[Ђорђе Ивковић]

Каже се "Отето - проклето!"
Ево где је срж пропасти Србије!
Србији се као некакав Месија намеће обични црвени крџалија Ђинђић.
Нема Србији препорода док се не врати отето, а крџалије не заврше где им је место.

Ђинђићева вила неће бити враћена

Агенција за реституцију одбиће захтев Даринке Таталовић за повраћај плаца. Имање се води на Ружицу Ђинђић. Држава исплаћује надокнаду?

[Милослав Самарџић]

На целом Дедињу мислим да је враћена само једна вила - принцези Јелисавети Карађорђевић.

[Ђуро]

Ало философи!
Шта је спорно око "србијанства"?
ТО ЈЕ ВЕРТИКАЛА СРПСКЕ ДРЖАВНОСТИ.
Ко то не разуме, прави се блесав. Српство се негује као народна свест. И у Аустралији и у Америци. Али, тамо не канимо правити и бранити своју државу.
У Јевреја постоји "ционизам", произашао из речи Цион олити Сион, што је брдо више Јерусалима. Кад би буквално и ригидно на данашњи статус Српске државе Србије пренели, то би се читало као "авализам", од планине Авале. Ако мислимо да наша држава дуже траје, исти појам би превели као "косовизам".
У савкој варијанти се међутим јавља Србија као консанта стара 1300 година, вероватно и више, без обзира на различито именовање.
Ни међу Јеврејима не влада потпоно сагласје око "ционизма", али то су њихове финесе.
Забуну прави "Србијанство", које Срби из Србије не воле да истичу, јер су свесни србијанске државотворности.
Свако мало нека опајдарица на ријалитијима или билмез с брда нагласе с поносом "Ја сам Босанка" или "Ја сам Црногорац" ЈБТ! Аутор текста из наведених разлога избегава да се сложи да једнако постоје Србијанци, али, нагласићемо, ШУМАДИНЦИ, као со србијанске државотворности.

http://www.srpskikulturniklub.com/bolje-...ent-149171

Мени је термин Србијанац ружан јер се римује са Индијанац. За људе из Србије би могли користити термин Србијац. Као Сирија - Сиријац. Присвојни придјев је Србијски.

И термин Шумадинац ми није најсретнији. Могли би користи термин Шумад по принципу Рус - Русија. Шумад ми баш моћно звучи.

---

Ђинђићева вила неће бити враћена

Одакле Ђинђићу вила на Дедињу? Кад је он зарадио преко милион евра колико та вила кошта? Баш чудно ко све има виле на том Дедињу.

---

На целом Дедињу мислим да је враћена само једна вила - принцези Јелисавети Карађорђевић.

Је ли Александру II Карађорђевићу враћен Бели двор или му је само омогућено да станује тамо? (морао сам да пребацујем на енглеску тастатуру - југословенске ћирилице су једина европска писма која немају I )

[Ђорђе Ивковић]

ШТА ЈЕ ФОНТАНА ИЗБЉУВАЛА?

Када се укуцају кључне речи "фонтана + Славија" Гугл ће вам понудити 408.000 резултата (0,83 секунде) на ћирилици и 372.000 резултата (0,60 секунде) на латиници. Отуда, демантовани су сви злобници који тврде да је ћирилица у Србији терорисана, и од сада има да ћуте.

Поменути избачени резултати дају обиље веома корисних информација. Ја сам одабрао две-три које оличавају наш начин живота.

Синиша Мали нам је објаснио: "Фонтана на Славији не цури, него прелива!". Другим речима, толико добро цури да нам се прелива. Малог је просто срамота да се похвали колико добро цури. Фонтану треба само подшпрајцовати да се не искрши.

Ради страшних дезинфомација да фонтана цури - што је само први корак ка пучу у Србији - објавио се ауторитативни "Информер":


"НАЈСТРАШНИЈИ ЛАЖОВИ! Рекеташки Курир измислио да МУЗИЧКА ФОНТАНА НА СЛАВИЈИ ЦУРИ!
Рекеташко-канализациони Курир, чији је газда хрватско-шиптарски плаћеник Александар Родић превазишао је себе у пласирању најстрашнијих лажи пошто је без имало блама објавио да музичка фонтана на Славији - тај нови "културни симбол Београда" - пропушта воду!" Родићева гебелсовштина се очитава у коментару "Држи воду, док мајстори оду!"

У ове информативно-курирске међусобице ипак дубље не би улазили, али треба похвалити извођаче радова који су тако вешто склопили кинеску прскалицу, да мање цури него што прелива. Дакле, ти врхунски мајстори су из PMC Inžinjerinig. Замислите како би фасцинантно прскале, преливале се и потоцима цуриле "војне базе, командна места, полигони, болнице, склоништа, објекти посебне намене" за које су посебно специјализовани и сертификовани? А тек шта би учинили да им је дати динамита, пошто су такође оспособљени за "рушење објеката енергијом експлозива" а и традиционалним мацолама? Та која власт не би таквима дала гигантске пројекте попут "Београда на води", кад је само кроз ситне рупице фонтане исцурело 1,5 милиона евра, без шпрајцовања?

Грађевински сектор у Сибији је, треба истаћи, у снажној експанзији. Вујко, Бошњак, Бобар, Бајатовић, Зорана Михајловић, Ђилас, Цвијо Бабић... Ко боље од ових експерата зна шта је бауштела? Но, држаћемо се цењених пројектаната и извођача фонтанске бауштеле:

"... ПМЦ Инжењеринг је ћерка фирма Јавног предузећа Југоимпорт – СДПР и регистрована је за изградњу стамбених и нестамбених зграда. Директор ПМЦ Инжењеринга је Никола Вуканић, раније саветник генералног директора ЈП Склоништа, директор сектора за некретнине ЈП Србијашуме, заменик генералног директора Интернационал ЦГ (ћерка фирма Генекса), као и директор општих послова и комерцијални директор Установе Студентски центар Београд. У фебруару 2005, генерални директор Студентског центра Београд Александар Пап и власник приватног предузећа МБС Душан Јеринић били су приведени због сумње да су злоупотребом службеног положаја оштетили Студентски центар Београд за више од 13 милиона динара, а за исто кривично дело, између осталих, пријаву је добио и Никола Вуканић. По писању неких медија, Никола Вуканић је брат од стрица Драгана Вуканића, који је, пре него што је постао СНС-ов председник општине Вождовац (2010–2014), постао познат 2007. по томе што се потукао са својим колегом хирургом у операционој сали, док је овај оперисао слепо црево 12-годишњој девојчици. Такође, један од три помоћника директора ПМЦ Инжењеринг је син Милорада Вучелића Бранислав Бане Вучелић, којег су естрадни медији доводили у везу са певачицом Аном Николић и водитељком Сани Армани."

Ето, то би оквирно било што се тиче бауштелих јарана, фонтанских концептуалста новог културног символа Београда.

Ну, ту скочише етички констернирани паткари, Fehérvár-ошани, Landorfehérvár-ри, Weißenburg-ери, Dar Al Jihad-станци, Београџани...! И протестанти рекоше: "Ми не протествујемо што имамо нешто против фонтане, али имамо око питања урушених зграда од бомбардовања, против рушења у Савамали и џамије у Земун Пољу. Н1 преноси да су носили транспаренте на којима се помиње како се деца у Србији лече смс порукама, док држава прави фонтану.!"

Ако је до рушења и потапања, ипак биће да је хиљаду година старија Ваљевска Грачаница од силеџијског џамијања по Земуну? Но паткари из Weißenburg-а, не квакнуше ономад, а сад се доказују. Коме? Док су Ђилас и Цвијо истом бетонском мјешалицом превртали паре, деца не беху приоритет.

И док се Србија бавила са 408.000 објава око фонтане, Вучић је за Премијера изабрао усташко-партизаско-хрватско-америчко-криминогено-НВО- лезбејску креатуру Ану Брнабић за оперативног равнатеља Gebiet des Militärbefehlshabers Serbien. Кад војно лице своју кћерку (Ану) пошаље 1994. у Америку на школовање, онда знамо каква и чија је то војска била. У осталом, Здравко Понош у време док је падао његов родни Книн, ишао у Америку "на специјализацију", па затим, без трунке стида, преузео место које су некада држали Војводе Путник или Мишић. Замислите каква је то хуља?! Али, он ментално није искочио из етичоког оквира предака - Боројевића, Узелца, Гошњака, Кадијевића... све су то изроди српски били, који појам "окупација" разумеју потпуно супротно од Србијанаца.

О Ани Брнабић је изнето сасвим довољно података да очито нема ни један квалитет да би заузела место премијера Србије, а да има на претек компромитујућих чињеница. Код ње патриотизам не постоји већ постоји антипатриотизам. Знамо да вуче усташке корене. Без сумње је прошла вишегодишњу обуку повезану са америчким обавештајним структурама, усмерену на технике деструкције неподобних држава и друштава. Са таквим карактеристикама не би прошла безбедносну проверу ни у једној слободној држави. Ништа озбиљно у животу није радила, мувала се по шифрованим организацијама нејасне делатности и још мутнијих финансијских токова, њено име се до сада помињало само око трагова малверзација, нигде није заиста показала многохваљене "организационе способности". Па ипак, за кратко време се екстремно обогатила. Око ње би оделење за финансијски криминал имало прилично посла, кад би смело. Њено разметљиво лезбејство је само додатно понижење и демонстрација окупаторске силе да могу да нам раде буквално шта хоће, и да треба коначно да схватимо да смо европске парије недостојне живота у заједници "цивилизованих" народа.

Вучићеви сатрапи се у одбрани избора Ане Брнабић, који непобитно указује да је Србија у статусу окупиране земље, позивају на својих 56% освојених гласова, што Вучићу даје ваљда право да ради шта хоће по Србији и од Србије? Па мало су освојили гласова, колико би Хитлер добио у Аушвицу. Ништа не може да побије истину да је Србија под можда најгором окупацијом у историји, и да се ради на сценарију за коначно решење српског питања.

Због свега тога импотентне поруке које стижу са једва живог патриотског крила, а своде се на дрхтави вапај да је својим избором премијера "Вучић увредио традиционалну Србију" је погрешан и безвредан. Јесте тешка увреда, али је у целом погибељном контексту оно што вређа српску традиционалност тек црвена марама којом се маше да се разјаримо и налетимо у празно.

Задрти и приглупи "милошевићевци" ликују покличем да је "ово коначан пораз ДОС-а", као да су Вучић и кумпанија досовци а не деца Милошевића и Шешеља. Они не виде или, пре, драго им је, што је вероватније да је ово коначна победа Фрање Јосифа или коначна победа његовог чеда Тита. Да је Тито жив, зар не би био задовољан оваквим кадровањем и оваквом Вучићевом политиком, и спољном и унутрашњом? Па исто ово што нам се сада догађа и Тито нам је радио.

Сасвим је природно што се дугогодишњи процес прогона Србијанаца наставља. Брнабићка уместо Николића овај пут. Коликогод Николић лош био, не може бити такво зло као нова премијерка. Чак се и мање "нафатирао". И такво чишћење има смисла, јер су Хрвати и етнички Срби али политички полу-Хрвати нпр. са простора тзв. "Бихаћке републике" или Црне Горе увек били верни Царевини. Србијанци су сувише дуго били непомирљиви противници Бечу и Берлину, сувише слободарски упорни, и као такви никада поуздани чак и када изгледају послушни. Не сви Срби, већ само онај још увек државотворни део, дакле ипак претежно Србијанци, су жива мета плана коначног решења.

Ја више и не знам колико сам текстова написао последњих година на овакве теме. "Ископавао" сам дубоке, да кажемо историјске разлоге, и анализирао дневнополитичке ујдурме. Истина је да, мада ми је време потпуно дало за право, вечито сам суочен са много више оспоравања и мучког подривања и, наравно, цензурисања, него што је било разумевања. Тек примера ради, подсећам на скори напис "Постизборни протести - од зла ка горем", и мали цитат из закључка: "... И тако дођосмо до циља протеста. Није тај циљ ни "рушење система" ни изборне неправилности. Поготово никога није брига за Сава-малу или РЕМ. Циљ је влада Србије... Тако ћемо добити најевропскију власт која незадрживо стреми да се усели у "запаљену кућу" и најевропскију другосрбијанску политику, којом ће се извршити свети задатак коначног решења Србије."

Најмучнији утисак на мене остављају они, да кажемо без наводника добри Срби, који ову погибељ изврћу шегачењу и невешто наврћу на своју идеолошку парадигму. Сад су нам Путин и Руси и за ово криви?! Итд.

Јесмо ли издали краља? Јесмо. Јесмо ли издали Коштуницу? Јесмо. Па шта смо могли очекивати, шта ће се десити? И сад смо паметни и свако за себе вели "'Ел сам вам рек'о шта ће бити?!". Па шта може са кућом бити кад јој извучеш угаоно камење? Срушиће се извесно. Бациш под сламу жишку, па са стране заједаш како си говорио да ће слама да плане, али нико да чује твоје мудре речи.

Као последње, да ли нас је све неко пушком терао да изађемо на изборе и парламентарне и ове председничке, и тако дамо легитимитет паликућама? Није, али смо мислили да је наш глас необично важан. Хајде сад истерајте из Скупштине патриотске посланике да се некако изазове парламетарна криза, јер то је још једино мирнодопско средство да се можда, макар и сва изранављена, спасе Србија. Ма какви, ништа од свега. дража нам је "Српска фонтана".



http://nimbusovpodrum.blogspot.rs/

[Ђорђе Ивковић]

ПАВЕТИНА НА СРПСКОМ СТАБЛУ I

Паветином називају у мом завичају сваку биљку пузавицу, нпр. бршљан. За разлику од људи-пузаваца, паветина може да се попне у врх стабла. Паветина обавије и покрије цијело стабло тако да се више не распознаје његова права природа. Може да му испије сав сок и да уништи живот у дрвету. Лакше је искоријенити стабло него паветину.
Гојко Николиш „Корјен, стабло, паветина“ (аутобиографија)

»Kољи, пали педесет и трећа ...«

Српско стабло одавно обавија српска паветина. Но, као сваки уљез и паразит, и ова нашa се прси да је најбољи Србин. Ништа од тога, али несвет ларма и силан је спрам смалаксале Србије, док пред старим господарима подвија реп и шени, и заправо пије Србији задње сокове док је предаје непријатељу .


У нека доба, дошло је у Босни и Херцеговини до оштрог сукоба „Ћопићеваца“ и „Ћосећисеваца“. Ми, већински у Србији, не разумемо тај сукоб. То је заправо сукоб око брже путање пропадања, ко је боља „српска паветина“, а не око одбране српства. Ћосић је суштински српски отпадник, врло љигави комуниста, а Ћопић је суштински комунистички опадник, врло љигави Србин. За изворну српску опцију ту нема места: Већ сам српски народ, рецимо у Западној Босни, открива Ћопић, није прихватао ту "нашу истину о ослобођењу". (1918.)... "Показа се прије свега да је нова власт некако припроста, нашка, да све послове свршава искључиво на нашем језику, уз много вике, нетачности и грубе фамилијарности. Очекивало би се да ће се то више свиђети нашем човјеку са села, а оно, углавном, испаде баш обратно. Људима навиклим на аустроугарско господство, бирократски ред и неприступачност, нова се власт учини исувише посељачена и проста, без угледа, знања и господства." „Никад ти свој неће бити добар господар!“

О „господству и неприступачности“ мало касније, но за сада знамо да је и у Ћопићевој змијској варијанти казивања, Србима из западне Босне, потоњој „Бихаћкој републици“, била милија Аустроугарска од рођене државе.

Ту се умеће поповски син из Крајине, фанатични Титовац, а у међувремену врло протежирани и протекционисани „потлачени Србин из Аустроугарске“, и, коначно, „народни херој“ Гојко Николиш (а и о том „херојству“ ћемо зборити).

У поголемој биографији „Коријен,стабло, паветина“, настојећи да „ослика“ корене менталитета Граничара, описује вековну изгибију тог народа, који се усред непрестаног ратовања, глади и немаштине сваке врсте, смањивао уместо да расте.

Истина је да су сваке две године Крајишници гинули за некога, али најмање за Српство, за српску државу...“ У ратовима против Наполеона, за свега 10 година, Крајина даје 100.000 бораца, од којих губи 40.000. А кад је Наполеон 1809. године запосјео ове крајеве и задржао затечено војно уређење (што не би, одговарало му је да не може боље!) повео је и граничаре у поход на Русију 1812. године. Зна се како су се тамо сви скупа провели. У сузбијању револуције, 1848. године у Аустрији, Мађарској и Италији граничари, под командом Јелачића и Радетзког, жаре и пале, али и губе 30.000 живота. ...Дакако, не треба из тих јуначких подвига изузети ни сиротињу из хрватских покупских села. »Kољи, пали педесет и трећа ...« Ја не бих могао да се закунем да ни мој доброћудни ђед Јован није био баш онај »Хрват«.“ – пише Николиш. - На молбу Крајишника Бечу да затим помогне несретном народу, јер има 30.000 удовица и 50.000 сирочади, добише леден, „спартански“ одговор: „Удовице ће се поудавати, деца порасти...“

Србију бије глас да је корумпирана и да „експлоатише сељака“, а да је Аустроугарска била „уређена држава“. О да, и те како беше уређена и „господствена“. Да видимо шта нам о томе вели Гојко Николиш:

"Забележено је да је у Крајини сваки шести мушкарац војник, док је у осталим земљама Царевине сваки - шездесети! Граничар је »повлаштен«, јер није кмет, али аустријски војник стаје државу 160 форинти, а граничар само 40 форинти (јер се претежно сам издржава), што представља допринос држави, а губитак Крајини, 4 милијуна форинти годишње. Поред тога, граничар је имао големе радне обавезе, све педантно предвиђене и пописане, таксативно, у реглеману. Радови су разврстани у 3 класе: царски, општи и остали. Царских је било 17 врста, општих 21 и осталих 26, укупно 64 врсте!"

За разлику од Србије, где је корупција слободна и демократска, у Аустроугарској је била законски прописана. Средњоеврепски уређени начин живота... Крајишком војнику - плаћенику ускраћује се, на рафиниран начин, лавовски дио плате, а већ она је биједна: док карловачки генерал бере 850 форинти мјесечно, граничар добије, али само номинално, 3 — 4 форинта. Мито, давање »дарова« заповједницима је чин без кога се не смије назвати ни добројутро. Даривати се морало: заповједника који прихвата пребјеге на граници, заповједника који додјељује земљу, заповједника који прима у службу плаћеника (знала се такса: наредбодавцу 8 форинти, благајнику 4 форинте, дакле 4 мјесечне плате). Незаконити приходи господе расли су баснословно. А кад је врховна власт Реформом Војне Границе од 1746. године хтјела да укине примање дарова учинила је у ствари само то да га је још чвршће легализовала! Јер, дословце је казано да капетан »смије« примити дарова »највише« у износу 40 ф, лајтнант 24 ф, а заставник 18 ф. годишње. »Али се од овог памтило само то да се примати »смије« . И што се ми онда чудимо ако и у дане данашње Кордунаш носи пуне торбе јаја и кокошију (а и новчаник мора бити пун) кад креће у град да би испословао некакво своје право у лавиринту канцеларија? Зна се и то колико новаца треба ставити у коверат да би се дошло до болничког кревета, а колико за операцију и за какву врст операције. Чудимо се томе, а заборављамо да је протекло једва једно стољеће од граничарског вакта у коме су ти, мрски нам поступци, били прописани.

Истински друштвени положај граничара најбоље се може сагледати кроз систем кажњавања и мучења. Актом Реформе било је прописано какве физичке муке се смију примјењивати, а какве, тобож, не смију. Одређено је кад се може везати у »кладе«, како се пролази кроз шибе, колико удараца смије досудити командир чете (25), лајтнант (7), фелдвебел (4), каплар (3). Од физичке казне, рекоше, не смије војник умријети!

Још ми рече Миле Цар да су лички и кордунашки официри и ђенерали били најчешће копилани, па зато нису могли никуд другачије да се пробију него у војску! Миле је у тој оцјени, свакако, мало претјерао. Али, да су лички и кордунашки вељбабе и официри били зли према својим војницима, Србима, да су били већи Швабе од неког Франза из Линза, то потврђују сви стари ратници.

Вјековни војни режим под којим је живио, па ратовања, погибије и сва друга страдања оставили су неизбрисиве трагове на психи граничара. Имајући против себе надмоћне силе државе, насиља, рата, биједе, глади и смрти граничар је морао да им се на сваки начин прилагоди како би преживио. Прилагођавање таквим силама у ствари је стално отуђивање од самог себе, стална дехуманизација. У његовом карактеру и понашању све је противрјечно: живи у сталном страху, а на бојишту је »лудо храбар« (»in toller Kiihnheit«); обожава цара и клања се држави, а мрзи све што је од државе и поткрада је гдје год може; снисходљив је поданик, али и бунтовник; неповјерљив је према свему што му се нуди као ново, а чезне за бољим животом; труди се на својој неплодној земљи — прљуги, а мрзи сваки физички посао. Сања о било каквој државној, чиновничкој службици и, кад се једном дочепа такве, окреће леђа својој постојбини. Тако се, уосталом, понаша и већи дио његове тзв. интелигенције: изузев понеког учитеља и попа, нико се не враћа на огњиште, одродава се и почиње с презиром гледати на своје поријекло, придружује се оној госпоштији која о граничару неће рећи ништа осим погрде и спрдње. Народ, дакле, издваја из своје средине оно што је најспособније, одваја од уста за школовање дјетета, а по некаквој вишој логици ствари, школује дјецу за неке друге, јаче и повољније средине. Тако се и умне снаге граничарског свијета хронично исцрпљују, а он тапка на мјесту. Нема кога да га мало придигне и оплемени.

О граничару се обликовало мишљење да је силеџија, улизица, невјеран, склон крађи и убиству. Има у томе истине. – Признаје Гојко Николиш, „вечити заробљеник свога завичаја“.

Такви „Срби“ – Граниичари кренули су на Србију са осталим Хрватима 1914-те. »Kољи, пали педесет и трећа ...«

»Tessel ist gekommen!«

Побједничко напредовање царске војске кроз Србију!
Доље Србија!
Ваља заувијек очистити то српско смеће!


»Доље краљ опанчар«, викали су неки из сусједних села, а ходали су у продртим опанцима. Говорило се о вјешањима србијанских сељака — »одметника«. А ја се сјећам једне ужасавајуће анзихтскарте — разгледнице: аустријски војник разјапљених уста, жутих бркова и разрогачених очију (те очи често су ми се и у сну привиђале) замахује бомбом, а испред њега српски војници бјеже у страви. На полеђини карте писало је: педесет и трећа вражја пуковнија. Негђе су и пјевали: »Kољи, пали педесет и трећа«.

Стизале су и вијести (»извјешћа«) о погибијама на Дрини и Kарпатима, (погибе и неки од Николиша из Горњег Сјеничака, а селом су учестала бугарења)... Kасније, када су војници почели долазити на »урлап«, о Дрини и о Србији кружиле су чудовишне приче: како је и сам Никола Тесла својим смртоносним зракама, притекао у помоћ Србији, јер, ето, кад су царске пуковније успјеле већ да пријеђу преко Дрине, па застале у врбацима на србијанској страни, одједанпут, усред тишине, Србијанци, невидљиви и дотад нечујни, осуше одасвуд убитачном ватром, а неко међу Аустријанцима повика: »Tessel ist gekommen!«

Хиљаду деветсто петнаесте године/Нап: Година битке је 1914./, у љутим окршајима на Мачковом Kамену, србијански војници опколише групу Аустријанаца и повикаше:
— Предај се, Швабо!
— Нијесмо ми Швабе, ван Срби из Лике. А Србин се не предаје жив никада. Нећеш, валај, док је нас овђека.

Ово је причао већ поменути Миле Павлов Рудан звани Цар, из Сјеничка.

И, одиста, додаћемо, и са супротне, србијанске стране, потврђује се да се Личани нису предавали до последњег метка. Забележена је ситуација када резигнирани Војвода Вук понашањем прекодринских Срба, „трга уши“ тим Србима који одбијају да се придруже српској војсци, остајући до краја верни Царевини и Ћесару, по цену живота.

Никола Вујичић, звани Суџук,- даље сведочи Николиш - ратовао је по Србији у саставу 96. инфантеријске регименте, 1914. године. Тај Суџук, пука сиротиња, пошто се вратио жив из рата, хвалио се по селу како је у Мачви натицао на бајонет живу српску ђецу:

»Барнем га, одигнем у вис и завртим неколико пута«. Суџук је био чисти Србаљ, крстио се с три прста, знао је Оченаш -иже-јеси и славио Kрсно Име Светог Ђурђа.

„Мало је, а можда и превише. Да оплакујемо »трагедију српства«? И то је плитка којештарија. Трагедија је много дубља и, барем засад, без спуштања завјесе. Докле досеже наше право да ти судимо, или — праштамо?“ – Диже на ниво филозофије клање деце наш „револуционар“ Гојко Николиш. „Трагедија је много дубља од трагедије српства, где бедни Граничар набада на бајонет србијанско дете, е да би се показао „бољим“ од неког Загорца“? У чему је та „много већа дубина“ сем ако не узмемо урачунамо људску пропаст Гојка Николиша, сина православног свештеника? Не! Трагедија је смо та једна коју је описао, остало је гротеска наказа.

У Поговору биографије, жали се Николиш да му је редакција издавача скратила белешке о битки на Мачковом Камену. Тешко је поверовати да је у делу од 700 страница значило нешто пар страница више са „анегдотама“ из Првог светског рата. Биће да је и ово што су објавили био „вишак истине“, а не вишак хартије.

Нема много шта на част србијанског војника Николиш да каже. Више је у питању лицемерно прикривени презир... „На броду за Крф војници добијају први оброк. Истрошени организам не подноси храну, људи повраћају, али глад је толика да лапају свој властити бљуванак. Неко с палубе повраћа у утробу брода. Доље, један од гладних дочекује и - једе. Онај одозго вапије: »Не дирај, брате, остави мени, то је моје«....“


„Паветина се обавија“


Гојко Николиш, пре него што је постао народни херој

У осталом, ако је о Србијанцима (сем ако нису комунисти, евентуално) или четницима реч, из Николиша избија нетрпељивост и/или мржња... Србијански официр је редовно задригао и подбуо, студенти из Србије су много слабијег знања него они из бивше Астроугарске, Личани у интернату Војно-медицинске академије терају београдске колеге да перу ноге... Четници су издајничка злочиначка руља којима „длаке само из зеница не вире“, редовно су „озлоглашени“, згражава се на презиме Дерикоња и пита се „шта је све кадар човек са таквим презименом да учини?“, Николиш не подноси српску униформу, али му је партизанска веома драга, троши прилично хартије да на примеру бесмислене анегдоте са неким кишобраном покаже како су српски официри неотесани а „државни систем“ лош и неправедан, итд,... Орјунаши су били „профашистички режимски шовинисти“, док су му хрватски „крижари“ које је блиско познавао били, супротно, „веома симпатични младићи и штета што су отишли у усташе“... Не пропушта прилику да не изрази дивљење према немачком војнику.

У бесконачној скрибоманији о зачецима „класне борбе“, појасниће и свој став по националном питању: “... имајући пред собом хрватског сељака подржавао сам га и у његовом хрватству, јер је био и национално, а не само класно угњетаван. У колико је такав био спреман да од своје националне свијести пође корак више, ка класној свијести, утолико ми је био још дражи, баш зато што је Хрват...“

Нема речи, или замунђава о унутрашњим комунистичким ликвидацијама, мада је доста простора посветио оговарању оних који му се нису свиђали (за све пропасти крив је Лека Ранковић, никад Јосип Броз), прећуткује сарадњу са усташама и ВМРО, комунистичку издају у Априлском рату и „мирољубивој коегзистенцији“ нациста и КПЈ до напада Хитлера на СССР. Али, не може толико да се испише страница, а да не исплива колико су подмукли. Овако су, пише Николиш, говорили народу на почетку њиховог „Устанка“, негде пред јесен, након што је Хитлер напао Стаљина: „»Велика опасност се надвила над наше српско отачаство.. . Од Косова и од Бранковића немадосмо таквог јада и срама као што су Недић и остали издајници. ..Од Обилића и Карађорђа немадосмо таквих витезова као што су партизани, синови ваши, деца ове земље. .. Одолисмо султанима и ћесарима... Одолисмо дахијама и арачлијама... С нама је мајка Росија, с нама је росијски господар Велики Стаљин. ..“.

Ко је памећу остао у забавишту, за њега још једно невероватно величање „партизанске етике“:

Капетан Јован Дерок

„Заустављамо се тако пред нечијом кућом и борац пита домаћина, да ли можемо убрати коју шљиву. Домаћин гледа забезекнуто:

— Нисам још видео војске која пита за одобрење да би убрала шљиву.

Овакво понашање партизана према имовини сељаковој постало је неписани закон. Још веће чуђење сељака изазвало је и наше одбијање да пијемо понуђену ракију. Сељак би одмах правио упоређење:

— Па четници само траже, мораш да им изнесеш ракију, а ви нећете да узмете ни понуђену.“

Мајор Драгутин Кесеровић

Ево како Николиш описује мајора Кесеровића, док су још трајали наводни преговори ЈВуО и комуниста: „Кесеровић је водио за собом око 200 до зуба наоружаних делија — крџалија, сви обувени и обучени тип-топ четнички, с реденицима унакрст преко грудију, с бомбама и камама, а на сваком десетом по један пушкомитраљез. Гдје би се зауставили, ту је одмах морао да закува казан... О јадни и неспособни, задригли и какав све не, Кесеровићу...“ Но, славни и способни Николишу, шта би на Западној Морави? Не би то могло да народ није био уз своју војску...“

Наводећи све­до­че­­ње сељака из Беле Воде да су партизани били у таквој паници, да су се давили у Мо­рави, Стошић закључује: “Па­р­­ти­­занске јединице доживеле су највећи пораз у крушевач­ком кра­ју у току рата“.

Али, Николишев долазак у Ужице, којом приликом је први пут видео Тита, не спада у историјски, већ еротски доживљај! Не, не, нема ту идеологије нити слободарства, већ је у питању искрени еротски набој:

„ Заспао сам с нестрпљењем да ноћ прође што прије.

Тита сам сутрадан затекао у пространој, свијетлој и једноставно намјештеној соби: овећи сто, покривен секцијама, на зиду велика карта Југославије — и ништа више. Настојао сам од свега срца да мој наступ буде што више »војнички«. Напросто сам уживао у тој својој војничкој строгости и отреситости. Хтјело ми се да што више нагласим, да демонстрирам своју »антипартизанштину«. Послије поздрава и рапорта обухватио сам тог човјека једним погледом и одмах уловио нека обиљежја у њему, у њему који је управљао судбином наше борбе, кога смо тако дуго очекивали. Најприје видјех плаве, нешто замагљење очи, потом до детаља извајано лице; лице идеалног, или у мојој машти идеализираног, класно свјесног радника, пролетера. Као да је скинуто с неке руске слике из времена пролеткулта. Тамноплава униформа. Моје већ раније зачето осјећање сигурности и гордости било је сад учвршћено: сад видим да имамо Команданта, имамо оног који зна шта хоће и коме желим да се потчиним; више нисмо само појединачни растурени партизански одреди; сада смо повезана војска; сад свак може да осјети да у свакој прилици и неприлици има некога лијево и неког десно од себе.

Тито је устао, и ходајући с краја на крај собе, упознао ме са ситуацијом. Чини ми се да сам га више гледао него слушао. Нису ми промакле ни неке појединости на њему, којима као да се издвајао из моје представе коју сам малоприје о њему стекао; појединости које обиљежавају савременог човјека, изнад и изван класе, човјека подобног за кретање и у тзв. вишем друштву. Мисао: баш такав нам треба. Будући државник."

Једним погледом видео будућег државника ака аустроугарског каплара?

Остало сте гледали у филмовима „Ужичка република“ итд. Балканска варијанта холивудске хисторије...“ И поред херојског отпора на Буковима и Кадињачи и на многим другим положајима слободне територије, наше снаге нису успјеле да задрже притисак надмоћног непријатеља“. Знамо да није истина, али волимо да гледамо. Тито у плавој униформи је успео да утекне са само нешто прикупљеног краљевског злата. Расуло је потпуно. „Атмосфера беспомоћности била је потенцирана још и тиме што се до тога часа није знало за судбину друга Тита. Мислило се да је он погинуо. У Врховном штабу владала је дубока потиштеност. На моје питање шта ћемо да радимо са 700 тешких (непокретних) рањеника, за које немамо баш никаквих транспортних средстава, А. Ранковић је немоћно слегао раменима и додао да, ако је тако, онда не преостаје ништа друго него да их оставимо на Златибору. Свеукупно особље треба такођер да крене с покретним рањеницима.“

И би тако, побеже доктор Николиш од својих 700 беспомоћних рањеника, уз мало посипања пепелом.

Паветина прождире стабло

Када је партизанска војска у питању, треба се одрећи сваке илузије: није ту било никакве ни организације ни војне вештине ни уређености. Зато се тако често помињу неке бирократске поштапалице нејасног значења – негативне појаве, небудност, пропусти, субјективне слабости, слабости у организацији, кризе међуљудских односа... Никога не би било брига за та њихова комунистичка замајавања да све скупа за последицу није имало ужасно пострадање српског народа.

Што се тиче „антифашистичке борбе“ комунисти би највећи допринос пружили да нису радили ништа, а да су партизани остали у својим сеоским (четничким) стражама и штитили народ од усташа. Барем да „размене главе“. Најупечатљивији пример је управо завичај Гојка Николиша, Сјенечак, некада највеће место на Кордуну. У худој Краљевини Југославији, према попису из 1931.у Сјенечаку је живело 4.286 душа, да би након само неколико деценија антисрбијанског визионарства Гојка Николиша, место спало на 383 духова у 190 кућа.

После проглашења Независне Државе Хрватске 1941. године усташе покрећу офанзиве на подручју Кордуна. У две офанзиве село Сјеничак је крајем 1941. и почетком 1942. године потпуно спаљено и порушено. Најтрагичнији дан је био 18. априла 1942. године када су усташе изненада у зору опколиле село и похапсиле мушкарце. У овој акцији су побили или поклали 64 цивила. У Јасеновац су одвели 357 мушкараца где су 87 убили. Остали су интернирани у Норвешку и успут, у Аустрији и Немачкој, убијено девет, а у Норвешкој је умрло и убијено 219. цивила. Само 42 су се успела вратити по завршетку Другог светског рата.

У току Другог светског рата у време постојања такозване НДХ од 1941. до 1945. године животе је изгубило 1.140 Сјеничараца. Усташе су убиле 637 цивила, 344 су умрла од болести и глади, а 159 су погинули као учесници НОБ-а. У рату је страдало више од четвртина становника. Па леле нама! Усташе им кољу фамилију, а 159 Сјеничараца изгибе којекуде, највише у борби са Србима!

Гојко Николиш често помиње „партизанштину“: Здрави партизани отимају храну рањеницима и болеснима, једна јединица краде санитетска средства од друге, лекари спавају у топлим колибама а рањеници у снегу, Главни штаб тражи пет медицинских сестара (млађих) ради „стручног прања веша“ (као да нема сељанчица около) док је санитетска служба у колапсу, курири оду па се не зна где су заноћили... Сетите се приче с почетка о културном партизанском питању да се убере једна шљива и како се трезвењачки одбија ракија? Николиш не може да се сети само своје партизанштине: „Од дивизијске интендантуре добијам комад говеђег меса, посљедње сљедовање. Падом мрака суљавамо се ка Сутјесци. На коњу газим ријеку. Миро (синовац) се ваљда држао за коњски реп. Чују се крици и повици. Појединци се откидају од ланца, повучени ријеком. Тек послије рата сам дознао да је у оној гужви била снаја Катица са двоје дјеце, да су ме распознали и дозивали, а ја нисам ништа чуо услијед хуке Сутјеске“.

Е мој „псићу у хлачицама“ /у хрватском преводу/, Др Арчибалду Рајсу понудили авион да га пребаце у Италију, а он одбио и Албанију препешачио са српском војском и народом; ти једну реку, лекару и хуманисто кордунашки што уредно переш ноге, ниси могао другачије прећи него на коњу, а снаја и деца се подавили. Прекаљени комуниста, нема шта! Држиш да си био од толике важности? Дабогда ти се довека кости превртале у француској земљи!

Партизани су вечито били у стању изненађења, расула и очаја. Изненадило их код Ужица и на Козари. Од пропасти на Неретви спаси се махањем белим заставама и „Мартовским преговорима". Па их на Сутјесци опет изненадило; најстрашније у Пријепољу (где је изнеђење било толико да многи верују у теорију завере), драматично изненађење код Дрвара.

За Пријепоље (VI офанзива), њихови људи сведоче: „Не знам да ли уопште знате нешто о овоме, али ради се највећем страдању припадника НОВЈ у само једном дану! Према разним причама, које су се тихо причале одмах након рата, а све гласније последњих 1-2 деценије, постојала је очигледна НАМЕРА да се жртвују припадници Друге Шумадијске и Друге Далматинске бригаде. Све, само да би Тито и његови пси пратиоци, на време и безбедно извукли своје гузице. Трагедија је велика, страдали су углавном момци између 19 и 30 година... Зашто се о овој бици, о овом страдању, о црвеној боји реке Лим која је данима таква била након 04.12. скоро НИ МАЛО не зна. Намерно, опет?“

Митоманија „Битке за рањенике“

Никада и ни у ком виду партизани нису водили „битке за рањенике“. То је невиђена хипокризија. У ратовима се многе страшне ствари дешавају. Али да неко, а то је милионска група „накнадних револуционара“, издају прогласе за свој врхунски морални чин је неподношљиво одвратно.


Дигресија: Један мој пок. суграђанин, прошао као дечарац Неретву, Сутјеску, Пријепоље, и приде Голи оток. Једном ми, припит у кафани прегласно рече: „Каква битка за рањенике, све смо их уз пут оставили“. ИТД. То је за мене био шок, јер нисам знао. Тада, те вечери у кафани, испоставило се да сви све знају. Да су моји другови, неки знатно млађи од мене, тачно знали шта је било. Онај се само „излај'о“. То је њихова тајна историја.

На Златибору оставили 700 немоћних, у Шековићима исто толико, у Пријепољу остала болница... и тако редовно, да је Николиш оставио опаску: „Наслутио сам да се понавља стари обичај: растеретити се од рањеника, шаљући их у некакву имагинарну Централну болницу“.

Ипак, фамозна „Битка за рањенике“ превазилази свако колективно покварењаштво.

V офанзива је почела 15. Маја. Да је офанзива у току Врховни штаб је схватио 18. Маја /Нап: Вероватно сигуран у тврду веру „Мартовског договора“/ Све до 22. маја Санитетски одсјек није знао за почетак Пете офанзиве! Веза са Врховним штабом била је веома слаба, искључиво преко курира. Писма су стизала тек у року од 12 сати, а некада и касније.... Али највиши домет овог административног духа представља наређење Санитетског одсјека од 3. јуна. У њему су до педантерије разрађене административне, организационе и дисциплинске мјере које треба спроводити у Централној болници. Чега ту све нема! Дају се прописи како се уредно састављају акта, тражи се попис функционера који су овлаштени да потписују акта, траже се редовни дневни извјештаји који треба да садрже, ни мање ни више, него 15 тачака, детаљно је разрађен поступак са умрлима итд., итд... А истог дана, 3. јуна 1943, Одсјек је слао у Врховни штаб драматичне извјештаје о катастрофалном стању исхране. Услијед гладовања нагло се погоршао и ток оздрављења рањеника. Почео је помор. Дневно је умирало око 15 - 20 другова. ( Поменули смо узрок гладовања).

Трећег јуна, на савјетовању у Мратињу, Врховни штаб доноси познату одлуку о подјели Главне оперативне групе у двије мање. Ситуација која је тога дана владала на фронту на Сутјесци била је тако тешка и неизвјесна, да је постојећи план покретања цјелокупне Централне болнице према Сутјесци и Зеленгори морао бити напуштен. Тога дана намеће се, силом постојећих прилика, први пут нова идеја, једно у квалитативном погледу сасвим ново рјешење проблема рањеника, рјешење које није имало преседана у ратној пракси јединица које су се тада налазиле у саставу Главне оперативне групе: одлучено је да се тешки рањеници не покрећу него да се оставе скривени у шпиљама и пећинама пивског кањона, а да покретне рањенике поведу собом Седма и Трећа дивизија правцем њиховог пробијања, према Санџаку или Голији.

Свему томе, што ме је већ само по себи доводило до ивице душевног слома, придружили су се још и чудни доживљаји у Врховном штабу, о којима би било боље не писати.

Тешки рањеници расути су дуж читаве стазе, од врха клисуре па до моста на Пиви. На читавој десној обали Пиве општи застој евакуације, кркљанац на стази, бомбардовање авијације и артиљерије, атмосфера неизвјесности, беспомоћности и очаја. Ако рачунамо да је Централна болница бројала почетком јуна око 2.200 рањеника и болесника, излази да број изгубљених износи око 1.300. (Рецимо).

Од Тјентишта до Попова Моста није било стопе слободне од леша. Од задаха се Тјентиштем није могло лако пролазити све до зиме кад су звјерад и кише обавили своје«.

Није дуго трајало и Јајце је почело да живи духом и ритмом партизанства. Држана је прва културна приредба, у некаквој тјескобној просторији усред чаршије, Иво Фрол је прочитао причу о погибији једног коња на Сутјесци и ја сам био дирнут, препознавши у Ивиној причи трагичну смрт мога бијелца у Усовичком потоку.

Николиш био дирнут страдањем коња на Сутјесци. Тако се постаје Народни херој и резервни генерал-мајор ЈНА.

---

ПАВЕТИНА НА СРПСКОМ СТАБЛУ II

Да ли се стабло бранило?

Наравно да јесте. Храбро и упорно. Николиш каже да се „у централној Босни све врвело од четника“. У Дражевини, код Вишеграда, беше последње упориште чича Драже. Ти људи су кажњени са хиљаду година затвора зато што су чували Дражу. Тврда вера! На Николишевом Кордуну већ није био тако. Ослабила јако национална свест. Али, мени је пажњу привукло што су у Сјенечку покренули изградњу нове црве исељеници из Канаде. Цела ствар је компликованија него што на први поглед изгледа. Наиме, већина тог живља је volens-nolens пришло партизанима. Истина, много их се придружило и усташама, алу ту немамо шта да кажемо. Но ови, што су пошли за комунистима јер је већина тако хтела, не значи да им је сврака памет попила. И тако је дошло до ПОБУНЕ СРПСКИХ ПАРТИЗАНА НА КОРДУНУ 1943! Цитирамо летак који су штампали поводом формирања ZAVNOH и немамо шта додати:

„….као резултат борбе у којој су дали своје животе на хиљаде најодабранијих синова Лике, Кордуна и Баније, никао је ЗАВНОХ као врхунац злочина и преваре, никло политичко тијело, које треба да све ваше напоре принесе на олтар спаса хрватског народа и очување Независне државе Хрватске. Ваши јуриши, ваше попаљене куће, ваша крв створили су Земаљско Антифашистичко Вијеће Народног Ослобођења Хрватске, које за узврат и признање треба да збрише име српског народа и да докрајчи Павелићеву намјеру српског истребљења.

Да ли можеш ти Србине бити задовољан са ЗАВНОХ-ом у коме господаре Назори, разни Симе, Грегурић и Филип. Да ли ти можеш признати својим представништвом оно тијело у којем сједе усташки и домобрански официри, који су лили српску крв по Босни, Лици, Кордуну и Банији.

СРБИ! Они не могу заступати наше интересе и бити тумачи расположења и мишљења нашег народа.

Милиони српских жртава и хиљаде палих српских глава, преврнут ће се у гробу кад виде шта се код нас збива, кад виде што направише од наше велике и лијепе отаџбине Југославије. Распарчаће је и раскомадаће на десетке народа и народића, комадају и цијепају горе него што су то чинили Нијемци. Нас Србе мисле заувјек одијелити од мајке Србије и дичног Београда. Већ су вам брисали име, забранише ваше писмо ћирилицу и вашу химну и присилише вас да се љубите с онима који су нас јуче клали. Све то није никакво чудо ако знамо да у ниједном вишем форуму Хрватске и на одговорнијим мјестима нема Србина. Ту је мјесто Хрватима. У АВНОЈ-у, у ЗАВНОХ-у, партизанским форумима, а теби Србине? Теби је мјесто на бункеру и жици.

БРАЋО И ДРУГОВИ ПАРТИЗАНИ! Ви заведени и преварени, за кога ви лијете своју крв, шта чувате?

Куће не, јер их немате, попалише их браћа Хрвати, мајку и дјецу не, јер их поклаше усташе и домобрани. Имовине не, јер је уништише и опљачкаше. Зашто се онда борите, за слободу и велику Хрватску, да сачувате хрватски народ од одговорности за злочине учињене над Србима. Борите се да помогнете збрисати заувијек име српско у Лици, Кордуну и Банији. Да ли ћеш то дозволити смјели борче, да се преко партизанског покрета сруши оно што се није могло ни преко усташког. Не смијеш заборавити Србине, да је партизански и усташки покрет хрватскоослободилачки покрет. Ко се бори у нашим дивизијама и бригадама НОВ-е Хрватске? Командант Хрватске је Иво Рукавина, рођак гласовитог крвника Јуце Рукавине, комесар Хрватске исто је Хрват, командант корпуса опет Хрват, а комесар корпуса усташко дијете и усташки брат Вецо Хољевац. Гдје су браћа овом омиљеном борцу и ”јунаку„ на Кордуну.

У борби сте ви Срби, ви јуришате на бункере, ви лијете крв за Хрвате у вашим јединицама. Они или вам КОМАНДУЈУ ИЛИ ТЛАЧЕ ваше рођене у позадини и по командама подручја.

Партизани, командири, команданти и комесари који нисте изгубили српски осјећај и љубав према свом патничком народу, промислите о томе свему па ћете доћи до увјерења да сте ви слијепо оружје у рукама наших непријатеља. Зар не видите да је ваша главна борба усмјерена против четника, дакле против браће, а само зато да се међусобно што више искрвимо и ослабимо како би стотине и хиљаде наших невиних жртава остало неосвећено. СРБИНЕ НЕ ПУЦАЈ НА СРБИНА. Удри усташу који ти немилице пљачка кућу и коље дјецу и мајке. Не будите гробари сами своје будућности и слободе.

Српске мајке! Ви највеће патнице и мученице зашто породисте синове да их нејаке и малољетне гурају на бункере. Зашто породисте кћери да их неудане и невине вуку и развлаче по штабовима да се наслађују српском младошћу хрватски зликовци.

Мајко! Синови ти изгибоше, кћери ти пропадоше. Ко ће ти наставити потомство? Тргни се, пробуди се. И ти можеш нешто учинити за спас свога народа и своје отаџбине. Разбиј своју организацију АФЖ-а преко које се само шири неморал и непоштење у наше фамилије. Истргни се, не дај се, и ту ти Хрватице господаре. Оне бришу наше обитељске животе!

---
Овај летак је примио партизански командант кордунаског подручја Јоцо Еремић, од другог партизанског команданта из Лике Стеве Косановића Јабучара.

Или: Проглас јесте аутентичан, али га нису написали Еремић и Косановић, већ Вујичић (погинуо) и Илија Жегарац (преминуо недавно) у емиграцији. ?

Неколико летака сличне садржине је дјело српских интелектуалаца партизана са Кордуна, неки од њих су суђени на смрт стријељањем:
Жегарац Илија, Момчиловић Милан, Мркић Марко, Кораћ Вељко и Вујичић Љубо.

Десетина њих је суђена на временске казне.. неки ослобођени оптужнице а неки побјегили.

Као главне кривце за суђење Срби су означили слиједеће особе: Андрија Хебранг, Стево Крајачић, Владимир Бакарић и Фердо Чулиновић.

Проглас је свакако аутеничан и част онима који су га написали и објавили.
....

Шта за конац овог пасажа закључити? Паветина је ипак прождрала стабло.

Кољи, пали Шеста личка


Милан Трешњић, између клања Срба и обиласка Црвених фењера

Нико није осрамотио Српство као Шеста Личка. Остале, Седма Банијска, те не знамо која Црногорска су биле неизмерна подршка. Србија је сачувала пеко 400.000 братских глава, а узвраћено јој је „пасјим гробљима“, језивим терором и пљачком невиђеном од Турака. Па, браћо, да сте сто пута браћа, нема ту праштања. Нека је Пијада писао онај реферат за АВНОЈ где каже да Србе из Босне толико теба мучити и осиромашити, да већ немају куд него за комунистима. Могао је он то писати, али ви нисте смели чинити.

Милан Трешњић, Личанин, мајор ОЗНА, главни кољач у Београду, сведочи:

„Заклео сам се још као скојевац, кад дођем у Београд и упаднем у ове виле експлоататора, крвопија радничке класе и поштених људи, да ћу пронаћи најлуксузнију вилу неког буржуја, ускочити у њу, потражити најлуксузнији кревет и са чизмама својим партизанским и личким блатом на њима – лећи и преспавати. Тако се и десило. Упао сам те прве ноћи у вилу Тасића, преко пута чувене рестаурације “Дедиње”.“

Лаже, фукара. Да му је до кажњавања експлотатора, Загреб је ближи. Да му је до „ослободилачке борбе“, Јасеновац је ближи. Није то. Светио се Личанин за Колубару и што су их Србијанци натерали у „зелени кадар“. Нема другог образложења.

Од ратног плена тврди да је узаптио само једно седло из белог двора. Припадало је кнезу Павлу и на њему је писало да је поклон француске владе. Лепо седло са сребрним узенгијама, интарзијом, лако.

Шта, поштен чо'јк, узео само једно седло, кућу са намештајем пензију и пар конкубина. Толико о пролетерској борби.

И шта је Личанин Трешњић са земљацима и камаратима радио по окупираном Београду. Убијао људе. По списковима. Ти спискови су били и оптужница и пресуда.

[quote]„Трагедија је нас озноваца што нисмо разликовали људе у униформи од људи у цивилу. Од тих људи који су затечени у униформи, касније сам увидео, ниједан није био зликовац, ниједан није био такав да је заслуживао метак у чело. Али несрећници су сматрани сарадницима окупатора и задесила их је зла судбина.“

- Није било никаквог суда?

„Ми смо били суд, све је обављала Озна. Тек ће после месец дана Ранковић тражити да се уведу редовни судови. План је био да се побије што више сарадника окупатора и непријатеља револуције. То је обављено успешно. Ко год да је т

[Ђорђе Ивковић]

БЕОГРАДСКИ ИЗБОРИ -
МИ ДА ДОЂЕМО, А ОНИ ДА ОСТАНУ

Photo: serbiathroughamericaneyes

Наш Београд је највећи Београд на свету. Остали Београди, а има их подоста нарочито у Америци, су симпатична ушушкана месташца, углавном дремљива. У нашем Београду је увек бучно и динамично, политички редовно мистериозно.
Након општенародних избора чији смо исход антиципирали у напису "Избори у Србији: Трка проданих душа" и затим о творењу Владе у напису "Постизборни протести - од зла ка горем", на реду су београдски избори. Франшиза пропадања се наставља.
Београд доноси јако пуно пара па су отрцани политички шмиранти кренули у још једну рунду очајничке политичке игранке, која је веома слична плесном маратону до смрти који је Сидни Полак овековечио у филму "Коње убијају, зар не?". Има ли икаквог још изборног циља сем грабежи, више нико не зна. Ако је метро неки фиктивни симбол прилажења цивилизованој Европи, сви ти политичари са својим експертским тимовима су могли бар једну траншеју на општу корист лопатама ископати, уместо што се троше у међусобном досадном олајавању.
Главни фронтални сукоб је између Вучићевих нервних инвалида и Ђиласових урбаних невротика. Ако се међутим зна да су ови јарани земљаци са две стране истог брда, разумљиво је да у својим шареницама не могу носити јако различите понуде житељима Београда.

СНС на изборе наступа мистериозно. Вучић није обнародовао кога ће октроисати за лорд-мера Београда. Стара Вучићева бауштела: нека се кандидати мељу међу собом у политичкој мешалици. Ако би на време и како је ред објавио сигурно име свог кандидата, може неке увређене претенденте окренути против себе, што у особито бирачки несигурном Београду није препоручљиво. Зато смо до јуче са свих медија бомбардовани биографијом "првог на листи", једног чика доце, "нестраначке личности", да би гласници намах замукли. Може да буде, али не мора да значи. Без дефинисаних личности, тима и јасног програма, Вучић се ослања на класичну логику урбаног гласача: "Гласам за њих јер су на власти. Кад ви будете на власти, гласаћу за вас!"

Главна урбано-еврофанатична опозиција Вучићу је мистериознија од позиције. Ту нема ко коме није забио нож у леђа. Живковић, Тадић, Ђилас, Пајтић, Шутановац, Шапић, Јеремић, Јанковић... Ко ће се с ким након вађења очију чарних и слања свилених гајтана наново удружити нико не зна. Знамо само да ће Престони град и даљи видети као Намбију. Њихова неписана девиза је "Ми више крадемо али смо мањи издајници!"

Ову изборну епизоду је отуда обележила коалиција "Двери" и ДЈБ (шта год значило, у власништву је Саше Радуловића). Бурлескна крилатица под којом су кренули у бој љути је "Да ови оду а да се они не врате". Истина, коалиција би била одиста убитачна да су јој се придружили г. Прелетачевић "Бели" и антидавежни покрет "Не давимо Београд". Шта год мислили о њима, оваква коалиција би имала солидне шансе да преузме власт у Престоном граду кога ни једна од понуђених опција није достојна. У чему је конфликт? Наравно, у томе што би неумитно морало доћи до жестоког варничења између Београда и републичке власти, а "Европа" је јасно поручила да то не жели. Пошто се нико ту врућ 'ладне воде није напио, мањи играчи гледају да се некако уграде "у причу" без ремећења јавног реда и мира. Сетите се НОПО, "Влашке странке" и њиховог експонента Николе Тулимировића, посланика који је највише спавао у посланичкој клупи. А обећали су да ће "изнутра урушити систем". Сад се Ђорђе Вукадиновић, идеолог НОПО, свети Тулимировићу тако што тврдокорно одбија да спава у посланичкој клупи, мада му капци неодољиво падају.

Истина је, оваквог политичког бастарда попут инцеста Радуловић-Обрадовић, ретко је срести. Ово комбинација је класична политичка мула, па и у жаргонском значењу. Због ове, ваљда је свима јасно, цензусом изнуђене одлуке, више најугледнијих чланова "Двери", из политичког савета (Чавошки, Ломпар, Липовски, Чворовић...) најављује да ће напустити странку. Интересантно, нико из ДЈБ?! Међутим, ни Политички савет није јединствен због ове коалиције до ћепенка Скупштине Београда. Милослав Самарџић, љути четник, антимонархиста одликован од Краља Петра II и члан Мудрих Стараца Дверјана, ће појаснити:

Одлична вест, одлична коалиција, подржавам као члан Савета Двери.
ДЈБ има све оно што Двери немају у пуној мери - бизнис програме, модеран маркетинг - и обратно, тако да се баш допуњују. А наравно најважније је оно заједничко, да поштени људи потисну оне друге.

Ерго, на Космету Двери би се могле удружити са ""Покретом Самоопредељење" ("Vetëvendosja e Lëvizjes") са веома чврстом аргументацијом: Све поштен до поштеног.

За победу на изборима, најпре треба осликати виртуелни лик класичног гласача. У овом случају то је рођени Београђанин. Рођени Београђанин је врло сложена личност.
- Рођени, или стари Београђанин, је трећа генерација Београђана. Они старији су трули Београђани.
- Београд је Свет. Ми смо не-свет.
- У Београду је све модерније. Они су увек два корака испред. Ово што је код нас, у Београду је одавно рassé.
- Прави Београђанин користи азбуку од 28 слова (без ђ и ћ).
- Београђани имају урбане легенде. Сељаци имају ђилкоше.
- Београђани имају "врели асфалт". Сељаци се кољу у блату.
- Београђани увек знају праву истину, ми не знамо. Ми смо наивни, они нису. Ми мислимо да је ово, а у ствари је оно.
- Ми немамо појма шта се дешава, а они су у срцу дешавања.
- Београђани знају људе лично. Помените им било коју јавну личност, баш су јуче седели с ликом у кладионици. Знају ко се ским швалера и с ким је "у шеми", о чему ми наравно појма немамо.
С обзиром на профил гласача, можете рачунати да ће Београђанин непогрешиво изабрати најгоре решење по себе.

У тако великом граду међутим увек постоје неке часне енклаве и унутрашњи емигранти у рођеном граду. Они ће гласати за старо срце Београда. Таквима желим срећу. Бар да покажу да нису изумрли.

[Милослав Самарџић]

Ђорђе, видећемо ко је у праву. Нама су у опозицији 28 година најугледнији чланови, практично у свим опозиционим странкама, и једино што су доказали је да не могу успети у политици.

[Ђорђе Ивковић]

Ђорђе, видећемо ко је у праву. Нама су у опозицији 28 година најугледнији чланови, практично у свим опозиционим странкама, и једино што су доказали је да не могу успети у политици.

Већ смо видели колико сте у праву.
Ја и не спорим да ћете вероватно освојити неколико одборничких места у београдској Скупштини, те вам ево унапред честитам на том епохалном успеху.

Ако је у питању национално питање, па и ту ћемо се врло брзо уверити колико су Двери биле национално одговорне.
Од како су Двери активно на политичкој сцени, само су штету правили.
Да ли сад национална ствар, породичне вредности и све друго што су вам приоритети бар на почетку били, стоје боље него пре ваше појаве?
Па не стоје боље него горе.
И, шта сад добијамо? Фали вам само још бизнис-план? Иначе сте задовољни својим учинком!? ДОЈЕБ има бизнис-план па се допуњавате! Машала! Сачувај ме Боже бизнис-планова стечајних управника.

Ја не знам колико је у опште људи свесно да Србија броји последње дане. Она је фактички држава-морибунд. Да су ЕУ и НАТО мало тактичнији и да се буквално не спрдају са нама(што ипак изазива некакав јадни отпор), без икаквих проблема би демонтирали и Србију и њен Устав већ током ове године. Овако, агонија може да се продужи мало у следећој години. Ето, толико је Србији остало живота.
Од каквог ће значаја после тога бити шта ће Двери фигурирати у тој будућој држави којој би најбоље име стајало САО Брука и Срамота?
Онда ћемо, дабоме, "видети ко је у праву", кад више никога не буде брига.

Пошто убијање једног целог народа није тако једноставно и моментално, коначну смрт Србије означиће смрт већ остарелог Престолонаследника Александра II Карађорђевића. Онога часа кад преостали Карађорђевићи напусте Србију, угасиће се последња жишка Србије.

Ти то Милославе, сва је прилика, не разумеш.

Да разумеш, знао би да све патриотско што је у Србији и у Српству, треба да се окупи око Круне а не око ДОЈЕБА. Једино тако би се ствари у овој моралној, менталној и физичкој погибељи истерале на чистину и издиференцирао би се фронт између патриота и издајника. Само, показало би се да патриота у Србији има више него што са актуелним ситно-шићарџијским политикантством изгледа.

[Бенито]

Овоме ни сам не би имао шта да додам. Осим што би избацио ова лична обраћања МС- у. Све остало је , апсолутно, тачно.
Само да , ипак, напоменем да ће се коначни ударац догодити. То ће бити кад већина Срба буде лоботомирана, и дала легитимитет тој некој будућој власти, која ће сасвим усвојити кроатизовану србомржњу. Тада ће кренути мини грађански рат против последњих Срба, који ће морати да се поклоне или уклоне. То ће бити " истрага Срба" коју ће спроводити еурофанатични, комунизирани и кроатизовани Срби. Тада ће бити уништена и преумљена и Српска православна црква, што је од старта и био циљ.
Али, Нимбусе, и Господ ово гледа, и ако му будемо верни , помоћи ће нам. То многи знају, као што такође знају, да то захтева жртву. Кад дође до тог прелома, кад " доћера цара до дувара", Срби ће се уздигнути, макар да се супротставе.

[Милослав Самарџић]

Нисте у праву ни један ни други, размишљате у погрешном правцу, као уосталом и ''угледни чланови'' и готово цела тзв. национална интелигенција.
Обојица се добро сећате обнове демократије 1990. године. Сећате се како су се све новоформиране опозиционе странке грабиле кога ће привући пре свега из Француске 7, из САНУ и са универзитета.
Ту је била грешка коју још плаћамо.
Јер то што су се странке грабиле за те ''угледне чланове'', то је исто као нпр. поквари вам се ауто па се грабите за њих да вам поправе ауто.
У ствари, то је горе!
Јер, прво, неко од њих се и разуме у кола.
И друго, можете имати среће. Нпр. пре скоро 20 година стаде ми ауто на Руднику, тј. у сред места Рудник, пођем 4-5 корака, питам првом пролазника да ли зна где је аутоелектричар, кад он рече да је он аутоелектричар. Отвори хаубу, закачи нешто (од труцкања се откачило) и одох.
Е, дакле, политика је ем много тежи занат, ем ту не можете рачунато на срећу.
Зато треба кренути од почетка, узети добар модел за наук - рецимо америчка Републиканска странка у комбинацији са Пашићевим радикалима, јер не може само ово друго, прошле је много времена.
Укратко, опозиционо деловање од 1990. је аматеризам, испреплетен са комунистичким образовањем и васпитањем. Условно речено, ''професорска група'', условно речено националне интелигенције, наметнула је став да су бирачи њихови студенти а ако не гласају за њих - пали су на испиту! Не бисте веровали колико пута сам од онда чуо: ''Народ је глуп!'' Јер, био сам близу многих изборних штабова, од тих првих избора.
Дакле , треба обратно. Уместо тог приступа с висине, одозго, потребан је приступ одоздо: испитивање јавног мњења, да се утврде жеље и потребе јавности, па да се ради на њиховом задовољењу. Тако се ради на Западу. Наравно, корекције су могуће и потребне, али постепено.

[Бенито]

Национална интелигенција, ма шта то значило, и моја , сасвим небитна маленкост, имају дијаметрално супротно мишљење. Ономад сам слушао Ковића и Ломпара у вези Апела, и умало ме маса не избаци из сале. Срећа, па не падамо тако лако!
Цео спор је био у томе, што " интелигенција", мислим на публику, а не на ова два професора, углавном блебета и понавља шта су чули. На њих си , вероватно, мислио. Питао сам у којој су вези Апел и прокламовани национални циљ. Уместо одговора уследило је питање шта је национални циљ. Па, ту је суштина. Сваки потез треба бити у складу са националним циљем.
Наша јавност не може да се договори око националног циља. Много предлога смо имали, али ни око једног нисмо постигли национални консензус. То је зато што само око једног националног циља можемо да се договоримо, а то не сме нико да каже. То је УЈЕДИЊЕЊЕ СРПСКОГ НАРОДА. А тај национални циљ би подразумевао: жртву, активну спољну политику, јачање војске, чишћење и јачање националних установа, мобилизацију интелигенције, тражење савезника у региону, позиционирање код великих сила... Све је то напор који не жели да уложи " национална интелигенција" , јер је то све комунистичка номенклатура која се тим степеницама попела до институција и са тог пиједестала гради свој ауторитет.
Према томе, не мислим као та интелигенција, јер верујем у обичан српски народ, и , уопште, мислим све различито од њих. Германизација Срба, која покушава да прође већ више од једног века, се не зауставља. Неће престати ни да користе Хрвате и Арнауте за тај наум. Док не будемо коначно схватили да морамо да се активно супротставимо, неће се, сигурно, зауставити док нас не избришу са мапе Европе. Интелектуална елита, у суштини комунистичка, и лева и десна, је антисрпска и зато мрзи обичан народ и сви одреда за људе који имају мишљење слично мом, мисле да нисмо нормални.
Укратко, са седењем и филозофирањем ми идемо у директну пропаст, која ће се завршити погромом преосталих Срба у самој Србији, а који ће извршити лоботомизовани Срби, било леви или десни.

[Милослав Самарџић]

Нисам мислио на публику.

[Ђорђе Ивковић]

Милослав Самарџић
Нисте у праву ни један ни други, размишљате у погрешном правцу, као уосталом и ''угледни чланови'' и готово цела тзв. национална интелигенција.
Обојица се добро сећате обнове демократије 1990. године. Сећате се како су се све новоформиране опозиционе странке грабиле кога ће привући пре свега из Француске 7, из САНУ и са универзитета.
Ту је била грешка коју још плаћамо.

Само у ових пар реченица има има сувише нетачности, полуистина и/или хајмо рећи "замена теза", на које је могуће у једном сажетом коментару, како је прилично, одговорити. Посао нам отежава и неминовност да се принуђавамо на понављање већ констатованог.

Како ми то "размишљамо у погрешном правцу" ако питамо да ли је стање боље или горе од политичке активације Двери, по питањима која су својом активацијом истакли као ултимативне вредности за које се боре? На то питање остали смо ускраћени за одговор.
Одговор је, међутим, недвосмислено јасан -само су штету правили.
Од претварања Двери из НВО у ПАРТИЈУ; њеној стрмоглавој етичкој девалвацији праћеној непрекидним раздорима, интригама и превртањима, докле није стигла до ситношићарџијске малограђанштине, сви смо сведоци.
Остали смо ускраћени и за одговор хоћемо ли "видети на крају" да Двери спрече да Косова добије столицу у УН, да се промени Устав, да Војводина добије над-ингеренције наспрам недефинисане "уже Србије", истополне бракове и усвајање деце, аутономизирање Рашке (Санџака) и Прешевске долине, католичење СПЦ, латинизацију, признавање српске геноцидности и уношење тог признања у школске уџбенике, демонтирање целокупне српске историје а нарочито Првог светског рата, прихватања стотина хиљада избеглица уз поштовање њихових "верских и културних разлика", "инклузије" свих могућих мањина да не морају да раде и поштују било какве законе...? Па знамо да неће ништа урадити. Барем не корисно.
И кога после брига хоће ли Двери бити у "Парламенту Србистана"?

Кога су, даље, могли у своје руководеће структуре кооптирати нове не-комунистичке странке већ интелектуалну елиту, за коју је било највише вероватноће да су се одвојили од комунистичког режима или нису под контролом УДБА? Где и како је било могуће школовати политичке кадрове а да не потпадну под утицај страних служби?
При чему је УДБА свуда!
Или, да обрнемо питање: ако хоћеш да поправиш покварену државу, хоћеш ли посао поверити аутомеханичару са Рудника?
Или, а како су се као политичари - ако под политиком подразумевамо рад на корист народа а не пљачку и упропашљавање свега - показали комунистички кадрови?

Е, пошто не ваљају чак ни они који су стабилизовали државу и државни рачун и које је УСА дефинисала као једину сметњу за реализацију својих циљева на Балкану, ми (Двери) ћемо посегнути за политичким механичарима, али не са Рудника него из емиграције, крајне нејасне пословне биографије, дакле за ДОЈЕБОМ. Али, одмах конкретно питање: Какве је резултате као министар привреде, "испред СНС као 'нестраначка личност' " постигао Саша Радуловић у влади Ивице Дачића? Речју, катастрофалне, ако се не рачуна оно што је уследило моментално након његовог благовременог избеглиштва из Владе у опозицију почетком 2014., а што се може једино дефинисати као ПОТОП.
Уз то, Саша Радуловић је
- активни учесник параде педера.
- активни подржавалац демонстрације "паткара" што је за последицу имало постављње америчко/усташке лезбејске дромфуље Ане Брнабић за Премијерку. (О томе сам писао унапису "Пост-изборни протести -од зла ка горем")
- Несумњиви доњи сарадник амбасаде УСА. Да буде јасно: када су безбедносне провере у питању, "теорије завере" не да су непожељне већ се подразумевају, оне су почетна тачка.

И сада ће Двери, односно дроњак који је остао од онога што је формирано као српска, народна, НВО, да први бизнис-планове са ДОЈЕБОМ, јер "размишљају у правом правцу"?!

РЅ.
Пошто је тема вишеслојна, поставићу додатно фрагменте размишљања једног интелектуалца на исту тему, која су више на општем, да не кажем философском нивоу...

---

туљанин:

Проблем је у коалицији Дверјана са Дојебом. Није ли? Она је можда и "веома мудро срачуната", можда и да неки танак резултат, али нас свеукупно удаљава од циља који је конституисање патриота у Србији у јединствен и ефикасан организам.Она је брана реализацији тог циља, а и није патриотска него рачунџијска. Двери би чини ми се да одстране конкуренцију, да остану "једини" на патриотском полу, али им болно недостају кадрови, а углавном им недостаје и мозак. Ако их још напусте Ломпар и Чавошки - недостајаће им у апсолутном смислу. А Јовановић? Јовановић је немерљиво интелигентнији од Обрадовића, као и Џеремаје, Сандолине или Радулице, и његов једини политички проблем је општа нетрпељивост јавности, дакле и "патриотске" јавности у Србији према фирми којој стоји на челу. Томе су криви многи. Унеколико је крива и сама та фирма, чак и људи попут Коштунице и Самарџића који су се повукли на НЕАДЕКВАТАН начин, али онда посебно "патриотски" суфлери, рецимо Влах и Ж. Цвијановић, који су уз раме вастернистичким снагама, а и за рачун тих истих снага, бесомучно олајавали и подривали партију коју је Јовановић наследио. То раде и данас. Ваше примедба Јовановићу да је "сорбонац", да је "туђ", "грађанистички", "урбан" долази директно из Цвијановићеве кухиње, то јест наставак је оног истог недела који тај преиспољни бедник и слинавац већ дуго обавља за овај режим. Он је СЕЉА - и ИЗДАЈНИК. Имате и друге неурбане "патриоте", рецимо Милицу Заветницу Вучићевски или Ала Вучићевског Вулвина, или онај Парович-Глишић двојац са УДБОМ као кормиларом и вођом. На крају имате и самог Бошка, који није издајник и удбаш, али јесте рачунџија и глуп, а и ближи му је је.бени Дојеб, од Милоша, Стамтовића или Самарџића. Мада, млади га воле. Биће да су и млади поприлично глупи, драги мој Симе. Србија је деб.лна. Овде се стално дешава једно исто - претпостављање квантитета квалитету, односно оних који "боље стоје", који по процентима и популарности "јачи" - онима који су паметнији и способнији. Имати дилему између Јовановића и Обрадовића, или претпостављати Обрадовића Јовановићу, по мени говори о попуној неосетљивости према ономе што је изнад свега важно: неосетљивости за квалитете. То демократски тужно, али је тако, и док је на маси да одлучује и лаје - тако ће и остати. АВ-ови су у моди...

Спор између Јовановића на једној страни, и рецимо, Јакшића и Ристића на другој је произвео Ђорђе Вукадиновић и то не због коалиција на локалу, жеље за апсолутним опозиционим чистунством, већ због питања подршке Јеремићу на последњим председничким изборима. Сећање вас је издало? Хтео се још шири опозициони фронт, шири и од Дверјанског савеза са Дојебом, њега је предлагао Ђ. Вукадиновић, њега је гурала и Санда Рашковић, њих су подржали Јакшић и Ристић, "солидарисали" се са "патриотом" Ђорђијем и разлаз је морао да уследи. А Дверјани? Дверјани су као девојка стајали по страни, мада дајући за право чика Ђорђију, све рачунајући да ће се окористити ситуацијом. Дверјани су и концептуало на Вукадиновићевој страни јер управо то је смисао њиног савеза са једном опозиционом али западњачком странком. Или-или. Или улазите у коалицију са Дојебом, потенцијално и другим вестерничким снагама, све борећи се за "праву демократију", или кроз двоструки отпор вестернистима и демократске и режимске феле градите аутономно десну позицију, строго патриотску и непопустљиву када је реч о фундаменталним стварима од националног или духовног значаја. Са тим се не калкулише. То оцртава јасну међу, то јест испоставља недвосмислене критеријуме када је реч о политичкој кооперацији. Кооперира се са сродним. Окупља се све оно ваљано чиме располажемо, сви који су непопустљиви гледе Косова, који не калкушу по овом кључном питању, дакле све што је вољно да се бори, што се не повија пред режимом или вестернистима, што је самовласно и држи до себе. Таквих нема пуно. Овде нам није дато на слободу да и у овом невеликом политичком кругу производимо расколе и свађе на другоразредним политичким питањима, какво је несумњиво питање локала, не рачунајући београдску власт. Хоћу да кажем: коалиције Двераца са Дојебом за ове градске, београдске изборе, а потенцијално и наредне изборе, напросто укида могућност повезивања и грађења јединствене позиције када је реч о патриотској десници. Она, истина је, ни не постоји. Постоје елеменити десног и традиционалног али на начин неког небитног украса, нечег потпуно споредног и другоразредног. Дверима то свакако није "оно прво", јер оно "десно", "традицијско", "патриотско" ни не узимају као битан фактор када је реч о политичким савезима и уопште о политичкој кооперацији. И они су демократе. Они су дубље и одсудније "лево" - еманципаторски и улагугујући се еманципацији - и од мучене Јовановићеве партије. Чак од самог почетка. Доказ томе је Мила, доказ је кокетерија са сиризијанским трендовима, тендирање ка демократским партијама, а поврх свега овај савез са Дојебом који и није направљен тек за данас, већ и за сутра, прекосутра и још шире: направљен је "да се шири". То где ће се и ка чему ширити - излишно је да објашњавам. Дијагноза је несумљива: Двери су још мање традицијски и десно од Јовановићевих националних демократа или чак и Шешељевих јакобинских националиста. Ни "љ" од нечег љотићевског". Љотић НИКАДА не би коалирао са неким комичним ДОЈЕБНОМ демократама: у то сам апсолутно сигуран...

Ја сам био за Патриотски блок, за окупљање на косовској линији, а никако за Санду или Влаха. Двери су демократе, ДСС су демократе, Шешељ је демократа, сви они се крећу у кругу демократије и никако га не доводе га у питање. То су факти. Разлика према партијама попут Дојеба, или Јеремићеве, Вучићеве, Шулетове - барем формална, предњепланска разлика - је у односу према Косову и Ђетићима, према Босни, Македонији, Мујама, а повезано: и у односу према Западу, дакле у поимању ваљаног позиционирања ове мучене и слуђене државе. Разлика је унеколико - мада још тање и неуверљивије - и у односу према "идентитетском комплексу", то јест односу према баштини и историји. Али све то је танко. Ако се неко за десет дугачких година не окупи на линији ових сродности, онда је јасно да му је приоритет негде другде - у нечем посве другом и различитом од одбране наших позиција на Косову или од афирмације наше баштине и идентитета. Срби се играју демократије. Играју се демократских игара на срећу, за утицај унутар демократског орбиса, а за државу, нацију и баштину угланом им се фућка. Фућка се и Дверима. Двери нису никакав изузетак, а овим дилом са издајничким ДОЈЕБОМ то и потврђују. Косово је другобитно. Дверима су ближи вестернистички Дојеби од идеолошко-сродних партија, то јест важније им је да пређу цензус него да ударе темеље кооперацији која би требала да успостави и оснажи кохезију и јединство "унутар сродног": унутар "патриотске Србије". [/b]
Нека им је на срећу коалиција са Дојебом, а, разуме се, и коалициони партнер. Међу њима и нема неке суштинске разлике, право да вам кажем. Тако ми се чини...

...Не Вукадиновића и СРИ, него Патриотски Блок. Разлика је огромна. И још нешто: Можете колико год да се тешите и оправдавате наводним "малограђанством Милоша Јовановића", али он се НИЈЕ ситносопственички удружио са малограђански фенси Радулицом. Дверјани јесу. Они су пристали на нешто врло постидно, наиме да им цертификат да су "права опозиција" додељују чисти малограђански вестернисти, попут Смрадулице или сличних ликова. Толико о 'малограђанштини'. Ако се боље размисли, схватиће се да је однос Дверјана према грађанистима, у овом конкретном случају према Смрадулици, заправо идентичан односу једног Драшковића - испрва грлатог 'националисте' и 'светосавца' - према Пешићки и њеном Грађанском савезу, па чак и шире - "демократама" у целини. "Увући им се у стражњост". "Тим увлачењем купити легитимацију "финоће" и "демократске правоверности"".
То је ЧИСТА малограђанштина. Стопостотна. То је и начин да се "полазећи од национализма", авај заврши као "врли демократа", тј. борац против "зла и диктатуре". Двери су на том путу, односно одлучно СУ закорачили њиме, а докле ће догурати - да не нагађамо. Уосталом и неважно је. Они су потпуно бесмислени ликови, ако ћемо право и без икаквог увијања. Ментално су лимитирани.

[Бенито]

Много прецењујеш Милоша Јовановића, мој Нимбусе. Није он тај капацитет, ни у интелектуалном, ни у организационом смислу.
Али, да се не мешам, одговориће ти Милослав.