[Милослав Самарџић]

Логично, јер она књига о ратном заробљеништву је бледа.
А значи ту је седео и Васић и екипа, нисам знао, пошто сам и ја ту седео неколико пута.
Питање:
Зашто пре рата није објављен ''Дан шести'', роман далеко бољи од ''Српске трилогије'' и свега другог о Великом рату?

[ЈВуО-КГ]

Зашто пре рата није објављен ''Дан шести'', роман далеко бољи од ''Српске трилогије'' и свега другог о Великом рату?

Да није неко трик питање?

Због Слободана Јовановића, односно његове критике упућене Геци Кону,да је роман превише мрачан и још неку квалификацију је изнео, не могу тачно да се сетим. Треба назначити да је извор за ову причу Марко Ристић који је имао неке личне анимозитете према Слободану Јовановићу,па се то сведочанство узима са делимичном резервом.

Тако бар пише на почетку издања које сам прочитао.

После рата,роман није објављен у целини него из неколико делова у једном од тадашњих часописа. Ту је Ристић бранио Петровића од напада неког критичара који је тврдио да је овај националиста и да је то "националистичка књижевност".

[Милослав Самарџић]

Знам то што је написао Ристић, али он се продао црвенима, занима ме шта каже Бенито.

[Бенито]

Конкретан одговор не знам, али с обзиром да је Слободан Јовановић највеће име Београдског Универзитета у његовој целокупној историји, а Марко Ристић обична битанга, онда није тешко погодити шта је ту истина. А чак није ни важно. Много је битније да људи разумеју једно кретање српске и југословенске књижевности, које им недовољно објашњавају они који то требају или би требало да чине.
На почетку 20 века формиран је СКГ, часопис који је културу ставио у први план смисла ослобођења српског народа и његовог уједињења. Доласком Скерлића на место главног уредника, СКГ је оформио један владајући образац српске књижевности, која се базирала на родољубљу и оптимизму. То је био радикалан рез, па је сукоб са другим књижевним правцима био жесток и безпоштедан. Многи су страдали у том судару, неки и без икакве кривице, али је Скерлићева победа била неупитна, иако је он у тој борби дао и свој живот.
После Првог светског рата, тај сукоб се обновио, а временом и продубио. СКГ је и даље држао висок, пресудан углед у српским интелектуалним круговима, али појавиле су се и друге књижевности у оквиру сада заједничке културе. Осим тога, Запад је , одмах после Првог светског рата, био поприште низа покрета у култури и политици , који су неумитно утицали и на српску, па југословенску књижевност. Антиратна књижевност била је општа константа квалитета, а и многи српски аутори написали су низ вредних дела на том фону.
Међутим, ратови нису били завршени и нација је морала, као и пред Балканске и Први светски рат, да буде оптимистична и спремна за испит историјског тренутка. То , наравно, није подразумевало никакву лаж и пропаганду, него реално национално схватање сопственог положаја и свест о сопственој жртви за отаџбину.
У том контексту треба гледати и евентуални случај " забране" књиге " Шести дан", али , понављам, не верујем да је то истина, јер не постоји ниједан доказ да је такав љубитељ књиге какав је био Слободан Јовановић икада забранио било коју књигу. У крајњем случају, он то није ни могао да учини.

[Ултрадесничар]

Конкретан одговор не знам, али с обзиром да је Слободан Јовановић највеће име Београдског Универзитета у његовој целокупној историји, а Марко Ристић обична битанга, онда није тешко погодити шта је ту истина. А чак није ни важно. Много је битније да људи разумеју једно кретање српске и југословенске књижевности, које им недовољно објашњавају они који то требају или би требало да чине.
На почетку 20 века формиран је СКГ, часопис који је културу ставио у први план смисла ослобођења српског народа и његовог уједињења. Доласком Скерлића на место главног уредника, СКГ је оформио један владајући образац српске књижевности, која се базирала на родољубљу и оптимизму. То је био радикалан рез, па је сукоб са другим књижевним правцима био жесток и безпоштедан. Многи су страдали у том судару, неки и без икакве кривице, али је Скерлићева победа била неупитна, иако је он у тој борби дао и свој живот.
После Првог светског рата, тај сукоб се обновио, а временом и продубио. СКГ је и даље држао висок, пресудан углед у српским интелектуалним круговима, али појавиле су се и друге књижевности у оквиру сада заједничке културе. Осим тога, Запад је , одмах после Првог светског рата, био поприште низа покрета у култури и политици , који су неумитно утицали и на српску, па југословенску књижевност. Антиратна књижевност била је општа константа квалитета, а и многи српски аутори написали су низ вредних дела на том фону.
Међутим, ратови нису били завршени и нација је морала, као и пред Балканске и Први светски рат, да буде оптимистична и спремна за испит историјског тренутка. То , наравно, није подразумевало никакву лаж и пропаганду, него реално национално схватање сопственог положаја и свест о сопственој жртви за отаџбину.
У том контексту треба гледати и евентуални случај " забране" књиге " Шести дан", али , понављам, не верујем да је то истина, јер не постоји ниједан доказ да је такав љубитељ књиге какав је био Слободан Јовановић икада забранио било коју књигу. У крајњем случају, он то није ни могао да учини.

Ја се не бих сложио да је академик др Слободан В. Јовановић "највеће име Београдског универзитета у његовој целокупној историји".

Јовановићев Српски културни клуб нити је био Српски нити је имао везе са културом. Под маском Културе ( није само он то радио ),
то је био клуб за масоне а финасиран је од озлоглашене британске тајне службе - СОЕ која је припремала 27. март.

Академик Јовановић је био задрти Југословен свед до смрти у Лондону.
Историчар Крестић је писао да проф. Јовановић "никада јавно није осудио усташке злочине иако су га тешко погађали".

http://www.srpsko-nasledje.rs/sr-l/1999/...cle-3.html

Иако, сви гоовре да је енглеска политика искључиво реалполитика заснована на интересима власти у Лондону, проф. Јовановић је покушао да објасни чему енглеска буквално љубав према Хрватима и није могао да дође ни до каквог другог закључка да и у британској политици има и ирационалног.

Такође, чуо сам када је председнику Француске генералу Шарлу Де Голу требао неко за нови устав он је позвао тадашњег највећег европског стручњака за Уставно право - проф. др Слободана В. Јовановића.

П.С. Слажем се да је Марко Ристић битанга

[Вукашин Петковић]

Ево једног питања:
Шта је заједничко за кнегињу Олгу Карађорђевић и последњи краљевски пар Обреновића, Александра и Драгу?

[Милослав Самарџић]

Конкретан одговор не знам, али с обзиром да је Слободан Јовановић највеће име Београдског Универзитета у његовој целокупној историји, а Марко Ристић обична битанга, онда није тешко погодити шта је ту истина. А чак није ни важно. Много је битније да људи разумеју једно кретање српске и југословенске књижевности, које им недовољно објашњавају они који то требају или би требало да чине.
На почетку 20 века формиран је СКГ, часопис који је културу ставио у први план смисла ослобођења српског народа и његовог уједињења. Доласком Скерлића на место главног уредника, СКГ је оформио један владајући образац српске књижевности, која се базирала на родољубљу и оптимизму. То је био радикалан рез, па је сукоб са другим књижевним правцима био жесток и безпоштедан. Многи су страдали у том судару, неки и без икакве кривице, али је Скерлићева победа била неупитна, иако је он у тој борби дао и свој живот.
После Првог светског рата, тај сукоб се обновио, а временом и продубио. СКГ је и даље држао висок, пресудан углед у српским интелектуалним круговима, али појавиле су се и друге књижевности у оквиру сада заједничке културе. Осим тога, Запад је , одмах после Првог светског рата, био поприште низа покрета у култури и политици , који су неумитно утицали и на српску, па југословенску књижевност. Антиратна књижевност била је општа константа квалитета, а и многи српски аутори написали су низ вредних дела на том фону.
Међутим, ратови нису били завршени и нација је морала, као и пред Балканске и Први светски рат, да буде оптимистична и спремна за испит историјског тренутка. То , наравно, није подразумевало никакву лаж и пропаганду, него реално национално схватање сопственог положаја и свест о сопственој жртви за отаџбину.
У том контексту треба гледати и евентуални случај " забране" књиге " Шести дан", али , понављам, не верујем да је то истина, јер не постоји ниједан доказ да је такав љубитељ књиге какав је био Слободан Јовановић икада забранио било коју књигу. У крајњем случају, он то није ни могао да учини.

Ја се не бих сложио да је академик др Слободан В. Јовановић "највеће име Београдског универзитета у његовој целокупној историји".

Јовановићев Српски културни клуб нити је био Српски нити је имао везе са културом. Под маском Културе ( није само он то радио ),
то је био клуб за масоне а финасиран је од озлоглашене британске тајне службе - СОЕ која је припремала 27. март.

Академик Јовановић је био задрти Југословен свед до смрти у Лондону.
Историчар Крестић је писао да проф. Јовановић "никада јавно није осудио усташке злочине иако су га тешко погађали".

http://www.srpsko-nasledje.rs/sr-l/1999/...cle-3.html

Иако, сви гоовре да је енглеска политика искључиво реалполитика заснована на интересима власти у Лондону, проф. Јовановић је покушао да објасни чему енглеска буквално љубав према Хрватима и није могао да дође ни до каквог другог закључка да и у британској политици има и ирационалног.

Такође, чуо сам када је председнику Француске генералу Шарлу Де Голу требао неко за нови устав он је позвао тадашњег највећег европског стручњака за Уставно право - проф. др Слободана В. Јовановића.

П.С. Слажем се да је Марко Ристић битанга

Јел има неки извор да је СОЕ финансирала СКК?
Мени се чини да СОЕ тада није ни била основана, или да је тек била у оснивању (кад је основан СКК).

[ЈВуО-КГ]

Ја се не бих сложио да је академик др Слободан В. Јовановић "највеће име Београдског универзитета у његовој целокупној историји".

Јовановићев Српски културни клуб нити је био Српски нити је имао везе са културом. Под маском Културе ( није само он то радио ),
то је био клуб за масоне а финасиран је од озлоглашене британске тајне службе - СОЕ која је припремала 27. март.

Академик Јовановић је био задрти Југословен свед до смрти у Лондону.
Историчар Крестић је писао да проф. Јовановић "никада јавно није осудио усташке злочине иако су га тешко погађали".

http://www.srpsko-nasledje.rs/sr-l/1999/...cle-3.html

Е,друг,ај не млати .

Да сам модератор, брисао бих овакве уписе. Гугла негде нешто и онда дође и намлати а свакако нема појма о чему прича.

[Ултрадесничар]

Конкретан одговор не знам, али с обзиром да је Слободан Јовановић највеће име Београдског Универзитета у његовој целокупној историји, а Марко Ристић обична битанга, онда није тешко погодити шта је ту истина. А чак није ни важно. Много је битније да људи разумеју једно кретање српске и југословенске књижевности, које им недовољно објашњавају они који то требају или би требало да чине.
На почетку 20 века формиран је СКГ, часопис који је културу ставио у први план смисла ослобођења српског народа и његовог уједињења. Доласком Скерлића на место главног уредника, СКГ је оформио један владајући образац српске књижевности, која се базирала на родољубљу и оптимизму. То је био радикалан рез, па је сукоб са другим књижевним правцима био жесток и безпоштедан. Многи су страдали у том судару, неки и без икакве кривице, али је Скерлићева победа била неупитна, иако је он у тој борби дао и свој живот.
После Првог светског рата, тај сукоб се обновио, а временом и продубио. СКГ је и даље држао висок, пресудан углед у српским интелектуалним круговима, али појавиле су се и друге књижевности у оквиру сада заједничке културе. Осим тога, Запад је , одмах после Првог светског рата, био поприште низа покрета у култури и политици , који су неумитно утицали и на српску, па југословенску књижевност. Антиратна књижевност била је општа константа квалитета, а и многи српски аутори написали су низ вредних дела на том фону.
Међутим, ратови нису били завршени и нација је морала, као и пред Балканске и Први светски рат, да буде оптимистична и спремна за испит историјског тренутка. То , наравно, није подразумевало никакву лаж и пропаганду, него реално национално схватање сопственог положаја и свест о сопственој жртви за отаџбину.
У том контексту треба гледати и евентуални случај " забране" књиге " Шести дан", али , понављам, не верујем да је то истина, јер не постоји ниједан доказ да је такав љубитељ књиге какав је био Слободан Јовановић икада забранио било коју књигу. У крајњем случају, он то није ни могао да учини.

Ја се не бих сложио да је академик др Слободан В. Јовановић "највеће име Београдског универзитета у његовој целокупној историји".

Јовановићев Српски културни клуб нити је био Српски нити је имао везе са културом. Под маском Културе ( није само он то радио ),
то је био клуб за масоне а финасиран је од озлоглашене британске тајне службе - СОЕ која је припремала 27. март.

Академик Јовановић је био задрти Југословен свед до смрти у Лондону.
Историчар Крестић је писао да проф. Јовановић "никада јавно није осудио усташке злочине иако су га тешко погађали".

http://www.srpsko-nasledje.rs/sr-l/1999/...cle-3.html

Иако, сви гоовре да је енглеска политика искључиво реалполитика заснована на интересима власти у Лондону, проф. Јовановић је покушао да објасни чему енглеска буквално љубав према Хрватима и није могао да дође ни до каквог другог закључка да и у британској политици има и ирационалног.

Такође, чуо сам када је председнику Француске генералу Шарлу Де Голу требао неко за нови устав он је позвао тадашњег највећег европског стручњака за Уставно право - проф. др Слободана В. Јовановића.

П.С. Слажем се да је Марко Ристић битанга

Јел има неки извор да је СОЕ финансирала СКК?
Мени се чини да СОЕ тада није ни била основана, или да је тек била у оснивању (кад је основан СКК).

Све и да ни један британски шпијун није дао ни 1 фунту за своју ствар у Београду имамо масоне у СКК - проф. С. Јовановић, Драгомир-Драгиша Васић...

[Бенито]

Нови триптих, прво питање:
Наведите најбољу клупску навалу у првенству Краљевине Југославије и за кога су играли!!!

[Перун]

Све и да ни један британски шпијун није дао ни 1 фунту за своју ствар у Београду имамо масоне у СКК - проф. С. Јовановић, Драгомир-Драгиша Васић...

Оно кад се човек нагута ,,памети'' на википедији, Информеру и Телеграфу, и, док му је тазе, почне да смара како би предухитрио испарење.

[смедерево]

Нови триптих, прво питање:
Наведите најбољу клупску навалу у првенству Краљевине Југославије и за кога су играли!!!

Моша и Тирке (БСК)

[Бенито]

Навалу у фузбалу чине 5 нападача.

[смедерево]

Навалу у фузбалу чине 5 нападача.

Моша,Тирке,Иван Бек,Ђорђе Вујадиновић(БСК),Бане Секулић(Југославија).