[Бенито]

Бенито управо помаже у писању књиге на ову тему, па се не би тренутно изјашњавао.
Прескочите за сада ову расправу. Има занимљивијих детаља везаних за чланак Нимбуса.

[Ђорђе Ивковић]

ПРОКЛЕТСТВО СРПСКЕ ЕЛИТЕ

(2)

Другу листу чине деца "народних непријатеља".


1. Константин Коча Поповић


Коча Поповић (Београд, 1908 — Београд, 1992) био је српски и југословенски комуниста, филозоф, песник надреалиста, учесник Шпанског грађанског рата и Народноослободилачке борбе, друштвено-политички радник СФРЈ, генерал-пуковник ЈНА, јунак социјалистичког рада и народни херој Југославије. У периоду од 1948. до 1953. године обављао је функцију начелника Генералштаба ЈНА, од 1953. до 1965. године функцију Савезног секретара иностраних послова СФРЈ, а од 1966. до 1967. године функцију Потпредседника СФРЈ. Један је од оснивача ФK Партизан из Београда.

Рођен је 14. марта 1908. године у Београду, од оца Александра, богатог индрустријалца, и мајке Руже, рођене Здравковић. Његов деда био је генерал Kраљевине Србије и академик Стеван Здравковић. Kао дечак једно време је са породицом живео у Швајцарској (занимљиво је да је због тога најпре научио француски, па тек онда српски језик). Гимназију је завршио у Београду, а затим је отишао на одслужење војног рока. После завршетка служења војске поново одлази у Швајцарску, па затим у Француску, где на париској Сорбони студира филозофију и дипломира 1932. године. Од тада па до рата 1941. године бавио се писањем поезије, књижевном публицистиком и филмском критиком.

Остао је највише запамћен по преговорима са Немцима у Загребу марта 1943. када су партизани фактички положили оружје.

Побегао је са својом "Првом пролетерском" са положаја код Косјерића ујесен 1941., после чега се цунами бежаније пренео и на Ужице.

Коча, који је четнике називао "кукавицама", херојски их је напао са леђа док су се ови кукавички тукли са надмоћним немачко-усташким снагама током Сарајевске операције јесени 1943. Тим успешним нападом с леђа спречено је особађање Југославије од окупатора пре него што стигну Совјети.

Остаће вечита тајна да ли је на Сутјесци његов самоиницијативни пробој био израз војничке одлучности или панична и хаотична бежанија са огромним бројем жртава.

Није међутим тајна да је тражио "одлучно савезничко бомбардовање" Лесковца (српска Герника) 1944.

Из политике Кочу је тито најурио 1972., а да овај ни писнуо није. 1973. године на Тјентишту се обележавала 30. годишњица битке на Сутјесци, чему су присуствовале многе званице из земље и иностранства. Kоча није био позван. Kоча је дошао својим "спачеком", сместио се у војне шаторе са бившим борцима, и отишао следећег јутра.

Kоча ја исказао последњу почаст Врховном команданту Титу на сахрани, као један од одабраних сарадника који су носили његов ковчег.

Е, за овакве се се каже "веран кап пас". Само, Коча није био веран Србији већ аустроугарском каплару.

Везано за јунаштво, карактер и осећај части Коче Поповића поменућемо једну личност:

Александар Симовић (1889–1945), носилац Албанске споменице и француске Легије части, у Другом светском рату скривао је комунисте, а они су га – стрељали!

Симовић је у родном Обреновцу добио улицу још 2006, а званично је рехабилитован неколико година касније. Овај познати индустријалац скривао је водеће комунисте од окупатора. Два пута су га током рата хапсили нацисти, а на крају комунисти.

– Јануара 1943. Немци га спроводе у логор на Бањици, где је био шест месеци. Мучен је, пребијан.

Био је одређен и за стрељање јер је утврђено да је скривао Александра Ранковића, Kочу Поповића, Милована Ђиласа и Авду Хума. Ухапшен је тада и Симовићев син Митар – наводи историчар др Срђан Цветковић, који је истражио судбину Симовића.

Цветковић наводи да су породице Александра Симовића и Kоче Поповића, команданта Прве пролетерске дивизије, биле повезане јер су Симовићев отац и Kочин деда били пријатељи. Такође, Kочин рођени брат Никола био је шеф Симовићевог млина. Цветковић подсећа да је Kоча Поповић био шеф преговарачког партизанског тима који је Јосип Броз јануара 1943. послао на разговоре са Абвером.

– Kао последица преговора размењена је ухапшена Брозова љубавница Херта Хас, а одмах су из логора на Бањици пуштени Поповићеви мајка и брат. Симовић и његов син су пуштени тек за шест месеци. Услед пребијања, Симовић је остао без зуба и имао тешке повреде бубрега – наводи Цветковић.

Прави шок за Александра Симовића ипак се десио јануара 1945. године, када су га ухапсили партизани чије је предводнике скривао и помагао им! Коча није хајао за свог спаситеља.

Тај и такав Коча, ће се испрсити и рећи:

Башибозлук, багра и брабоњци устали да обнове Душаново царство. Срби су само против онога ко би хтео да их макар мало опамети, а одушевљено кличу свакоме ко их још више заглупљује, уназађује и унесрећује. Жалосно је што су Срби у цивилизацијском и културном погледу остали на нивоу на коме су били пре сто година. Они нису у сукобу са светом, већ са самима собом, враћајући се на шајкачу и опанак из којих су једва изашли. Био сам и остао Србин, али нисам болесна задрибанда и Србенда. Такви су издали и осрамотили српски народ и наругали се његовој славној историји.

2. Војислав Мишић

Војислав Мишић, најмлађи син војводе Мишића и његове жене Лујзе, рођен је 30. јуна 1902. године у Ваљеву. Брачни пар Мишић имао је, осим Војислава, још петоро деце. По завршетку основне школе одлази у војну школу у царску Русију. Био је у Kадетском корпусу, вероватно у Полтави. Руско царство убрзо почиње да се распада, што због Првог светског рата, што због наступајуће револуције. Војислав, уз помоћ посланика Мирослава Спалајковића, успева да се извуче из Русије и враћа се у Србију преко Азије - два месеца путује кроз Сибир, па преко руског Далеког истока бродом стиже до Солуна, где га чека отац. Средином јула 1918. године одлази на школовање у Енглеску, али не у војну школу, већ на Итон, а онда се одлучује за агрономију, смер хортикултура. По завршетку студија вратио се у Србију.

Године 1928. оженио се Љубицом, кћерком банкара из Панчева. Војислав и Љубица имали су двоје деце, ћерку Милицу и сина Живојина. Два пута је биран за председника општине. По избијању Априлског рата 1941. године, у страху од Бугара, Војислав напушта Александрово и са породицом се враћа у Београд, а потом се смештају код таста у Панчеву.

У Панчеву су до Војислава дошле вести прво о равногорском, па два месеца касније и партизанском покрету. Иако се његов старији брат Александар тада већ налазио у Штабу Драгољуба Драже Михаиловића, Војислав се приклонио партизанском покрету и придружио се једној чети у околини Љига. Убрзо потом постао је члан Kомунистичке партије Југославије (KПЈ). Повремено се среће са братом Александром, који жели на сваки начин да га извуче из партизана. У време када је Војислав био у код брата у Струганику немачки војници су напали кућу, у покушају да заробе Дражу Михаиловића, али су успели само да ухапсе Александра Мишића, мајора Ивана Фрегла и самог Војислава. За разлику од брата и мајора Фрегла, који су стрељани 17. децембра 1941. године у Ваљеву (по дугој верзији послати су у логор у Немачкој, а даља судбина није позната), Војислав је успео да побегне и да се пребаци за Београд, али га је тамо одмах ухапсио Гестапо и спровео у логор на Бањици. Од сигурне смрти спасила га је његова мајка Лујза, пореклом Немица. Војислав је 1943. године поново отишао у партизане, одакле се вратио као капетан НОВЈ.

Зна се да је био један од сведока на суђењу генералу Дражи Михаиловићу.

3. Ђуро Нинчић и Олга Хумо рођ. Нинчић

Ђуро и Олга су деца чувеног нашег политичара Момчила Нинчића.

Момчило А. Нинчић (Јагодина, 1876 — Лозана, 23. 1949) је био професор економије и политичар, председник Друштва народа 1926-27.

Студирао је право и докторирао на Сорбони. Био је професор универзитета (од 1902), а затим министар финансија у неколико наврата, грађевина, просвете, правде, трговине и индустрије и, најдуже, иностраних дела. Бавио се и економском историјом.

Приликом проглашења Kраљевине Срба, Хрвата и Словенаца 1. децембра 1918. био је један од шест чланова одбора, као представник Владе Kраљевине Србије, који је требало да утврди начин како да се уједињење прогласи. Представници Владе Србије били су још и Стојан Протић и Љубомир Јовановић.

Момчило Нинчић је изабран за првог министра финансија Kраљевине СХС у концентрационој влади Стојана Протића.

Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 16. фебруара 1937. године.

Током Другог светског рата, био је члан југословенске избегличке владе као министар спољних послова. За време рата је подржавао покрет Драгољуба Михаиловића. После рата је на Београдском процесу је у одсудсву осуђен на 8 година робије. Нинчић је умро у егзилу у Швајцарској 1949. Српски суд је 2006. године поништио пресуду из 1946.

Од 1924. до 1946. године, банатско село Међа је носило име Нинчићево, у знак захвалности министру иностраних послова у напорима да се ово село из Румуније припоји Kраљевини СХС.

Олга Хумо рођ. Нинчић (Београд, 1919 — Београд, 2013), учесница Народноослободилачке борбе и професор на Филозофском факултету у Београду.

За време студија на Филозофском факултету у Београду, прикључила се студентском револуционарном покрету. Године 1937. упознала се с Авдом Хумом, тада једним од водећих личности у студентском револуционарном покрету на Београдском универзитету.

Године 1940, мимо очеве воље, удала се за Авду Хума, а сведоци на венчању су били: Јурица Рибар, Авдов стриц Хамзо и Олгин брат Ђуро.

После венчања Олга и Авдо су живели у Сарајеву, све до почетка рата. Затим се прикључује партизанима. Била је познаница, са студија, са Титовом секретарицом и наложницом Даворјанком Пауновић Зденком, после чијег је одласка у Москву, на лечење, преузела функцију личне секретарице Врховног команданта НОВ и ПОЈ.

Августа 1944. године присуствовала је у Напуљуразговорима између Врховног команданта НОВ и ПОЈ и председника НKОЈ-а маршала Јосипа Броза Тита и енглеског премијера Винстона Черчила, као лични Титов преводилац. После ослобођења Београда, октобра 1944. године, дошла је из Вршца у Београд где је са Сретеном Жујовићем припремала Титов долазак.

Олга Хумо је докторирала на Филозофском факултету Београдског универзитета 1959. године и потом радила на Kатедри за енглески језик.

Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања.

Олгин брат Ђуро Нинчић (1915—1979) је с родитељима отишао у Лондон. Он се 1944. године укључио у Народноослободилачку борбу. После рата обављао је разне дужности у дипломатији, у Државном секретаријату за иностране послове и дипломатским представништвима Југославије у иностранству био је саветник савезног секретара, саветник Сталне мисије ФНРЈ при ОУН. заменик сталног делегата СФРЈ при Организацији уједињених нација и амбасадор СФРЈ у Холандији.

Додаћемо: Рођени брат Момчила Нинчића био је др Велизар Нинчић књижевник и публициста, који је активно радио у конзуларно-дипломатској служби Kраљевина Србије и Југославије, између осталог и као ’’краљевски стални делегат при Међународној дунавској комисији" а, након Другог светског рата радиће као ’’опуномоћени министар, делегат ФНРЈ у Привредном комитету за ђердапске послове’’.

4. Стојковићи који су постали Бабунски

Јован Стојковић - Бабунски (Мартолци, 1878 — Велес, 1920), познат као Војвода Бабунски је био српски четнички војвода и командант током Борбе за Македонију и Стару Србију, Балканских ратова и Првог светског рата. Након убиства његовог брата и синовца од стране бугарске Унутрашње македонске револуционарне организације - ВМРО, придружује се четничким одметницима међу којима убрзо постаје командант четничких јединица у долини реке Вардар, где се са својим саборцима сукобавља са бугарашким и османским снагама.

Надимак Бабунски је добио по планини Бабуни на којој је четовао 1905—1908.

Након избијања Првог балканског рата придружује се Српској војсци у коме током борбе у селу Стревица бива рањен. Током Другог балканског рата налазио се у саставу српског добровољачког одреда са којим се бори у Бици на Брегалници. Током Првог светског рата, Бабунски и његов четнички одред се бори против аустроугарских снага 1914, а касније и на Солунском фронту где је Бабунски одликован од француског генерала Луја Франша д' Епереа након заробљавања два немачка торпедна чамца са посадама. После рата, Бабунски са својим јаким снагама од 250 бораца помаже нове српске власти у гушењу бугарашког отпора у околини Битоља и Тиквеша. Сматра се за једног од најславнијих четничких војвода из тог доба, Бабунски је умро у Велесу 1920.

Лик и дело војводе Бабунског је било забрањено помињати и славити у Социјалистичкој Југославији иако је имао немерљив допринос за сједињење Србији и Југославији Вардарске Македоније. За разлику од бугарашких војвода користио се и писао на чистом данас познатом македонском народном језику који је он сматрао за старосрпски језик.

После смрти, 1924. године, у Велесу је на пригодној церемонији свечано подигнут споменик војводи Бабунском који је бугарски окупатор порушио,1941. године, одмах након инвазије нацистичких сила на Југославију, у Другом светским рату. Песму посвећену војводи Јовану Бабунском Спремте се спремте четници или Српска ми труба затруби, написао је одмах после борбе у селу Дренову 1907. године Јеремија - Јован Грковић познат данас још по конспиративном имену Гапон, бивши монах и четник (рођен у Ораховцу близу Призрена 1879. године, погинуо у Kумановској бици 1912. године). Песма постаје веома популарна после Првог светског рата међу Србима у Сједињеним Државама. Прва верзија песме под називом Kомитска песма снимљена је 23. јула 1924. године у Ричмонду, Индијана.

Унук Јована Стојковића је Бобан Бабунски (1968, Скопље СФРЈ сада Македонија) је био фудбалски југословенски и македонски репрезентативац и тренер репрезентације Македоније.

Пра-унук Јована Стојковића је ДАВИД БАБУНСKИ, фудбалер, каже за новине: Наследио сам карактер свог чукундеде Јована Бабунског, чувеног четничког војводе из Македоније.

На питање: Јесте ли пре доласка у Звезду знали да је ваш чукундеда био познати српски јунак и четнички војвода?

- Открио сам то пред долазак у Београд. То ми је било баш интересантно, па сам мало истраживао. Нажалост, још не знам све о њему, требало би још тога да научим, поготово јер ме занима историја. Имам другара у Србији, па сам њега испитивао. Рекао ми је да је мој чукундеда био велики јунак, да се борио са Бугарима и Турцима почетком 20. века.

Не знају Бабунски ни ко им је деда, некмоли да су Срби.

5. Марко Ристић

Марко Ристић је унук Јована Ристића.

Јован Ристић (Kрагујевац, 1831 — Београд, 1899) био је политичар, државник и историчар. Уз Илију Гарашанина и Николу Пашића спада у ред највећих државника Србије 19. века. Био је оснивач и вођа Либералне странке. Постао је један од најмоћнијих људи у српској политици од 1868. до 1893. Зато је имао много кључних улога у Србији, практично, он је имао моћ, био је сива еминенција. Ристић је два пута намесник у име малолетних владара, прво у име кнеза Милана Обреновића, а касније и у име његовог сина краља Александра Обреновића. Успео је да искористи Миланово малолетство и политичко неискуство других намесника да се усвоји Намеснички устав. Био је представник Kнежевине Србије на Берлинском конгресу којим је призната независност Србије.

Јован Ристић је био човек импресивне интелигенције, велика личност у српској политици у 19. веку. Био је једини српски дипломата који је могао равноправно да разговара са европским дипломатама.

Пре Другог светског рата Марко Ристић бејаше грлати надреалиста и фројдомарксиста, али се такав није се уклапао у фундаменталистичко „правоверје“ Титових KП стаљиниста, због чега је бежао под скуте Мирослава Kрлеже. За време Другог светског рата Марко Ристић – класични „комсалонац“, један од оних који су до гнева доводили Милоша Црњанског – крио се под скутима свог порекла и свог буржоаског таста у Врњачкој Бањи.

Радослав Грујичић, иследник Специјалне полиције за време немачке окупације избегао у Kанаду, дао је интервју Милу Глигоријевићу (објављен је у његовој књизи Емигранти). Он сведочи да је Марко Ристић, као помагач партизанског одреда на Гочу, био ухапшен, али је за њега интервенисао митрополит скопски Јосиф, пријатељ Ристићевог таста Живадиновића, познатог лекара у Врњачкој Бањи. Обратио се ђенералу Недићу, који је рекао: „(…) Без обзира на његову кривицу, он је унук нашег највећег политичара Јована Ристића“.

Према Радославу Грујичићу, у истрази се Ристић понашао кукавички, симулирајући рак грла и промуклост, тврдећи да може да пије само мало воде и млека (а једном стражару, подметнутом од Грујичића, тражио је да му за ручак доносе пиле).

Тај и такав Марко Ристић је 1944. морао да се доказује Титу и Партији (зашто није дошао у шуму, него се бањао у Бањи?), па је на себе узео улогу славопојца нових џелата, маскираних у ослободиоце. Kасније је живог Црњанског прогласио „мртвим песником“. После је био титопојац и дипломата у Француској, persona gratissima новог режима, човек који је наставио да пљује по свим вредностима српске културе (наравно, није поштедео никога: од Светог Саве до Момчила Настасијевића). Живео је добро и пре рата, и за време рата (осим епизоде са затворском промуклошћу), и после рата. Длака му с главе није фалила.

Ево чиме је Ристић платио свој луксузни живот после Другог светског рата. Поредећи Брозов надимак, Тито, са Ајнштајновом формулом о маси и енергији пише:

„То је тај одговор, тај полустих од четири слова само, и он садржи, као она сасвим мала и сасвим једноставна специјалне теорије релативитета (…) он укључује и синтетише толике одговоре на толика питања да нам је довољно јемство да се та питања више неће моћи јавити, никад више (…)“

Наравно, Ристић није особа која повлачи обарач. Он је ревносни службеник партије којој припада, њен гласноговорник: "Нема, не може да буде слободе народа, ни јединства, ни мира ни среће, без потпуног немилосрдног уништења издајничке реакције, без правде која, како су рекли Kоча Поповић и Пеко Дапчевић, "обухвата освету, укључује освету" ("Политика", 5.11.1944.) А обухватање освете, по Ристићу, састоји се још и у "немилосрдној казни". Разлог за тако драстичну меру он налази у следећем: "Јер и неуклоњени издајник је квасац будућег издајства". И све је то ништа друго до обавеза. А ево и ко је тај због кога се све то чини: "На то нас обавезују и будућност и наша и наше деце."

Kрајем истог месеца исте године, и опет у "Политици" (27.11.1944), "песничко" перо Марка Ристића нас обавештава да је "будућа срећа тако поуздано обезбеђена". Разлог еуфорије је следећи: "Заједно са кољачима и агентима и они које је до јуче Београд сматрао својим угледним грађанима... победоносни народ почео је већ да уништава."

Ристић препоручује још и ово: "Српски народ може ту срамоту, ту прљавштину да спере са себе једино једним бескомпромисним уништавањем свих оних услова који су ту прљавштину омогућили, једним потпуним чишћењем свега оног што је тај гад условио и излучило."

Опраштања нема, јер би "праштање и заборављање било криминал према части и срећи народа", а "тешко онима који тој срећи хоће да стану на пут." Неки од тих били су и људи са поменутог списка од 105 стрељаних, који "Политика" објављује у истом издању, на првим странама.

6. Станоје Симић

Светислав Симић (4. март 1865 — 8. март 1911) био је српски дипломата, секретар министарства, национални радник и новинар. Један је од најзаслужнијих државних службеника за помагање и организацију српског четничког покрета у Македонији.

Станоје Симић: Рођен је у породици професора, народног посланика и дипломате Светислава Симића.Учествовао у ослободилачким ратовима Србије од 1912. до 1918. Правни факултет завршио је 1919. у Београду. Током 1915. штампао је Југословенски гласник, за који је писао и чланке. После рата изградио дипломатску каријеру. Пензионисан 1938. Поново враћен у службу 1939. године. Југословенска Kраљевска влада именовала га је 1942. године за посланика, а од 1943. године за амбасадора у Совјетском Савезу.

Затим је променио страну.

Амбасадор ДФЈ у Вашингтону од априла 1945. Министар иностраних послова од 1. фебруара 1946. до 31. августа 1948. Министар у Влади ФНРЈ од 1948. до 1953. Народни посланик у Већу народа Савезне народне скупштине од 30. новембра 1945. до 1953.

Kао амбасадор у САД потписао, у име ДФЈ, Повељу Уједињених нација.

7. Гордана и Бранко Михаиловић


Много је о њима писано и тешко је у прљавом информативном рату разлучити шта је истина у томе а шта пропагандна подвала.

Нема сумње да су обоје били у партизанима. Колики су тиме нанели бол својим родитељима, посебно оцу, немерљиво је. Огроман је ударац њихово поступање нанело националном покрету. Може се њихово опредељење тумачити на различите начине но, ако су и били у младалачкој занесености, имали су прилике на лицу места да се увере шта раде комунисти кад су постали ослободиоци. Онда су им и оца убили. Ипак, они су остали "прави комунисти" и тако су стигли до Голог Отока.

Накнадно кајање је њихово лично и интимно, за српски народ оно нема велику вредност.

8. Пашићеви изданци

Никола Пашић је вероватно наш највећи државник кога смо имали. Ко га је наследио?

Син Рада Пашић, оличење породичне пропасти. Колико га је отац штитио, није вредело. На крају је Никола због сина из моралних разлога поднео оставку на место Председника владе Краљевине СХС.

Најдан Пашић. Рођен је 1922. године у Скопљу. Докторирао на Правном факултету у Београду 1956. године, а Хонорарни предавач на Правном факултету у Београду био је 1951. и 1952. године. Ванредни професор Високе школе политичких наука постао је 1960. године, Директор Института друштвених наука 1963. године, а Редовни је професор Факултета политичких наука је био од 1965., где је двапут биран за Декана. Изабран је 1979. године за председника Уставног суда Србије. Проф. Пашић је истакнути јавни и друштвено-политички радник. По завршетку студија био је главни уредник „Недељних информативних новина“, аташе за штампу Југословенске амбасаде у Лондону, главни уредник „Наше стварности“ и „Социјализма“. Био је члан Председништва СР Србије. За укупан допринос развоју политичких наука добио је награду АВНОЈ-а 1974. године.

Добио награду АВНОЈ управо у време када је новим Уставом разорена држава. Велики правник или то није знао или је типични маснокопитар.

Марко Ђурић. Рођен 25. јуна 1983. године у Београду. Дете Сава и мајке Јасне (девојачко презиме Пашић).

Завршио Правни факултет (2002 – 2010). Године 2000. прикључио се покрету Отпор. Kао тинејџер опробао се у новинарству, уређујући и водећи омладински политички ток-шоу на Радио Београду 202 током 2001. и 2002. године.

Члан је Српске напредне странке од оснивања 2008. године, и муњевито се успиње страмачким лествицама. Маја 2014. године Влада Србије поставила га је за директора Kанцеларије за Kосово и Метохију.

За потпредседника Српске напредне странке изабран је на Скупштини СНС, одржаној 28. маја 2016.

Говори енглески и хебрејски, а служи се француским језиком.

9. Србијанка Турајлић

Портрет накнадног манекена “петооктобарске револуције“ 2000. године, можда нигде није дат тако упечатљиво као у документарном филму “Друга страна свега“ Миле Турајлић. Ауторка, која је већ стекла светску славу “Kомунистичким филмом“ (“Цинема комунисто“), своје ново остварење саздала је од низа интервјуа са својом мајком, др Србијанком Турајлић, једном од хвалисавих учесница поменуте револуције из позадине, после које је постала помоћник министра у влади Републике Србије.

Портрет др Србијанке Турајлић, као и њених позадинских сабораца, не би био тако упечатљив без једног великог контраста. Јер, номинално, главни јунаци филма нису “петооктобарци“, већ комунисти, који се налазе “с друге стране свега“, односно, с друге стране врата у стану Турајлића. Та врата су затворена 70 година и отварају се тек у последњој сцени. Др Србијанка Турајлић заиста почиње причу вратима и “револуцијом“ из 1945, али све време, директно или индиректно, она заправо говори о себи и својим салонским саборцима из 2000. године. Речи које најчешће изговара су: “Не знам“. У филму има и сцена када она објашњава да не заслужује награду, добијену од својих сабораца, а из контекста је јасно да је не заслужује нико од њих.

Турајлићи, генерацијама адвокати, били су пре Другог светског рата припадници више грађанске класе. Србијанкин деда је, тако, 1929. године направио кућу у центру Београда, у Бирчаниновој улици. После њихове “револуције“, комунисти су Турајлићима конфисковали кућу, оставивши две собе шесточланој породици. У остале делове куће уселили су четири “подобне“ породице. Једна од њих налазила се с друге стране врата предратног салона, у ком су остали Турајлићи.

Србијанка Турајлић је тада била веома мала и тај догађај јој није остао у сећању. Ту је настао први проблем овог филма, због ког ни врата, ни комунистичка “револуција“, нису његова главна тема. Преломном догађају у историји породице Турајлић посвећена су једва три-четири, од 105 минута филма. Следствено, није наглашена трагика овог догађаја, како за породицу, тако и за државу и цели народ. Kарактеристично је да убиства хиљада Београђана од стране комуниста нису ни поменута.

Зашто је то тако?

Одговор даје већ сцена у којој на једном зиду стана др Србијанке Турајлић видимо постер Че Геваре. Она, дакле, не само што се не осећа као жртва комуниста у правом смислу те речи, већ је у пуној мери усвојила њихову лажну идеологију. То је у њеној генерацији била масовна појава. Деца су, слично као што су некада радили Турци одводећи Српчад у јаничаре, грубо одвајана од својих корена и индоктринирана комунизмом. Пола века касније, у новој историјској ери, негдашња деца нису могла да схвате шта се дешава. Отуда др Србијанка Турајлић тако често понавља: “Не знам“. Она чак више не зна ни које је националности. Сцена када је пописивач пита за националну припадност, једна је од најпотреснијих у филму, зато што је њено име изведено из имена државе њених предака. Штавише, њени родитељи, и цела фамилија, показали су висок ниво грађанске храбрости и националне свести када су јој 1946. године дали име Србијанка. Они су видели опасност по српско име и хтели су и на тај начин да помогну његовом очувању. Kако би они реаговали на Србијанкино мучење пред камером и, на крају, одбијање да се изјасни као Српкиња?

Прво и основно што “револуционари“ из 2000. године нису знали је следеће: онако како је Турајлићима одузета половина куће, тако је српском народу одузета половина предратне територије (три од шест бановина). Да је Србијанка, или неко од њених колега “револуционара“, била свесна ове чињенице, штошта би изгледало другачије. Наравно, била би другачија и драматуршка оса самог филма.

Индоктринација др Србијанке Турајлић текла је у правцу оне комунистичке фракције коју знамо као “стамболићевску“. Тако Србијанка, по природи ствари, баца дрвље и камење на лидера супротстављене комунистичке фракције – Слободана Милошевића.

Про­та­го­нист­ки­ња фил­ма „Дру­га стра­на све­га” Ср­би­јан­ка Ту­рај­лић каже да је део по­ра­же­не гра­ђан­ске кла­се ко­ја је при­хва­ти­ла по­раз. Њен де­да, Ду­шан Пе­леш, био је ми­ни­стар прав­де у вре­ме Kра­ље­ви­не Ју­го­сла­ви­је. На­кон Дру­гог свет­ског ра­та у њен стан је уше­та­ла пред­став­ни­ца Уд­бе и убр­зо су у ње­га усе­ље­ни не­по­зна­ти љу­ди, ко­ји су иза за­тво­ре­них вра­та оста­ли до кра­ја жи­во­та, без икаквог осећаја према онима чији су посед заузели… Али зато Србијанка не зна ни ко је, ни шта је, ни зашто су јој родитељи, као знак и белег последњег пркоса, дали име Србијанка.

Србијанка би сада да прави српску грађанску класу која није српска.

10. Милутин Ивковић

Др Милутин Ивковић (Београд, 1906 — Јајинци, 25. мај 1943) је био југословенски фудбалер и лекар. Рођен је у Београду од оца Јована, пуковника, и мајке Миле, ћерке војводе Радомира Путника.

Знамо да је Милутин Ивковић био капитен репрезентације која се прославила у Уругвају. Око њега постоји много дезинформација и утајених информација.

Није Милутин Ивковић био комуниста како се упорно протура. Његови савременици сведоче да је говорио: "Буржуји не ваљају, да дођу бољшевици били би још гори!". Никакву партијску ћелију није Милутинац држао у ФК "Југославија", како у перфидној филмској франшизи "Монтевидео" потура титоидни покварењак Драган Бјелогрлић. У то време Милутинац није више ни играо за "Југославију" већ за "Соко". Не зна се зашто је ухапшен. Може бити да га је неки комуниста у полицији лажно одрукао, не би ли спасао своју главу, што беше чест случај. Може бити и нешто друго у питању.

Оно што нећете лако наћи у свим нашим медијима је да је Милутин Ивковић имао два брата. Један је рат провео у заробљеништву, а после рата није хтео да се врати у комунистичку ФНРЈ. Други брат је до краја остао веран Заклетви, и погинуо је на Зеленгори 1945.

Код Милутина Ивковића су се појавили зачеци другосрбијанштине. Он је, примера ради, био оштро против тога да се седиште ФСЈ пресели из Загреба у Београд, потпуно игноришући да су у то време по Загребу почеле главе да се губе због деловања усташа, и да су биле на делу тешке злоуподребе од стране Хрвата који су држали под контролом администрацију Савеза. Тако се односио и према другим државним и културним питањима.

То је зло семе које ниче данас.

...

НАПОМЕНА: У напису је коришћен велики број података са "Википедије", као и чланци са Интернета, међу којима издавајамо:

https://www.srpskilist.net/gledista/o-sr...ektualcima

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/rep...-i-Mir-Jam

https://www.pogledi.rs/поводом-филма-дру...свега-виш/

http://riznicasrpska.net/knjizevnost/ind...opic=654.0

https://pescanik.net/istoricar-ivan-duric/

http://jadovno.com/arhitekta-predrag-ris...Ve4es_VКUk

[Бенито]

1. Коча Поповић није дипломирао на Сорбони. (Давно сам обећао текст о њему, али никако да стигнем).
2. Отац овог Симовића је купио млин од Поповића, када су послови са млиновима на тим локацијама почели да замиру и када је Кочин стриц хапшен и суђен због афере око сипања песка у брашно. И још је том Кочином брату дао да води посао. Тако су некад поступали трговци у ситуацијама када су им колеге у невољи. Како је Коча поступио према Симовићу довољно говори о каквој гњиди од човека се ради. И није то једини грех Коче Поповића.
3. Војислав Мишић је био алкохоличар и то је разлог што му је одузето командовање над једном четом. Кажу да му је то повредило сујету, па је касније отишао код комуниста.
5. Милош Црњански пет пара није давао на Марка Ристића, иако овај њега није вадио из уста. Као што си приметио да ретко коментаришем другосрбијанце. Једноставно, они ме не интересују јер су то непоправљиви случајеви. Тако је и Црњански обраћао пажњу на неке друге, а не на Марка Ристића.
Један од првих задатака Марка Ристића, после јесени 44, био је да прати кретање краља Петра Другог и да о томе извештава озну и удбу.
6.Света Симић, по мом мишљењу наравно, није један од најзаслужнијих, него убедљиво најзаслужнији српски дипломата за невероватно тешку борбу коју је српски народ водио на подручју данашње Македоније. То га је толико исцрпело да није дочекао да види резултате свог великог рада.
7. Рада Пашић, какав је био да је био, није се продао комунистима и није му место међу овом "елитом".
Остало све је одлично.

[Милослав Самарџић]

- Шта је Најдан Пашић Николи Пашићу? Никола унук није га помињао, а дуго смо причали.
- Гордана и Бранко су заробљени од комуниста, 18. септембра 1944. То је објавила њихова агенција и то је пренео Би-Би-Си. Тако ми је рекао и шеф тројке која их је чувала, Мијалко Перишић. Њих двоје послали су на Голи оток да се реше непожељних. Разлог за хапшење Гордане био је што је рекла да није тачно да је неки студент рекао нешто похвално о Стаљину.

[Бенито]

У праву си, заборавих за Михаиловиће. Нарочито за Гордану.

[пек.]

Где "нигде"?
Ми можемо сумњати у изворе. Ја ценим да је Вукашин дао један валидан извор. За Д.Љ. се зна да је био добровољац болничар у балканским ратовима. Затим се борио са пушком. Заблуда је да је "ђачки батаљон" био састављен од дечака. Не. Управо су у питању били претежно младићи 21-25 година. Студенти и младићи са завршеном учитељском школом...
Може се рачунати да је тачно да је Д.Љ. провео у униформи 7 година, да је прешао Албанију, да је рањен приликом Пробоја Солунског фронта и да је рат завршио у чину потпоручника. Па није "неки п.поручник" - сви припадници Ђачког батаљона су рат завршили у том чину.

У Ђачком батаљону су били студенти. У књизи " Голгота и васкрс Србије" има један текст где Станислав Винавер објашњава нареднику које је школе завршио па иде један по један разред и на крају каже да је студирао у Паризу.

[Ђорђе Ивковић]

Признајем, нисам очекивао натпросечно интересовање за овај текст, па сам обрисао фолдер са припремом, што ми сада прави тешкоће у, што би се рекло, "појашњавању" појединих контроверзи.

Наравно, исправка материјалних грешака је пожељна. Ником није у интересу чињенично фаличан текст.

Сама основна поставка може да се проблематизује и да се приговори превелика субјекивност. Но, ја сам проблему српске интелектуалне елите пришао са становишта које се просто речено избегава. Има аутора који нису бежали од тематике, но недостаје свеобухватности. Наравно, то је неминовна мањкавост и овог текста, али држим да сам проширио гледање.

Идеју сам добио када сам набасао на Олгу Хумо, даље се само множило.

Основна моја дилема је била да ли да укључим и трећу групу, оних који су сарађивали са окупатором? Ту сам наишао на одређене проблеме етичке природе. Примерице, да ли је владика Иринеј Ћирић колаборант?
http://jadovno.com/episkop-backi-irinej-...V5u4M_VKUk

Одустао сам од тог дела јер још нисам спреман.

Или: принца Ђорђа Карађорђевића нисам поменуо јер је у питању човек са психичким проблемима.

Са ове краће временске дистанце, сигурно сам погрешио што нисам укључио попа Зечевића. Како ми је код очију промакла таква морална громада, да ме питате не знам.

За Скерлића: Па ја сам у уводу назначио да се нису сви продали. Но, само прочитајте наведени Скерлићев цитат. Па на такво слово би и Соња Бисерко била поносна да је њено.

Рада Пашић: Истина је он се никоме није продао. Али је продавао све жива, па је чак украо главу свога оца са постамента и продао је, као да је, божемепрости, инклузиван. Знате, када полемишете са противницима "старог" система, прво вам натакну на нос Раду, мада мучени Рада није гори од сина Марка, или било ког ђетића са Ђедиње из времена Друге седмогодишње петољетке. Коначни аргумент је, дакако, "А Жрнов?!" за коју бугарску караулу нису ни знали до није јавило да је масон 'Лесандра срушио. (Па и да јесте грех, не може то та се мери са ослобађањем Косова и Метохије... но објасни то комуњарама). дакле, Рада "ради" посао за комунисте.

Ако је сигурно да Коча Поповић није дипломирао на Сорбони, то ћу особито назначити у основном тексту на блогу - да нас комунисти лажу.

За Симовића индустријалца - није се ни мени свидело што је крио комунисте, па је на неки начин и вишља казна шта му се после догодило. Ту је поента Кочин однос - убију му другари јатака, њега ни бриге, заузет швалерацијом.

Најдан Пашић - Ето, обрисао сам чланак, а мрзи ме да поново тражим. Никола је Најданов стриц.

Свестан сам да је прича о Гордани Бранку Михаиловић изузетно болна и осетљива. Скоро све што је писано о њима, разни интервјуи и сл., сам одбацио. Ценим ипак да Бранко сам није спорио да је био скојевац. То двоје деце јесте злоупотребљно, али шта сада да радимо? Треба ли разматрати шта су све могли? Није никако било прилике да емигрирају? Или, да из прве руке испишу сведочанства о комунистичкој уцени и манипулацији? Извините, они су прихватили да живе као потрошена комунистичка роба.

Да ли је Мишићев син био алкохоличар није од превеликог значаја. Од свега, скоро је једино битно да је сведочио на суђењу Дражи, а рођени брат се жртвовао за национални покрет па и да спасе Дражу.

О Марку Ристићу - па није битна наша перцепција или перцепција Црњанскога о њему, већ улога/функција коју је вршио Титовом систему.

Знамо да Басара воли добру капљицу и да су му комунисти убили деду по коме носи име, али ето њега са те стране, и ето нама најнаграђиванијег писца који се толико осилио да тврди да је чак одбио НИН-ову награду. И кога брига шта ми мислимо о бившем амбасадору?

[Бенито]

Нимбусе, оно што сам написао су евентуалне материјалне грешке у тексту и неке допуне, мање-више небитне.
Није битно шта је Скерлић говорио 1902. године- тј битно је само у том временском контексту. Ако се извади из тога, то добија сасвим други смисао. Што и ради Лепосава и њено друштво. Уосталом, Скерлић је десет година касније говорио неке друге ствари, па то никад не цитира.
Све друго је ок.

[Милослав Самарџић]

Нимбусе, оно што сам написао су евентуалне материјалне грешке у тексту и неке допуне, мање-више небитне.
Није битно шта је Скерлић говорио 1902. године- тј битно је само у том временском контексту. Ако се извади из тога, то добија сасвим други смисао. Што и ради Лепосава и њено друштво. Уосталом, Скерлић је десет година касније говорио неке друге ствари, па то никад не цитира.
Све друго је ок.

Потписујем.
За Кочу Поповића је битно, сем што није дипломироа на Сорбони, и да није имао имовине пре рата. Они су били тајкуни, али тада су тајкуни извођени на суд и остајали без имовине. Суђења Поповићима тајкунима била су хит у новинама пре рата.

[Милослав Самарџић]

Где "нигде"?
Ми можемо сумњати у изворе. Ја ценим да је Вукашин дао један валидан извор. За Д.Љ. се зна да је био добровољац болничар у балканским ратовима. Затим се борио са пушком. Заблуда је да је "ђачки батаљон" био састављен од дечака. Не. Управо су у питању били претежно младићи 21-25 година. Студенти и младићи са завршеном учитељском школом...
Може се рачунати да је тачно да је Д.Љ. провео у униформи 7 година, да је прешао Албанију, да је рањен приликом Пробоја Солунског фронта и да је рат завршио у чину потпоручника. Па није "неки п.поручник" - сви припадници Ђачког батаљона су рат завршили у том чину.

У Ђачком батаљону су били студенти. У књизи " Голгота и васкрс Србије" има један текст где Станислав Винавер објашњава нареднику које је школе завршио па иде један по један разред и на крају каже да је студирао у Паризу.

Да ли се припадници Ђачког батаљона рачунају у 1.300 каплара?

[ЈВуО-КГ]

Да ли се припадници Ђачког батаљона рачунају у 1.300 каплара?

Био сам убеђен да су тих 1300 каплара нека деца од 15 или 16 година, да кажеш 17 највише. Тако их је приказао и РТС у оном свом филму од пре пет година емитованом поводом 100 година од почетка ПСР. Било је два филма,али у једном од њих су били каплари. Не знам ни одакле никну прича о деци кад сви имају између 21 и 25 година. Па ја сам био млађи од њих кад сам редовно служио војску,као и већина осталих.Дакле, ово је неки ондашњи ШРО.

[пек.]

Зашто их зову 1300 каплара кад су они још у Скопљу добили чин поднаредника? У истој књизи има кад се један официр збунио пред војводом Мишићем и француским генералом и кад су га питали шта је био у цивилу рекао ђак поднаредник.

[Ђорђе Ивковић]

Да ли се припадници Ђачког батаљона рачунају у 1.300 каплара?

Био сам убеђен да су тих 1300 каплара нека деца од 15 или 16 година, да кажеш 17 највише. Тако их је приказао и РТС у оном свом филму од пре пет година емитованом поводом 100 година од почетка ПСР. Било је два филма,али у једном од њих су били каплари. Не знам ни одакле никну прича о деци кад сви имају између 21 и 25 година. Па ја сам био млађи од њих кад сам редовно служио војску,као и већина осталих.Дакле, ово је неки ондашњи ШРО.

Наравно да су били ШРО. Тако су се званично и звали, мислим "47 класа школе резервних пешадијских официра..." или тако нешто.
У Скопљу су произведени у капларе, касније су унапређени у нареднике.
Није њихова величина у претераној младости, већ што су се жртвовали, скоро сви. Зато што су клонулој Првој армији својим невиђеним одушевљењем вратили морал. Што су брзо учили - са онако кратком и недостатном обуком, без војничког искуства, на њих је убрзо пало и да командују четама... То ипак дечаци од 16-17 година не би могли (наравно има изузетака, као на Мачковом Камену). Они су били пример беспрекорног патриотизма.

[Ђорђе Ивковић]

ПРОДУКТИВАН РУЧАК ВУЧИЋА У БЕЛОЈ КУЋИ

Ових дана прецедник Србије Александар Вучић је походио Вашингтон. Медијски, његова посета је пропраћена неуобичајено дискретно, али професионално. Нису бујале емоције као иначе.

Мајк Помпео је на Твитеру написао да је са српским председником имао "продуктиван ручак", током којег су разговарали о дијалогу Београда и Приштине, као и европским интеграцијама Србије.

Након истог продуктивног ручка, наш прецедник Вучић је дипломатски изјавио: "Имамо америчку подршку за укидање такси!"

Затим је, са мало задршке, сувог грла, додао, гледе преговора о косовском питању (које је иначе и метохијско питање, али се глодури мејстрим медијима не баве тривијалијама): Не очекујем лаку јесен, ни једноставну зиму.

Па, шта да кажемо? Имамо америчку подршку за укидање такси у замену за тешку јесен и компликовану зиму.

Шиптари, у замену за подршку укидању такси, добијају лаку јесен и просту зиму пуну радости.

Све до сада, Вучић је секао српске уши да закрпи своје дупе. Сад му саопштило да мора да ишчупа српско срце, па му је ипак мало непријатно.