Нешто више о том периоду, из моје књиге ''Истина о Титовим партизанима'':
8. НЕМАЧКЕ ОПЕРАЦИЈЕ КРАЈЕМ 1943. И ПОЧЕТКОМ 1944. ГОДИНЕ
Немце је збунила чињеница да су у време капитулације Италије Западни савезници стали на страну комуниста, а не четника, као што су они очекивали. Пошто су средином септембра комунисти ставили под своју контролу велики део северног Јадрана, 15. брдски армијски корпус је послао извештај да ће се Западни савезници искрцати овде, а не на црногорском и херцеговачком приморју, где су биле сконцентрисане немачке дивизије. Немцима није било од значаја што су се на северном Јадрану налазили комунисти, а у залеђу јужног Јадрана четници: они их сада посматрају као део јединственог фронта. Наравно, Немци су знали да грађански рат није окончан, али су сматрали да ће ово питање, на њихову штету, решити новопридошли британски и совјетски официри, „који имају задатак да изравнају размимоилажења између Тита и Драже Михаиловића“. О доласку совјетских официра 15. брдски армијски корпус је био погрешно обавештен. А у вези очекиваног искрцавања овде се још каже:
„Савезници придају посебан значај хрватској обалној зони за намеравано искрцавање, или желе да у наредно време у великој мери подстичу устанички покрет, како би везали још више немачких снага.“[172]
Месечни извештај 2. оклопне армије од 22. септембра такође говори о скором искрцавању Западних савезника, али и о могућности да Енглези „придобију“ четнике за општи устанак и у случају да не буде инвазије Јадрана. На ову другу варијанту Немци су ипак мало рачунали, јер кажу да је Михаиловић „увидео... себичне циљеве“ Западних савезника. Ево делова извештаја:
„Енглези и даље подстичу на велики устанак појачавајући своје штабове за везу и користећи сва средства силе (краљ Петар). Није искључено да ће они покушати да тако придобију четнике да они и без искрцавања Савезника подигну устанак. Држање Италијана је нејасно. Настојање да се заједно са комунистима учврсте на појединим деловима обале без сумње се своди на утицај Савезника.“[173]
У директиви својим трупама у Италији од 4. октобра, Адолф Хитлер не сумња да предстоји инвазија Балкана, тј. Југоистока, како су говорили Немци. Хитлер пише:“Очекујем да ће непријатељ усмерити своју главну операцију из Италије, а у датом моменту и са делимичним снагама из Африке, према подручју Југоистока.“[174]
Тек после извештаја свог главног човека на Балкану, фелдмаршала Максимилијана фон Вајкса, од 1. новембра 1943, Немци више нису рачунали на могућност инвазије Јадрана, то јест не до пролећа 1944. године. Вајкс је то образлагао на следећи начин:
„За искрцавање непријатеља на копно југоисточне Европе, које би требало ускоро да уследи, нема довољно знакова...
У Албанији предстоји кишни период, те се сматра да нема вероватноће за искрвацање на ширем фронту, као и зима, која знатно погоршава проходност на високопланинском земљишту.
База која је досад задобијена у Италији, још није довољна за инвазију у Далмацији.. .Операција према подручју Југоистока могла би се очекивати тек у пролеће 1944. године. То време мора се искористити за изградњу одбране и рашчишћавање унутрашње ситуације.“[175]
Што се тиче „унутрашње ситуације“, Вајкс пише да су у очекивању слома немачког фронта на Балкану услед капитулације Италије „устанички покрети прерасли у активна борбена дејства“, тако да се више не може говорити о герилском рату. „Ради се о томе да се уочи да је непријатељ стао ногом на Балкан и да га треба уништити пре него што ће већи део трупа бити присиљен да крене у одбрану обале“, закључује он.[176]
Другим речима, устанике је требало уништити пре него што се савезничке трупе искрцају на јадранску обалу, односно, пре пролећа.
Али, које устанике?
Немци су губили на свим фронтовима, а што се тиче унутрашњости Балкана, имали су на располагању свега неколико месеци. Сматрали су, зато, да им је рационалније опредељење за рат само против једних – а то су били комунисти.
Пре свега, Немци су сматрали да Михаиловић, као професионални војник, неће подићи општи устанак без савезничког искрцавања, тј. устанак који нема изгледа на успех. С друге стране, сматрали су да морају освојити територије које су сада запосели комунисти: на приморју због очекиване савезничке инвазије пролећа 1944. године, а на подручју „Независне Државе Хрватске“ да би наставили експлоатацију руда и дрвне грађе.
Немци су, сем тога, видели да су комунисти одједном добили много оружја, како од Италијана тако и од Западних савезника, да су вишеструко повећали бројно стање, као и да су код њих, али и код партизана у Албанији и Грчкој, дошле савезничке мисије ради уједињења свих комунистичких покрета на Балкану. У избору новог главног непријатеља Западни савезници су помогли Немцима на још један начин: сталном пропагандом против четника, а у корист комуниста.
И пре Вајксовог писма Врховној команди Вермахта од 1. новембра 1943. године, Немци су изводили операције против комуниста (као и против четника), али са ограниченим снагама. Изузетак су појачања у области Истре и Словеније, која су дошла из непосредне близине, са севера Италије. Али то су махом биле тенковске јединице, које нису могле да гоне герилске одреде по планинском земљишту, а сем тога морале су брзо да се врате ради извршења свог основног задатка. Вајкс је, међутим, успео да убеди Хитлера да се из Грчке врати 1. брдска дивизија. Ова дивизија улази у састав 5. брдског СС корпуса, основаног октобра 1943. године, под командом генерала Паула Бадера. Била је то најснажнија формација коју су Немци имали на нашем тлу (не рачунајући оклопне дивизије, мада је и 5. брдски СС корпус по потреби користио тенкове, као и артиљерију и авијацију).
Кроз 1. брдски корпус прошло је више јединица, али најбољу комбинацију Немци су имали од новембра 1943. до марта 1944. године. Уз 20.000 војника 1. брдске дивизије Вајкс тада додаје неколико хиљада специјалаца за антигерилска дејства 2. пука дивизије „Бранденбург“, као и још 20.000 људи 7. брдске СС дивизије „Принц Еуген Савојски“. Како је 1. брдска дивизија долазила из Грчке, њу је 2. пук „Бранденбург“ новембра месеца дочекао у области Сјенице, а почетком децембра ове две јединице спајају се са дивизијом „Принц Еуген“ у југоисточној Босни.
Прва операција коју је 5. СС брдски корпус предузео у овом саставу звала се „Кугелблиц“. Заправо, команда корпуса 9. децембра издаје заповест за наставак Операције „Кугелблиц“, коју су осовинске снаге већ водиле против комуниста у Источној Босни. Бројно стање комуниста Немци су процењивали на 8-10.000 људи, сврстаних у три дивизије (5, 17. и 27).[177]
У акцијама су поново учествовали и делови 369. хрватске легионарске дивизије, али сада су Немци, поучени искуством из Операције „Шварц“, иза Хрвата остављали сопствено људство. У Операцији „Кугелблиц“ употребљени су и делове 187. резервне дивизије, 92. гренадирски пук, као и 24. бугарска пешадијска дивизија, која је послата чак до Дервенте. Пешадијске трупе подржавали су тенкови, артиљерија и авијација, док је једна борбена група посела Дрину, запречавајући евентуално повлачење комуниста на исток. О начину извођења борбених дејстава команда 5. СС брдског корпуса наређује:
„У току овога напада не ради се о брзини и освајању терена, већ о планском и темељном окружавању... Следеће циљеве напада корпус ће постављати за сваки дан. Не смеју бити прекорачени.“[178]
После масакрирања комуниста у Источној Босни, Оперативно одељење 2. оклопне армије 18. децембра даје нову наредбу 5. СС брдском корпусу: „Након завршетка Операције „Кугелблиц“, која је успешно завршена ослобађањем Источне Босне од Титових снага, команда 5. СС армијског корпуса има задатак да упорно и непрекидно гони противника који се извлачи из Источне Босне према западу, а да након тога на просторији Јајце–западно од Травника–Горњи Вакуф–северно од Шујице–Гламоч разбије групацију црвених која се са Главним штабом Хрватске налази на тој просторији.“[179]
Тог истог дана, 18. децембра 1943, командант 5. СС брдског корпуса наређује извођење нове операције против комуниста, назване „Шнештурм“. Поред комуниста, овом приликом страдали су и чланови британских војних мисија при 3. ударном корпусу. „Нијемци јавили да су заробили код вас енглеског капетана и два подофицира. Јавите шта је“, писао је 27. децембра Ј. Б. Тито Кости Нађу.[180]
Уследио је одговор да је то тачно, као и да су погинула два Енглеза, док су два успела да се спасу. Трећи корпус је такође писао да „има велике губитке“.
Пошто су комунисти по правилу избегавали борбу, разбијајући своје јединице у мање одреде, с убеђењем да их Немци неће гонити својим гломазним формацијама, 5. СС брдски корпус од децембра 1943. године примењује нову тактику. Сада су, наиме, и Немци делили своје јединице, тако да су сопственим уситњеним одредима гонили уситњене партизанске одреде. Комунистички историчари пишу да су и јединице 1. пролетерске бригаде „више пута изненађене таквом непријатељском тактиком“.[181]
А Ј. Б. Тито 8. јануара 1944. обавештава штаб 3. корпуса:
„Немци сада примењују тактику: мањим летећим одредима прогањати наше расцјепкане снаге. Таквој тактици морате одговарати са концентрацијом јачих снага и њима уништавати ове одреде.“[182]
То је и био циљ Немаца. „Основно начело је следеће: непријатеља треба тако дуго изнуравати, док се не примора да ступи у отворену борбу или док га се потпуно не исцрпи“, стајало је поред осталог у заповести за извођење Операције „Шнештурм“.[183]
Поред 5. СС брдског корпуса, операције су истовремено изводила још три немачка корпуса, сачињена обично од по две дивизије, са пратећим јединицама. То су били 15. брдски корпус (приморје), 69. резервни корпус (Подунавље, Посавина и Тимочка крајина) и 87. армијски корпус (Истра, Словенија и север Италије).
Огромна војска месецима је шпартала земљом, наносећи страховите губитке комунистима, који нису одбранили ни један град, па чак ни један положај. Заправо, то је више била јурњава, него права борба.
Четници се не помињу у немачким плановима операција, док четничка документа сведоче о оваквом развоју догађаја: испред немачких колона изашле би легализоване четничке јединице, које би саопштиле да у тој области нема комуниста. Тако су Немци, а за њима и усташе, заобилазили четничке територије.
До нове промене односа снага долази марта 1944. године, са иступањем Мађарске из Тројног пакта. Тада Немци са територије Краљевине Југославије одводе у Мађарску, ради окупације ове земље, велике снаге, а међу њима и 1. брдску дивизију. Пети СС брдски корпус добија нову формацију: 7. СС брдска дивизија „Принц Еуген“ (у пределу Јајца) и 13. СС „Ханџар“ дивизија (са седиштем у Тузли).
У последњој фази рата Немци су се на нашем тлу више ослањали на легионарске јединице. Носећи слике Адолфа Хитлера као амајлије, припадници „Ханџар“ дивизије фебруара 1944. са обуке из Француске долазе у Срем, где чине масовне злочине над Србима, као и касније у Босни. Командант једног пука ове дивизије, банатски фолксдојчер Фрањо Матеис, оставио је следеће сведочење о својим војницима:
„У свом маршу ови људи су клали све на што су наилазили, а што није носило фес... Шиптари, чим би приметили (Србе – прим. аут) једноставно су излазили из колона и клали их.“[184]
Пред сам крај рата Немци враћају у Босну још једну муслиманску легионарску јединицу, 14. СС дивизију „Кама“, која је такође остала упамћена по злочинима над Србима. Велики број припадника дивизија „Ханџар“ и „Кама“ у последњој фази рата ступио је у партизане.
Ујесен 1943. године Немци доводе у нашу земљу и 1. козачку дивизију, састављену од Руса белогардејаца. После краћег боравка у Срему, 1. козачка дивизија је упућена у Босну, па онда даље на запад. Козаци су штитили Србе од Хрвата и муслимана, па је Павелићева влада тражила да се удаље са простора „Независне Државе Хрватске“. Немци су то одбили, под образложењем да 1. козачка дивизија постиже добре резултате у борби против комунизма.
На подручју Истре, у саставу 87. корпуса, налазила се 162. пешадијска дивизија, попуњена већим делом од црвеноармејаца заробљених на Источном фронту. Њени припадници потицали су са подручја Туркменије и Кавказа и вероватно су били муслимани.
Према томе, по одласку главнине немачких јединица, марта 1944. године, када главну реч у осовинском табору преузимају њима наклоњене хрватске, муслиманске и албанске легионарске и друге квислиншке формације – комунисти ће моћи да се врате спровођењу свог главног ратног циља: борби за власт, односно настојањима да освоје Србију. Тада ће почети низ великих бојева између главнина комунистичких и четничких снага, који се збирно називају Битка за Србију. Битка за Србију трајаће од марта до септембра 1944. године, односно до доласка Стаљинове војске.
[172] и [173] Зборник докумената, том 12, књига 3, 559, 575.
[174], [175], [176], [177], [178] и [179] Исто, 593-594, 619-620, 620, 692, 695, 717.
[180], [181] и [182] Зборник докумената, том 2, књига 11, 301, 341.
[183] Зборник докумената, том 12, књига 3, 724.
[184] Ж. Ђорђевић, Истином за Србију, 484, 354.
