време Хитлерове епохе: то су не само чувени пастор и теолог Бонхефер већ и многи други, припадници „Цркве исповедникâ” (die bekennende Kirche). Грех је не споменути и Јермене, Копте, Асирце, Халдејце, Сиријце и друге хришћане Истока, страдалнике и мученике од 7. века до овога часа, дакле више од тринаест столећâ.


После предузетог извртања смисла и обезвређивања реченице која говори о мучеништву као чудесном феномену у читавом хришћанском свету, у различитим облицима и са различитим тумачењима, наши текстописци откривају и зашто чине то што чине – зато што им је намера, нимало похвална и овога пута, да изведу закључак како је „овај став из заједничког саопштења” у стварности „многима послужио као показатељ да српска страна није доказала умешаност контроверзног надбискупа у геноцид над српским народом у НДХ”. Ово тврђење као да је од речи до речи преписано из „Гласа Концила” или из неког још опскурнијег загребачког гласила. Разуме се да „српска страна” није доказала такву умешаност онима који не прихватају никакве доказе, чак ни оне документоване већ одавно објављеним изјавама самога Степинца. У такве, по свему судећи, не спадају само познати хрватски предлагачи његове канонизације већ и њихови самозвани адвокати из београдског листа са репутацијом српског патриотског гласила. Да ли је „српска страна” ишта доказала или није, то не могу да знају новинари „Вечерњих новости”, па чак ни историчар г. Вељко Ђурић, нити било ко други, све до дана објављивања свега материјала Комисије и увида заинтересованих компетентних људи у тај материјал. Унапред паушално и напамет изрицати негативан суд о „српској страни” у дијалогу стварно је неозбиљно. На крају крајева, ако „српска страна”, претпоставимо, није доказала „хрватској страни” Степинчеву „умешаност у геноцид”, да ли то треба да значи да је „хрватска страна” доказала „српској страни” његову неумешаност? Оваква логика у размишљању и методологија у закључивању какву налазимо у надобудном тексту на четвртој страни „Вечерњих новости” од 15. јула доводи ствари до апсурда.


То важи и за следећу тезу велеучених новинара, засновану на више него климавој подлози претходне. Она гласи: „Због неколико спорних ставова из саопштења, његовог општег тона и употребљених формулација, у црквеним и научним круговима, спекулише се да српске владике и историчари нису изнели довољно јаке аргументе о Степинчевој улози у прогону, присилном превођењу у католичку веру и игнорисању масовних убистава Срба у логорима смрти НДХ.” Узвраћам питањима. Који ставови су спорни и због чега су спорни? Зашто је „општи тон” мањкав или, штавише, погрешан? Које формулације не одговарају општеприхваћеним правилима цивилизованог изражавања, у духу доследности у сопственим ставовима и истовременог елементарног поштовања према личностима и уверењима „са друге стране”? На основу чега господа Драговић и Керблер закључују да „српске владике и историчари нису изнели довољно јаке аргументе”? Да ли су читали њихове реферате и слушали њихова излагања? А и да јесу, као што нису, да ли стварно верују да баш они и њихови ауторитети из „црквених и научних кругова” поседују такву научну и стручну спрему да су у стању да прате и схвате, примера ради, богословске анализе двојице српских митрополита и професора, Амфилохија и Порфирија, или пак аргументацију више српских историчара, такође универзитетских професора, насталу као плод многогодишњег рада у библиотекама и архивима?


Наглашавам да би коректни одговори морали бити заиста утемељени на конкретним подацима и необоривим чињеницама, као и на непосредном увиду у ток рада Комисије, а не на флоскулама типа „служи као показатељ”, „спекулише се”, „сугерише” и сличнима, у духу Бећковићевог „рече ми један чо’ек”. Истина је сасвим другачија: ставови представникâ Српске Православне Цркве су били доследни, кристално јасни и часни; општи тон разговора коректан, уљудан и пристојан, у духу узајамног поштовања независно од разликâ у ставовима и оценама; формулације разговетне и недвосмислене, изложене на културан начин, без лукавства и задњих намера, усмерене ка једном циљу − утврдити, колико год је то у нашој моћи, историјску истину о људима и догађајима. Неприхватање виђењâ и закључака представникâ наше Цркве од стране представникâ Хрватске бискупске конференције не може бити приказано као неуспех оних првих и успех ових других. А управо то, на крајње непримерен начин, чине аутори овог невероватног текста у „Новостима” када хладнокрвно тврде да су „католици и практични добитник ових разговора” или, позивајући се на г. Вељка Ђурића Мишину, да су „Хрвати очигледно однели победу”. Нека ми се не замери, али не могу да прећутим своју огорченост оваквим навијачким писањем. Па све да су плаћени намештеници загребачкога Каптола, а свакако нису, овако нешто од њих не би захтевао ниједан послодавац или налогодавац.


А чиме им се то замерила наша народна и мученичка Црква да јој ово раде? Не знам, чак не могу ни да наслутим. Напомињем да немам намеру да о овим питањима јавно полемишем са г. Вељком Ђурићем, не толико стога што га сматрам пријатељем колико стога што нисам историчар. Зато евентуалну реплику на његове негативне судове о учинку српског дела Комисије и оптужбе на рачун њених чланова и консултаната препуштам његовим колегама историчарима. Враћам се, у завршници овог одељка свог „утука на утук”, на питање успеха и неуспеха, „победе” и „пораза”. Ако је наш неуспех и пораз у томе што хрватска страна у дијалогу није прихватила наше виђење и нашу оцену Степинчевог чињења и нечињења пре и током Другог светског рата, онда, са истом закономерношћу, следи и то да наше неприхватање хрватског виђења и хрватске оцене Степинчеве делатности у том периоду представља наш успех и нашу „победу”, а хрватски неуспех и „пораз”. Очевидно је, дакле, да или нема победника и губитника или да су обе стране у исто време и победничке и губитничке. Ваистину, логика је и Драговићева и Керблерова Ахилова пета, а можда и њихов „сан летње ноћи”.


Једино делимично тачно запажање овога дичнога двојца јесте запажање које се односи на приступ српских научника фондовима ватиканских архива затвореним за јавност. Није, наиме, тачно тврђење да су били затворени и за сараднике српског дела Комисије, али јесте тачно да им је приступ био ограничен и да су добили мали број тражених докумената. Притом ваља имати у виду и поштено рећи да је папа нашој страни у своје време генерално дозволио приступ овим фондовима.


Завршни део текста из „Вечерњих новости” не изискује, чини ми се, посебан осврт јер углавном препричава већ речено у првом делу текста или пак преноси каптолске коментаре из Загреба. Не бих да се овде и њима бавим иако су ми веома добро познати пошто сам их слушао и читао стотинама пута, а садржај неких знам готово наизуст. Све у свему, навијачко, сервилно – рекао бих: каптололатријско колико и антипатријаршијско – сочињеније господе Драговића и Керблера оставља крајње мучан утисак, бар у мојој души. Они сигурно никад нису чули изјаву старог, одавно покојног, а мени драгог монаха, родом из околине Призрена, којом је он желео да опише српско-арбанашке односе, а која гласи: „Они ги имају своје, ми ги имамо своје.” Ова народска изјава изражава и природу српско-хрватских односа у целости и резултат рада Комисије, где нема места лицитирању о „победницима” и „губитницима”.


За наук и пример новинарима „Вечерњих новости” о чијем тексту и написах све ово наводим, на крају, неупоредиво поштеније писање ауторке Влатке Полшак Палатинуш, објављено 14. јула на сајту Тportal. Госпођа Полшак Палатинуш пише: „Годину дана и шест састанака касније Мјешовита комисија Хрватске бискупске конференције и Српске православне цркве о кардиналу Степинцу није се помакнула с почетне точке. Рад ове комисије завршен је, сви су остали на својим почетним ставовима, а хоће ли и када блажени Алојзије Степинац бити проглашен светим, и даље је непознаница.” У даљем тексту додаје: „У хрватској се јавности могу чути ,утјешни’ аргументи како је Папа само у духу екуменизма желио уважити став СПЦ-а те да за њега проглашење Степинца светим није под упитником. Српска јавност с друге стране ликује јер сматра да су зауставили канонизацију.” Одмах потом закључује: „… Многи се слажу с тиме да је аргентински папа овим потезом желио ово питање на неодређено вријеме макнути с дневног реда, можда и врући крумпир препустити својем насљеднику да се гомба с њим, јер Степинац је првокласно политичко питање и у Хрватској и у Србији.”


Ауторка овог текста, насловљеног као „Пет точака о Комисији”, зацело није Српкиња, па отуд евентуално пристрасна, а није ни задрта заговорница нити пак острашћена противница Степинчеве канонизације, али зато, за разлику од наших јунака ове невеселе повести, зна шта значи одговорно истраживачко новинарство. Сажетак њеног доживљаја Комисије исказан је у поднаслову њеног текста и гласи: „Хрватима је Степинац и даље светац, Србима усташки викар.”

Реч је Христова: „Ко има уши да чује, нека чује!” (Мат. 11, 15; 13, 9 и 43; Марк. 4, 9 и 23; 7, 16; 8, 18; Лук. 8, 8 и 14, 35).

[Прст_у_ока_латиници]

Почело је: Православна црква Порторика на челу са архимандритом Србином из Црне горе примљена у заједништво са католичком црквом
у Актуелно, Вести, Свет 19. јула 2017. 3 Коментара

Порторико – Подељена православна црква Порторика примљена је у заједништво са Католичком црквом 10. јуна 2017. године. Према извору: holysynergy.wordpress.com, наставиће као Грчко-католичка византијска заједница, тј. „грко-католичка“ или нама позната као „Унијатска“ црква.
До сада група је следила цариградски патријархат, а сада су под вођством надбискупа Роберта Гонзалеза из Сан Хуана у Порторику.
Свечаност добродошлице, током које су се свештеници и верници заветовали вери, предводио је Сан Хуанов генерални викар Алберто Фигуероја Моралес, извештава католички портал на хрватском „gloria.tv“ [1] и шпанском језику [2].
Архимандрит Црне Горе, отац Андрија Вујисић началствује првој Литургију испред сада већ, грко-католичке заједнице.

Фото: https://holysynergy.wordpress.com/2017/0...ic-church/
Православна црква саграђена је тридесетих година прошлог века у бившој колонији губаваца у Трухиљу Алто, Порторико. Православна мисионарска Браћа Св. Петра Цетињског организују мисију на карипском острву, стављајући је под јурисдикцију Васељенске патријаршије, односно, под њену митрополију у Мексику.
У мисији је заступљено више етничких заједница:
Архимандрит отац Андрија Вујисић, задужен за заједнице Србије и Црне Горе;
Отац Петар ДиЛео за албанску заједницу;
Тео Ладијас за грчку заједницу;
Лиса Ортега за порториканску заједницу;
Татијана Стојанова за руску и бугарску заједницу;
Спиридон Моров за америчку заједницу [3].
Иначе Архимандрит Андрија Вујисић постао познат српској јавности пошто је о њему још 2010 године, почела извештавати „Радио Светигора/Глобални хришћански радио“, о пола милиона покрштених Индијанаца у Гватемали, вест преузело сајт „Поуке.орг – Живе Речи Утехе“, на коме је поводом тога било мноштво коментара, а имуни нису били ни остали медији и форуми, од којих само неке наводимо испод:
1) Пола милиона ‘Индијанаца’ су сада православни хришћани „Форум Крстарице“ [4].
2) Пола милиона Индијанаца прешло у православље „Вести онлајн“ [5].
3) Српски калуђер крсти Индијанце у Гватемали „Новости“ [6].
4) Десетине хиљада људи превели у православље „Новости“ [7.]
Сада је дошао ред да и тог калуђера приме под папско окриље.

Међу лордовима у Лондону 28. и 29. јуна 2016 год. архимандрит о. Андрија Вујисић, сасвим лево и други с лева отац Петар ДиЛео
Фото: http://www.orthodoxtheologicalinstitute....705_1.html
Након медијске кампање ове врсте 2010. године о наводном покрштавању Индијанаца по Централној Америци од стране нашег човека приступа се одлуком Светог архијерејског Сабора Српске Православне Цркве 26. маја 2011 године формирању буеносаиреске и јужно-централноамеричке епархије, а на инсистирање црногорског митрополита Амфилохија. Али, као свештенослужитељ, мисионар, како у Аргентини (Буенос Ајресу) [8], тако касније и у Гватемали [9], могу одговорно потврдити да све баш и није тако. Сем што парохијана има колико и једно осредње село у Србији, то свештенослужитељ не може преживети, а још мање покренути једну колосалну акцију на тим просторима.
Чак и актуелни „епископ“ препоручен од м. Амфилохија данас се не налази на својој позицији „од Бога му поверене пастве“ у Аргентини и Буенос Ајресу, већ тамо „неђе пландује“ како ме обавештавају оно мало аргентинских верника.
Па добро, питате се ви, зашто је тада формирана та фантомска епархија на тлу Јужне и Централне Америке?
Два су разлога којим се црногорски м. Амфилохије руководио формирањем фиктивне епархије на јужно-централно-америчком тлу:
1) Идеја м. Амфилохија да се својим (митрополитским) ауторитетом наметне северно-америчким епископима од којих ће одмах затражити финасије на увид, под мотом: „да нова епархија Српске Православне Цркве у Јужној и Централној Америци, не може, за сада, сама да се издржава и да јој је неопходна помоћ епархијâ из САД и Канаде и осталих епархија наше Цркве“ [10], па дакле, вама стављам у задатак да је финансијски подржите, за почетак, касе на преклед, да проценимо ваше финансијске могућности за (мој) пројекат.
2) Каже се како митрополит Амфилохије има сујетну и властољубиву жељу да Православној Цркви у Црној Гори, насупрот вољи њеног верног народа и свештенства, намакну аутономни статус, као својеврсну омчу око врата. План им је и да створе свој црногорски аутономашки Свети Синод, о чему већ иду дугогодишње припреме у духовном, политичком, дипломатском и грађевинском смислу, да, и у грађевинском смислу. Све ово за Принцип открива један врло упућени извор из врха Патријаршије у Београду, који је због познатих разлога ипак желио да остане анониман [11]. У корист ове идеје (како би створили свој „Синод“) и новоформиране епархије попут ове у Јужној и Централној Америци.
Али, како све увек не иде по плану, ето и резултата, односно „плодова мисионарског рада“ м. Амфилохија на јужноамеричком тлу.

Митрополит Амфилохије и башкарење на Карибима…
Не… опростите, нисам се добро изразио, пробаћу опет: г. Амфилохије приликом свог мукотрпног мисионарског рада по Јужној Америци и Карибима, труди се да „оправослави“ тамошње вернике, а чије плодове рада убира папа и његова црква којој управо прилазе… Ма не, ни ово није добро испало, зато ништа више не бих да пишем, већ само предлажем да једноставно „уживате“ гледајући фотографије са Кариба и сетите се филма: „Пирати са Кариба: Проклетство Црног бисера“ или неког из сличне серије.
===
Референце:
1./. https://gloria.tv/article/qaKMvR1rJMDX1H311ZRUPKL3x
2./. https://gloria.tv/article/kPTSCBWbcDHw1gTj8i6mwS7nv
3./. http://saeculorumvalue.blogspot.com.ar/2...n.html?m=1
4./ https://forum.krstarica.com/showthread.p...1%C4%87ani
5./. http://www.vesti-online.com/Vesti/Svet/6...avoslavlje
6./ https://translate.google.rs/translate?sl...%25D0%25B2
7./. http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/rep...avoslavlje
8./. http://www.vaseljenska.com/misljenja/kak...franciska/
9./. https://www.youtube.com/watch?v=_CnkRUaO54s
10./. http://www.spc.rs/sr/zasedao_episkopski_...nu_ameriku
11./. http://borbazaveru.info/content/view/8812/1/
Славиша Лекић, свештеник

http://www.vaseljenska.com/vesti/pocelo-...om-crkvom/

[Шумадинац]

.
ШОК НА КРАЈУ РАДА КОМИСИЈЕ "ВЕЧЕРЊЕ НОВОСТИ" - ОЗБИЉАН ЛИСТ ИЛИ ФАБРИКА ЛАЖИ?!



Епископ Бачки др. Иринеј

Као главни текст „Вечерњих новости” од 15. јула текуће године најављен је на насловној страни, словима од близу два сантиметра (док сâм назив листа има слова од око сантиметар и по), текст новинарског двојца Р. Драговић – Ј. Керблер, посвећен шестом састанку Мешовите комисије Српске Православне Цркве и Хрватске бискупске конференције о улози Алојзија Степинца пре, током и после Другог светског рата. Наслов најаве са насловне стране гласи: „Потписано: Степинац је мученик?!” Наднасловом се тврди да је то „шок на крају рада комисије”, а поднасловом да „у заједничком саопштењу нема ни слова о његовој улози у злогласној НДХ” и да „у СПЦ незванично признају” (ни назнаке, наравно, о томе ко „признаје”!) да је став српске стране у овом дијалогу био „необично снисходљив према римокатолицима”. Сâм тако бомбастично и сензационалистички најављени текст носи још лажљивији и покваренији наслов: „Степинац мученик, ни слова о злочинима!”, са пикантним поднасловом којим се преноси став историчара др Вељка Ђурића да су „у размени научних аргумената Хрвати очигледно однели победу” (стр. 4).


Читајући овај текст по повратку из Рима, питао сам се: да ли су „Вечерње новости” озбиљан лист или фабрика лажи? Како је дошло до еволуције или, тачније, инволуције текстова из „Вечерњих новости” од одговорног и, по могућству, објективног извештавања о догађајима до таблоидног, бестидног лагања, клеветања и фалсификовања најцрње врсте? Како је могуће да лист који претендује на српско становиште по разним питањима државног, јавног, политичког и културног живота, а нарочито по питању положаја Србије и српског народа уопште на ветрометини међународних односа и геостратешких игара великих сила и њихових сателита, спадне на то да учестало, готово по правилу, објављује текстове којима се отворено напада, клевета и за разне ствари неправедно оптужује Српска Православна Црква? У том оквиру, „Новости” су овим коментаром о раду споменуте Комисије, на нашу жалост и на своју срамоту, превазишле загребачки „Глас Концила”, најпознатије београдске антисрпске и антиправославне листове, па и саме себе на свом садашњем „ступњу еволуције”.


После ових општих уводних запажања ред је да проценимо и оценимо сваку појединачну поставку ваистину шокантног писанија двојца Драговић − Керблер, почев од насловâ, наднасловâ и поднасловâ.


„Шок на крају рада Комисије?” Ма немојте! Ако је за господу (или, може бити, још увек другове?) из „Новости” шок што се у једном заједничком саопштењу (подвлачим: заједничком), и то саопштењу које не извештава о укупном раду Комисије него само о њеном последњем, шестом састанку, о Степинцу говори неутрално (подвлачим: неутрално), односно ни позитивно (хрватско „мотриште”) ни негативно (српско гледиште) него управо неутрално, колики ли је тек шок међу хрватским „домољубима” наводне ултракатоличке оријентације што се о њему не говори у суперлативима, у славоспевима и дитирамбима, него управо неутрално? Следствено, шок је или заједнички, српско-хрватски, подједнако заступљен и у редакцији „Новости” и у уредништву „Гласа Концила”, или га уопште нема. „Новости”, наравно, не признају шок у Загребу него га констатују једино у Београду.


Толико о озбиљности, одговорности и истраживачком новинарству, али и о родољубљу и истинољубљу! Уредници и чланкописци „Новости” су, изгледа, једини на свету који не знају да се у заједничким саопштењима, изјавама, декларацијама и прокламацијама може налазити само и искључиво оно што је за обе стране у дијалогу прихватљиво, макар то био и крајњи минимум, а корисно је, мада не и обавезно, да се и разлике у приступу означе или именују. То је у Саопштењу са шестог састанка Комисије дословно и доследно примењено: у њему се констатује да „у случају кардинала Степинца” тумачења Срба и Хрвата „остају и даље различита”. У изворном тексту Саопштења, на италијанском језику, формулација је, штавише, још изразитија: интерпретације су на српској и хрватској страни и даље divergenti (не просто differenti) − размимоилазе се, међусобно су удаљене, несагласне су, а све је то ипак више него само „различите”, мада је довољно, и предовољно, и то што су различите. Ово је јасно сваком осим онога ко, попут новинарског двојца из „Новости”, не жели да му буде јасно.


Не бисмо се, додуше, зачудили кад бисмо са те адресе чули софистичку, лукаву примедбу да не само што се не помиње Степинчева „могућа умешаност у злочине” него се он помиње као „угледан католички пастир”. Прво: шта значи „могућа умешаност у злочине”? Како употребити тако бесмислен исказ у саопштењу за јавност, притом заједничком саопштењу? Јер, просто-напросто, умешаност у злочине или јесте или није историјска чињеница, или је стварна или непостојећа. „Могућа умешаност” је немогућа. Није много срећнија ни сама привидно лукава синтагма „умешаност у злочине”: „умешаност” може да значи, у нормалном сувислом говору, само једно − активно учешће у злочинима, злочиначко поступање. Да ли чланкописци из „Новости” стварно мисле да се тако нешто може наћи у саопштењу које у себи садржи минимум онога што заједнички могу да кажу и једни и други, и заговорници Степинчеве канонизације и њени убеђени оспораватељи? Зар су заборавили да је Комисија установљена управо због протеста Српске Православне Цркве поводом најаве те канонизације, а не на жељу хрватских бискупа? Најзад, што се тиче „угледног католичког пастира”, и то је чистима чисто: у хрватској католичкој средини он код већине ужива неоспоран углед, а у српској, са занемарљивим изузецима, никакав. И још нешто: аутори текста из „Новости” не користе српски превод, објављен у Информативној служби Српске Православне Цркве, него хрватски превод који је на овоме месту, случајно или намерно, погрешан. У италијанском оригиналу Саопштења, наиме, као и у српском преводу, помиње се „важан (importante) католички пастир”, а не „угледни католички пастир”. Разлика је голема и врло упадљива: „важан” не мора самим тим да буде и „угледан”, а и обрнуто − постоје и неважни угледници.


Идемо даље. „У заједничком саопштењу нема ни слова о његовој (Степинчевој) улози у злогласној НДХ.” Ма немојте! Нема изричитога „слова” зато што то није ни била тема овога састанка: ратни, ендехазијски период Степинчева живота и рада обрађиван је, како са српског тако и са хрватског гледишта, на једном од претходних сусрета. Ипак, има посредног осврта, паметноме довољног. У претпоследњем пасусу Саопштења истиче се, наиме, као што сам већ нагласио, да су интерпретације Степинчеве личности неподударне код Срба и код Хрвата, православних и католика (interpretazioni divergenti). У претходној реченици открива се зашто постоје разна тумачења (interpetazioni varie): зато што постоје „различити догађаји, наступи, списи, ћутање и ставови” као „предмет различитих тумачења”. Који су то догађаји ако не, у првом реду, догађаји у НДХ и чији „наступи, списи, ћутање и ставови” ако не Степинчеви?


„У СПЦ незванично признају да је став необично снисходљив према римокатолицима…” Зар? Који су то људи који тако нешто признају? Имају ли можда име и презиме, положај и звање, или се, по „добром старом” обичају новинарâ „Вечерњих новости” (и не само њих), ради о измишљеним „добро обавештеним” − али увек и свагда анонимним − круговима, „блиским врху СПЦ”? Лично верујем да је „признање” лажно, а они што „признају” − виртуелне, фиктивне, измаштане личности. Моје следеће питање гласи: у чему се огледа „необична снисходљивост” српских православних представника у Комисији према римокатолицима? Да ли у томе што у заједничком Саопштењу (опет подвлачим: заједничком!) нема омаловажавајућих и увредљивих, а камоли простачки погрдних епитета на рачун римокатоличких сабеседника? Претпостављам да би баш такав речник одговарао истанчаном укусу и бонтону новинарске дружине из „Новости”.


Чудим се ипак што, тако интелигентни и културни како их је Бог дао, нису уочили исту такву „необичну снисходљивост” римокатоличке стране према православним саговорницима, притом, авај, још и Србима. Где је бар код њих норма и стандард који прописује двојац Драговић − Керблер? Зар ниједампут да не употребе неки од израза широко распрострањених и омиљених у јавном дискурсу познатих „домољуба” у хрватској средини, попут изразâ „шизматици”, „бизантинци” или бар „одијељена браћа” у црквеној равни, а „србокомунисти”, „четници” или макар „српски агресори” по националним параметрима? Ако свега тога у тексту Саопштења нема, − а нема га, − закључак је само један: или је фамозна снисходљивост двосмерна и обострана или је она само једна у низу новинарских подметачина, на жалост оних културтрегера који обичну пристојност у говору и опхођењу проглашавају за „снисходљивост”.


Уосталом, зашто би и сама снисходљивост била мана, а не врлина, без обзира на понашање „друге стране”? Ко одбацује људе због њихове снисходљивости према другим људима, ма какви они били, тај одбацује ништа мање до срж хришћанства, па и Самога Бога, Најснисходљивије Биће, Онога Који „хоће да се сви људи спасу и да дођу у познање истине” (I Тим. 2, 4) и Који „тако заволе свет да је Сина Својега Јединороднога дао да нико ко верује у Њега не пропадне него да свако има живот вечни” (Јов. 3, 16), „… да се свет спасе кроз Њега” (Јов. 3, 17). Без божанскога снисхођења, плода бескрајне и безмерне љубави Божје, не би, дакле, Христос сишао у пали свет, у сусрет паломе човеку, нити би дошло до Христове победе над грехом, смрћу и ђаволом, извојеване Његовим Крстом и Васкрсењем. Али покушаћу да и сâм снисходим новинарима наших „Новости” и да их не замарам даље наводима из Библије и теолошким рефлексијама. Радије ћу у наставку прокоментарисати конструкције и подметања са четврте стране овога броја „Новости”.


„Све Цркве током Другог светског рата и после њега, на простору НДХ, међу њима и Римокатоличка и Српска Православна Црква, биле су изложене окрутним прогонима и имале су своје мученике и исповеднике вере”. Овако аутори Драговић и Керблер преносе „став из заједничког саопштења мешовите комисије”, како изричито тврде. Ја пак тврдим да је и овде посреди нечасни, злонамерни фалсификат. Ево како стварно гласи кратка и јасна формулација у Саопштењу: „… Све су Цркве биле изложене окрутним прогонима и имале своје мученике и исповеднике вере”. Ништа више! Ово је општа, свеобухватна констатација, општеважећа историјска и теолошка истина. Ту се не помињу ни Други светски рат, ни простор НДХ, ни посебно Римокатоличка и Српска Православна Црква. Све су то новинари „Новости” смишљено, са нимало похвалном намером да изазову погрешне утиске и закључке, дописали изворној реченици. Циљ им је очито био да се међу недовољно обавештеним верницима Српске Православне Цркве – и у српској јавности уопште – створе пометња, саблазан и неповерење према српској страни у иначе тешком дијалогу о Степинцу, што ће рећи неповерење према члановима Комисије у епископском чину, а не мање и према њиховим сарадницима и стручним саветницима из редова најистакнутијих српских историчара. Нимало се не чудим: свезнајући новинари из „Новости” су за сав овај комплекс црквених и, превасходно, историографских питања стручнији и меродавнији од свих доктора и професора богословских, религиолошких и историјских наука. Зато и имају право да им суде и пресуђују.


Сада је, међутим, дошао час да покажем веродостојност и истинитост реченога „става” из Саопштења, а самим тим и апсурдност инсинуацијâ тима Драговић − Керблер. „Све Цркве”, стоји у Саопштењу, − дакле, не само Римокатоличка и уз њу Српска Православна Црква, − биле су „изложене окрутним прогонима и имале своје мученике и исповеднике вере”, притом не једино „на простору НДХ” и „током Другог светског рата и после њега”, него свуда и свагда. Идем редом: мученике и исповеднике имају све Православне Цркве од апостолских дана до дана данашњег, а међу њима, у новије доба, највише Руска Православна Црква: њени мученици и исповедници − од Лењина, преко Стаљина, до Брежњева − броје се у милионима, а не у хиљадама људских бића. У мањем броју, сразмерно броју верникâ, али процентуално у истом или веома сличном опсегу, мученике и исповеднике вере изнедриле су и све остале Цркве православног Истока, међу њима и наша, Српска Православна Црква. Навешћу, илустрације ради, само један пример мучеништва, и то баш из времена Другог светског рата и са простора НДХ. Реч је о старцу Вукашину из села Клепаца у Херцеговини, којем усташки кољач Жиле Фригановић одсеца најпре нос, па уши, па друге удове, тражећи од њега да кличе Павелићу и усташком поретку, а он сваки пут, упркос болу, мирно изговара: „Само ти, дијете, ради свој посао!” Напослетку усташки нечасни „часник” усмрћује непоколебивога старца, али зато никад више нема мира и спокоја ни на јави ни у сну. Непрекидно види старца Вукашина и чује његов глас: „Само ти, дијете, ради свој посао…” Тражи, узалудно, помоћ психијатра Неде Зеца, − узгред буди речено, православнога Србина, − али помоћи му нема: не дâ Бог и правда Божја. Крајњи резултат је следећи: име старца Вукашина је записано у календару светих мученика Православне Цркве, а за његовога крвника се једино можемо надати да се макар на самрти покајао за своје злочине.


Од небројених примера мучеништва у великом руском народу − већем по мучеништву неголи по бројности и територији − наводим само један, и то из времена Другог светског рата: у логору смрти Аушвицу монахиња Марија Скопцова, руска емигранткиња из Париза и учесница француског Покрета отпора, стаје у ред уместо друге личности, по свој прилици Јеврејина или Јеврејке, и одлази у смрт из љубави према непознатом човеку, али ближњем зато што је људско биће. И она је посмртно прибројана сабору светих Православне Цркве. И тако редом… А да ли је на хришћанском Западу било сличних мученика? Јесте, и то не мало. Навешћу као пример близу две хиљаде пољских римокатоличких свештеника побијених од хитлероваца, што износи четвртину пољског римокатоличког свештенства, а у НДХ јасеновачке мученике, словеначке римокатоличке свештенике и хрватске старокатолике. Ту је и римокатолички пандан подвигу свете мученице Марије Скопцове: фратар Максимилијан Колбе, Пољак, који у логору Дахау такође стаје у ред за смрт да би покушао да спасе непознатог ближњег. Веровали или не, али и протестанти су имали своје мученике за време Хитлерове епохе: то су не само чувени пастор и теолог Бонхефер већ и многи други, припадници „Цркве исповедникâ” (die bekennende Kirche). Грех је не споменути и Јермене, Копте, Асирце, Халдејце, Сиријце и друге хришћане Истока, страдалнике и мученике од 7. века до овога часа, дакле више од тринаест столећâ.


После предузетог извртања смисла и обезвређивања реченице која говори о мучеништву као чудесном феномену у читавом хришћанском свету, у различитим облицима и са различитим тумачењима, наши текстописци откривају и зашто чине то што чине – зато што им је намера, нимало похвална и овога пута, да изведу закључак како је „овај став из заједничког саопштења” у стварности „многима послужио као показатељ да српска страна није доказала умешаност контроверзног надбискупа у геноцид над српским народом у НДХ”. Ово тврђење као да је од речи до речи преписано из „Гласа Концила” или из неког још опскурнијег загребачког гласила. Разуме се да „српска страна” није доказала такву умешаност онима који не прихватају никакве доказе, чак ни оне документоване већ одавно објављеним изјавама самога Степинца. У такве, по свему судећи, не спадају само познати хрватски предлагачи његове канонизације већ и њихови самозвани адвокати из београдског листа са репутацијом српског патриотског гласила. Да ли је „српска страна” ишта доказала или није, то не могу да знају новинари „Вечерњих новости”, па чак ни историчар г. Вељко Ђурић, нити било ко други, све до дана објављивања свега материјала Комисије и увида заинтересованих компетентних људи у тај материјал. Унапред паушално и напамет изрицати негативан суд о „српској страни” у дијалогу стварно је неозбиљно. На крају крајева, ако „српска страна”, претпоставимо, није доказала „хрватској страни” Степинчеву „умешаност у геноцид”, да ли то треба да значи да је „хрватска страна” доказала „српској страни” његову неумешаност? Оваква логика у размишљању и методологија у закључивању какву налазимо у надобудном тексту на четвртој страни „Вечерњих новости” од 15. јула доводи ствари до апсурда.


То важи и за следећу тезу велеучених новинара, засновану на више него климавој подлози претходне. Она гласи: „Због неколико спорних ставова из саопштења, његовог општег тона и употребљених формулација, у црквеним и научним круговима, спекулише се да српске владике и историчари нису изнели довољно јаке аргументе о Степинчевој улози у прогону, присилном превођењу у католичку веру и игнорисању масовних убистава Срба у логорима смрти НДХ.” Узвраћам питањима. Који ставови су спорни и због чега су спорни? Зашто је „општи тон” мањкав или, штавише, погрешан? Које формулације не одговарају општеприхваћеним правилима цивилизованог изражавања, у духу доследности у сопственим ставовима и истовременог елементарног поштовања према личностима и уверењима „са друге стране”? На основу чега господа Драговић и Керблер закључују да „српске владике и историчари нису изнели довољно јаке аргументе”? Да ли су читали њихове реферате и слушали њихова излагања? А и да јесу, као што нису, да ли стварно верују да баш они и њихови ауторитети из „црквених и научних кругова” поседују такву научну и стручну спрему да су у стању да прате и схвате, примера ради, богословске анализе двојице српских митрополита и професора, Амфилохија и Порфирија, или пак аргументацију више српских историчара, такође универзитетских професора, насталу као плод многогодишњег рада у библиотекама и архивима?


Наглашавам да би коректни одговори морали бити заиста утемељени на конкретним подацима и необоривим чињеницама, као и на непосредном увиду у ток рада Комисије, а не на флоскулама типа „служи као показатељ”, „спекулише се”, „сугерише” и сличнима, у духу Бећковићевог „рече ми један чо’ек”. Истина је сасвим другачија: ставови представникâ Српске Православне Цркве су били доследни, кристално јасни и часни; општи тон разговора коректан, уљудан и пристојан, у духу узајамног поштовања независно од разликâ у ставовима и оценама; формулације разговетне и недвосмислене, изложене на културан начин, без лукавства и задњих намера, усмерене ка једном циљу − утврдити, колико год је то у нашој моћи, историјску истину о људима и догађајима. Неприхватање виђењâ и закључака представникâ наше Цркве од стране представникâ Хрватске бискупске конференције не може бити приказано као неуспех оних првих и успех ових других. А управо то, на крајње непримерен начин, чине аутори овог невероватног текста у „Новостима” када хладнокрвно тврде да су „католици и практични добитник ових разговора” или, позивајући се на г. Вељка Ђурића Мишину, да су „Хрвати очигледно однели победу”. Нека ми се не замери, али не могу да прећутим своју огорченост оваквим навијачким писањем. Па све да су плаћени намештеници загребачкога Каптола, а свакако нису, овако нешто од њих не би захтевао ниједан послодавац или налогодавац.


А чиме им се то замерила наша народна и мученичка Црква да јој ово раде? Не знам, чак не могу ни да наслутим. Напомињем да немам намеру да о овим питањима јавно полемишем са г. Вељком Ђурићем, не толико стога што га сматрам пријатељем колико стога што нисам историчар. Зато евентуалну реплику на његове негативне судове о учинку српског дела Комисије и оптужбе на рачун њених чланова и консултаната препуштам његовим колегама историчарима. Враћам се, у завршници овог одељка свог „утука на утук”, на питање успеха и неуспеха, „победе” и „пораза”. Ако је наш неуспех и пораз у томе што хрватска страна у дијалогу није прихватила наше виђење и нашу оцену Степинчевог чињења и нечињења пре и током Другог светског рата, онда, са истом закономерношћу, следи и то да наше неприхватање хрватског виђења и хрватске оцене Степинчеве делатности у том периоду представља наш успех и нашу „победу”, а хрватски неуспех и „пораз”. Очевидно је, дакле, да или нема победника и губитника или да су обе стране у исто време и победничке и губитничке. Ваистину, логика је и Драговићева и Керблерова Ахилова пета, а можда и њихов „сан летње ноћи”.


Једино делимично тачно запажање овога дичнога двојца јесте запажање које се односи на приступ српских научника фондовима ватиканских архива затвореним за јавност. Није, наиме, тачно тврђење да су били затворени и за сараднике српског дела Комисије, али јесте тачно да им је приступ био ограничен и да су добили мали број тражених докумената. Притом ваља имати у виду и поштено рећи да је папа нашој страни у своје време генерално дозволио приступ овим фондовима.


Завршни део текста из „Вечерњих новости” не изискује, чини ми се, посебан осврт јер углавном препричава већ речено у првом делу текста или пак преноси каптолске коментаре из Загреба. Не бих да се овде и њима бавим иако су ми веома добро познати пошто сам их слушао и читао стотинама пута, а садржај неких знам готово наизуст. Све у свему, навијачко, сервилно – рекао бих: каптололатријско колико и антипатријаршијско – сочињеније господе Драговића и Керблера оставља крајње мучан утисак, бар у мојој души. Они сигурно никад нису чули изјаву старог, одавно покојног, а мени драгог монаха, родом из околине Призрена, којом је он желео да опише српско-арбанашке односе, а која гласи: „Они ги имају своје, ми ги имамо своје.” Ова народска изјава изражава и природу српско-хрватских односа у целости и резултат рада Комисије, где нема места лицитирању о „победницима” и „губитницима”.


За наук и пример новинарима „Вечерњих новости” о чијем тексту и написах све ово наводим, на крају, неупоредиво поштеније писање ауторке Влатке Полшак Палатинуш, објављено 14. јула на сајту Тportal. Госпођа Полшак Палатинуш пише: „Годину дана и шест састанака касније Мјешовита комисија Хрватске бискупске конференције и Српске православне цркве о кардиналу Степинцу није се помакнула с почетне точке. Рад ове комисије завршен је, сви су остали на својим почетним ставовима, а хоће ли и када блажени Алојзије Степинац бити проглашен светим, и даље је непознаница.” У даљем тексту додаје: „У хрватској се јавности могу чути ,утјешни’ аргументи како је Папа само у духу екуменизма желио уважити став СПЦ-а те да за њега проглашење Степинца светим није под упитником. Српска јавност с друге стране ликује јер сматра да су зауставили канонизацију.” Одмах потом закључује: „… Многи се слажу с тиме да је аргентински папа овим потезом желио ово питање на неодређено вријеме макнути с дневног реда, можда и врући крумпир препустити својем насљеднику да се гомба с њим, јер Степинац је првокласно политичко питање и у Хрватској и у Србији.”


Ауторка овог текста, насловљеног као „Пет точака о Комисији”, зацело није Српкиња, па отуд евентуално пристрасна, а није ни задрта заговорница нити пак острашћена противница Степинчеве канонизације, али зато, за разлику од наших јунака ове невеселе повести, зна шта значи одговорно истраживачко новинарство. Сажетак њеног доживљаја Комисије исказан је у поднаслову њеног текста и гласи: „Хрватима је Степинац и даље светац, Србима усташки викар.”

Реч је Христова: „Ко има уши да чује, нека чује!” (Мат. 11, 15; 13, 9 и 43; Марк. 4, 9 и 23; 7, 16; 8, 18; Лук. 8, 8 и 14, 35).

Преосвећени владика г. Иринеј, отклонио је једну битну забуну у нашој јавности око рада Комисије:

"Једино делимично тачно запажање овога дичнога двојца јесте запажање које се односи на приступ српских научника фондовима ватиканских архива затвореним за јавност. Није, наиме, тачно тврђење да су били затворени и за сараднике српског дела Комисије, али јесте тачно да им је приступ био ограничен и да су добили мали број тражених докумената. Притом ваља имати у виду и поштено рећи да је папа нашој страни у своје време генерално дозволио приступ овим фондовима."

Оно што је остало нејасно, и у црквеним и у научним круговима, па и у "чаршији", после неких интернет и штампаних натписа, али и својевремене, пролећне, изјаве Свјатејшег патријарха Иринеја "Политици", јесте кога је, односно, да ли је српска страна послала довољно компетентног истраживача у Ватикански архив?

Но, за будући рад и наше српско-хрватско "заједничко читање" прошлости (израз кардинала Паролина) битно је поштено признање да је папа дозволио српској страни приступ ватиканској грађи.