[ЈВуО-КГ]

Изашла је књига (Службени гласник) Немање Девића : " Српска прича Сећања из рата и револуције 1941 - 1945 ".
Сећања су мајора Александара Милошевића.' а и ја сам дао, скроман, допринос.

Мићо, стиже ли то у ону њихову књижарицу преко пута Вартекса (јел' Вартекс беше где су сад Кинези преко пута градске топлане)?

[Мића Адмирал]

Знам за коју књижару питаш, али не знам да ли стиже.Сигуран сам да можеш код њих да "требујеш".књигу.

[ЈВуО-КГ]

Знам за коју књижару питаш, али не знам да ли стиже.Сигуран сам да можеш код њих да "требујеш".књигу.

Ок.Хвала.

[Николај]

Уништење ударне групе 1. шумадијске бригаде






Комунисти су на Руднику 5. октобра 1943. године, формирали 1. шумадијску бригаду, од делова Космајског, 1. шумадијског и Чачанског одреда, са првобитним циљем да из четничке позадине садејствује партизанској главнини која је имала задатак да из Црне Горе и Рашке упадне у Шумадију. Пошто је та главнина заустављена, бригада је добила задатак да се придружи њој и тако уђе у њен састав (што јој је после низа сукоба са четницима пошло за руком).

Заједно са бригадом кретали су се и Окружни комитети КПЈ и СКОЈ за Аранђеловац. Један од руководилаца у том комитету скојеваца, Бранислав Бранко Параћ – Реља, металски радник из Београда, рођ. 1922., члан партије од 1941. године, добио је задатак да формира ударну групу од омладинаца, која би на теренима крагујевачког и лепеничког среза изводила уобичајене подухвате, попут ликвидације „народних непријатеља“, ширења пропаганде, придобијања нових бораца, итд. Тринаесточлана група је извела више терористичких акција, укључујући и убиство среског начелника Батрића Зечевића из Раче Крагујевачке. Интересантно је да је у Параћевој торби касније, поред архиве, пронађено и 30.000,00 динара, а код других чланова групе списак четника које је требало ликвидирати.

У свом крстарењу тереном, група је 25. новембра упала у Брзан, где се сукобила са одељењем СДС од 20 стражара, под командом потпоручника Живића. Четници су им поставили заседу са супротне стране, али се група, под заштитом густе магле, извукла према Милошеву (на путу Баточина-Јагодина).

У међувремену, Параћу, који је „унапређен“ у секретара Среског комитета КПЈ за Крагујевац, порасли су апетити. На састанку у Реснику 4. децембра одлучено је да се формира батаљон, након чега је дошло до поделе групе на два дела. Њих шесторо, на челу са Слободаном Маузером-Драганом упутило се ка Вучићу (данас у општини Рача; прво рачанско село на путу Баточина-Рача), а остали са Параћем у Жировницу (данас у општини Баточина). 1

Шта се даље дешавало са Маузеровом групом, видимо из извештаја Недићевог Одељења за државну заштиту Министарства унутрашњих послова, од 9. децембра 1943. године: „Среско начелство у Рачи, обавештено је да се комунистичка петорка (тј. шесторка – моја прим.) која је према индицијама извршила напад и убиство команданта крајсштеле у Крагујевцу капетана Хофмана налази у селу Вучићи (4 км. јужно од Раче) упутило је одмах јако потерно одељење СДС од 50 људи са 5 добровољаца. У селу Вучићу органи су у једној сељачкој кући затекли ову шесторку те се развила борба у којој су погинула 2 стражара СДС, а убијена 3 комуниста, док су друга тројица побегла. Од побеглих комуниста један је рањен. Код убијених нађен је списак четника ДМ које је требало да побије. Потерно одељење добровољаца напало је у селу Црни Као (8 км. ј-и од Раче) тројку преосталих чланова шесторке који су из једне сеоске куће дали отпор али су у току борбе побијени. Заплењена је комунистичка архива са драгоценим податцима.“ 2

Р. Јовановић, писац брзанске хронике, наводи верзију која се донекле разликује од ове. По њему, у Вучићу су погинула два партизана, док се Маузер, са партизанком Радом Богдановић-Малом, и још двојицом, склонио у рачанско село Сипић, где их је потера сустигла и побила све, сем Раде, која је успела да дође до Црног Кала, где је и она страдала. 3

О погибији Маузерових људи, Параћ је већ следећег дана сазнао од комунистичког симпатизера из Сипића, Јове Јовановића, што је на њега и његове пратиоце деловало крајње негативно. Након што су преноћили код манастира Грнчарица у Прњавору, њих седморо је око поноћи 15/16. децембра дошло у Брзан, пред кућу Животе Митровића, са 11 чељади, у засеоку Стари Брзан, са намером хватања везе са неким од преживелих, малобројних чланова партије из тог села. Отворили су им врата, они су пребројали укућане, забранили им да излазе напоље и полегали да спавају, док је Параћ остао да дежура. Пред зору, у кућу је дошао и домаћин који је био целе ноћи код воденице.

Међутим, током дана, док су одмарали, отпочела је паљба са свих страна на кућу у којој је група боравила. Капетан Мирко Смиљанић је лично повео четнике, након што је извршио распоред група за напад. Помагао му је поручник Петар Јаковљевић.

Комунисти су се одлучили на пробој, када су видели да су опкољени. Пушкомитраљесци Милутин Ранковић-Чеда из околине Лазаревца и Миливоје Станчић-Сеља из Даросаве, као и Добривоје Радојичић-Раца успели су да се извуку из обруча и преко Ресника и Чумића стигну код својих (Радојичић је затим пришао четницима, па је осуђен после рата; и друга двојица су преживела рат). Параћ је успео да у пробоју убије новомобилисаног четника Радосава Радосављевића.

Крагујевачка матуранткиња Зора Радуловић, рођ. 1922. год, била је израњавана на више места, па није могла да бежи. Док је притрчавао да јој помогне, Параћу је метак разнео вилицу, тако да му је језик испао напоље; још неколико метака га је оборило на земљу. Погинуо је Стеван Бањанин, избеглица који је живео у Чумићу, где је био секретар партијске ћелије, и још један партизан чије име није утврђено.

Капетан Мирко Смиљанић наређује да рањену партизанку унесу у кућу Косте Митровића. Касније, у двориште те куће доносе и рањеног Параћа и двојицу погинулих. Недуго након тога, четник Живота Мишић утрчава у кућу и саопштава Мирку да долази немачко-љотићевска колона из Лапова, која је чула окршај. Четници их све остављају и повлаче се. Немци, по доласку, из револвера убијају Параћа, а затим све мртве и рањеницу утоварују у возила и враћају се за Лапово. Зору су лечили у крагујевачкој болници, а затим је, још неизлечену, стрељали на Метином брду у Крагујевцу 20. јануара 1944. године, са групом сељака из Вучића и околине. 4

И о овом догађају постоји извештај Недићевог Oдељања за државну заштиту, од 23. децембра: „Петанестог ом. око 24 часа 7 комуниста међу којима и једна женска дошли су у кућу Животе Митровића у селу Брзану, среза крагујевачког. Четници капетана Мирка Смиљанића 16. ом. око 14 часова опколили су кућу и напали комунисте. У борби су погинула 3 партизана мeђу којима и вођа банде „Марјан", комунисткиња Зорка Радуловић је рањена и жива ухваћена док су остала тројица комуниста успели да побегну. Рањена комунисткиња пренета је у болницу у Крагујевац.“ 5

После рата комунисти су наводили две претпоставке, у вези тога ко је издао њихову групу у Брзану. По једној, то је учинио дечак из куће кога су пустили да нахрани стоку у штали, и то тако што је обавестио рођаке да су у кући наоружани људи. Та верзија је сматрана мање вероватном, јер се дете брзо вратило у кућу, по сведочењу преживелих партизана.

По другој, рођаку домаћина куће, Драгутину Митровићу, који је требало са њим тог јутра да ради у пољу, било је сумњиво што нико од укућана не одговара на његове позиве (могуће и да је кроз прозор видео поспале партизане). Пошто се четници ни од кога не би крили, претпоставио је да су у питању комунисти и обавестио је команданта села, а овај четнике.

Пошто су се четници одмах повукли, на глас да долазе Немци, комунисти су после рата били на великој муци како да то протумаче народу. Р. Јовановић даје крајње инфантилно „објашњење“: „Мада су добро обавили задатак, ипак нису смели да сачекају своје господаре. Ћудљиви Немци имали су понекад обичај да се окрену против својих плаћених слугу.“ 6
Након рата, комунисти су стрељали Драгутина Митровића, сматрајући га одговорним за страдање њихових људи. Иначе, кривим су сматрали и Велимира Бојковића, који је обављао послове у општини Брзан и код чије куће је било зборно место четницима (иначе, то је мој чукундеда). Да га не би ухватили и мрцварили, он је по доласку комуниста 1944., извршио самоубиство негде поред Мораве, тако што је себи распорио стомак виноградарским ножем. Пронашли су га и леш бацили у септичку јаму, одакле је после извађен и сахрањен.

Цео опис овог догађаја код Јовановића је бајковит и у свему у складу са задатом матрицом. Ту су приче о „неустрашивој“ младој партизанки, која речима и песмом пркоси „четничким кољачима“ и „мрском окупатору“, четничким „лешинарима“ који пљачкају мртве партизане, херојској борби против неколико стотина четника (мада их је било неколико десетина), Параћу који „смешећи се“, док лежи полумртав у дворишту, смирује рањену партизанку (иако му је цела вилица разваљена), итд. Из неког разлога, Јовановићева хроника је после рата забрањена од стране комуниста.

Параћ је на десетогодишњицу смрти проглашен „народним херојем“. Успео је ипак да надживи своју бригаду, која је почетком децембра 1943. масакрирана у Пријепољу од Немаца.


1.Радослав Јовановић, Хроника Брзана, Крагујевац 1963 год, стр. 85-87. Јовановић сматра да је сукоб од 25. новембра у Брзану измишљен од стране недићеваца.
2.Зборник, том 1, књига 21, стр. 540. Поручник Жика Павловић „Артиљерац“, тада командант 2. бригаде ГКГ је у једном извештају Николи Калабићу тврдио да је он убио Хофмана на Светињи 3. децембра, из заседе. AНМК, ЧА КО-IV-801.
3.Хроника, стр. 87.
4.Исто, стр. 88-95.
5.Зборник, том 1, књига 21, стр. 556.
6.Хроника, стр. 97, 94.

[ЈВуО-КГ]

Само пиши Николај.

[Милослав Самарџић]

Јел има још неки извор за овог Хофмана?
Изгледа да су недићевци уписали да је Хофман убијен од комуниста, како би се избегла одмазда над четничким присталицама.

[Николај]

Јел има још неки извор за овог Хофмана?

Није ми познато.

[Мића Адмирал]

Хофмана је убио хицем из пушке, на брду Светиња код Страгара, Миодраг Вуковић четник пор.Жике Павловића.
Заробљен са ујаком попом Грбичким Богољубом Николићем. Стрељан у КГ Капислани. Миодрагов брат наредник Адам био је командир чете у Гарди, осуђен на 20 год.робије. Вуковићи су из с.Мала Врбица, срез Гружански.
Хофман је био у аутомобилу са пратњом.
Све по речима учесника Аце Ранковића и Боже Панића.
И трећег сведока - учесника нард.Адама, који је умро поч.90 тих година у Пајазитову.

[Бенито]

А шта веле комунисти? Хвале ли се да су они смакли Хофмана?

[Николај]

Атентати на капетана Мирка Смиљанића




Стеван Лазаревић, Драгиша Тракић и Најдан Матејић, младићи из Брзана, током 1941. године налазили су се у Трећој чети Крагујевачког партизанског одреда. По слому комуниста у „Недићевој Србији“ крајем те године, а конкретно, после прве веће борбе тог одреда против Немаца новембра месеца, у Дуленима и Аџиним ливадама, сва тројица дезертирају и враћају се у своје село. Након тога, прелазе Мораву и пријављују се Пилетићевом корпусу на Хомољу.

Писац хронике о Брзану, Р. Јовановић наводи да су у Хомоље побегли због „терора“ Мирка Смиљанића. Ово „објашњење“ је нелогично, јер се у том случају не би вратили на његов терен, и то баш у његову бригаду. Пре ће бити да су отишли на сигурније подручје, где их нико не познаје, у страху од хапшења од стране окупатора и квислиншких снага, што се неким бившим партизанима већ догодило.

Елем, сва тројица у Крајинском корпусу остају до јула 1943. године, када заједно са Драгишом Вујичићем Конзулом, из Петровца на Млави, дезертирају из Пилетићеве јединице, враћају у Брзан и ступају у 3. крагујевачку бригаду.

Знајући за њихову партизанску прошлост, капетан Мирко Смиљанић одлучује да их стави на пробу, која ће неке од ових наивних омладинаца коштати главе. Убеђивао их је, да је потајни присталица комунистичког покрета и да би требало да га повежу са њима, како би сви заједно пребегли на ту страну.

Милош Луковић из Брзана, такође симпатизер комуниста, после рата је сведочио да му је Лазаревић тврдио, како је Смиљанића, који га је послао, „добро проценио“, да је он „добар човек“ и да треба сви да ухвате везу са партизанима. Брзанац Јездимир Првуловић сведочио је да су му исте приче о Смиљанићу потурали Тракић и Вујичић. И Луковић и Првуловић наводе да су их убеђивали у супротно, шта више, Првуловић им је саветовао да га што пре ликвидирају.

Да ли су коначно и сами схватили у шта су се уплели, или их је Првуловић (можда и неко други) убедио у то, тек, донели су одлуку да ливидирају капетана Смиљанића. Светозар Тошић казује да су једном приликом Лазаревић и Тракић допали његовој кући и договорили се да организују убиство Смиљанића и четири његова најближа сарадника. Тошић је изнео претпоставку да се Тракић о овоме изрекао пред погрешном особом, па је тако цела завера дошла до Миркових ушију.

Како год, Стеван Лазаревић и Драгиша Тракић стрељани су 28. августа у грабовичком потоку, између села Кијева и Милошева. За њихову ликвидацију одређена је тројка коју су чинили Александар Милосављевић из Брзана, Вучко Васиљевић из Доњих Комарица и један непознати четник. Наводно су заварани поласком на неки важан задатак, а тројка је имала да отвори ватру на њих када дођу на место предвиђено за ликвидацију. Према једној верзији, у овој групи се налазио и Драгиша Вујичић Конзул, који је успео да побегне са стрељања, што је мало вероватно, јер тешко да би Смиљанић послао свега три четника да стрељају три лица. Зато су реалније тврдње да је Конзул тада био у Кијеву, и да је побегао након сазнања да су његови компањони стрељани. Успео је да се врати у свој завичај.

Дискутабила је и верзија која се провлачила, да је четник Васиљевић одбио да пуца у ове људе, па је и сам једва избегао смртну казну због тога; Смиљанић свакако не би за ликвидаторе одредио несигурне људе.

Ухапшен је затим и Првуловић, када се сазнало да се састајао са атентаторима (по сопственом казивању, он је био и подстрекач). Осуђен је на смрт и поведен на стрељање, на исто место где су ова двојица већ убијена, али је, рањен, успео да умакне. Лечен је у болници у Ћуприји.

Трећи брзански младић, Најдан Матејић, како изгледа, није учествовао у овој завери, због чега га је Смиљанић поштедео. Ипак, из предострожности био је разоружан и наређено му је да не мрда из дворишта куће. Уплашен, крио се двадесет дана испод пласта сламе. Касније је повремено позиван у бригаду, на вежбу. Преживео је рат. 1

С друге стране, нису престајали ни љотићевски покушаји ликвидације команданта 3. крагујевачке бригаде. Са јаким упориштима у Градцу (родно село Марисава Петровића, команданта 2. пука СДК) и Бадњевцу (родно село Васе Јеличића, команданта батаљона код Марисава; иначе, обојица су били комунистички симпатизери пре рата), љотићевци су представљали крајње незгодног противника, који ће коначно и самом Смиљанићу доћи главе.

Крајем новембра 1943. године, група од шест љотићеваца, преобучених у четнике, неопажено долази у Доње Комарице, где је био штаб бригаде. Међутим, Смиљанић се није налазио у селу тога дана. Недуго после овога, преко својих обавештајаца, љотићевци сазнају да се Мирко налази у Кијеву, код свог пријатеља, пензионисаног жандармеријског мајора Драгутина Јанковића.

Љотићевци опкољавају кућу, али Смиљанић успева да се извуче из обруча неповређен, док је стари мајор погинуо на прагу своје куће. 2

Пуковник Јеврем Симић 6. фебруара 1944. године, обавештава ген. Михаиловића, да се капетан Смиљанић „закрвио“ са љотићевцима „негде око Баточине“. 3

То је била последња Смиљанићева борба против љотићеваца, и последња уопште, пре трагичног догађаја у Доњим Комарицама.

1. Р. Јовановић, Хроника Брзана, стр.71-75.
2. Исто, стр. 84-85.
3. Зборник, том 14, књига 3, стр. 303.

[Николај]

Питање за Мићу - знаш ли нешто о лекару 1. шумадијског корпуса др Јохану Јоханесу?

[Мића Адмирал]

Питање за Мићу - знаш ли нешто о лекару 1. шумадијског корпуса др Јохану Јоханесу?

Само то да је био трупни лекар Санитета Команде среза Левачког, авг.1944.

[Николај]

Питање за Мићу - знаш ли нешто о лекару 1. шумадијског корпуса др Јохану Јоханесу?

Само то да је био трупни лекар Санитета Команде среза Левачког, авг.1944.

Знам, нашао сам неке извештаје у којима се помиње, мислио сам још нешто осим тога. ОК.

[Милослав Самарџић]

Шта је било са оним капетаном Облаком, Словенцем, што је био тамо око Баточине командант?