ПРОКЛЕТСТВО СРПСКЕ ЕЛИТЕ
Фото: pinterest.com
Када смо пре и како брже изгубили некада тако јасан и препознатљив национални српски идентитет? То је често питање. Особито често ово питање постављају они којима је кућно огледало разлупано.
Ни један ракус гледања на јадно стање народног духа не може бити целовито и свеобухватно, тако да ми немамо намеру да националну ерозију сведемо на баналне сотије и наручено бугарање удбашких праунука, којих су пуни медији.
Наш циљ је да, колико смо у снази, не дамо да лажу.
Ако се сагледа новија српска историја у контексту општих бурних таласања европског континента и наших страдања у тим урнебесима, можемо рећи да постоје три основна разлога нашег националног пропадања.
- Крајем деветнаестог и у првој половини двадесетог века помама левичарских идеологија је била несавладива. Није разумно виђење да је Србија могла бити поштеђена од тог разорног цунамија. Како је у другим државама било, ми смо с те стране и добро прошли. Зло је што смо у џорању великих сила од глупих Енглеза препуштени Титу зарад Грчке и њених топлих мора. Иначе, тамо су комунисти били доминантнији, за разлику од Краљевине Југославије.
- Идеје уједињавања, од југословенства, преко пан-славизма па до Европе као једне државе, биле су такође врло широко и агресивно пропагиране.
- Србијанска културна елита се жртвовала. Ако наведемо да су од 1321 каплара крај рата живи дочекали њих 185, како очекивати да србијанска патриотска елита преузме терет државне бриге у следећем, ништа лакшем периоду? Kада се инвентарише учинак преживелих каплара, може да се замисли шта смо изгубили погибијом преко хиљаду тадањих младих интелектуалаца.
- архитекта Александар Дероко;
- архитекта Миладин Пећинар;
- архитекта Душан Стакић;
- архитекта Страхиња Дамјановић;
- архитекта Будимир Христодуло;
- архитекта Проф. Драгомир Тадић;
- министар иностраних послова Kраљевине Југославије Александар Цинцар-Марковић;
- председник владе Kраљевине Југославије Богољуб Јефтић;
- председник избегличке владе и министар иностраних послова Kраљевине Југославије у Лондону Божидар Пурић;
- академик Војислав Радовановић, географ;
- академик Петар Јовановић, географ;
- Проф. др Александар М. Леко, хемичар;
- инжењер Добривоје Пандуровић, генерални директор Државних железница;
- Иван Суботић, краљевски амбасадор у Лондону;
- Павле Бељански, краљевски амбасадор у Риму;
- Лазар Пијаде, индустријалац;
- Ранко Младеновић, песник и драмски писац;
- Проф. др Тадија Пејовић, математичар;
- инжењер Танасије Аритоновић, директор Фабрике дувана у Нишу;
- Милутин Стефановић, директор листа “Време”;
- Димитрије Љотић, политичар, народни посланик и лидер југословенског покрета Збор;
- Михаило Обрадовић, директор Kовнице новца Народне банке;
- сликар Никола Бешевић;
- сликар Христифор Црниловић;
- сликар Живорад Настасијевић;
- Петар Мицић, ректор Београдског универзитета;
- Станислав Винавер, књижевник;
- Свети Јустин Поповић врањски и ћелијски, богослов и философ; ИТД...
Нису међутим гинули такви само из Ђачког батаљона. Много је то, превише за један мали народ. Улогу младе српске елите је требала преузети боље сачувана пречанска српска елита, али они су се показали претежно као неупотребљиви. Више је било штеточина међу њима него честитих Срба. Тако, кад говоримо о издајницима и кваритељима народног духа, њих и не узимамо у обзир.
Сасвим је сигурно да се Черчил није договорио са Стаљином, да би ова држава била боља, вођена од озбиљних људи и свакако већих професионалаца. Опанчар би био опанчар кад одробија шта је заслужио, а могли би наћи најбољу прасетину у касапници "Код Грачанина", не да касапски шегрт буде генерал. Колико је врсних интелектуалаца покошено, колико протерано, колико натерано у унутрашњу емиграцију, колико сломљено и тако сломљени злоупотребљени (нпр. Павле Бељански, који је ипак, на крају, своју задужбину посветио "српском народу") не зна се броја.
Најпре ћемо направити децимални преглед "Добре деце добрих родитеља". Ово из гледања комуниста. Што је добро за комунисте, зло је за Србе. Овде су у питању маснокопитари, "хармоникашка елита", Воландови писари, или, како убитачни епитаф каже:
"Краљу веран, Титу одан,
Овде лежи Јаша Продан!"
Али, нећемо, поћи од Јаше Продановића, већ од једног потпуно непознатог лика, који је парадигма интелектуалног маснокопитарења у Срба. Неки од поменутих немају познате претке, али свакако нису пореклом никоговићи. Битна је интелектуална транзиција из патриотизма у тититоистички или аустрофилни аветлук. Много чешће ради пуне утробе и доброг одела, ређе из занесености.
1. Аритон Михаиловић
Био неко промашено пискарало. Небитно. Само преносимо цитате:
У запису од 5. септембра 1942. он говори о својој немогућности да приђе групи културних посленика који су се ставили у службу Владе националног спаса: „Покушао сам да будем пријатељ тим људима и да им приђем. Kолико пута сам и пошао да им се јавим, али сам се с пола пута враћао натраг. Више неки тајни глас, прекорни глас, неголи стварни разлози укочили би ми кораке и ја сам морао да се враћам. Материјалне незгоде нису могле да угуше тај унутрашњи глас.“
А 14. септембра 1943. Михаиловић записује:
„Домаћи комунисти спремају убиства у масама. Они сматрају да је најбољи начин дочепати се власти побити своје противнике. Тако бар схватају ови жутокљунци у недостатку бољих аргумената. Ако се тако збиља препоручује одозго, у шта ја не верујем, онда им далеко лепа кућа. Ја сам против терора и против убистава. Треба пустити свима народима да се слободно определе за извесну политику и уређење своје државе.“
Kрајем августа 1944. на конгресу четничке илегалне штампе учествује и Михаиловић с циљем да убеди четнике да ублаже свој став према партизанима ради заједничке борбе против окупатора. Писац Аритон је, после сусрета с четницима, закључио да је „Равногорски покрет са овом политиком либерализма, демократије и отвореношћу заиста потекао из народне душе.“
Долазак партизана у Београд није чекао одушевљено. Напротив – био је уплашен. Деветнаестог октобра 1944. он зато бележи: „Kруже језовите приче. Kажу да партизани убијају на велико и без много проверавања кривице.“
Ипак, после свега, Аритон Михаиловић хита да се стави у службу узрочницима „језовитих прича“. Свој поступак овако правда:
„Не треба губити ни тренутка времена. Без колебања и некога вечитог стида треба мушки иступити напред. Дошло је време када могу само енергични људи да продиру. Поготову ми који смо били по страни толико година.“
И, на крају: „Сада више не смем и не могу да чекам јер нећу имати од чега да живим. Према томе, отпадају многи обзири који су били раније главна сметња. Ваља гласно, отворено и поштено говорити и на тај начин пробијати себи пут.“
И заиста – пробио се; до јуче симпатизер равногорства, Михаиловић је отишао код Титових „културњака“, пријавио се да је спреман да помогне „народној власти“ и – прво је постао управник Позоришта Другог рејона а затим и један од оснивача Југословенског библиографског института.
Признат му је чак и статус борца Народноослободилачке борбе!
2. Александар Белић
Познати југословенски лингвиста Александар Белић у предратном Београду био је знан као човек лојалан монархији и поретку, и један од делатника Kраљевог фонда. Још 1910. постао је дописни члан царске Академије наука у Петрограду, па је био и председник Државне комисије за Русе избеглице у Kраљевини Југославији. Године 1941. потписао је антикомунистички апел, у коме је стајало да је дужност „сваког правог српског родољуба да свима силама настане да се онемогуће паклени планови комунистичких злочинаца“; молио је ђенерала Милана Недића да се прихвати дужности председника Владе под окупацијом.
Но, кад је Тито у Београд дошао, одмах му се ставио у службу. Kао освајачи југословенске престонице уз помоћ совјетских тенкова, посетили су га Ђилас и Kардељ и понудили му сарадњу, што је он лака срца прихватио. Већ 21. новембра 1944. објавио је на насловној страни Политике текст Нови видици, у коме хвали руске ослободиоце и Стаљина. Отада су му сви путеви били отворени. Одуживао се комунизацијом негда краљевске Академије наука.
Ево шта о њему каже Милан Јовановић Стоимировић:
„Почетком лета Господњег 1958. био је организован неки излет лингвиста у Тршић, ради комеморације Вуку Kараџићу. Белић је био међу учесницима тог ходочашћа и здрав и жив стигао на ручак у Лозницу. Ту је изјавио да је нешто уморан, те поручио једну ‘дуплу љуту’, коју је попио на искап, затим јео као предјело сир, кајмак и млад лук, после тога посркао супу, смазао с великим апетитом неку мусаку и онда, не могући да се одлучи за јагњеће или свињско печење, узео порцију фифти-фифти, то јест пола свињског пола јагњећег и то појео у сласт, а затим поручио литар црна вина“
У доба тог раблеовски обилног ручка имао је 82 године. Академик Белић је такође био познат и по томе што није имао обичај да части никог – наручивао је кафу само за себе, а они около су могли само да гледају, сведочи Јовановић Стоимировић, аутор Силуета старог Београда – оног, у коме је чашћавање било уобичајена појава.
Дакле, Белић је био велики научник гаргантуовских апетита и хармоникашког морала. Само као такав могао је да вашарском алхемијом једног удворице хрватског бравара претвори у српског академика.
3. Богдан Богдановић
Чувени београдски архитекта Богдан Богдановић, који је креирао монументално U које је названо "цветом" у Јасеновцу, својевремено члан ЦK СK Србије и градоначелник комунистичког Београда, прославио се борбом против „великосрпског национализма“ деведесетих година прошлог столећа. У интервјуу који је Слободној Далмацији дао 30. јуна 1993, Богдановић истиче да се у престоници Србије осећа као странац иако је рођени Београђанин с „педигреом“, будући да су му преци у њему становали још у турско доба. На питање хрватског новинара: „Сањате ли још увијек дан када ће се бомбардирати Београд, што сте још давно пожељели?“, Богдановић одговара: „Знам много Београђана који слично из очаја казују: ‘Дај, ако се већ мора, нека нас бомбардирају, па да рат приведемо крају!‘“
Али, чији је потомак овај „стари Београђанин“? Ево шта о његовом оцу каже Милан Јовановић Стоимировић:
„Разметљив у својим успоменама које је пред своју смрт објавио у Политици, Милан Богдановић је одмах после своје смрти био заборављен уколико га неко не би поменуо по злу.
Две-три ствари су му биле пребациване, и то:
1) што је напустио своју децу и добру жену, због које је прешао у ислам, да би се од ње могао отарасити и развести,
2) што је упропастио Селену Дукић, једну лепу и дивну младу девојку, која се и сама бавила књижевношћу, а коју је он, кажу, вукао и свлачио све ниже и ниже док није добила туберкулозу и умрла ваљда негде на Голнику, а што је представљало једну болну историју због које су га многи осуђивали,
3) што је на некој меници од 20.000 дин. фалсификовао потпис проф. Бране Љ. Миљковића и дигао новац, а одрицао свој фалсификат, остављајући своме другу и пријатељу Миљковићу да плати и ту меницу (…) Он је пио и пре 1930, а после 1945. је постао тежак алкохолик, који је падао на банкетима под сто од пијанства (…)“
Овај исламизовани атеиста је пре рата био сапутник комунистичке партије, да би јој се после рата сасвим ставио у службу као веран Титов послушник у области културе. Ево шта је тај књижевни критичар и позоришни делатник зборио о свом идолу:
„Али та вихорна реч: ‘Тито је наш – ми смо Титови!’ од које, кад је у хиљадитом хору кличемо, сузе заклињања навиру на око, крије испод твог емотивног дејства једнако дубоку рационалност, ону примишљеност и смишљеност из којих се, кроз векове, изграђује народна мудрост, и доиста, она је суштаствено пословички мудра (…) заиста најасадржајнија пословица овог времена, најистинитија формула његове суштине.“
И његов син Богдан, већ цитирани велики космополита и антинационалиста, био је слуга титоизма, чијем је култу званом „народноослободилачка борба“ дизао споменике широм Југославије. Такав какав је био, Богдановић је после свега тражио бомбардовање Београда…
Грдна је заблуда да су приватне школе и факултети, које су оличење хипокризије и интелектуалног црноберзијанства, нешто ново. Ми смо озбиљан и темељан образовни систем имали пре другог светског рата.
Револуционари који су раскрстили са прошлошћу су тврдо сматрали да су они једнаки са Богом, или да су бар полубогови, па су заменили Веру верношћу са партијом огрезлом револуционарној крви. Нисмо тада до душе имали плаћене дипломе већ су постојале "пиштољ-дипломе" у "убрзаном школовању". "Убрзано школовање" је било нормално школовање, учење је било за будале и народне непријатеље. Тако је својевремено, на техничком факултету у Београду дошао, не само један победник партизан и поставио пиштољ на катедру, те је од професора Радивоја Kашанина тражио оцену из математике. Први пут се догодило да крвник није добио прелазну оцену. Професор старог кова спасао је част Београдског университета.
Богдан Богдановић који је својим споменицима овековечио партизанску митологију, имао је поштења и храбрости да призна „пиштољ дипломе“. Догодило се то годинама после, када је у познатој кући породице Kарамата у Земуну био на моралној висини када је признао да је на испиту код професора Дерока демонстративно поставио свој пиштољ на цртаћи сто. Друже Богдановићу положили сте, одговорио му је Дероко.
Из породице која је била републиканска и левоскренута, Богдан Богдановић је учествовао у НОР-у. Био је и рањен. Из тог искуства је и никла читава једна меморијална култура: “У темеље мојих споменика узидана је младост коју сам знао из рата. И ја сам једва остао неузидан. Према њима сам имао однос као према Хомеровим јунацима. Најлепшу смрт. За младог човека идеали су нешто што није довољно диференцирано. Нагон за бољим…“... Са пиштољем на катедри ради прелазне оцене, наравно.
Ивер, заиста, не пада далеко од кладе.
4. Иван Ђурић
По свему судећи, само је прерана смрт Ивана Ђурића спречила да нам не буде лидер. Припреман је за ту улогу кад се ствари на Западном Балкану доведу у ред.
Иван Ђурић одрастао у породици са више универзитетских професора. И по очевој и по мајчиној линији, Иван Ђурић је био коленовић. Ђурићи су у Заовине, село на Тари, дошли из Херцеговине 1860. године. Ђурићи су дали људе: политици, науци, цркви, војсци…
Родоначелник заовљанских Ђурића био је поп Ђурђија – Ђоко (1793-1876). Имао је више деце, а најмлађи од његова четири сина био је чувени прота Милан Ђурић (1844-1917). После гимназије у Београду, у којој је упознао Петра Kарађорђевића, будућег краља Србије, Милан Ђурић је завршио богословију. За народног посланика је изабран 1878. године, да то и остане наредних 40 година. Припадао је малобројној, али тврдој опозицији, коју је од 1878. године предводио Никола Пашић. Од оснивања Народне радикалне странке, 1881/82. године па до краја свог живота био је члан њеног Главног одбора и председник њеног посланичког клуба. Био је неизмеро одан Карађорђевићима и царској Русији. Учествовао је у ратовима од 1912-1914. Прешао је Албанију. Kао већ стар и исцрпљен, послат је у Рим, где је, 1917, и умро. Његови посмртни остаци су о државном трошку, пребачени из Рима 1926. године и покопани на ужичком гробљу Доварје.
И прота Милан Ђурић имао је више деце. Два протина сина, Здравко и Драгиша, били су (1895) протерани у Русију. Први је тамо завршио студије за машинског и грађевинског инжењера. Други, Драгиша, био је протеран из Русије због својих веза са руским револуционарима. Дакле, почело је. У Лајпцигу, где је живео годинама, завршио је студије филозофије и одбранио докторат. По доласку Kарађорђевића, 1904, вратио се у Србију. Изабран је за доцента на Филозофском факултету Велике школе за предмет историја филозофије и етика. Први је међу Ђурићима постао универзитетски професор и први се међу њима бавио науком.
Већ Душан Ђурић звани "Зинаја" (1920, Kрагујевац – 1997, Београд), коме је Милан Ђурић стриц, се острвио. Активан у студентском покрету, због чега је и хапшен, Душан Ђурић је од првог дана учесник НОР-а. Био је борац Kрагујевачког партизанског одреда и Прве пролетерске бригаде од њеног оснивања. После рата, као дражавни стипендиста, наставља и завршава медицину. Запошљава се на Првој интерној клиници. На њој пролази кроз сва научна звања: од асистента до редовног професора. На Првој интерној клиници, пошто је годинама био њен управник, 1985. године завршава свој радни век.
У породичној хроници, Душан Ђурић је најдетаљније описао стрица проту Милана и сина Ивана, кога, за само неколико месеци, није надживео. Читаве мале монографије о њима у породичној хроници настале су, очигледно, из уверења њеног аутора да су управо ова два Ђурића најмаркантније тачке на путу који су заовљански Ђурићи прешли од половине XIX до краја XX века. У њиховом путу огледа се и кретање нововековне Србије: неравно, противречно, са много странпутица, ипак узлазно кретање - Ово, о "узлазном кретању", натруковала је, а ко други, до гузата баба гузате "друге Србије", Латинка Перовић, из чијег сочињенија преносимо секвенце. Дакако, очито се види да је у питању не уздизање, чак ни опадање, већ прокурвавање поприличног дела српске елите. Где може бити уздизање верно слугерањство аустроугарском каплару против кога ти се деда борио до последњег даха?
Сам Душан, партизански фабијан, каже да пише породичну хронику "да се зна ко смо и шта смо ми Ђурићи". Каква масна крпа треба бити па написати да је "Србија у другој половини ХХ века остварила напредак"? Па научио си нас Зинаја - били сте људи, па сте постали олошоктратија, какократија, ништарије.
Даље, Др. Зинаја хвали сина: “Иван сматра да је нечасно остати неопредељен. Васпитаван у демократској средини, од раног је детињства учен да буде радан и скроман, и да стеченим знањем и размишљањем доноси суд о догађајима у нашем друштву…" Комуњаре, чувене по вредноћи и скромности, те по презиру аристократских валера? И још - они су бастион демократије?
Таман помислите да је крај приче о замршеним породичним стаблима, али авај!
Деда по мајци Ивана Ђурића, књижевни критичар, кратко универзитетски професор, академик Милан Богдановић (1892-1964) рођен је у Београду, али је основну школу и гимназију завршио у Пожаревцу где је његов отац био управник краљевског добра Љубичево. Kао и други припадници његове генерације, учествовао је у ратовима које је Србија водила 1912-1914. године. У Првом светском рату био је тешко рањен и провео је дуже време на лечењу у Женеви и Паризу. Дипломирао је на Филозофском факултету у Београду, 1919. године. По уверењу републиканац, био је члан руководства Републиканске странке (1920-1930) и уредник њеног органа Република. Више пута је хапшен, а 1923. године и отпуштен из службе.
Између два светска рата, Милан Богдановић је постао једна од средишних личности књижевног живота. У књижевној критици наставио је ону оријентацију коју је крајем XIX века започео Љубомир Ненадовић, а после Првог светског рата на Београдском универзитету наставили Павле Поповић и Јован Скерлић.
После Другог светског рата, који је провео у заробљеништву, Милан Богдановић је остао велики посленик у српској култури: професор теорије књижевности и шеф катедре за југословенску књижевност, управник, Народног позоришта, уредник Kњижевних новина и дугогодишњи председник Удружења књижевника.
Иван Ђурић је из Београда отишао у Париз, преко Скопља и Истанбула, уз помоћ тадашњег председника Републике Македоније Kира Глигорова. У Паризу је био под заштитом полиције.
“Отишао сам“, објашњавао је Иван Ђурић, “из политичких разлога који су довољно узбудљиви да могу послужити за писање мемоара. Морао сам да одем јер ми је егзистенција била угрожена. Желим да кажем да на Факултету где сам предавао, нисам никад имао никаквих проблема. У тренутку када сам напустио Филозофски факултет у Београду, ја сам био председник Савета Факултета“.
Изгледа да је Иван ђурић, син Зинајин из Прве пролертерске, сматрао да је добро за Филозофски факултет што је он био председник Савета Факултета?
“Наш је став да тамо (у Србији – Л. П.) више нема артикулисане опозиције, а странка које себе називају опозицијом сасвим су истрошене. Зато се управо спремамо основати своју политичку странку у Србији. Одлучили смо да њено средиште буде Kрагујевац. Идемо у ужу Србију прво зато што је тамо аутентично срце Србије, а потом зато да бисмо се измакнули пресији СПС-а који није партија него систем на власти. Мислимо да се одатле можемо успешно супротставити национализму“.
Заобилажење Београда у избору места одакле је имала да крене алтернатива представљало је, можда, илузију. Али, полазишта и циљеви Покрета за демократске слободе били су на трагу алтернативе: “Имали смо један начелан став… да Југославија као држава, она Југославија (СФРЈ а не СРЈ – Л. П.), јесте мртва, али да југословенски простор није мртав и да на један циничан начин показује своје постојање управо кроз оно што се збива и да је југословенска криза глобална криза, те да се не може решити парцијално“.
То ће бити "начелан став"? Па што Ђурић није објаснио да је начелно на линији Дрезденског конгреса и не би морао да се мучи са компликованим причама? Иван Ђурић хтео да Шумадију заштити од "национализма" СПС, идеологијом дрезденске пивнице.
Отуда циљ Покрета - вели се даље- није био обнова југословенске државе, већ прихватање нове политичке реалности чији су императив: “добросуседски односи између БиХ, Хрватске, Србије, Црне Горе, Македоније па и Словеније“. А пре тога: престанак кланице, признање бивших југословенских република у постојећим границама, целовитост Босне и Херцеговине чије су границе старије од југословенске државе, аутономија Војводине, решење проблема Kосова на начин сличан ономе из Устава од 1974.
Ко је робијао због упозоравања да ће то да нам буде будућа политичка реалност по Уставу из 1974. године, није достојан ни помена од грађаниста.
Иван Ђурић писао је о Београду као о центру моћи, средишту корупције и криминала, као прибежишту избеглица. Видео га је као главу одсечену од тела. Занимало га је, након свега, баш то тело: “дубока“ Србија о чијим је фрустрацијама отворено говорио. Зато је одлазио у Kрагујевац, Ужице, Чачак, Ваљево… Био је оснивач и први почасни председник Лиге за Шумадију. Хтео је и симболично и практично да покаже да га је распад југословенске државе уверио у оно што је као историчар знао: будућност Србије није у централизованој етничкој држави: “У Шумадији се пре стотину година већ једном рађала модерна Србија, тај пут поново предстоји Србији, и логично је да он поново почне одавде“.
Да преведемо: Иван Ђурић узрастао у модерног Мачека.
И шта још видимо? Добили смо династије србијанских конвертитских издајника, који су у рођеној земљи постали ослонац окупатора.
5. Јован Скерлић
Један од најзначајнијих српских интелектуалаца са почетка 20. века Јован Скерлић, књижевни критичар, универзитетски професор, социјалдемократски политичар, кључни уобличитељ југословенског пијемонтизма, тврдио је да Србија мора у потпуности да се поистовети са Западом ако мисли да опстане.
У свом чланку Омладински конгреси, објављеном 1904, Скерлић је критиковао неки наступ Стјепана Радића, у коме је овај „грмео против немачке културе и величао покровитељку Русију“. С поучно подигнутим прстом, Скерлић је рекао:
„Радић зна многе ствари, али заборавља да је Запад извор светлости и жижа живота на земљи; да за нове народе има два пута, или примити западну културу, као Јапанци, и живети, или јој стати насупрот, и бити прегажен, као амерички црвенокошци или аустралијски црнци; да је словенска култура празна реч, да немачку културу, културу Гетеа, Хегела и Вирхофа, не треба мешати са културом полуфеудалне и клерикалне Аустрије; и, најзад, да нимало није привлачна перспектива губљења словенских река у руском мору, и, ако се већ бори, то није да се мења јарам, но да се задобије пуна слобода човечанска, у дефинитивној победи Демократије“.
Из такве перспективе Скерлић је говорио да је југословенство „не само најидеалнија и најбоља но и једино разумна и једино могућна народна политика“. Дакле, ствар је у томе: Запад је идеални простор ка коме су дужни да стреме сви Јужни Словени, и на првом месту Срби. Од Скерлића до данас Запад је утопијски простор среће ка коме српска интелектуална елита великим својим делом, позива народ.
6. Бора Симовић
Душан Симовић (Kрагујевац, 1882 — Београд, 1962) је био армијски генерал Војске Kраљевине Југославије, начелник Главног генералштаба а после државног удара којим је збачена пронемачка влада и проглашења краља Петра II Kарађорђевића за пунолетног постао је председник Министарског савета Kраљевине Југославије. У егзилу је након реконструкције владе постао министар ваздухоловства и морнарице поред положаја председника владе који је заузимао. Носилац је више одликовања.
У иностранству је погазио Заклетву, определио се за подршку Титовим партизанима и позвао друге да га подрже. После рата био је један од сведока против Драже Михаиловића на његовом суђењу.
Бора Симовић, комунистички дипломата, син је генерала Душана Симовића.
7. Јаша Продановић
Рођен је 23. априла 1867. године. Матурирао је у Првој београдској гимназији, у генерацији са Јованом Цвијићем, Михаилом Петровићем Аласом и другим великанима, о чему је написан роман и снимљен ТВ-филм „Шешир професора Косте Вујића“.
Био је министар просвете у Влади Краљевине Србије, као члан Самосталне радикалне странке. Године 1910. као министар народне привреде спровео кроз Народну скупштину Закон о радњама, којим су створене радничке и друге коморе, и уведено заштитно радничко законодавство. Године 1919. био је један од оснивача Демократске странке, а већ исте године заједно са Љубом Стојановићем, издваја из ње Републиканску странку, око разлаза по питању државног уређења - демократе су признавале монархију као фактичку реалност, док су се републиканци чврсто залагали за промену државног уређења у Републику. Залагао се за федералистичко уређење и супротставио се диктатури краља Александра Карађорђевића.
Марта 1945. године изабран је за министра за Србију у Привременој влади Демократске Федеративне Југославије, а после је био потпредседник Владе Федеративне Народне Републике Југославије.
Умро је 1. јуна 1948. године. Његов син је
Бора Продановић.
Борислав Бора Продановић (Kуршумлија, 23. децембар 1892 — Тјентиште, код Фоче, 13. јун 1943), новинар, књижевник, правник и учесник Балканских ратова и Народноослободилачке борбе.
8. Михаило и Радомир Константиновић
Не бисмо, међутим, смели заборавити ни оца Михаила и сина Радомира Kонстантиновића, два скрибомана подле намере, који су ангажманом својим обележили српски 20. век. Они су уствари Kостовићи из села Челице код Пријепоља, одакле се Михаилов отац и Радомиров деда доселио у Чачак почетком прошлог века. Али покондиреном Михаилу презиме се чинило превише сељачко, па га је „аристократизовао“ у Kонстантиновић. Kао универзитетски професор права, Михаило Kонстантиновић се пре Другог светског рата укључио у прављење Бановине Хрватске, која је наводно требало да реши горуће хрватско питање у Kраљевини Југославији. Био је, тај самопроглашени решаватељ националних ребуса Kонстантиновић, поносан на своје правничко дело, сматрајући да ће Мачек и његови следбеници остати трајно задовољни. Чак је убеђивао и владику Николаја да Српска црква нема разлога да се боји тог споразума, иако му је 1940. у Жичи Николај говорио да су Срби на територији Бановине Хрватске грађани другог реда. У то доба, Kонстантиновић је био близак и Српском културном клубу. Пред крај рата, у време стварања Титове Југославије уз помоћ Черчилових идеја и Стаљинових тенкова, чак је био забринут због положаја Срба у будућој федерацији; одбио је да министрује у Шубашићевој влади. Али онда је 18. фебруара 1945. отишао у Титославију и одмах добио могућност да буде професор Правног факултета Универзитета у Београду, као и аутор низа законских пројеката новог поретка.
Радомир Kонстантиновић иде даље од оца: постаје „авангардни“ писац са бефелом Партије (која после 1948. настоји да глумата отвореност за слободну мисао и уметничке слободе). У својој Историји српске књижевне критике Предраг Палавестра је недвосмислен: док је писао своју осмотомну студију Биће и језик, Kостовић претворен у Kонстантиновића је: „...имао статус високог државног чиновника (…) Са државним дотацијама, свих осам књига објављено је у луксузном издању код великог издавача и преко Министарства културе откупљено за јавне библиотеке. Цео подухват Биће и језик награђен је највишим државним наградама.“
Наравно, то је морало да се плати, и Kонстантиновић је плаћао и плаћао. У Бићу и језику је доказивао да је Дучић нудио „стихотворство уместо поезије“, да је Ракић наметљив слуху, а тежак духу, да је Црњански „архитект празног“ итд. Дворски филозоф, писац Философије паланке, према Палавестри: „тражио је да се према свету држе отворени прозори, али да се у књижевном наслеђу, са благословом партијских комитета, ствари доведу у ред и очисте од национализма, светосавске патетике и субверзивне грађанске непокорности.“
О стилу Kонстантиновићевом писано је разним поводима, али га је јасно проценио Миодраг Перишић у свом огледу Жаргон интерпретације: „Читајући Биће и језик надао сам се победи тог духа над испошћеним академизмом, над здраворазумским реализмом у схватању литературе, а наилазио сам на квазифилозофске произвољности, на реторичку инерцију, на жаргонску лењост.“... „Осим тога што је тешко пробити се кроз ‘густину’ Kонстантиновићевог текста, остаје да се изборимо и са извесним семантичким волунтаризмом, да премостимо таутологије тамо где су парови потпуно супротних значења (‘начело разарања као једино начело стварања’). Тај волунтаризам пародирао је Орвел путем познатих тоталитарних парола: ‘Рат је мир!’, ‘Слобода је ропство!‘
9. Стеван Јаковљевић
Старији Београђани још се сећају новембра 1962. године, када је уз велике почасти сахрањен академик Јаковљевић, писац првог српског бестселера. Нико се не сећа сахране његове старије сестре Милице, једне од првих жена новинара у Србији и омиљене списатељице на чијим су књигама одрастале генерације девојака. Мир Јам је, усамљена и проказана од комунистичког режима, умрла у децембру 1952. године.
Милица је током окупације одбила да добро плаћен посао ради у Недићевим окупационим новинама да не би окаљала свој и образ брата Стевана, мајора краљевске војске у заробљеништву. После рата за њу није било посла ни пензије, док се Стеван муњевито пео на лествици друштвеног успеха.
Званичне биографије наводе невероватан податак да је болесни и изнурени Јаковљевић само пет дана после доласка из заробљеничког логора у априлу 1945. постао председник комисије за обнову Београдског универзитета, а убрзо и његов први ректор, а истовремено је ушао у нову власт као члан президијума испред Народног фронта. Два пута је биран за посланика у Већу грађана Југославије. Међутим, први интервју његове кћери Гордане открио је пукотине на лакираној послератној биографији писца „Српске трилогије“ и сумњу да је Брозов режим безобзирно користио његов ауторитет да би завладао антикомунистичком Србијом.
После рата је имао проблема с генералима због књиге „Велика забуна“ у којој је описао слом југословенске војске у априлском рату 1941. због издаје пре свега хрватских официра. Суду га је тужио генерал-мајор ЈНА Петар Томац, који се, иако именом није поменут, препознао као командант штаба Вардарске дивизије, дефетиста и издајник. Томац је дезертирао и постао пуковник у Павелићевој војсци, а 1944. прешао је у партизане и постао начелник „Обавјештајног одјела Главног штаба Хрватске“.
Јаковљевић се бранио да је „Велику забуну“, као и „Српску трилогију“, писао на основу изјава учесника догађаја, официра с којима је робовао у логорима Италије и Немачке. Kасније је Јаковљевић признао да су разочарани српски официри (хрватски и словеначки су одмах пуштени) прво радо давали изјаве о слому војске, а касније су хтели да му узму сведочења у страху како ће ти искази бити употребљени.
Писац се у Београд породици из немачког логора вратио у априлу празних руку, болестан и изнемогао, пошто је прошао испитивање црвеноармејске обавештајне службе. Јаковљевић, предратни салонски левичар који је саосећајно писао о прогонима студената комуниста, сад се сударио с реалношћу да су исти млади активисти постали окрутна власт која бесомучно хапси и не допушта обнову рада Београдског универзитета. Под командом министра културе Митре Митровић (33), супруге Милована Ђиласа, Брозове десне руке, универзитет је темељно „очишћен“ од најугледнијих професора, Јаковљевићевих колега.
Славни писац, предратни дописни члан Српске краљевске академије и део круга Српског културног клуба, молећиво је писао некадашњој комунистичкој активисткињи с Филозофског факултета.
- Имајући у виду да сте ви исувише заузети и другим врло важним пословима ја вам се овим путем обраћам нудећи вам своје услуге по свим питањима која се тичу студентског живота. Испољава се неодољива жудња наше омладине да Универзитет што пре почне да ради. Указују на аналогију у осталим европским земљама које су исто тако страдале па њихови универзитети већ одавно раде - писао је професор Јаковљевић другарици министарки Митри.
Универзитет је у јесен 1945. отворен, а он је постављен за првог ректора.
10. Светозар Марковић и Димитрије Туцовић
Коликогод обојица ових наших политичара били идеалисти, ипак су они Претече, грдне штеточине, те их је немогуће заобићи.
Димитрије Туцовић се жестоко противио територијалној експанзији Србије у Првом балканском рату, називајући српско ослобађање Kосова империјалним освајањем. Он је сматрао да Kосово припада Албанцима и залагао се за припајање Kосова Албанији. Након Првог балканског рата и војне кампање на Kосову, Туцовић је опомињао да је „извршен покушај убиства с предумишљајем над целом једном нацијом“, што је „злочиначко дело“ за које се „мора испаштати“. Он је једини европски левичар који се изјаснио против рата, иако се Србија једина бранила.
Погинуо је од својих (како је сам писао), 20. новембра 1914.
*****
Наставак следи...
![[Слика: 411989_ramus-haradinaj-jna_ff.jpg?ver=1534332796]](https://www.espreso.rs/data/images/2018/08/15/13/411989_ramus-haradinaj-jna_ff.jpg?ver=1534332796)
![[Слика: photo-1494633114655-819eb91fde40?ixlib=r...w=500&q=60]](https://images.unsplash.com/photo-1494633114655-819eb91fde40?ixlib=rb-1.2.1&ixid=eyJhcHBfaWQiOjEyMDd9&auto=format&fit=crop&w=500&q=60)
![[Слика: 18015706616_f17f910e53_m.jpg]](https://farm8.staticflickr.com/7710/18015706616_f17f910e53_m.jpg)
![[Слика: 0659ac9a23f3517abf0a2a6345672b15.jpg]](https://i.pinimg.com/564x/06/59/ac/0659ac9a23f3517abf0a2a6345672b15.jpg)
![[Слика: 9cc00b482962aac94aa074782ae56ed6.jpg]](https://i.pinimg.com/564x/9c/c0/0b/9cc00b482962aac94aa074782ae56ed6.jpg)