[Романија]

Вељко Милићевић.

[Mitic]

С пером, али и пушком у руци, борио се против Мађара у револуцији 1848, а те исте године је учествовао на Мајској скупштини у Сремским Карловцима, приликом оснивања Српске Војводине, заједно са стрицем Сергијем, једним од главних говорника на том скупу и каснијим епископом горњокарловачким.

Бранио свој народ оружјем и током турског бомбардовања Београда 1862. и у српско-турском рату 1877/7188. код Пирота и Бабине главе. Пребацио се 1875. преко Трста у Херцеговину да подржи Невесињску пушку, после које је испевао своје најпознатије дело “Народни збор”, које је проглашено за “српску Марсељезу”, популарно по почетним стиховима “Ој, трубачу, с бујне Дрине”.

О ком песнику се ради?

[Перун]

Владислав Каћански.

[Mitic]

Да, Каћаннски. Може даље

[Милослав Самарџић]

Ко је био ''шеф'' СПЦ а пре тога је био четник?

[Бенито]

Митрополит скопски Јосиф Цвијовић био је четник и свештеник у четничком одреду Војводе Вука у Балканским и Првом светском рату. " Шеф" како ти написа, СПЦ био је у време док је патријарх Гаврило био у заробљеништву за време Другог светског рата.
Једна је од најсветлијих личности СПЦ у модерном добу српске цркве и историје.

[Милослав Самарџић]

Јесте. Написао сам шеф а не митрополит да би питање било теже. Читао сам његове мемоаре.

[Перун]

Колико ја знам био је војни свештеник у одреду војводе Вука, није учествовао у борбама.

Него Поручниче ајде још једном одговори на питање које си некада раније постављао.

Према С. Ј. која су три основна разлога за политичке и војне успехе КС почетком 20-ог века?

Мислим да се сећам одговора али ти ћеш то тачније изнети. Таман и да тадашњу ситуацију упоредимо са овом данашњом па да видимо колико смо корака отишли унапред, односно, уназад.

[Милослав Самарџић]

Није био војни свештеник, био је четник, описује прецизно борбе у којима је учествовао.

[Бенито]

Колико ја знам био је војни свештеник у одреду војводе Вука, није учествовао у борбама.

Него Поручниче ајде још једном одговори на питање које си некада раније постављао.

Према С. Ј. која су три основна разлога за политичке и војне успехе КС почетком 20-ог века?

Мислим да се сећам одговора али ти ћеш то тачније изнети. Таман и да тадашњу ситуацију упоредимо са овом данашњом па да видимо колико смо корака отишли унапред, односно, уназад.

Па, читај квиз изнова, немој да понављамо.
Уједињена омладина српска која је ударила темеље интелектуалној елити Срба као национално свесних вођа нације ; реформе војске краља Милана Обреновића који су убрзали модернизацију и осамостаљење српске војске од туђих утицаја; и НРС који је у политику укључио најшире масе становништва, што је довело до тога да и обичан сељак државна питања ставља у лични интерес што до тада није био случај.
На брзину сам написао, можда нисам био прецизан, али то су три главна елемента успеха српске државе и војске у Балканским и Првом светском рату, по Слободану Јовановићу.

[Бенито]

Треће:
За три године изашле су књиге које се сматрају најтиражнијим делима српске књижевности између два рата.
Које су то књиге и ко им је дао јединствено име по којем их данас знамо?

[Mitic]

Да није "Српска трилогија" од Стевана Јаковљевића?

[Бенито]

Јесте, али није им он дао јединствено име.

[Бенито]

Треће:
За три године изашле су књиге које се сматрају најтиражнијим делима српске књижевности између два рата.
Које су то књиге и ко им је дао јединствено име по којем их данас знамо?

Ово тешко да ћете прочитати још негде, јер су сведоци отишли на боље место, па су ретки они који ово знају.
Дакле, књиге Стевана Јаковљевића: " 1914", " На Крсту" и " Капија Слободе" изашле су од 1935 до 1937. године, једна за другом, у издању Геце Кона. Сматрају се за највећи погодак једног издавача у Краљевини Југославији између два рата. Све три књиге су у неколико издања продата већ у претпродаји. Популарност већ прве књиге је била велика, а код друге се може рећи да је буквално била " експлозија", што се због изузетног квалитета друге, поновило и са трећом књигом ,која је и најобимнија.
Требало би рећи да је књижара Геца Кона већ годинама била стециште београдских и југословенских писаца и културне елите. Ту се пио чај и расправљало о књигама, а ређе и о политици. Ту није могао баш свако да седи, иако су се многи гурали да буду виђени, али су и сами брзо бежали, јер је ниво академског знања био често превише висок да би га свако дохватио. Многи мисле, и то с правом, да је у овом кружоку заправо зачет Српски културни клуб.
Тако се, наравно, повела и тема о делу Стевана Јаковљевића, још када се појавила прва књига " 1914". Јаковљевић је ову књигу писао тако што је после две деценије реконструисао свој дневник који је писао 1914, али је урадио изузетно паметан потез , па је написао писма својим преживелим ратним друговима и замолио их да му доставе своја сећања, дневнике и слично. Грађа је постала обимнија , а и многи од тих људи били су изванредни писци, иако ће остати вечно заборављени за нашу књижевност.
Све се ово, углавном, зна, а сад оно што је било предмет питања. Расправљало се код Геце Кона како да се све три књиге сједине под једним називом. Чујем скоро од неких професора српског језика да се не зна тачно ко је предложио наслов по коме се оно данас препознаје. А, зна се , него се и заборавило. Име је дао Драгиша Васић. И не само то. Драгиша Васић је редиговао све три књиге, избацивао делове, слагао их у јасне књижевне целине и дописивао реченице како би их повезао. У другој књизи, која је убедљиво најбоља, Драгиша Васић написао је вероватно и већи део текста. То је била, малтене, јавна тајна у Београду у то време.
Потврда за ово је и то што је Јаковљевић уопште примећен у тим круговима било његово познанство са Васићем. Познати писац га је и протежирао, па га је и увео за секретара СКК. Касније, у заробљеништву Јаковљевић прилази КПЈ и враћа се код Броза као победник. Незајажљив у својој амбицији, постаје код титоиста ректор Београдског Универзитета. Наставља да објављује, али ниједна његова књига више не прилази висинама Српске трилогије. Онима који су памтили време пред рат, то је био јасан доказ да су гласине о ауторству биле тачне. Драгиша Васић ово никад није поменуо, а они који су знали нису записали. Зато је ово остало усмено сећање које су преносили професори универзитета, који нису били склони комунистима, па је давно стигло и до мене. Колико ми је познато нико више од њих није у животу, а штета би била да се ово заборави.
То је било треће питање у вези Драгише Васића, а нису опште познати подаци.