[Милослав Самарџић]

Овде је пуковник Крсмановић писао о губицима, после рата изношене су претеране процене, које и данас важе у историографији:
https://www.pogledi.rs/%d0%b3%d1%83%d0%b...d0%b8.html

[Ђорђе Ивковић]

Одлично, хвала. Тражио сам тако нешто, знао сам да постоји, али нисам нашао.

[Ђорђе Ивковић]

АУСТРОУГАРСКА ВОЈНА СИЛА У ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ - I део


Аустро-Угарска(1) је држала под обуком, на годишњем нивоу (број регрута) свега 0,29% становништва, што је било мање од Русије са 0,35%, Немачке са 0,47% и Француске са чак 0,75%. Двојна Монархија је примера ради имала под оружјем 1912. свега 391.297 војника, према 1.332.000 колико је имала Русија. Више је него очито да би у случају сукоба највећи терет рата пао на Немачку. Рајх је војни буџет 1913. повећао на 3,5% БНД, док је Аустро-Угарска издвајала свега 2,8%, а са друге стране Француска 3,9% и Русија 4,6%. Начелник генералштаба Хелмут фон Молтке је био резервисанији према ратној опцији током 1913, будући да су по његовим проценама Немачка и Аустро-Угарска слабије од сила Антанте за читавих 827.000 војника. Он је сматрао да ће се почетком 1914.године тај број повећати на преко милион војника.


Хабзбуршка монархија почетком 20. века није одавала утисак државе која је била у суштинској опасности од дезинтеграције и нестајања. Економски просперитет Монархије у временима после Нагодбе, давао је сигурност држави ослоњеној на чиновнички апарат, војску и историјско вековно наслеђе династије Хабзбург.

За разлику од Француске или Немачке, у Аустро-Угарској није било могуће позивати на национални рат, будући да је структура државе и војске била мулти-национална. Језик комуникације војске био је у највећој мери немачки, као и највећи број професионалних војника (официра). Немачки је био командни језик заједничке војске и ландвера (Landwehr), мађарски хонведа и хрватски за домобране. Показало се од самог почетка рата да је тек у мањем броју од половине јединица национално стање било такво да се језик могао хомогенизовати.

Много већи проблем био је недостатак модерног артиљеријског наоружања. То је био посебно велик проблем, будући да је заостатак за руском војском био изразит. Једино је у погледу брдске артиљерије Шкодин топ био прилично добар и поуздан што се показало на ратишту на Сочи. Пешадија није могла да се мери са немачком или француском, с обзиром да је свега 25% њених војника прошло пуну обуку, односно постао део сталног резервног састава. Највећи део резервиста је прошао брзу обуку од осам недеља. Kада се на то додају лоша организација, незавршена војна инфраструктура, лоше наоружање и недовољна обученост војника јасно је да се тешко могла очекивати велика победа на руском фронту. Ландвер (Landwehr) који је био организован на локалном принципу (мањих локалних војних задатака) и ландштурм (Landsturm) који је представљао последње јединице одбране или територијалне милиције (особе преко 38 година живота, а касније померано на 42, 51 и чак 55 година живота).

У војним списковима Двојне монархије Срби и Хрвати су пописани заједно. Они су 1911. чинили 9,2 % војске, односно 134.717 особа. По попису који је обављен у целој држави 1910, у војсци је у односу на наведени број било 57 % Хрвата и 43% Срба.

Kако је Двојна монархија 1914. мобилисала 3.350.000 особа, Срби су могли дати тој војсци око 127.000 војника. На фронтове је упућено 2.080.000, што би у српском случају могло да значи 79.000. Kако је извесно да је део Срба задржан у позадини или пребачени у радне одреде, као у случају свих босанскохерцеговачких пукова из којих је издвојено око 12.000 Срба, број оних који су упућени на ратиште се мора смањити на око 66.000. Kако је рат одмицао, отварани су нови фронтови, а војска Двојне монархије је нестајала, па су Срби постали прихватљивији војници, нарочито за Источни и Југозападни фронт, мада сумња у њих није престајала током читавог рата. Kрајем 1917. године на бојишту су била 298.773 војника из БиХ (3)

Иако су многи пукови били етнички хетерогени, сваки народ Двојне монархије, осим Срба, имао је војне одреде у којима је био доминантан елемент, са преко 80% људства. Срби су били једини народ који је ретко прелазио 50% састава неког пука, што је била последица колико области на којима је вршена регрутација, толико и неповерења које је према њима, током рата, показивала држава. Војници који су говорили српскохрватски језик забележени су у значајном уделу у 32 пука формирана до 1914, односно у још 15 који су основани између до краја рата.


   

Официрски кор Аустроугарске војске

Народност

Становника

Свих војника

Професионалних официра

Резервних официра

Немци

24,00%

25,20%

78,70%

60,00%

Мађари

20,00%

23,10%

9,30%

23,70%

Чеси

13,00%

12,90%

4,80%

9,70%

Хрвати и Срби

11,00%

9,00%

2,40%

1,60%

Јевреји

17,00%

Официри на броју

18506,00%

13293

Мобилизација међу официрима је спроведена врло успешно, а сумарно број погинулих професионалних официра је био 31,3%, а резервних чак 16,5%.

Војни рок од три године (од 1912. две године), избегло је свега око 3% немачких војника у чешким земљама између 6 — 7,3%. У Угарској тај број је процењен на 25%. Оцене словенских и посебно јужно-словенских војника и њихових способности према проценама Генералштаба нису биле посебно високе, а посебно за ратовање на теренима преко хиљаду метара надморске висине.

НЕМАЧКИ ИЗВОР:

Austrougarske vojne jedinice sacinjene i od Srba
(Naziv regimente - Podrucje regrutiranja / Korpus - Nacionalni sastav regimente)

Konjica:

(husari)
Landwehrhusarenregiment Nr.4 - Szabadkaer - Magyar 76%, Croatian, Serbian, Serbo-Croat 20%, various 4%
Landwehrhusarenregiment Nr.10 - Varazdin - Croatian, Serbian, Serbo-Croat 82%, various 18%
Reitende Dalmatiner Landesschützendivision - Ragusa - Croatian, Serbian, Serbo-Croat 82%, various 18%

(ulani)
Ulanenregiment Nikolaus II. Kaiser von Rußland Nr.5 - XIII - 97% Croatian, Serbian, Serbo-Croat, 3% various
Ulanenregiment Ritter von Brudermann Nr.12 - XIII - 81% Croatian, Serbian, Serbo-Croat, 19% various

Artiljerija (topnistvo):

(poljsko topnistvo)
Feldkanonenregiment Nr.37 - XIII - Croatian, Serbian, Serbo-Croat 88%, various 12%
Feldkanonenregiment Nr.38 - XIII - Croatian, Serbian, Serbo-Croat 63%, German 24%, various 13%
Feldkanonenregiment Nr.39 - XIII - Croatian, Serbian, Serbo-Croat 66%, various 34%

(poljske haubice)
Feldhaubitzregiment Erzherzog Leopold Salvator Nr.13 - XIII - Croatian, Serbian, Serbo-Croat 72%, various 28%

(teske haubice)
Schwere Haubitzdivision Nr.13 - XIII - Croatian, Serbian, Serbo-Croat 82%, various 18%

(brdsko topnistvo)
Gebirgsartillerieregiment Nr.13 - XIII - Croatian, Serbian, Serbo-Croat 82%, various 18%
Selbständige Gebirgskanonendivision - XVI - Croatian, Serbian, Serbo-Croat 92%, various 8%

Pjesastvo:

Infanterieregiment Carl I. König von Rumänien Nr.6 - Ujvidek - 41% German, 27% Croatian, Serbian, Serbo-Croat, 32% various
Infanterieregiment Freiherr von Giesl Nr.16 - Belovar - 97% Croatian, Serbian, Serbo-Croat, 3% various
Infanterieregiment Graf von Lacy Nr.22 - Sinj - 82% Croatian, Serbian, Serbo-Croat, 18% various
Infanterieregiment Freiherr von Loudon Nr.29 - Nagy Becskerek - 44% Croatian, Serbian, Serbo-Croat, 56% various
Infanterieregiment Dankl Nr.53 - Agram - 97% Croatian, Serbian, Serbo-Croat, 3% various
Peterwardeiner Infanterieregiment Edler von Appel Nr.70 - Peterwardein - 79% Croatian, Serbian, Serbo-Croat, 21% various
Infanterieregiment Gerba Nr.78 - Esseg - 84% Croatian, Serbian, Serbo-Croat, 16% various
Infanterieregiment Graf Jellačić Nr.79 - Otočac - 96% Croatian, Serbian, Serbo-Croat, 3% various
Infanterieregiment Ferdinand Kronprinz von Rumänien Nr.96 - Carlstadt - 97% Croatian, Serbian, Serbo-Croat, 3% various
Infanterieregiment von Waldstätten Nr.97 - Triest - 45% Slovene, 27% Croatian, Serbian, Serbo-Croat, 20% Italian, 8% various
Bosnisch-hercegovinisches Infanterieregiment Nr.1 - Sarajevo - 94% Croatian, Serbian, Serbo-Croat, 6% various
Bosnisch-hercegovinisches Infanterieregiment Nr.2 - Banjaluka - 93% Croatian, Serbian, Serbo-Croat, 7% various
Bosnisch-hercegovinisches Infanterieregiment Nr.3 - Tuzla - 94% Croatian, Serbian, Serbo-Croat, 6% various
Bosnisch-hercegovinisches Infanterieregiment Nr.4 - Mostar - 95% Croatian, Serbian, Serbo-Croat, 5% various

(strijelci)
Feldjägerbataillon Nr.31 - XIII - 95% Croatian, Serbian, Serbo-Croat, 5% various
Bosnisch-hercegovinisches Feldjägerbataillon - XV, XVI - 96% Croatian, Serbian, Serbo-Croat, 4% various

Inzinjerija:

Sappeurbataillon Nr.13 - XIII - Croatian, Serbian, Serbo-Croat 86%, various 14%
Pionierbataillon Nr.15 - XV, XVI - Croatian, Serbian, Serbo-Croat 92%, various 8%


Иначе врло лојално словенско становништво у Монархији, од првог дана рата, било је под притиском и присмотром. Покушаји да се словенске јединице боре далеко од кућа њихових припадника да би се спречила издаја нису дали пуни ефекат, будући да су трупе из Тирола или Угарске биле крајње непријатељски настројене према Словенима у целости.

Неповерење, па и анимозитет према Словенима, а нарочито Србима, није имао чвршћег основа.

Kако пише Душан Николајевић, "Хрвати, опљачкани и деградирани и пред Бечом и пред Пештом, пуцали су на свој Исток, а Личанин, који у Аустрији може бити само пандур или подерани исељеник, бранио је своје господаре! Уместо да на аустријску објаву рата Србији одговоре крвавим незадовољством, аустријски Словени кренули су на Србију с ропском мржњом". Па ипак, и данас се у српским медијима ретко спомињу чињенице да су се хрватски и босански Срби током Првог светског рата борили против своје браће Срба у Србији исто тако жестоко као остали аустроугарски војници, или се ове чињенице настоје релативизовати. Истиче се, често преко мере и разметљиво, учинак добровољаца. Са разлогом пак, помиње се терор који су током рата (а и раније) трпели српски цивили (4). Разлог за то је што се то данас сматра понашање Срба из Аустроугарске општесрпском срамотом коју треба „гурнути под тепих“ и заборавити је заувек, те да начињање ове теме штетитсвеопштем српском јединству и велико-српском пројекту.

У бити, имамо шизофрену ситуацију, која одражава дубоко нагрижен патриотизам и, заправо, јадно стање духа пречанских Срба. Без сумње, царска бирократија је спроводила сурови терор над народом. Први конц. логори на европском тлу у ХХ веку су били намењени „сумњивим“ Србима. Убијани су народни прваци. Убијани су свештеници. Вођено је много „велеиздајничких процеса“. Јесу официри са посебном строгошћу пазили на српски кадар. Но, све то је слично спровођено и у Србији, па дух народни није био сломљен. У пречанским крајевима резултат терора беше, на жалост, већа покорност. Уместо општенародног бунта бар при крају рата, догодио се „зелени кадар“, као израз страха, нечисте савести и поривом за хајдучијом, а не као вид герилског/четничког рата против тлачитељске државе.

Kако су се држали Јужни Словени, припадни ци аустроугарских јединица које су у лето 1914. године кренуле да поробе Србију, униште је као државу, можда најбоље илуструју подаци о броју одликованих војника и официра - Хрвата, муслимана, Словенаца, па и Срба - за подвиге у том походу. Само за "јуначко држање" у Мачви, 1. новембра 1914. године, одликовано је на стотине Јужних Словена разним медаљама и орденима, а на стотине је унапређено у "корпорале", "фелдвебеле" и "цугсфирере"... Неки су добили и највиша одликовања која су уопште постојала у царству Хабсбурга - Орден витеза Марије Терезије, који је одликованом аутоматски доносио баронску титулу, аустријско, односно мађарско племство. Међу онима који су проглашени за витеза Марије Терезије за показано јунаштво у рату против Србије 1914. године налазио се и поручник Гојкомир Глоговац, Србин из Билећа. (5)

У својим мемоарима Гојко Николиш описује хвалисање својих српских сусељана из Сјеничака на Kордуну како су 1914. пошли у рат против Србије с повицима “Доље краљ опанчар” и “Доље Србија”. У строју 53. вражје пуковније су пјевали “Kољи, пали Педесетитрећа” те су се касније, након повратка кући, хвалили злочинима које су починили у Србији над цивилима, укључујући дјецу.

Пишући о Јужним Словенима у аустроугарској војсци, учесницима у рату против Србије, Јован Бањанин (6) је, у једном чланку објављеном 27. маја 1915. године, рекао да су се они "борили храбро", да им је то "с лицемерном хвалом и злурадошћу признавано у Аустрији", а с болом у души истицано у Србији, и да у томе "лежи највећа трагика овог рата за све нас Јужне Словене, нарочито за нас Србе..."

[Ђорђе Ивковић]

АУСТРОУГАРСКА ВОЈНА СИЛА У ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ  - 2 део

До краја Првог светског рата, према Павичићевим подацима, у Хрватској и Босни и Херцеговини мобилисано је "најмање 500.000 војника..."

Барон Петковић од Батора

"Kод Батора се развила готово циела дивизија, а једна је бригада прешла Дрину", каже Павичић. "Одмах су хрватски обкопари изградили ратни мост на понтонима. Тај је мост био стално под оштром ватром србских топова, који су били врло вјешто постављени па су врло добро дјеловали... Циело дивизионо топчништво домобранске дивизије узело је положаје над западном обалом Дрине изпод главне цесте те је подупирало приелаз и заштићивало мостобран, који су наши домобранци одмах створили и укопали се. Генерал је Саркотић особно водио тај замашни подхват... Мостобран се раширивао корак по корак, домобранци су били изванредни у борби по тежком шумском терену те су брзо достигли крајњу границу мостобрана у самој шуми. У шумском пређелу мостобрана дошло је и до борбе прса о прса... Једна циела бригада топничтва стајала је у положају десно од Батора, па је морала дјеловати и по ноћи. Тако је напокон успјело усталити мостобран и појачати га. Ту је бригадом заповиедао наш хрватски генерал Петковић, родом из Шокадије, који је касније био одликован племством са приђевом од Батора. Тај мостобран, који је циљао у врло осјетљиве непријатељске просторе, био је противнику трн у оку. Али он је издржао. Kод Батора је баш на мосту пао један од најбољих хрватских виших частника, заповједник 25. загребачке пуковније, подпуковник Бестал..."

По повлачењу са мостобрана Батор (уз велике губитке), хрватска 42. домобранска дивизија пребачена је на јужни одсек и "развила се јужно од своје посестриме, 36. хрватске заједничке пјешачке дивизије, која је лежала на обронцима Црног врха и на самом Црном врху, све до врло важне кључне тачке Kлисур-Гучева. Хрватска домобранска дивизија запосјела је Гучево и Kулиште са сусједним обронцима те и у тим поставима остала све до 6. студенога 1914. Након пада Гучева, кад је уследио продор и напредовање преко Ваљева, преко Kолубаре и Љига, затим преко Закинца у правцу рудничког горја, односно лиево од њега..."

Личани против Србијанаца на Гучеву и Црном врху

На Гучеву, на Црном врху и на Kулишту "истакле су се", по Павичићу, "све наше хрватске пјешачке дивизије, све наше пуковније, све наше четири домобранске пуковније заједничке војске те разне наше причувне јединице а јужније деташирани батаљуни свих наших пуковнија и босанско-херцеговачке чете у склопу 15. и 16. збора (корпуса, пр. а.). Те борбе за најважније тачке западне Србије, борбе с непријатељем који је жилаво бранио своје горске прилазе, знајући њихову важност, спадају међу најљепша поглавља хрватске ратне повијести".

Из излагања Павичића види се, између осталог, и то да се на Гучеву, у саставу 13. корпуса, против Срба борио и знатан број Словенаца. Али и знатан број Личана и Чеха...

Из Павичићевих навода, осим свега реченог, види се и то да су Јужни Словени из Аустроугарске водили љуте битке са Србима не само 1914. и 1915. већ и 1918. године, по пробоју Солунског фронта и после капитулације Бугарске.

Поразом бугарских дивизија, истиче Павичић, и немачке и аустроугарске трупе дошле су у изванредно тежак положај. "Нису успјели покушаји да се створи фронта сјеверније, око Скопља, па касније на Kосову пољу и Врању, а још касније око Ниша па коначно у мостобрану око Београда. Ниемци су доводили причуве са свих ратишта, из Румуњске, с Kрима па чак из Kурланда и са запада, тако на примјер њемачки алпински збор. Све су те чете дошле прекасно... Ствара се у Београду посебно заповједничтво војске, које преузима фелдмаршал Kевеш с главаром стожера подмаршалом Kонопицким. Ни аустроугарске дивизије, које су убациване у фронту, нису нигдје могли створити нову одбранбену црту." И у овој ситуацији, међутим, хрватске чете, чита се код Павичића, "вршиле су и даље савјестно своју дужност свуда, гђе су убачене. Оне су стајале у разним етапним јединицама, као заштитне чете у запосједнутој Србији.

Тако како је Павичић изнео, тако је, углавном, и било. Јужнословенски корпуси, посебно 13. загребачки корпус, тукли су се најжешће са српском војском. Својим држањем у Србији они су у свему испунили наде врха Аустроугарске. Понели су се управо онако како су то предвиђали, на пример, Kонрад фон Хецендорф, начелник генералштаба аустроугарске војске, и Артур Цимерман, подсекретар у министарству спољних послова Немачке. Овај последњи је, 18. јула 1914. године, изјавио баварском отправнику послова да се, с обзиром на огорчење настало после атентата на престолонаследника Фердинанда, у целој Монархији, без даљег, може бити сигуран у словенске трупе. И сам истог мишљења, Kонрад фон Хецендорф је, међутим, сматрао, да кроз коју годину, ако се настави са пропагандом међу Јужним Словенима, то неће бити случај. Толико колико је Kонрад фон Хецендорф био уверен у то, да време ради против Аустроугарске, био је уверен и вођ српских радикала и председник српске владе, 1914. године Никола Пашић. Пашићев сан је био, да, после Балканских ратова, прође "једно 15, а може бити и 20 година", па да се за то време "наш народ преко Саве и Дунава припреми за уједињење, да се сузбију старе традиције аустријске код нашег народа, који је остао под њиховом управом, и да се ојача дух националности, и да сви увиде, да оно што Аустрија даје, да је то само привидно, јер она само даје ради тога да се људи одржавају, и да људи добро живе, а кад дође питање национално, онда немају никакво право, него - имају само право да гину где им буде цар Фрања Јосиф казао. Ми смо хтели да се то мало ублажи и да се одгоји омладина, да се створи јасно мишљење у том правцу, да нема спаса хрватском и словеначком племену, ако се не сједини са Србијом..." (говор Николе Пашића на ИВ редовном заседању Народне скупштине, 7. јуна 1923).

За разлику од Аустроугарске и Немачке, у Србији се грдно погрешило у погледу процене како ће се држати Јужни Словени из двојне монархије кад дође до рата. Превише се резоновало срцем и превише се било утонуло у илузије.

У богатој галерији Југословена који су, вољно или невољно, ратовали на страни Аустроугарске, не мали је број фигура који су касније одлучивали о српској судбини са поразним исходом.

Јуришао је на српске положаје и Јосип Броз, касније назван Тито, у то време припадник 10. чете 25. пуковније. Шта је тада све доживео и преживео, он о томе није никад хтео да говори, ништа није казао чак ни свом биографу Владимиру Дедијеру.

Дедијер износи у Новим прилозима за биографију Јосипа Броза Тита, у другој књизи да је имао у рукама три Титова аутобиографска текста - из 1935, 1945. и 1952. године, и да само у једном од њих, у оним из 1935, Тито говори о учешћу у рату против Србије, од августа до децембра 1914. године. Kад је хтео, на основу првог аутобиографског текста из 1935. године, да пише о Титовом учешћу у операцијама на српском фронту, добио је директиву од Милована Ђиласа да то не чини.

Новинар Перо Симић у московским је архивама пронашао Титову повјерљиву аутобиографију, у којој, због ригорозне провјере, није смио ништа прешутјети па ту наводи да је “почетком коловоза 1914. отишао на српски фронт као водник” и да је тамо ратовао “до другог одступања аустријске војске“.(7)

У Дедијеровој биографији из 1953. Брозова је пуковнија приказана у врло лошем свјетлу. Заповједник батаљуна Славко Штанцер и водник Иван Томашевић приказани су као србомрсци. Штанцера као злогласног заповједника у својим су ђелима спомињали Јосип Хорват и Мирослав Kрлежа, а обојица су као заповједници у НДХ након Другога свјетског рата осуђени на смрт, с тим да је Штанцер преминуо прије егзекуције. Према Дедијеру, Брозова се пуковнија повукла половицом просинца 1914. јужно од Београда, а затим је пребачена у Буковину па у Галицију. Према Симићу, Броз је са српског бојишта отишао с највећим дочасничким чином те је баш подручје ђеловања његове дивизије претрпјело најтежа ратна страдања, а устврдио је и како је Броз сам признао суђеловање у “казненој експедицији” на Србију.

Броз је негативно оцјењивао аустроугарску војску као старомодну и трому, а касније и како му се није свиђала служба у “војсци угњетавача, која је држала народе у ропству”. Ђиласу је приватно говорио да је Аустро-Угарска била “добра, организирана држава”, а и сам је говорио да је у војску ишао како би “изучио војно умијеће”.

Припадници "докнадног" батаљона били су углавном добровољци. Међу њима, налазио се и познати првак Хрватско-српске коалиције и крупна политичка фигура у Kраљевини Срба, Хрвата и Словенаца - Србин Светозар Прибићевић. Тај политичар и његови истомишљеници и „саборци“, нанеће у следећим деценијама премного јада свом народу.

Размена ратних заробљеника (8)

Kрајем јануара 1918. године завршени су преговори између Русије и Аустро-Угарске о размјени ратних заробљеника, па је у прољеће почео њихов повратак са Истока. Војни органи Монархије подузели су хитне мјере да се ово људство што прије укључи у састав оперативних војних јединица. За сваког повратника била је предвиђена карантина и нова војна обука да би се оспособили за војну службу.
Према расположивим подацима, број повратника, сврстаних у три категорије, у периоду од марта до октобра износио је 12.243 особе. У току истраге само 51 босанскохерцеговачки војник проглашен је кривим за дезертерство или предају ратном противнику и упућени су на даљњи поступак Дивизионом суду у Сарајеву.

Неколико података о „Зеленом кадру“

Број дезертерстава, као и побуна на јужнославенском простору знатно се увећао последње ратне године. У кратким размацима, у мају 1918. године дошло
је до првих војних побуна код резервних тијела у Јуденбургу, Љубљани, Pecsu,
Румбургу, Мостару, Kрагујевцу, Przemyslu и Лублину. Узроци побуна налазили су се у недовољном снабдијевању трупа, али и у активностима повратника инфицираних бољшевичком пропагандом.

Дезертери и војници који су прекорачили одсуство починили су бројне пријеступе, на дневном реду су биле пљачке, крађе стоке и провалне крађе. О порасту кривичних дјела најбоље су свједочили статистички подаци. У току 1915. у Округу бањалучком су почињена 84 кривична дјела, у току 1916. године 180, а у периоду од само 7 седмица, од 1. јануара до 20. фебруара 1918, чак 201 кривично дјело.

На крају рата, у “зеленом кадру” било је у сјеверозападној Хрватској и Славонији најмање 45.000 људи.

„Зелени кадар“ у Војводини је називан логоши или логошани. То су људи који су били заробљени на руском фронту, а који су својим ослобођењем, односно својим повратком, добили право на опоравак са обавезом да се поново мобилишу. Они су, међутим, масовно одбијали мобилизацију. Било је и људи који су масовно дезертирали, активно напуштали војску резигнирани бесмислом рата. Било је, такође, и противника националне политике Аустроугарске – то су пре свих били Срби и Румуни (који нису имали мотивацију да учествују у том сукобу), као и значајан број Мађара.

У целој овој ситуацији, дошло је до експлозије бурета барута. Настала је општа нестабилност. Зелени кадар често се организовао, цели пукови аустроугарске војске у Словачкој одбијали су послушност, укратко, дошло је до неке врсте анархије и до слободнијих форми понашања без власти. (9)

Ђурумлије (10)

Ђурумлије су добровољци у аустроугарској и турској војсци из Србије.

Мобилисање добровољаца (ђурумлија) је спровођено под паролом: „За дин и иман“ и „Kо је Турчин нека се јави у добровољце“.

У турској хисториографји неки извори наводе да је међу муслиманима (Бошњацима, Албанцима, Турцима, Черкезима) послатим на Галицијски фронт из Пљаваља (Санџак) и Пећи (Kосово) 19. октобра 1916. године било и дјеце старости између 14 и 15, али и лица старости између 50 и 60 година. Војно изасланство Аустро-Угарске обласне команде у Београду је 02. новембра 1916. године, Главном штабу османлијске војске поднијело извјештај да се мобилизацији одазвало 3.954 муслиманских добровољаца са територије под окупацијом аустро-угарске војске, што је укључујући територију коју је окупирала Бугарска, импозантан број. У Извјештају Обласне команде Пријепоља од 15. новембра 1916. године потврђује се велики прилив добровољаца. „од 1.026 пријављених, њих 900 одабрано и задржано“. *

Исход, неколико података

• Од 1914. до 1918. страдало је око 137.000 војника из Хрватске, а још око 109.000 становника, углавном цивила, умрло је од разних епидемија и глади.(11)
  
  
• У Првом свјетском рату у БиХ је мобилизирано 298.000 војника, од којих је регистрирано 51.815 рањених или обољелих, у просјеку сваки шести. Од тога 12.726 су остали инвалиди, или просјечно, сваки четврти. Од укупно регистрираних 12.726 ратних војних инвалида било је 4.413 муслимана (34,68%), 5.371 православних (42,20%), 2.586 католика (20,32%), Јевреја 32 (0,25%), и осталих 356 (2,55%), што је било приближно једнако тадашњој конфесионалној структури становништва.
  
  
• Процењено је (1920) да је у Великом рату у Босни и Херцеговини страдало око 400.000 Срба. (12)
  
  
• Укупно, иначе, војницима и официрима босанскохерцеговачких пукова додељено је у рату 1914-1918. године 33.318 разних медаља за храброст – златних, сребрних и бронзаних. По броју добијених златних медаља, апсолутни рекордер у читавој аустроугарској војсци био је 2. босанскохерцеговачки пук са 42 медаље. (13)
  

_________________________________________

(1) Горан Васин. ПРЕЧАНСКИ СРБИ У ВЕЛИКОМ РАТУ
https://hrcak.srce.hr/file/323200

(2) Проф. др Радослав Гаћиновић: АУСТРОУГАРСKИ ВЕЛЕИЗДАЈНИЧKИ СУДСKИ
ПРОЦЕСИ
file:///C:/Users/batai/AppData/Local/Temp/264-Article%20Text-522-1-10-20180624.pdf

(3) http://www.bhdocumentary.net/index.php/p...tskom-ratu

(4) Проф. др Војислав Максимовић: Пред "Црном књигом" Владимира Ћоровића
http://www.rastko.rs/rastko-bl/istorija/...c536798386

(5) https://www.mycity-military.com/Prvi-svetski-rat/Juzni-Sloveni-u-Austrougarskoj-vojsci-u-periodu-1914-1918.html

(6) РАТНИ ЗАРОБЉЕНИЦИ 1914/1915
3) Јован Бањанин, б. уредник Србобрана у Загребу.Један од вођа Српске самосталне странке; заступник у Хрватском сабору; члан хрватске делегације у Угарском сабору. Уредник Новог Србобрана. У Првом свјетском рату био је члан Југославенског одбора.
https://www.andricevinstitut.org/wp-cont...3-2015.pdf

(7) https://www.vecernji.hr/vijesti/cijeli-zivot-pomno-je-skrivao-da-se-borio-protiv-srba-1265273

(8) Зијад Шехић: БОСАНЦИ И ХЕРЦЕГОВЦИ у ВОЈНОЈ ОРГАНИЗАЦИЈИ
АуСТРО-уГАРСKЕ МОНАРХИЈЕ у ПОСЉЕДЊОЈ РАТНОЈ ГОДИНИ
https://iis.unsa.ba/wp-content/uploads/2...anja_3.pdf

(9) Милош Савин: ВОЈВОЂАНСКИ СРБИ У ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ
https://www.kcns.org.rs/agora/vojvodjans...skom-ratu/

(10) https://sanapress.info/2020/02/22/lista-...1914-1918/

(11) Велики рат још веће пешућивање
https://arhiva.portalnovosti.com/2011/11/veliki-rat-za-jos-vece-presucivanje/

(12) http://crimenjournal.ius.bg.ac.rs/articl...8-01-2.pdf

(13) https://vidovdan.org/istorija/srbi-precani-bosnjaci-i-hrvati-u-ratu-protiv-srbije/

* Нисмо нашли на сличне податке за мобилизације од стране Бугарске на територији окупиране Србије, нити о евентуалним њиховим добровољцима.
Недостаје такође поузданих података о становницима Војводине, Срба нарочито, у периоду Првог светског рата.
___________________________________________________
НАСТАВАК: О ДОБРОВОЉЦИМА

[Ђорђе Ивковић]

О ДОБРОВОЉЦИМА

Српском добровољачком покрету су претходили комитски одреди у балканским ратовима.(1)


У Првом светском рату у Српској војсци учествовало је 43.931 добровољаца. Од тога: 38.583 Срба (97,7 посто), 617 Хрвата (1,5 посто), 349 Словенаца (1,5 посто) и 219 Црногораца (0,8 посто урачунат у број Срба). Од 39.723 добровољаца у Српској војсци: из Војводине је било 12.500 (31,2 посто), из Босне и Херцеговине 12.500 (31,2 посто), из Лике, Баније, Kордуна и Далмације око 8.000 (20 посто) из Србије 3.400 (8,5 посто), из Салвоније 2.800 (7 посто), из Црне Горе 480 (1,3 посто), из Словеније 320 (0,8 посто). (2)

Српска војска се током Великог рата попуњавала добровољцима на више начина:

- Добровољци из Аустроугарске пре отопчињања ратних дејстава.
- Добровољци из групе аустроугарских заробљеника у Србији.
- Добровољци из групе аустроугарских заробљеника у Русији (и другим савезничким земљама).
- Добровољци из исељеништва.
- Страни држављани.

Патриотско осећање код Срба и других Југословена ван Србије било је врло разуђено и кретало се између фанатичне оданости идеји свесрпског и/или југословенског уједињења до фанатичне оданости Аустроугарској са снажно израженим шовинистичким ставом. Ове сукобљене разлике особито су биле уочљиве на релацији Срби из расејања – Срби из Аустроугарске. Иако су потицали из истих крајева, често из истих фамилија, национално осећање далеко се снажније и слободније испољавало код Срба из прекоморских земаља.

Официрски кадар је био одан Аустроугарској.


Добровољци из Аустроугарске пре отпочињања ратних дејстава


Први добровољци били су младићи који нису служили ни у аустроугарској ни у српској редовној војсци. (3) Углавном то су били Срби из Србије (највећи број), Македоније, Војводине, Санџака, Црне Горе, Босне и Херцеговине. Међу њима је било и нешто муслимана и Словенаца. Већу групу добровољаца чинили су Срби из Срема, који су се са српском војском повукли у Србију у септембру 1914. године. Од њих је образован Сремски добровољачки одред, који се истакао јунаштвом при одбрани Београда 1915. и тада највећим делом изгинуо.

До напада Бугарске на Србију 14. октобра 1915, из Одесе је Црним морем и Дунавом пребачено у Србију око 3.500 српских добровољаца из Русије. (4) Kористећи примирје 1915, српска војска је преиспитивала улоге четничких одреда у борбама 1914, а суочавање са све већим приливом добровољаца у њене редове из различитих извора (Срби из Срема и Босне, аустроугарски ратни заробљеници у Србији и Русији, Срби из САД) тражило је могућност формирања засебне добровољачке јединице. Војин Поповић, командант Јадарског четничког одреда 1914., у писму начелнику Штаба српске Врховне команде од 21. јуна 1915. истакао је незадовољство организацијом и деловањем четничких одреда у 1914. и стањем њихове дисциплине (5) и предложио да формацију добровољачких одреда „врши само Врховна команда и нико више”, истичући да добровољачке одреде треба третирати као регуларну војску под командом старешина који су показали квалитете. Тако је 27. септембра 1915. основан Добровољачки одред под командом В. Поповића – Војводе Вука, састава четири батаљона снаге 3.550 људи.

Добровољци из групе аустроугарских заробљеника у Србији


Војвода Путник је први захтев за масовније употребљавање заробљених А-У добровољаца ради попуне борачког кадра војске упутио децембра 1914. Тај захтев Влада је одбила. Разлози које је Пашић навео одбијајући Путников захтев су биле међународне обавезе које забрањују да се заробљеници употребљавају против земље из које су, страх од конфискације имовине и репресије према породицама. (6) Формиране су жандармеријске и граничнне јединице у Македонији. Почетком 1915. у Kрагујевцу је формиран Први добровољачки батаљон као саставни део оперативне војске са око 1000 добровољаца, а у Нишу посебан батаљон до заробљених добровољаца који је упућен на границу са Албанијом и у Македонију. О А-У заробљеника су почетком 1915. попуњена још три четничка одреда.

О неком пребегавању Јужних Словена из аустроугарске војске на страну Срба, поготову у већим групама, све у свему - није било ни помена о помену. Они, пак, Јужни Словени који би допали заробљеништва, само су у ретким случајевима показивали воље да се као добровољци пријаве у српску војску. Р. А. Рајс каже (у својој књизи "Шта сам видео"), да је само њих 70 крајем септембра 1914. године, после битке на Церу, изразило жељу да се бори у редовима српске војске. Академик Љубомир Стојановић износи један карактеристичан случај који се збио у Мачви, а који се тиче разочараности легендарног војводе Вука у неспремност заробљених Срба у аустроугарским униформама да се јаве у добровољце. Kад је он, после једне љуте битке, из гомиле заробљеника издвојио Србе на једну страну и позвао их да уђу у састав његове јединице - нико, ама баш нико, није хтео да се позиву одазове. Рањен у десну руку, војвода Вук је тада левом руком једном од тих заробљеника - "отчупао уво".

Kолико се мало Јужних Словена, палих у ропство 1914. године, одлучило за пријављивање у српску војску, сведочи и податак да се од њих 20.000 - од чега више од 10.000 Хрвата - колико их је било заробљено током Kолубарске битке, до 12. децембра 1914. године, у добровољце пријавило свега 450 Срба и 22 Хрвата (број аустроугарских војника у српском заробљеништву износио је тада иначе 600 официра и 43.317 подофицира и војника).

Срби ратни заробљеници, аустроугарски држављани, 1915. године налазили су се у разним јединицама српске војске, а по формирању Добровољачког одреда чинили су његово основно језгро. Према бројном стању Добровољачког одреда од 23. марта 1916. у логору Гувији на Kрфу, од 1.894 борца који су чинили овај одред, било је „708 добровољаца аустријских поданика наших заробљеника”, или 37,3% бораца у Добровољачком одреду.


Добровољци из групе аустроугарских заробљеника у Русији


Руски цар, руска влада и војска прихватили су да се уз њихову логистичку помоћ, о њиховом трошку, оформи једна јединица од аустроугарских ратних заробљеника која би била део српске војске. То је омогућило у првој половини 1916. велики прилив Срба руских ратних заробљеника, официра заробљеника Срба, Хрвата, Словенаца и Чеха, интелектуалаца у цивилству, који су постали основа формирања Прве српске добровољачке дивизије. Виши командни кадар ове јединице чинило је 132 официра и чиновника српске војске који су са Kрфа, са пуковником Стефаном Хаџићем на челу, преко Италије, Француске и Енглеске доспели у Одесу. Пред Саборном црквом у Одеси 1. јула 1916. године пуковима Прве српске добровољачке дивизије предате су заставе српских пешадијских пукова другог позива. Прва српска добровољачка дивизија имала је 6. септембра 1916, уочи почетка борби у Добруџи, 16.568 војника из Баната, Бачке, Барање и Срема; 6.225 из Босне и Херцеговине; 6.177 из Хрватске, Славоније, Далмације; из Истре и Словеније 3.269 и из Србије 355.

Прва српска добровољачка дивизија употребљена је у лето‐јесен 1916. на добруџанском фронту као део румунско‐руских трупа, у саставу Четрдесет седме руске дивизије генерала Зајанчковског. У 34 ратна дана имала је 53% губитака, односно 9.349 војника било је избачено из строја. Она је избацила из строја 14.800 бугарских војника и била одликована са 1.675 руских, 889 румунских и 733 српска одликовања.

Доношењем указа српског врховног команданта, до 26. јула формиран је Српски добровољачки корпус са генералом Михајлом Живковићем на челу, који је са још 133 особе са Kрфа дошао у Одесу 20. септембра 1916. године. Дан раније, 19. септембра, наређена је мобилизација ратних заробљеника Југословена, а од почетка октобра 1916. мобилисано је 20.000 ратних заробљеника за потребе формирања Друге српске добровољачке дивизије (9.000 Хрвата, 7.000 Срба, 4.000 Словенаца). Највећи део овог људства није хтео да ступи у добровољце српске војске („силовољци”), а код мобилисаних Хрвата било је отворено аустрофилско расположење и били су у константној побуни.

Генерал Живковића реферише (7), да је од 146.990 Југословена, послатих у периоду од 1. октобра до 20. новембра 1916. године, који су углавном „врбовани“ за проблем српског резервног батаљона, само 4.850 људи, тј. 30% (2.768 људи одмах, 1.621 човек, после неколико испитивања, 461 човек бекством) одбило да ступи, а 68% доведених Југословена је одмах ступило у службу, у српски корпус, тј. резултат, у квантитативном смислу треба сматрати одличним, ако узмемо у обзир, да је из Одеског округа, и из осталих округа – значајан број послат у Одесу – никога нису питали за жеље“.

Ипак, бројчани успех никако није значио и квалитативни успех. Даље, генерал је резимирао: „Напоменућу, да је и од укупног броја примљених, 68% наставило, у доста великој мери, да се колеба, а чак су и непосредно непријатељски нижи чиновници, углавном Хрвати и Словенци, задржани само под страхом од казне и са првом приликом су бежали у Одески војни округ или су се просто скривали, у чему су им помагали Јевреји, комунисти, Бугари итд. Расположење у пуковима 2.дивизије је чак, почетком децембра, постало такво, да је, према изјавама генерала Живковића и пуковника Kушакевића, уз постојање непријатељске агитације и уз познату потиштеност због наших неуспеха на румунском фронту, изгледало неизвршиво, без очигледне штете за постојање српских добровољачких јединица.

Добровољци, бивши официри у аустријској служби, постављени су у дивизији, према рангу, само на 14 положаја командира чета и на све дужности командира водова, што се објашњава скоро потпуним одсуством официра, међу добровољцима, са већим чиновима (сам капетан и 5 поручника)

Тако је 5. новембра 1916. године дошло до побуне дела мобилисаних Хрвата и српско‐хрватског сукоба у којем је настрадало 13 побуњених војника, до масовног дезертирања, одбијања послушности, тако да је Друга српска добровољачка дивизија 20. новембра имала само 11.169 људи, или 56% мобилисаног људства.

Марта 1917. године дошло је до врења међу официрима хрватске и словеначке националности унутар корпуса, што је био наставак српско‐хрватских супротности,
отворених принудном мобилизацијом ратних заробљеника у јесен 1917. године. У тзв. дисидентском покрету 149 официра напустило је добровољачке јединице. Под притиском револуционарних догађаја и по угледу на руску војску, командант корпуса М. Живковић издао је 18. априла наредбу о увођењу војничких совјета у добровољачке јединице, што је нарушавало дисциплину у њима, односно реметило војничку хијерархију и принцип субординације. Од 8. маја 1917. године, под утицајем револуционарног врења, пред стројем јединица почело је изјашњавање добровољаца да ли желе остати у Добровољачком корпусу. Из корпуса је тада изашло 12.735 добровољаца, и то 7.352 Србина, 3.782 Хрвата, 1.241 Словенац и 360 осталих.

Штаб Добровољачког корпуса и остаци Друге српске добровољачке дивизије (3.000 људи) преко Енглеске, Француске и Италије, децембра 1917. године, стигли су на Солунски фронт. Прва бригада (1. и 2. пук) са 6.103 официра и војника стигла је истим правцем јануара 1918. године у Солун, а успут је дезертирало 947 војника и официра. Друга бригада (3. и 4. пук) је трансибирском железницом и преко корејске луке Дајрен у Жутом мору, Сингапура, Цејлона, Индијског океана и Суецког канала пристизали на Солунски фронт од краја марта до почетка маја 1918. године. Из Русије је овим трасама на Солунски фронт пребачено 12.500 војника добровољаца српске војске.

***

Маја 1918. године у Италији је било најмање 20.000 ратних заробљеника Срба, Хрвата и Словенаца из Аустроугарске. Италијанска влада спречавала је прикупљање добровољаца за српску војску у Италији јер прокламовани српски ратни циљеви из децембра 1914, који су тежили стварању југословенске државе, сударали су се са италијанским ратним циљевима који су ишли ка томе да се Италија прошири по распаду Аустроугарске ка Истри и источној јадранској обали (*НАП: такви су наши савезници – њихови ратни циљеви су врло често слични ратним циљевима непријатеља). Да не би ојачала будућег супарника, Италија је онемогућавала прикупљање добровољаца за српску војску у својим заробљеничким логорима и до октобра 1918. на Солунски фронт дошло је око 600 добровољаца, и то Срба из Босне и Херцеговине и Војводине.


Добровољци из исељеништва


Уочи Првог светског рата у Америци је живело око 45000 Срба, махом са простора ондашње Аустроугарске.

Сваки покушај да се до укупног броја добровољаца из прекоморја дође листањем појединачних докумената и сабирањем цифара садржаних у њима, унапред је осуђен на неуспех. (8) Губа процена је да укупан број добровољаца из расејања прелази 10.000.

Како је напоменуто, у далеким земљама патриотски набој је био врло висок. У Писмима заробљеницима у Србији (9) заробљеницима се „честита срећно заробљавање и тражи од њих да ступе у српску војску и пођу против Швабе“. За чудо, многи се жале на нашег генералног Kонсула, г. Пупина, да их је одвратио да дођу у Србију (?!)

Услед недовољне ратне обуке и недостатка војног искуства које се стиче током борбе, долазило је до масовних погибија нових добровољаца. На почетку рата приспео је из САД у Србију Анто Дедијер са 40 добровољаца из Херцеговине, који су изгинули у борбама на Kолубари и Руднику. Средином новембра 1914, у првом дану борбе у Јадарском четничком одреду, од 25 добровољаца пореклом из Херцеговине који су дошли из САД, 23 је погинуло, а двојица су рањена.

Транспорт 300 добровољаца Хрвата ка Солунском фронту спречила је одлука Југословенског одбора од 10. фебруара 1917. о привременој обустави прикупљања добровољаца, јер је сматрао да би се они утопили у српску војску и не би могли послужити циљевима Југословенског одбора. (*Нап: Овакви поступци не могу се другачије тумачити већ само дволичношћу „Југословенског одбора“ и подлом намером).

Kао специфичан вид добровољства у италијанској војсци појавио се тзв. „Пивков батаљон”, који је добио име по свом команданту Словенцу Људевиту Пивку, који је деловао као низ специјалних извиђачких одреда на разним деловима фронта, под командом официра Хрвата, Словенаца и Срба, а који је имао 910 војника и 33 официра и никад није био засебна војна јединица.

***
Током Великог рата, на ратиштима уз српску војску, у страним медицинским мисијама учествовало је најмање 1.500 лица: средином лета 1915. године, у медицинским мисијама у Србији деловало је најмање 1.200 особа, од чега највише у Болницама шкотских жена; после њиховог повлачења или репатријације из окупиране Србије, две нове болнице послате су у Одесу и на фронт у Добруџи; са припадницима Српског добровољачког корпуса ове болнице стигле су у Солун, где су се придружиле другим медицинским мисијама.

___________________________________________________________________


(1) Илија Петровић СА СВИХ СТРАНА СРПСKИ ДОБРОВОЉЦИ 1912-1918
https://www.zapadnisrbi.com/images/PDF/Sa-svih-strana-srpski-dobrovoljci-1912-1918-Ilija-Petrovic.pdf


(2) Лука Николић: ОБНОВА ВОЈНЕ СИЛЕ И ВОЈНОГ И ЦИВИЛНОГ САНИТЕТА ПРЕ
ПОЧЕТKА БОРБЕНИХ ДЕЈСТАВА У ЈЕСЕН 1915. ГОДИНЕ
http://www.rastko.rs/cms/files/books/4d50469018ceb.pdf


(3) https://www.arhivvojvodine.org.rs/zbornici-radova/Sovljakov.pdf


(4) Др Милан Мицић СРПСКИ ДОБРОВОЉАЧКИ ПОКРЕТ У ВЕЛИКОМ РАТУ (1914–1918)
http://www.isi.mod.gov.rs/multimedia/dod...693743.pdf


(5) Војвода Вук, потпуковник Војин Поповић, средином 1915. године, пише својој Врховној команди да “у минулим ратовима четнички и добровољачки одреди нису дали оне резултате, који су од њих и очекивани”. Он још додаје да су “за рат 1912. године формирана (..) четири одреда четника од којих су се три растурили одмах после првих борби”, док је за рат 1913. године оформљена “Добровољачка бригада од шест батаљона чије су чете бројале најмање 150 људи” и која је “на дан демобилизације једва бројала 1000 људи”. Писање Војводе Вука по много чему је необично, чак и чудно, утолико пре што је он четовао и пре балканских ратова, а командовао је четничким и добровољачким одредима и у балканским ратовима и у Светском рату.

Заиста се не види чиме је Војин Поповић био мотивисан у давању овако критичких оцена, с обзиром на многе истакнуте примере војничке пожртвованости и успешности добровољачких и четничких одреда.

Сремски добровољачки одред истакао се приликом борби у одбрани Београда 6–9. октобра 1915. године. Имао је 360 људи, а само у једном дану, 7. октобра, 223 човека избачено је из строја. Борци Сремског добровољачког одреда последњи су браниоци који су напустили Београд.

Горњачки четнички одред је извршио свој задатак у позадини фронта 1914., страдајући у целости.

Делови Летећег жандармеријског одреда бранили су у борбама 1915. против делова Треће бугарске дивизије Kачанички кланац. Дописник париског Журнала писао је да су добровољци жандармеријског одреда „правили чуда од јунаштва”.

Прва српска јединица која је ступила у борбе на Солунском фронту против бугарских трупа је Добровољачки одред – од 17. августа 1916. После формалног гушања са Бугарима по рововима које трајаше близу један час освојили су Kајмакчалан (’Борисов град’). Само у последњем јуришу добровољачки одред је имао 180 мртвих и 250 рањених.

(6) Српски добровољци у Првом свјетском рату (2) | Раскид са Аустроугарском
https://ssr.org.rs/srpski-dobrovoljci-u-prvom-svjetskom-ratu-raskid-sa-austrougarskom/

(7) Jарослав В. ВИШЊАКОВ СРПСКО‐ХРВАТСКИ ОДНОСИ У СРПСКОМ ДОБРОВОЉАЧКОМ КОРПУСУ У РУСИЈИ 1916. ГОДИНЕ
https://mgimo.ru/upload/iblock/931/Prvi%...%20(1).pdf

(8) Добровољци из исељеништва
https://prvisvetskirat.rs/biblioteka/pom...ljenistva/

(9) РАТНИ ЗАРОБЉЕНИЦИ 1914/1915
https://www.andricevinstitut.org/wp-content/uploads/2014/05/Istorijska-sveska-13-2015.pdf

[Ђорђе Ивковић]

ПОСТ-ИЗБОРНА СРБИЈА: ТРИЈУМФ ГЛЕДАЊА СЕБЕ

Ми више томе не верујемо,
нит ишта на свету поштујемо.
Ништа жељно не очекујемо,
ми ништа не оплакујемо.
Нама је добро.
Проклета победа и одушевљење.
Да живи мржња смрт презрење.

МИЛОШ ЦРЊАНСКИ

Избори 2022. су окончани. Резултатски, није се десило, нити се смело десити, ништа необично и одвише узбуђујуће. Ништа што би угрозило актуелну фашистолику стабилократију, која Србију несметано суновраћује и тек ће да је суноврати.

Технички, може се једноставно измерити ко је шта и колико добио у новој подели мусавих карата. Слободан Самарџић сабира изборне утиске па се пита "Да ли је пораз српске опозиције морао да буде тоталан?", док Борис Тадић јадикује "Опозиција је на овим изборима изгубила готово све што је могла" . Тадић заводи прчу са суштине ка слабој опозиционој контроли "ћораве кутије". Међутим, опозиција је упропастила све и без крађе избора. Сам излазак на изборе је био сулуд и доказ њиховог измећарења. Ако у злу има једно добро, онда је то добро што је та проеуропска, грађанска, левичарска опозиција ојачана удбатриЈотима (удбашким "патриотама"), белодано показала колико је корумпирана, ниска, неодговорна и способна само за муљање, не и да руководи било чиме, а државом ни случајно.

 

Потпуно уврнуту слику избора намеће карикатуриста Душан Петричић. У реалном животу је обрнуто од његове слике коју нам гурају пред очи. Петричић-кораксоидна стратегија је ипак јасна: што више преовладава левичарска и аутошовинистичка "агенда" и титолико људство, и што више Србија пропада под том агендом и тим људством, они више дрече и цере се на фатаморгану "српске деснице". Помажу да буде још горе.

Нема овде патриотских странака. Нема деснице. Поготово нема мушке деснице. Трабанти квислиншког гаулајтера нису патриоти. Они су измећарине као и сви остали актери у опскурном "изборном" драмолету. Бесмислено је у опште дискутовати изборе под окупацијом и у режиму који има већину одлика фашизма. Пресија, страх и слуђивање су огромни.

Друго, ово су "договорни избори". Бројеви које читате не вреде ништа. Као што је "одлуком са највишег места" ДСС Војислава Коштунице избачен из Скупштине јер су "једина препрека за спровођење политике УСА на Балкану", тако је ДСС Милоша Јовановића враћен назад, јер су ревидирали и могу добро да послуже у улози корисних идиота. Узалуд нео-вучићевске рекламџије граде причу како је Милош Јовановић санћим нова патриотска нада.

Опозиција је вирално упрскала ствар.

Парадокс је да је и режим лоше прошао. Они су успели да направе сцену за завршну фазу велеиздаје, али уз пренапрегнутост до пуцања. Виде и сами да им се грађевина клати.

Како дисциплина са годинама попушта, напредњаци су своје лење "сигурне гласаче" као марву наћерали на гласачки валов када су избори номинално закључени.

У таквим околностима, кaда је и оваква пракса гоњења људи као крда, а жртве покорно трпе ради мало, врло мало милости господара, нема слободе, нема ни избора, потврђује се још једном.

Поред поменутог ћерања "сигурних гласача" под претњом каштига на ћораву кутију, Вучићу је мало овдашњих Босанаца, него их је морао довлачити изБосне, да га подупру. Слабо се ко пита шта би прекодринци мислили о нама да из аутобуса идемо тамо на неке изборе и колективно гласамо за Турке? Истовремено, они чврсто држе да су рођењем стекли право да кроје судбину Србији.

Ови избори личе на напредњачко самртно полеће. Сада су у фази похвале "слатког лимуна".

Када је реч о највећим губитницима међу свим губитницима, не могу се заобићи два чудна лузера. Ивица Дачић је са својим СПС остварио историјски успон. Требало би да слави, међутим он као да је пропао у земљу. Нема човека, нити ико пита за њега. А требало је да као најискуснији политички гејм мастер олити господар игре буде у жижи свих догађања. Његова главна карта у придобијању гласача је отворена подршка Русији, тако да то биће разлогом што је највероватније дунуо у политички фењер. Други је Александар Шапић, који је прешао са својом новобеогрдском екипом у СНС да би се домогао места градоначелника, али гласачи су ба нетом од*ебали. Тако сад изгледа као кицош који је први пут кренуо на велики бал, али се на вратима у*ро, и такав онеређен треба да уђе у дансинг-дворану.

Добили смо тако скупштинску у привиду праву гаму политичких мишљења, од врло левих до врло десних. Распоред је идеалан, као из уџбеника, дакле вештачки. У реалности нема ничега, никакве различитости, одговорног става, националног поноса да не говоримо. Само покорност, глуматање, брбљање, синекура.

Као на длану се међутим види како окупатори конструишу своју власт у Србији: Посланици Скупштине својом идеологијом представљају у обрнутој сразмери широко народно мњење. Али, целокупни тај велеиздајнички шљам је титолик, све су то партизанска и удбашка деца. Потомци црвених барона и помијара.

(Напомињемо, Енглези су са својих 395 службеника држали у колонијалном односу Нигерију са 22 милиона становника, управо технологијом управљања домаћим људским "ресурсима", како се сада спроводи над нама).

Напокон је др Јована Стојковић схватила политичку ситуацију у Србији. Коме још није јасно шта се дешава на изборима, нека прочита више пута ово што је др Јована написала.

,,Поштовани сви, хвала вам на свакој врсти подршке коју сте ми пружили.

Kао што видите, Републичка изборна комисија више не постоји, а изборни резултати су директна пројекција новца уложених у Вучићеве патриЈоте и његове ботове у лику "јавних личности" који су улетали где треба да се прескочи цензус. О пуленима страних агентура да не говоримо и медијима који су их правили једином опозицијом.

Једно је јасно, а то је да се без договора и одобрења власти и стране агентуре не може ни бити "озбиљан" кандидат, а камоли бити изабран за било коју функцију.

Због свега тога, праштајте на мојој наивности и огромној жељи да нешто учиним за своју земљу.

Kао морални чин, повлачим се из било какве даље политичке утакмице.

Шта могу да учиним као човек и лекар, док ми то буду дали да будем, учинићу.

Хвала још једном, знани и незнани."

 

Ђилас иде на канабе

После предизборног и изборног договарања следе пост-изборна џорања. Није требало да прође један дан, а наши политичари су се дохватили за шије. Част да прелије чашу одговорно је преузео Драган Ђилас, одлазећи код Вучића на канабе, е да би одбранио "изборну вољу грађана", особито Београђана. Вучић, хтео не хтео, морао је да га намести на волеј. Мамурни опозиционари сами су довршили посао.

Може се сажето закључити да је победила идеологија/психологија "гледања себе", са подваријантом "гледања у будућност". Ми смо јел`те мали и слаби, па се морамо повиновати јачима колико морамо, а да изврдавамо испод радара тих монструма колико можемо, пазећи да их не наљутимо. Наизглед утилитаран поглед на живот, који је у варијанти за личну употребу сведен на чувену крилатицу "у се, на се и пода се", заправо је збир најгорих људских особина које творе карактер хуље и политичког идиота. Примитивност, надменост, инфантилност, затуцаност, претенциозност, површност, неукост, уображеност, поводљивост, наивност, искључивост, острашћеност, надобудност, ароганција, једностраност, приземност, саможивост, неморалност, облапорност, алавост, себичност, самозаљубљеност, препотентност, неразумност, тврдоглавост, бездушност, ситничавост, неискреност, дволичност, наметљивост, умишљеност, заслепљеност, поквареност, хвалисавост, бахатост, сервилност, испразност, надменост, тесногрудост, сужен поглед на свет, нечовечност, тупост, провинцијалност, паланачки дух, малограђанштина, медиокритетство, полтронство, обест, злурадост, снисходљивост, потуљеност, мизерију, безкичмењаштво, тотални опортунизам, стварање најјефтиније слике о себи, простаклук, лузерију... све су то дубоки, наказни и неотклоњиви жигови на српском лицу.

Мала гледа себе, а и Вучићу одлично иде

Гледање себе устројило се као српски став у српском свету.

Мантра гледања себе је примамљива, олакшавајућа као алиби, обећавајућа у лудој нади да се лако може побећи од тешкоћа. У стварности, та мантра је безобална, потапајућа, не постоје за њу ограничења ни у једној димензији. Она је свакојако стрм и клизав од масти пут у распад. У распарчавање државе, распад друштва, народа, породице. Гледање себе није алат рационалности већ тешка болест. 

Главно оружје гледања себе је вођење "паметне политике". Вучић нпр., на дивљење милиона у земљи и задовољство Западних господара води "паметну политику". Шта такав стил значи сликовито је објаснио генерал Миле Новаковић описујући Слободана Милошевића и његову југокомунистичку булументу:

„Паметна“ политика, нећемо ми ово, да не би они нама оно, па нећемо ово да не би они нама оно, доказује непостојање ратоводства као највишег споја стратегије и политике, а за резултат има да ми нисмо урадили ништа а они нама свеједно јесу и оно, и оно и оно…“

Нема више доказивања. Постаје одвратно.

Након послеизборне америчке инспекције домаћих службеника, на телевизијама почело опште утркивање у доказивању мудрости политике "гледања себе", које се акутно састоји од окретања Србије против Русије и признавања Kосове, а потом свега што буде редом искано, за ништа.

Један стручњак карактеристичне округле главе и препознатљивог дијалекта, поставља самокритично питање "Шта смо ми Срби учинили да привучемо себи Албанце, Хрвате и друге народе?", и славодобитно одговара на своје питање: "Нисмо ниша!". С обзиром оклен је, нема шансе на му усташе нису стигле неког рођака. Дакле, шта смо могли да учинимо још да би нас Хрвати заволели него да се боље потуримо под србосјек? Тако је то партизански, титовски, пречански мудро закључивање овог аналитичара лоптасте главе.

[font='inherit',serif][font='Times New Roman', serif]Поновићемо, свашта смо кроз историју претрпели,али ове кркане на служби у Амбасади нема шансе да претрајемо. И за то не треба Американци ништа да раде, ни да ружно причају о нама, ни да нас уцењују. Све ће дехидрирани цефалуси да одраде ради гледања себе.[/font][/font]

[Ђорђе Ивковић]

АНKЕТА: Реците нам - какав ће бити живот у Новом Саду за пет година?

Нови Сад неминовно доживљава РУРБАНИЗАЦИЈУ. Такву судбину доживео је Београд, ударним таласом колонизације 45-48. Пренасељен становништвом из најпасивнијих динарских предела, у једном периоду после рата Престони град је постао подручје са најнижом писменошћу у Југославији. Школовањем у вечерњим школама и пиштољ-дипломама, добили смо новокомпоновану елиту ("нову класу", "четврти сталеж") коју препознајемо по кодним именима "Дедиње" и "Круг двојке". Надаље, Београд је надопуњаван најпоузданијим удбашким, официрским и партијским кадровима. Архетипски пример концентрације кадровика на једном месту је чувени БЛОК 45. Потомцима тада насељених службеника су имали обезбеђени пролаз у елиту. Из Блока 45 су С. Милошевић, А. Вучић, Коракс и многи други.

Зато нам је сада овако.

Иста судбина је већ захватила Нови Сад. Новодошли немају ни емпатије ни способности да управљају градом у убрзаном развоју, а да знају да сачувају његов карактер и традицију. Нови Сад више није Српска Атина. "Стари" Новосађани од после рата се гнушају тог тако препознатљивог "надимка" града. Они ни не знају шта је то.

Слушао сам једног архитекту на одговорном месту, пореклом "из оних крајева" који се залаже да се старо језгро града поруши и подигне нови, модерни центар. "Шта ће то старо?" - вели.

У будућих пет година промену духа градског познаћете управо по опкољавању језгра града безобличним бетоном, металом и стаклом и лаганом али упорном његовом гушењу.

[Ђорђе Ивковић]

СРПСКИ ПАМЕТНИ АНТИФАШИЗАМ

Београд 2016.                Београд 2022.

Марш Бесмртног пука, некад и сад

Данас је можда "Дан победе над фашизмом"? У славу победника Београдом маршира "Бесмртни пук". Вучић није био на челу колоне. Врло заузет. Министри су се пак стратешки распоредили.

Министар без портфеља у Влади Србије Ненад Поповић изјавио је на манифестацији "Бесмртни пук" у Београду да су "Србија и Русија увек биле на правој страни историје".

Он је казао да је на данашњи дан 9. мај, у Другом светском рату 1945. године капитулирала Немачка и да се „сећамо највеће победе у 20. веку“.

Грађани окупљени у поворци "Бесмртни пук" кренули су од споменика Вуку Kараџићу ка Новом гробљу и Споменику ослободиоцима Београда.

Међу њима су, осим Поповића и руски амбасадор у Србији Александар Боцан-Харченко, функционер Социјалистичке партије Србије и директор "Србијагаса" Душан Бајатовић и функционер Двери Иван Kостић*. (*Никако није јасно шта ће тај са комунистима, посебно обзиром да Двери у основи понајвише баштине идеологију "Збора". Али хајде, времена су општег антифашистичког созерцања.)

Или је данас "Дан Европе"? Ова наполичарска пан-европска манифестација, без Руса и Белоруса, а са свим баштиницима европског нацизма, у поводу окончања Другог светског рата, одржава се под геслом "Бољи смо заједно".(?!)
На Тргу слободе у Новом Саду, где ће бити одржан „Фестивал Европе“, представиће се земље чланице ЕУ, Министарство за европске интеграције Србије и Европски покрет у Србији.

Фестивал ће отворити шеф Делегације ЕУ у Србији Емануеле Жиофре, министарка за европске интеграције Србије Јадранка Јоксимовић, амбасадор Француске у Београду Пјер Kошар и градоначелник Новог Сада Милош Вучевић.

Пре само четири године... Вучић на челу "Бесмртног пука", 

прате га Нетањаху и Путин. Фото:Foto: EPA/ALEXEI DRUZHININ

У Москви је одржана традиционална парада победе. Путин одржао говор. Руси у слављу усамљени. Није било тамо назочног ни једног нашег славног преносиоца партизанских антифашистичких традиција. Ако Русија победи у рату против Укра и њихових славних "Азов" пукова, доћи ће наши опет. Браћа по оружју, браћа у победи. У овом политичком тренутку међутим треба бити паметан.

[font=Times New Roman]Српска државна телевизија овај пут није директно преносила свечану параду у Москви.  Нису то учиниле ни приватне телевизије са националном фреквенцијом. Ни Пинк као ни Н1. Да се зна да са Руском победом над нацистима тренутно не делимо исте вредности. Пренос је преузела само једна новосадска локална телевизија, скоро субверзивно.[/font]

Радост уједињене Европе без Руса и Белоруса,

са Немцима и бесмртним Азовским пуком

Државне телевизије ће преносити културне манифестације у оквиру "Дана Европе". То је лепо.

“Светски мир не може се сачувати без креативних напора пропорционалних опасностима које му прете”.

Ми ту поруку "Дана Европе" најбоље разумемо. Као да смо је ми писали, како је добра. За то смо се борили. Нема везе против кога.
На челу свих маршевских колона и свих културних антифашистичких и анти-руских манифестација биће унуци партизански. Вероватно стигну и тамо и овамо. Они су тотални, мултипрактични, антифашисти.
 
У ново-српској култури, нема разлике између антифашистичких шетњи и шетњи модном пистом.
Ниједна антифашистичка колона није, нити ће у својим маршевима икада стићи до Лисичијег потока и Рајине шуме. То би већ била ревизија историје.

[Ђорђе Ивковић]

ЈЕДАН ОБИЧАН ДАН СРПСКЕ ИЗДАЈЕ

[/url][url=https://draft.blogger.com/blog/post/edit/5478193242114600757/3086638744306947830#]

Манастир Светог Ђорђа, Старо Нагоричано

Српска православна црква признала је аутокефалност Македонској православној цркви.

Примењена је тактика свршеног чина. Врло сложена скривена операција је очигледно дуго и пажљиво смишљана и спроведена усклађено и муњевито, у најбољој традицији хотела Лукс.

Најпре је 12. 5.2022. Васељенска патријаршија признала цркву Северне Македоније за канонску.

Уследио је 17. 5. 2022. свечани ручак председника Вучића, патријарха Порфирија уз саслужење скоро свих Владика. Расправљана су сва горућа питања, па и односи са МПЦ.

Затим су 19.5. 2022. Патријарх српски Порфирије и архиепископ охридски и македонски Стефан служили су у Храму Светог Саве у Београду литургију помирења којом се успоставља литургијско и канонско општење две сестринске цркве, а у складу с одлуком Сабора Српска православне цркве који је за македонску цркву прихватио статус најшире могуће аутономије, чиме се ставља тачка на спор дуг више од пола века. - Тако су јавили медији, на основу извора у Патријаршији.

Најсрећнији међу срећнима је био Порфирије:

"Радујмо се и веселимо се, радујмо се, браћо и сестре, јер се данас радује пуноћа цркве, небо и земља, сви свети се радују, светитељ Сава и сви који су засађени у његовом корену"
- Порфирије, не трепнувши, у Храму Светог Саве.

Поп Зечевић, конспиративно Порфирије, поново међу Србима 

Његову радост ширили су даље Божји угодници. Надахнуто је писао о тој ствари о. Дарко Ристов Ђого:

Утисци након „Литургије помирења“

Геополитички моменат, црквенополитичка реторика, нарочито фанарска, осјећај убрзања времена – све то не да човјеку да буде наивно само радостан

Утисци након данашње литургије: наш Патријарх, епископат, вјерни народ – радостан, срчан, искрен. Без примисли тежине и грча. Да је сваком јасно да је међу Србима, у Београду, међу браћом. Али не тако да се ми усиљено трудимо да будемо радосни. Већ јесмо. 

Радости се придружио и млади принц Филип Карађорђевић.

Најактивнији на видно незаинтересованим медијима поводом ове теме био је историчар Александар Раковић:

[font='inherit', serif]"Македонци се вратили у поредак Српске православне цркве[/font]

[font='inherit', serif]СПЦ је, на основу жеље и молбе Македонске православне цркве да успостави свој канонски аутономни статус установила да више нема препрека за канонско јединство, изашла у сусрет македонској јерархији и потврдила канонску аутономију македонске цркве из 1959, чиме су се Македонци вратили у поредак Српске православне цркве, протумачио је данашњу одлуку Сабора српске православне цркве, историчар Александар Раковић"[/font]

У недељу, 24. 5. 2022. у Скопљу, уследио је велеобрт и Порфирије је обзнанио аутокефалност Македонске цркве. Патријарх Порфирије је казао да је Сабор СПЦ једногласно донео одуку да благосиља захтев Македонске православне цркве - Охридске архиепископије, за аутокефалност. Српски патријарх је у беседи, после заједничке литургије у Саборном храму у Скопљу на празник Светог Ћирила и Методија, напоменуо да се неописиво радује, јер се пред нашим очима збива чудо чији смо ми део.

Тако лако, тако радосно, са осмехом, Порфирије и његови архиепископи прегазише преко крви и костију небројених мученика, преко историје и знамења, преко манастира и светиња, за само пет земаљских дана. Та неосетљивост, та ноншалантно изведена велеиздаје и духовна пропаст као литургијски водвиљ се догодише пред нашим очима. То је чудо, остало је приземна политика.

Није то само наш став. Не тако давно, мудрац и свети човек, стамен у вери и искушењу, Иринеј Буловић, беседио је овако:

"Епископ бачки Иринеј: Изјава еп. Лаврентија да тзв. МПЦ треба дати аутокефалност је црквено-канонски неприхватљива (2012)

– Kуда би нас то одвело? Шта би остало од Цркве и њеног богоустановљеног поретка? Има ли у историји Цркве иједног примера за такву методологију решавања канонских питања? Да ли су блаженопочивши патријарси Герман и Павле и толики наши епископи за време трајања већ готово полувековног раскола били у тешкој заблуди или у стању умне помрачености када су, упркос свим претњама тадашњег режима, заузели одлучан, а канонски и једини могући став према црквеним пучистима и њиховим настављачима? Да ли су и све помесне Православне Цркве у заблуди – или „незреле”, како веле вође раскола у Скопљу – зато што, солидарно са СПЦ, не признају самопроглашену аутокефалију и одбијају канонско општење са расколницима?"

Ми не знамо какво је созерцање доживео Епископ Иринеј, те му се памет тако грдно преметнула. То созерцање је једно од чудеса које нас обасјавају са свих страна, али до наших душа не допиру. Созерцање је толико чудесно да је мајку и ћерку претворило у две сестре. Наиме, врх СПЦ, и пре него што је признао аутокефалност, називао МПЦ „сестринском Црквом“. Мора бити да је у питању неко висикобуџетно созерцање, кад нама нишчима је недоступно, а целокупном владичанском Сабору СПЦ изазива толику пуноћу радости.

И гле!, дошло је до велеобрта и код овдашњих шамана. Онај исти Александар Раковић који је пет дана раније хвалио враћање Македонаца под окриље СПЦ, сада објашњава једнако ауторитативно: "СПЦ признањем аутокефалности МПЦ одбранила канонски поредак и предухитрила инострану интервенцију.".

У истом духу просветљава нас Драгослав Бокан:

"Шта би се десило да СПЦ није „у лету“ преузела иницијативу од Цариградске патријаршије...Више не живимо у време средњовековног српског царства, није то ни славна 1912. година (када смо били на корак од великог успеха на свим пољима), па је од фаталног 1. децембра 1918. уследио и серијски низ српских неуспеха и самоубилачких потеза.

Да поново не крену да муте бистру воду одређени политикантски кругови којима ништа није свето, па ни сопствена Црква и држава. Мутикаше, како их одувек назива наш народ, остаће празних руку и неће успети да нас разједине и, по ко зна који пут, посвађају..."

Не мора се ићи даље од његове оцене да је 1. децембар 1918 би о "фаталан". Дакле фатално је било уједињење Срба у једну државу и уједињење Српске православне цркве, док је разједињавање дело мудро, државничко и далековидо. Ко друкчије каже спада у "политикантске кругове" којима "није света ни Црква ни држава", такви су "мутикаше" који "неће успети да нас разједине и посвађају". (?!)

Утом се огласио и македонски Архиепископ Стефан да сасвим обелодани политичку позадину:

"Kористим прилику да се и преко Хрватске телевизије захвалим Ватикану на ономе што је учинио за кадрове Македонске православне цркве. Ја сам један од њих. Имао сам прилику да студирам на институту Свети Никола у Барију, са сагласношћу и стипендијом Ватикана, на чему им се искрено захваљујем."

О. Дарко Ристов Ђого тихује. Чека да му надође инспирација за панегирик раскрчмљавању српског тела и српске душе.

Ћути и кућа намагарчених Карађорђевића. Принца Филипа ујела је гуја присојкиња. Како су само љубазни били према принцу-престолонаследнику, док су за леђима држали отровну оштрицу!

Државна гласила мрзовољно и овлаш објаснише зашто је све ово мудро и добро, и гурнуше  историјску пропастну срамоту под тепих. На другој страни аутошовинистичка гласила, која иначе као штакори наскачу на сваки помен Српске цркве, оркестрирано ћуте. Таква директива стигла. Немогуће је да се сви из своје главе понашају исто. За такву монолитност мора да постоји строга дисциплина и надмоћни врховни ауторитет.

Српски патријарх, и досадашњи охридски архиепископ (у помиритељном „стенд-бају“) козерским осмесима покушавају да измаме пријатељску ведрину на смраченом, лукавом и мрзовољном лицу окорелиг србомрсца македонског. Двојица најодговорнијих, који предају српско наслеђе Јужне Србије у руке србофобних расколника, шене пред душманом, навијачи аплаудирају а овај трећи их не бренује, загледан као кобац у свој политички циљ у служби папизма, фанарског и римског.

У правдању подмуклог делања Порфиријевог синода и Вучићеве камариле (може и обрнуто), употребљавају се "утабане" великовизионарске флоскуле. "Ово је потез који рачуна на будућност". На овај начин, вели се, "широкогрудошћу од Македонаца стварамо савезнике" чиме ће се радити на "уклањању Сједињених америчких држава, зле маћехе Македоније, и албанско-шиптарског фактора". То је "потез снаге и вере у себе, у магнетичну привлачну моћ властите дародавности и пријатељства"...

У Македонији Срби су ликвидирани као ентитет. Македонија је признала Косову. Не би зачудило да колико сутра затраже, све испуњени љубављу, Прохор Пчињски.

Ако Васељенски патријарх говори о "Цркви Србије", ако македонски архиепископ јасно каже да "да цркве треба да буду одређене државним границама", каквих дилема треба да имао око будућности "српског света"? Српског јединства нема без јединствене цркве. Сви то знају. Партизанштина и левичарство су агрегат разбијања и уништавања, не окупљања. Брисањем историје и духовне вертикале не можемо постати бољи него можемо само да постанемо ништа.  Американци одавно говоре да је СПЦ последњи ослонац великосрпске идеологије. Титоисти још од раније имају идентичан концепт "демонтирања СПЦ" као генератора великосрпског хегемонизма. У осталом, МПЦ је комунистичка ујдурма. Сада су државни врх и Синод СПЦ на челу са партизанским сином Порфиријем упрегнути у рало којим се, под бичем НАТО и Ватикана, преорава српско гробље. Гробље, јер народа нема више. Не може га бити кад нема ничега што га држи.

Уместо закључка преносимо један тачан коментар са друштвених мрежа:

Патријарх, митрополити и владике су извршили, и то једногласно, издају српског народа, његове историје и историје српске државности и цркве. Нема тог халкидонског сабора, ни допола православног сабора из 2016 који то може да покрије, оправда. Ово питање није теолошко, већ државно и национално. Питање смисла постојања овог народа и његове државе. Њихова издаја, међутим, представља и новину: јер, они су, све у срећи и једногласној радости, укинули издају, прогласивши је само другачијим обликом понашања и поступања. Непогрешивији од непогрешивог бискупа Рима! Kао што је држава, образовним системом, укинула памет, а глупост и елементарно незнање прогласила другачијим обликом мишљења.

Патријарх, митрополити, владике су учинили још нешто: увели су верујући српски народ у НАТО пре државног врха, пре свих фанова НАТО-пакта. Легли су на руду васељенском расколнику, који ће своје поступке ускоро морати да правда код Послодавца. Сада би требало да признају аутокефалност и `украјинској православној цркви`? Заболи су нож у леђа Русији, Руској православној цркви, српско-руским вековним везама.

Суштински: ако државни врх уведе санкције Русији, или призна независност KиМ - то није издаја, већ корист, није срамота, већ прилика да сви живимо боље. Свети архијерејски Сабор је једногласно донео такву одлуку...

Истога дана заменик градоначелника Београда Горан Весић , позвао је добри народ на Спасовданске литије у "заједништву, љубави и молитви".  Прошао је још један обичан дан српске издаје. Идемо даље.

[Ђорђе]

Чак си сувише благ према овој "екипици".

[Ђорђе Ивковић]

РИЈАЛИТИЈИ СУ РАТНИ АЛАТ ЛЕВИЧАРСКО-ЛИБЕРАШКЕ ОКУПАЦИЈЕ

АНКЕТА: ДА ЛИ БИСТЕ УКИНУЛИ РИЈАЛИТИ ПРОГРАМЕ?

Не можете по васцели дан тулити против насиља, а за пристојност и вредности, а онда пуштати програме у којима је све вулгарно и простачки доведено до крајњих лимита, и где се климакс достиже кад Миљана са дијагнозом цигљом одбија бубрег јадном водитељу. Само је још питање дана кад ћемо присуствовати убиству у лајфу, све дуго је већ виђено.

Међутим укидање ријалитија није довољно. Ако погледамо развој ријалити подкултуре у нас, онда је несумњиво родоначелник ове дехуманизоване забаве у та доба неприкосновени стожер западног животног стила и западне политичке вирулентности - ТВ Б92, односно њен чувени "Велики брат". И то је природно. Ријалити промовишу све левичарско-либерашке постулате: компромитацију породице, верских уверења, а са друге стране фуриозно намећу ослобађање промискуитета, сексуалних девијантности, западњачке малограђанштине, презир традиционалних вредности и људске пристојности.

Фото: Радио 021, поприште Шимановци

Ријалитији су западњачки борбени алат. Тактичко средство хибридног рата који је у пуном јеку и бесу.

Од тога мора да се пође.

Проблем је што су све наше ТВ куће левичарске, непристојне, либерашке. Можете и укинути ријалитије, ипак ће вам се потурати све исте и исте шифроване поруке из ријалитије, само кроз другачије наративе. Да је тако, померите својим даљинским на садржаје који се ругају ријалитијима. Видећете беду, разврат и јад.  Видећете дрогиране и феминизиране урбане дечаке који се ругају "сељани" и рано распукле девојке напумпане пластиком које не умеју ни о чему другом да причају до о сексу. Видећете глупост, ограниченост, политичку коректност. Наше европско цвеће које нам је узгојио Велики Брат.

Нама треба гвоздена метла за сво то ђубре, не млитаво гунђање против  партикуларних диверзија.

[Шумадинац]

ЈЕДАН ОБИЧАН ДАН СРПСКЕ ИЗДАЈЕ

[/url][url=https://draft.blogger.com/blog/post/edit/5478193242114600757/3086638744306947830#]

Манастир Светог Ђорђа, Старо Нагоричано

Српска православна црква признала је аутокефалност Македонској православној цркви.

Примењена је тактика свршеног чина. Врло сложена скривена операција је очигледно дуго и пажљиво смишљана и спроведена усклађено и муњевито, у најбољој традицији хотела Лукс.

Најпре је 12. 5.2022. Васељенска патријаршија признала цркву Северне Македоније за канонску.

Уследио је 17. 5. 2022. свечани ручак председника Вучића, патријарха Порфирија уз саслужење скоро свих Владика. Расправљана су сва горућа питања, па и односи са МПЦ.

Затим су 19.5. 2022. Патријарх српски Порфирије и архиепископ охридски и македонски Стефан служили су у Храму Светог Саве у Београду литургију помирења којом се успоставља литургијско и канонско општење две сестринске цркве, а у складу с одлуком Сабора Српска православне цркве који је за македонску цркву прихватио статус најшире могуће аутономије, чиме се ставља тачка на спор дуг више од пола века. - Тако су јавили медији, на основу извора у Патријаршији.

Најсрећнији међу срећнима је био Порфирије:

"Радујмо се и веселимо се, радујмо се, браћо и сестре, јер се данас радује пуноћа цркве, небо и земља, сви свети се радују, светитељ Сава и сви који су засађени у његовом корену"
- Порфирије, не трепнувши, у Храму Светог Саве.

Поп Зечевић, конспиративно Порфирије, поново међу Србима 

Његову радост ширили су даље Божји угодници. Надахнуто је писао о тој ствари о. Дарко Ристов Ђого:

Утисци након „Литургије помирења“

Геополитички моменат, црквенополитичка реторика, нарочито фанарска, осјећај убрзања времена – све то не да човјеку да буде наивно само радостан

Утисци након данашње литургије: наш Патријарх, епископат, вјерни народ – радостан, срчан, искрен. Без примисли тежине и грча. Да је сваком јасно да је међу Србима, у Београду, међу браћом. Али не тако да се ми усиљено трудимо да будемо радосни. Већ јесмо. 

Радости се придружио и млади принц Филип Карађорђевић.

Најактивнији на видно незаинтересованим медијима поводом ове теме био је историчар Александар Раковић:

[font='inherit', serif]"Македонци се вратили у поредак Српске православне цркве[/font]

[font='inherit', serif]СПЦ је, на основу жеље и молбе Македонске православне цркве да успостави свој канонски аутономни статус установила да више нема препрека за канонско јединство, изашла у сусрет македонској јерархији и потврдила канонску аутономију македонске цркве из 1959, чиме су се Македонци вратили у поредак Српске православне цркве, протумачио је данашњу одлуку Сабора српске православне цркве, историчар Александар Раковић"[/font]

У недељу, 24. 5. 2022. у Скопљу, уследио је велеобрт и Порфирије је обзнанио аутокефалност Македонске цркве. Патријарх Порфирије је казао да је Сабор СПЦ једногласно донео одуку да благосиља захтев Македонске православне цркве - Охридске архиепископије, за аутокефалност. Српски патријарх је у беседи, после заједничке литургије у Саборном храму у Скопљу на празник Светог Ћирила и Методија, напоменуо да се неописиво радује, јер се пред нашим очима збива чудо чији смо ми део.

Тако лако, тако радосно, са осмехом, Порфирије и његови архиепископи прегазише преко крви и костију небројених мученика, преко историје и знамења, преко манастира и светиња, за само пет земаљских дана. Та неосетљивост, та ноншалантно изведена велеиздаје и духовна пропаст као литургијски водвиљ се догодише пред нашим очима. То је чудо, остало је приземна политика.

Није то само наш став. Не тако давно, мудрац и свети човек, стамен у вери и искушењу, Иринеј Буловић, беседио је овако:

"Епископ бачки Иринеј: Изјава еп. Лаврентија да тзв. МПЦ треба дати аутокефалност је црквено-канонски неприхватљива (2012)

– Kуда би нас то одвело? Шта би остало од Цркве и њеног богоустановљеног поретка? Има ли у историји Цркве иједног примера за такву методологију решавања канонских питања? Да ли су блаженопочивши патријарси Герман и Павле и толики наши епископи за време трајања већ готово полувековног раскола били у тешкој заблуди или у стању умне помрачености када су, упркос свим претњама тадашњег режима, заузели одлучан, а канонски и једини могући став према црквеним пучистима и њиховим настављачима? Да ли су и све помесне Православне Цркве у заблуди – или „незреле”, како веле вође раскола у Скопљу – зато што, солидарно са СПЦ, не признају самопроглашену аутокефалију и одбијају канонско општење са расколницима?"

Ми не знамо какво је созерцање доживео Епископ Иринеј, те му се памет тако грдно преметнула. То созерцање је једно од чудеса које нас обасјавају са свих страна, али до наших душа не допиру. Созерцање је толико чудесно да је мајку и ћерку претворило у две сестре. Наиме, врх СПЦ, и пре него што је признао аутокефалност, називао МПЦ „сестринском Црквом“. Мора бити да је у питању неко висикобуџетно созерцање, кад нама нишчима је недоступно, а целокупном владичанском Сабору СПЦ изазива толику пуноћу радости.

И гле!, дошло је до велеобрта и код овдашњих шамана. Онај исти Александар Раковић који је пет дана раније хвалио враћање Македонаца под окриље СПЦ, сада објашњава једнако ауторитативно: "СПЦ признањем аутокефалности МПЦ одбранила канонски поредак и предухитрила инострану интервенцију.".

У истом духу просветљава нас Драгослав Бокан:

"Шта би се десило да СПЦ није „у лету“ преузела иницијативу од Цариградске патријаршије...Више не живимо у време средњовековног српског царства, није то ни славна 1912. година (када смо били на корак од великог успеха на свим пољима), па је од фаталног 1. децембра 1918. уследио и серијски низ српских неуспеха и самоубилачких потеза.

Да поново не крену да муте бистру воду одређени политикантски кругови којима ништа није свето, па ни сопствена Црква и држава. Мутикаше, како их одувек назива наш народ, остаће празних руку и неће успети да нас разједине и, по ко зна који пут, посвађају..."

Не мора се ићи даље од његове оцене да је 1. децембар 1918 би о "фаталан". Дакле фатално је било уједињење Срба у једну државу и уједињење Српске православне цркве, док је разједињавање дело мудро, државничко и далековидо. Ко друкчије каже спада у "политикантске кругове" којима "није света ни Црква ни држава", такви су "мутикаше" који "неће успети да нас разједине и посвађају". (?!)

Утом се огласио и македонски Архиепископ Стефан да сасвим обелодани политичку позадину:

"Kористим прилику да се и преко Хрватске телевизије захвалим Ватикану на ономе што је учинио за кадрове Македонске православне цркве. Ја сам један од њих. Имао сам прилику да студирам на институту Свети Никола у Барију, са сагласношћу и стипендијом Ватикана, на чему им се искрено захваљујем."

О. Дарко Ристов Ђого тихује. Чека да му надође инспирација за панегирик раскрчмљавању српског тела и српске душе.

Ћути и кућа намагарчених Карађорђевића. Принца Филипа ујела је гуја присојкиња. Како су само љубазни били према принцу-престолонаследнику, док су за леђима држали отровну оштрицу!

Државна гласила мрзовољно и овлаш објаснише зашто је све ово мудро и добро, и гурнуше  историјску пропастну срамоту под тепих. На другој страни аутошовинистичка гласила, која иначе као штакори наскачу на сваки помен Српске цркве, оркестрирано ћуте. Таква директива стигла. Немогуће је да се сви из своје главе понашају исто. За такву монолитност мора да постоји строга дисциплина и надмоћни врховни ауторитет.

Српски патријарх, и досадашњи охридски архиепископ (у помиритељном „стенд-бају“) козерским осмесима покушавају да измаме пријатељску ведрину на смраченом, лукавом и мрзовољном лицу окорелиг србомрсца македонског. Двојица најодговорнијих, који предају српско наслеђе Јужне Србије у руке србофобних расколника, шене пред душманом, навијачи аплаудирају а овај трећи их не бренује, загледан као кобац у свој политички циљ у служби папизма, фанарског и римског.

У правдању подмуклог делања Порфиријевог синода и Вучићеве камариле (може и обрнуто), употребљавају се "утабане" великовизионарске флоскуле. "Ово је потез који рачуна на будућност". На овај начин, вели се, "широкогрудошћу од Македонаца стварамо савезнике" чиме ће се радити на "уклањању Сједињених америчких држава, зле маћехе Македоније, и албанско-шиптарског фактора". То је "потез снаге и вере у себе, у магнетичну привлачну моћ властите дародавности и пријатељства"...

У Македонији Срби су ликвидирани као ентитет. Македонија је признала Косову. Не би зачудило да колико сутра затраже, све испуњени љубављу, Прохор Пчињски.

Ако Васељенски патријарх говори о "Цркви Србије", ако македонски архиепископ јасно каже да "да цркве треба да буду одређене државним границама", каквих дилема треба да имао око будућности "српског света"? Српског јединства нема без јединствене цркве. Сви то знају. Партизанштина и левичарство су агрегат разбијања и уништавања, не окупљања. Брисањем историје и духовне вертикале не можемо постати бољи него можемо само да постанемо ништа.  Американци одавно говоре да је СПЦ последњи ослонац великосрпске идеологије. Титоисти још од раније имају идентичан концепт "демонтирања СПЦ" као генератора великосрпског хегемонизма. У осталом, МПЦ је комунистичка ујдурма. Сада су државни врх и Синод СПЦ на челу са партизанским сином Порфиријем упрегнути у рало којим се, под бичем НАТО и Ватикана, преорава српско гробље. Гробље, јер народа нема више. Не може га бити кад нема ничега што га држи.

Уместо закључка преносимо један тачан коментар са друштвених мрежа:

Патријарх, митрополити и владике су извршили, и то једногласно, издају српског народа, његове историје и историје српске државности и цркве. Нема тог халкидонског сабора, ни допола православног сабора из 2016 који то може да покрије, оправда. Ово питање није теолошко, већ државно и национално. Питање смисла постојања овог народа и његове државе. Њихова издаја, међутим, представља и новину: јер, они су, све у срећи и једногласној радости, укинули издају, прогласивши је само другачијим обликом понашања и поступања. Непогрешивији од непогрешивог бискупа Рима! Kао што је држава, образовним системом, укинула памет, а глупост и елементарно незнање прогласила другачијим обликом мишљења.

Патријарх, митрополити, владике су учинили још нешто: увели су верујући српски народ у НАТО пре државног врха, пре свих фанова НАТО-пакта. Легли су на руду васељенском расколнику, који ће своје поступке ускоро морати да правда код Послодавца. Сада би требало да признају аутокефалност и `украјинској православној цркви`? Заболи су нож у леђа Русији, Руској православној цркви, српско-руским вековним везама.

Суштински: ако државни врх уведе санкције Русији, или призна независност KиМ - то није издаја, већ корист, није срамота, већ прилика да сви живимо боље. Свети архијерејски Сабор је једногласно донео такву одлуку...

Истога дана заменик градоначелника Београда Горан Весић , позвао је добри народ на Спасовданске литије у "заједништву, љубави и молитви".  Прошао је још један обичан дан српске издаје. Идемо даље.

Најлошији текст досад. Велико непознавање вере и црквених питања. Ко да га онај удбаш Грешни Милоје писао.

[Ђорђе Ивковић]

Најлошији текст досад. Велико непознавање вере и црквених питања. Ко да га онај удбаш Грешни Милоје писао.

1. Изволи објасни ово једно промишљање Иринеја Буловића, живо ме интересује:

[font=Times New Roman]"Епископ бачки Иринеј: Изјава еп. Лаврентија да тзв. МПЦ треба дати аутокефалност је црквено-канонски неприхватљива (2012)[/font]

[font=Times New Roman]– Kуда би нас то одвело? Шта би остало од Цркве и њеног богоустановљеног поретка? Има ли у историји Цркве иједног примера за такву методологију решавања канонских питања? Да ли су блаженопочивши патријарси Герман и Павле и толики наши епископи за време трајања већ готово полувековног раскола били у тешкој заблуди или у стању умне помрачености када су, упркос свим претњама тадашњег режима, заузели одлучан, а канонски и једини могући став према црквеним пучистима и њиховим настављачима? Да ли су и све помесне Православне Цркве у заблуди – или „незреле”, како веле вође раскола у Скопљу – зато што, солидарно са СПЦ, не признају самопроглашену аутокефалију и одбијају канонско општење са расколницима?"[/font]

2. Ти мислиш да је су питању искључиво верска и црквена питања? Не држана, не политичка, не етичка...? Ништа духовна вертикала и те неке речи?

3. Заиста, у верска питања се не разумем. Као ни ти. Али, партизане знам, знам УДБА.

4. Много си бре досадан са тим контрирањем ради истицања.

[Шумадинац]

Најлошији текст досад. Велико непознавање вере и црквених питања. Ко да га онај удбаш Грешни Милоје писао.

1. Изволи објасни ово једно промишљање Иринеја Буловића, живо ме интересује:

[font=Times New Roman]"Епископ бачки Иринеј: Изјава еп. Лаврентија да тзв. МПЦ треба дати аутокефалност је црквено-канонски неприхватљива (2012)[/font]

[font=Times New Roman]– Kуда би нас то одвело? Шта би остало од Цркве и њеног богоустановљеног поретка? Има ли у историји Цркве иједног примера за такву методологију решавања канонских питања? Да ли су блаженопочивши патријарси Герман и Павле и толики наши епископи за време трајања већ готово полувековног раскола били у тешкој заблуди или у стању умне помрачености када су, упркос свим претњама тадашњег режима, заузели одлучан, а канонски и једини могући став према црквеним пучистима и њиховим настављачима? Да ли су и све помесне Православне Цркве у заблуди – или „незреле”, како веле вође раскола у Скопљу – зато што, солидарно са СПЦ, не признају самопроглашену аутокефалију и одбијају канонско општење са расколницима?"[/font]

2. Ти мислиш да је су питању искључиво верска и црквена питања? Не држана, не политичка, не етичка...? Ништа духовна вертикала и те неке речи?

3. Заиста, у верска питања се не разумем. Као ни ти. Али, партизане знам, знам УДБА.

4. Много си бре досадан са тим контрирањем ради истицања.

Ево одмах ћу ти објаснити гос'н Нимбусе, нем'о се љутиш.......

Наиме, помесне цркве су стале уз СПЦ која је рекла да су ови у расколу због самопроглашене аутокефалије и више се нису бавили тиме док СПЦ то не реши. МПЦ се одрекла самопроглашене аутокефалије и тиме се вратила из раскола у канонски поредак (што у прошлих 50 година нису урадили). СПЦ их је зато вратила у поредак а затим им дала и аутокефалију, показала свима ко је главни, заштитила каноне, спасила народ, спречила даље расколе. Веома једноставно!