(07-02-2018, 10:28 AM)Mekenzi Пише: Pravi Četnik nikad ne moze biti ljotan!
Којешта!
За праве Србске Витезове постоји хиљадугодишња историја Србства па сулудо прегањање ко је за време Другог светског рата био у колаборацији са Енглезима а ко са Њемцима, једноставно нема више смисла поодавно.
Рецимо наш Чика Рајко.
Др Ратибор Ђурђевић (1915, Ристовац) припадао је Бомогољачком покрету Светог Николаја Србског, учествовао је у борби против Конкордата, пројекта идола Гроковника овдашњег Хајл Стојадиновића.
Студије започете у Београду завршио је 1938-е у Единбургу где је дипломирао шумарство.
По повратку у Отаџбину је био секретар Хришћанске заједнице младих људи. па га је на том послу затекла нацистичка окупација и грађански рат који су започели комуно-сатанисти. До 1943. био је ангажован у Националној служби рада Ђенерала Милана Недића па је прешевши у Четнике при Врховној команди КЈВуО био предавач у мисионарско-идеолошком одсеку.
Када је нацистичку сменила партизанско-титоистичка окупација, повлачи се и ради у избегличким логорима у Италији и Немачкој као секретар Светске хришћанске Заједнице младих људи. У то време припремао је енглеско-србски и србско-енглески речник.
1950-е прелази у Америку и бави се социјалним радом у Чикагу и, касније, у Денверу.
Магистрирао је на колеџу Џорџ Вилијамс у Чикагу из области групног друштвеног рада. Докторат из клиничке психологије добија на универзитету Денвер (1958) и ради као психолог у војној ваздухопловној бази а 1973-е године потпуно прелази на приватну праксу клиничке психологије.
Добио је диплому медицинског факултета Бечког универзитета на студијама логотерапије, коју је водио њен оснивач, проф. Виктор Е. Франкл. 1975-е стекао је специјални пост-докторски статус "Diplomate in Clinical Psychology, American Board of Professional Psychology". Објавио је преко 12 стручних написа и 3 књиге из психологије, као и десетак књига из одбране Хришћанства од напада његових рушитеља.
25 година био је члан стручног Удружења америчких психолога. На чланство у Удружењу поднео је оставку у знак протеста против њиховог прохомосексуалног става.
У Србију се вратио 1992-е да би допринео Православном раду, првенствено са омладином.
Од 1947.-2002-е живео је у срећном браку са супругом Вером, кћерком Михаила Олћана.
Упокојио се у Господу 31-ог маја 2011-е године. Сахрањен је 2. јуна у породичној гробници на Топчидерском гробљу. Опело и опроштајни говор одржао је + Отац Жарко Гавриловић.
А ко је био таст чика Рајков?
Михаило Олћан рођен (18.9.1894. Црепаја, Банат – 1961 Аустралија), велепоседник и политичар а и отац му је био велепоседник. Основу школу учио у родном месту, те је потом завршио новосадску гимназију, где је активно учествовао у раду националних ђачких дружина.
Уписао је медицину у Пешти али је студије прекинуо због избијања Првог светског рата. Мобилисан је и послат на руски фронт. Успео је 1916. у Добруџи да пребегне Русима и ступи у редове србских добровољаца, где се исказао јунаштвом, те је одликован највишим руским ратним одликовањем, Георгијевским Крстом и србским орденом Белог орла са мачевима.
Учествовао је у пробоју Солунског фронта. После ослобођења допринео је оснивању многобројних добровољачких организација по Војводини и био њихов председник у Банату.
Живео је у Бечкереку (Петровграду) као имућан поседник. Држао се по страни од политичког живота, иако није био задовољан стањем у држави.
Одмах по оснивању 1935, ступио је у ЈНП Збор, где је постао нарочити поузданик Димитрија Љотића.
У Недићевом апарату био је министар народне привреде. Припадао је кругу националних равнитеља, па је тако 1.12.1941. упао с пиштољем у руци у Комесаријат за цене и ухапсио шефа Милорада Мићића због наводне корупције.
Оставку је поднео првог априла 1942-е поводом кризе владе изазване затезањем односа с немачким апаратом.
Много је допринео да окупирана земља, коју су Немци систематски пљачкали, издржи привредне тешкоће и не доживи глад. Обилазио је многа места и био у сталном кантакту са народом.
Извесно време био је владин изванредни комесар за Округ крушевачки. Његовом заслугом се око 100 000 лица из евакуисане зоне вратило на своја огњишта. Помагао им је храном и огревом.
Посећивао је Манастире и први упалио угашено кандило у Разореној Жичи.
Био је послат специјалну мисију у Црној Гори по Недићевом налогу са задатком да се код Павла Ђуришића (1908-1945) ангажује на обједењивању антикомунистичких снага Србије и Црне Горе.
После рата емигрирао је у Аустралију, где је и умро крајем 1961-е. Био је ожењен Александром блиском рођаком црногорског Краља Николе Петровића, с којом је има кћер Олгу 1925 рођену у Петровграду.
Био је сестрић Михаила Пупина.
За Пупина си ваљда чуо.