[Бенито]

Е, мој Нимбусе... Јесу потребне генерације, али пре њих потребан је Станоје Главаш, Хајдук Вељко, Синђелић, браћа Недићи, Алекса Ненадовић, Милан Обреновић, а пре свих Црни Ђорђије- и то Црњи од оног првог.
ПС Прва пролетерска бригада основана је у Руду 21. свибња на Стаљинов рођендан, а не 22. свибња како су то титоисти славили после рата као дан ЈНА.
ПСС ни Љубичића немој рачунати као Србина, јер то што је рођен на обронцима Златибора не значи ништа, ако су му узречице биле оне типа " чим прије" или " накана" итд...

[Ђорђе Ивковић]

Слажемо се.
Само, овај пут сам се позабавио једним сегментом наше пропати - војском.
Ако се Срби икада више дигну, то неће нити може бити фино и са цвећем већ неком врстом националне револуције.

Према Љубичићу се нисам одређивао. Само сам навео податак. Да је ваљао не би стигао до тепозиције.

[Бенито]

Разуме се, него чисто да те подсетим на лик и дело тог неспоменика.
На овакав начин можеш урадити анализе и за друге области живота у Брозовој Југославији. Само што је то у војсци најочигледније.
Што се тиче контрареволуције, то је данас и ћоравом Србину јасно. Највећа грешка наше генерације је што смо живели у илузији да ћемо титоисте отерати из политике и друштвеног живота неким демократским средствима. Нисмо видели најочигледнију чињеницу да они немају где да оду. Њихово једино место, једини смисао живота је бити на власти у Србији. Зато се тако грчевито боре, док ми пристајемо на алтернативна решења: имиграцију, емиграцију, суицид, полтронство....
Уместо да једноставно узмемо своју државу у своје руке.

[Милослав Самарџић]

Они кад би се бавили реалним пословима, не би зарадили за воду.

[Ђорђе Ивковић]

ЛЕВО ОД ПАТРИОТИЗМА

На сајту НСПМ развила се "начелна" расправа три аналитичара од репутације - Зорана Ћирјаковића, Александра Матковића и Мариа Kалика (овде, овде и овде) о суштини, дометима и могућим замкама "левичарског патриотизма". У досадним и шупљим скрибоманијама сва тројица се баве хипотетичким конструктима који левитирају празним простором без икакве везе са земаљском куглом.

Не видим зашто би у опште траћили време на нешто што је пропало без обзира на варијанту усрећивања људи, било где у свету. Поготово је "левичарски наратив" депласирано па и безобразно натурати у Србији која је кроз социјализам прошла и пролази праву калварију.

Kоначно, ако би говорили о "социјалној држави" онда би се понајпре морали окренути ка Скандинавији. Но, ако би нашим женама, однегованим на ортодоксним социјалистичким идејама Розе Луксембург и другарица, рекли да треба обавезно да рађају по троје деце и да у слободно време штрикају џемпере за чланове породице, како чине жене на Исланду, прогласили би вас за проклетог клерофашисту.

Нема збора, левичарство и патриотизам у Србији не да не могу да иду заједно, већ су брутално супротстављени.

Један коментатор кога изузетно ценим, потписује се са "Туљанин", покушао је да укаже на левичарско интелектуално варакање:

Оно што Ћирјаковић хоће и заговара - у Србији је на власти. Ту не треба да се лажемо. Уосталом, питамо се: зашто и сам отворено не каже да је оно што му је на срцу и језику, што заговара као "праву ствар" а што је доминанта овдашњег "национализма" - тек стари јакобински национализам, санкилотска националистичка уравниловка, дакле шешељевско-вадикалски "национализам" који је у својој практичној изведби и примени, у околностима у којима Србија јесте, у епохи духовне расточености нашег народа, његове "патриотске" и "либералне" елите, заправо истозначан владајућој политици Вучића, Дачића и Вулина.

Ћирјаковић је вулиновац: он то и каже. Он замумуљено, под маском, скривајући се, дакле на интелектуално нечист начин, међутим ипак довољно јасно, претпоставкама и језгром свог мишљења, али и као узгред набаченим увидима - онима који се тичу Србије и "Европе" - препоручује владајућу трулеж као практични, тј. реалполитички израз свог пучког идеала. Револуција која траје; у континуитету, од '44, описујући своју кобну синусоиду, премештајући своје владајуће тежиште од "либералних" ка "јакобинским" комунцима, и од ових других напред ка првим. То је 'рђава бесконачност'. Нема ничега трећег, ничег изван ових рђавих полуса, нихилистичких средишта моћи, ама ничега традиционалног и десног, висинског по својој природи и настојању, баш ничега кадрог да преокрене социјалистичко-постсоцијалистичко труљење којем је Србија ненаклоношћу судбине, али и својим укусом, неукусом и тежњама од победе издајничког комунизма, као екстремне анти-традиције, нихилистички и морбидно самоизручена. Трећег нема - јер се неће. Оно се не рачунајући анахоретске изнимке, уистину ни не зна. Нема се слутње, ни представе, па ни знања о логосу и циљевима онога што се зове конзервативном револуцијом. Престварење се НЕЋЕ...

---

Слабо је овакав став уважен од НСПМ-овских лумпен-патриота.

Ја нисам тако филозофски настројен као Туљанин, те сам послао нешто конкретнији коментар:

И Хитлер је био левичар. /Његова партија се звала "Националсоцијалистичка немачка радничка партија"/.

Да ли је у Србији икада постојао социјализам? Само именом. Иначе, то је био дубоко фашистички поредак.

Јесмо ли се дичили "социјалистичким самоуправљањем" и тим вреднотама? Јесмо. И онда Тито нареди да се смени 1300 или 2300 (нико не зна тачан број) најуспешнијих директора у Србији, и буде тако. На штету радика. Чим једна партија на челу са олигархом стоји неприкосновено између радника и њихових фабрика, између грађана и њихове државе, то је фашизам, не социјализам.

Фатаморгане "социјална правда", "равноправност" и сл. никада нису биле у тако оштрој супротности са реалним животом као у југо-социјализму.

Тај фашизам је био јасно накривљен ка привилегованом западу, тако да му стварни карактер намеће име аустро-фашизам.

Отуда не чуди: све што се у нас под било којим изговором призива ради "социјализма" закономерно нам буде изручено као тешки аутошовинизам.

У Србији је "леви патриотизам" оксиморон и ништа друго.

---

Наравно, за модераторе НСПМ овај коментар је био сувише непријатан, те је цензурисан.

***

Питање "патриотског левичарења" навело ме је да мало боље погледам колико аутора таквих уверења има у нас. Ако то гледам, поставља се одмах питање колико има новинара и аналитичара дугачијих светоназора. Наравно, за дан-два не може да се изврши нека прецизна провера, али у релативној процени сигурно не грешимо.

Најпре, професионалних и/или пасиоираних бистрача политике имамо јако пуно. Па рецимо, на сваку месну заједницу по један.

Друга ствар: између ставова грађана (нпр већина, по неким вестима 82% људи у Србији се противи уласку у НАТО) и количине аналитичара који протежирају супротне идеје постоји негативна обрнута сразмера.

Убедљиво највише има тзв. другосрбијанаца, аутошовиниста који се декларишу и као "грађанска левица", а својим левим крилом иду толико улево да се стапају са усташама. Има их буквално на стотине.

На дугом месту су државни/Вучићеви аналитикуси. Њих за чудо нема онолико како се чини. Више је у питању учесталост појављивања на ТВ. Поменућемо да у ову групу, сем добро познатих ликова спадају нпр. и Новосађани Милијана Балетић, Бојан Панаотовић, Милорад Вукашиновић, Томо Ловрековић, Милорад Бојовић... затим колоритни свештеник Угин Поповић, Драгослав Бокан, или најколоритнији Мирољуб Петровић и многи други. Има их сигурно преко стотину, но то је дупло или вишеструко мање од другосрбијанаца.

На трећем месту су наши "леви патриоти". Изузетно разуђена група. Ту спадају, поред тројице споменутих на почетку написа и Ђорђе Вукадиновић, Слободан Антонић, Јово Бакић, Небојша Малић, Горан Јевтовић, Чедомир Антић, Мила Алечковић, Мухарем Базуљ, Вељко Ђурић-Мишина, Александар Лазић, Срђа Трифковић, Саво Штрбац, Радош Бајић, Миленко Шеклер, Милан Миленковић, Немања Девић и други. Ја сам у свом малом прелиставању забележио око шездесет имена, сигурно да је број већи, но за сразмеру је довољно.

Постоји група аутора које је је тешко сврстати у неку групу, а и зашто би морали то радити? Сигурно је да нису другосрбијанци а нису ни режимски људи. Међу таквима су рецимо Јован Б. Душанић или Драгослав Пакић или Милослав Самарџић.

Коначно, убедљиво најмалобројнија група су оне које би смо без резерве могли сврстати у "чисте" патриоте, без левичарске контаминације. Милош Ковић, Владислав Сотировић, Драган Марјановић, Александар Јовановић, Часлав Копривица, Милан Милошевић... Сви да се прикупе у односу на либерално-јакобинске комунце има их двадесет пута мање.

Ко је ту дакле спреман да прави државу Србију а да није по обличју мртве СФРЈ?

[Бенито]

Мало си погрешио са овим сврставањем неких људи у неке групе, али ништа значајно.
Што се тиче целокупног текста, одавно ниси написао нешто боље.

[пек.]

У вези прошлог текста о Личанима. Бранко Ћопић пише да су скоро сва села око планине Грмеч српска али да су многи Срби пореклом из Лике а да су у градовима муслимани. Изгледа да зато тај крај данас није у Републици Српској а и зато се ту Тито највише задржавао за време рата.

[Ђорђе Ивковић]

За Бенита - Грешке су урачунате. Ма колико ја добро познвао овдашњи "јавни дискурс" (тја), да не кажем јавно мњење, немогуће је више од сто аутора над којима сам вршио тријажу, без грешке поделити. Ја сам се држао статистичког правила да се у великом броју случајева грешке потиру.

За Пека - Врло могуће да је тако. Оно што је симтоматично, то је да се управо на том простору види расцеп српског националног ткива. О томе баш Ћосић отворено пише...
https://www.danas.rs/nedelja/cosicevci-i-copicevci/

[Ђорђе Ивковић]

НЕО-ШЕЗДЕСЕТОСМАШИ ПОНОВО КОЗАРАЈУ

Некад бејах комуњара, а сада сам гном,
Каква дивна промена у животу мом!

По Јову Бакићу

Један добри ФБ пријатељ ми замера да по некад претерујем. Одговорио сам му да често оно што изгледа као претеривање, после се покаже као ублажено, скоро наивно виђење ситуације. Није прошло дуго од те приче кад Јово Бакић покрену "Самоодбрану". Јао, мајко мила! Ко покупи све те комуњаре у тако малом простору и тако временски згуснуто? Ма, таман сам написао чланак "Лево од патриотизма", као упозорење да са леве стране не могу доћи патриоти, кад ево ово. Још горе!

https://pbs.twimg.com/media/D9XdPL6WsAM0MbC.jpg
Није дрезденска пивара, мада личи

Јово Бакић оформио неформалну групу "Самоодбрана". Покрет против мафије на власти. Неформалну групу чине глумац Никола Kојо, академик Душан Теодоровић, социолог Јово Бакић, карикатуристи Душан Петричић и Предраг Kораксић, архитекта Драгољуб Бакић, писац Филип Давид, историчарка Дубравка Стојановић, глумац Радослав Миленковић, професорка Љиљана Мијатовић, правница Вида Петровић Шкеро и редитељ Желимир Жилник.

БДВ. Погледајте добро фотографију. Замислите да је овај историјски тренутак успео забележити неко раван Леонарду да Винчију? Шта бисте тада "читали" из израза креатурних физиономија?

Бакић је за лист "Данас" навео да ту неформалну групу чине "прилично заузети појединци" који међусобно размењују мисли и идеје, и узајамно се поштују без обзира на "одређене разлике".

Оно што се одмах види је да против мафије на власти крећу прилично заузетим стомацима. Да не кажемо трбушинама. Ма, да! Мафији колена клецају пред трбушастим дртинама и гузатим бабама. Такви су чувени по разбуцавању државних мафија?! Једу говна.

Још веле да међусобно "размењују мисли и идеје". Да среће наше што међу собом имамо културну елиту из које врцају мисли и креативне идеје! Кад се све то оваплоти, има да нам сване, куку нама! Није џабе Слободан Јовановић опомињао на полуинтелектуалце. Ови из "Самоодбране" су све то и још горе. Они су комуњарски дроњци, шмиранти у егзибицији, еуропејски испушеници, последња јагњећа бригада на барикадама, револуционарне издркотине. Речју, духом и телесом шездесетосмаши.

Немојмо заборавити:

- Београдски шездесетосмаши нису, за разлику од бунтовника широм Европе, тражили више демократије, већ више социјализма. Више истога.

- Они су се декларисали против "црвене буржоазије". Не против диктатора Тита. Мало затим сами су постали Титова буржоазија. Ко је озбиљно мислио, пропао је.

- На крају су заиграли Козарачко коло. То трупање уз простачко урлање је најсрамније морално срозавање "интелектуалне елите" у миленијумској размери. Интелектуална елита Србије се после тога више није опоравила. Управо су шездесетосмаши тукли даском по глави свакога ко се уздигао из њихове жабокречине.

Одакле некоме идеја да ће ови дебели карађози да направе интелектуални, етички и политички преврат? Не, они траже још више истога. "Црвену буржоазију" су преименовали у "мафију", као да има неке разлике.

Ко, психички стабилан, очекује да жидовски нациста, непристојно неталентовани писац на јаслама, Филип Давид, донесе добро Србији? Тај мрзи и Јова Бакића. То је фамозна "одређена разлика у мишљењу". Једина утеха или освета је у томе што и он сам зна да кад умре његово дело ће отићи на ђубре јер не вреди ништа.

Казало им да се скупе.

Колико ће та неформална група добити грантова са Запада не знамо. Мада, обзиром да су лично "врло заузети" те немају времена за беспослице, чини нам се да ће грантова= долара бити задовољавајуће. Не превише, али задовољавајуће за стоку ситнозубу.

Мало ће да ломе руку са овима на власти. На крају неће заиграти Козарачко коло, већ ће се показати мала промена у уређивачкој политици ТВ-Дневника.

[Ђорђе Ивковић]

45 ГОДИНА БЛОКА 45
- ОД УТОПИЈЕ ДО ДИСТОПИЈЕ

Насеље Сунца

"Насељем Сунца" назива се у титографској митологији Блок 45 на Новом Београду. Пројекат је требао да послужи као идеал комунистичког прогреса.

Почетком 60-их година Регулационим планом општине Нови Београд предвиђено је да се на подручју села Бежанија изгради стамбени рејон са око 60 000 становника.

Уз саму обалу Саве предвиђена су два стамбена блока (45 и 70), величине од око 115 ха за изградњу око 9000 станова са око 32000 становника.

1965. - Општи југословенски конкурс за добијање идејног урбанистичког решења.

1966. - усвојен је Детаљни урбанистички план блокова 45 и 70 на Новом Београду који је израђен на основу првонаграђеног рада аутора архитеката Ивана Тепеша и В. Гредеља.

1967. - уступљено земљиште за изградњу пословном удружењу „Инпрос“ и ГП „Kомграп“, расписан конкурс за добијање архитектонских решења објеката.

1969. - почело се са изградњом првих објеката у Блоку 45. У потпуности је изграђен је и реализован у тада рекордном року, у периоду од 1968-1972. године.

Укупно је пројектовано и саграђено 45 солитера, 23 четвороспратница и двоспратница, основна школа, два вртића, пошта, а касније и остали објекти.

Први станари су се доселили 1972., а читав пројекат је заокружен 1974 године.

Тамо никада није било тмурно, нити су сњегови прекривали шаш. Оаза социјалистичког благостања. Зашто је у Блоку 45 било сунчаније него игде у Србији, није тешко разумети. Али хајде. Житељи Блока 45 су пробрани са свих страна. Ретко ко је у та времена могао сам, из свог џепа да купи стан. Могао си га добити од државе или од предузећа. За добијање стана политичка подобност је била пресудна. Први прва генерација блока 45 су со југо-комунизма. Титова најбоља биолошка маса. Зато су нови Београђани били тако способни, орни за социјалистичку изградњу. Толико су били организовани да су при школи имали пливаћи базен, док су по унутрашњости Србије деца користила чучавце, ако их је било.

По томе се види колико су били прогресивни, те су испредњачили за век испред остатка Србије.

Питати било ког насељеника у Блок 45 да ли је било добро живети под Титом је врло увредљиво. Шта ту има да се доводи у питање? Даље од свог "насеља Сунца" они не виде нити хоће да гледају.

Нисам међутим могао пронаћи колико је све то коштало и ко је платио. Тешко да је могло све да се изведе без милијарду евра у данашњим парама. Грађани Блока 45 своју жуту банку нису дали, они су све добили на тацни.


Приче из "Трезора"

Prepisan letak kojim je 1974. godine bila oblepljena citava MZ Sava na Novom Beogradu, pred radosni dogadaj... Štamparske i jezicke greške nisu ispravljane.

DRAGI UКUCANI

IMAMO VELIКU CAST DA NAM U SUBOTU 14. MAJA DOLAZI DRUG TITO TO JE VELIКA CAST ZA NAŠU MESNU ZAJESNICU I NJENE GRAÐANE, ALI I VELIКA ODGOVORNOST DA SVE PROÐE КAКO TREBA I DOLIКUJE.

ZBOG TOGA VAS NAJLEPŠE MOLIMO DA SE PRIDRŽAVATE SLEDECEG:

1. Da uredimo naše terase i istaknemo što više cveca. Sa terasa da skinemo sve drugo osim cveca , /veš , posteljinu i sl /.

2. Izidjimo i na radnu akciju cišcenja oko zgrade i ulepšavanja našeg ulaza. Sklonimo svaki papiric sa zemlje. Napišimo neku parolu ili transparent. Isaknimo zastave na terasama koje gledaju prema Centru MZ.

3. U subotu u 9 casova izidjimo svi, ali baš svi! ispred zgade odakle cemo kolektivno da odemo na mesto koje nam je odredjeno za docek i isprecaj druga TITA.

4. Svako nek ponese bar po jedan cvet koji cemo baciti na put i to na 100 metara pre nego što naidju prva kola iz pratnje. Na kola u kojima ce biti drug Tito nikako ne treba ništa da se baca.

5. Prilikom prolaska kolone i posebno druga TITA budimo radosni i po kažimo našu razdraganost što docekujemo druga TITA sa pesmom i mahanjem zastavicama, skandiranjem TITO-TITO.

6. Кada prodje kolona ostanimo na svojim metima i sacekajmo da se drug Tito Vrati, a vratice se brzo, da ga opet veselo i srdacno ispratimo i poželimo da nam opet dodje.

7. Na prozorima i na terasama niko ne može da bude. Prozori moraju biti zatvoreni. Isprerd zgrade ostace jedan redar - koji ce cuvati zgradu dok se mi ne vratimo sa doceka i ispracaja. Za to vreme niko nece moci da ulaziti u zgradu. Stanove trba zakljucati i iskljuciti elektro uredjaje, svetlo, šporete, bojlere, televizore i dr.

8. Za vreme dolaska i odlaska na docek cuvajmo travu, cvece, drvece koje smo mi odnegovali. Sprecimo svako nekulturno i nedisciplinovano ponašanje. Pevajmo borbene i partizanske pesme. Dokažimo sve naše vrline i pozitivne osobine. Obezbedimo da se i drugi ponašaju kako to u ovakvim prilikama traba i kako dolikuje. Cim se zavši docek i ispracaj, vratimo se u najboljem redu u svoje stanove, bez ikakve žurbe i gužve. Pri tom strogo vodimo racuna o deci i našim najmladjima i sprecimo da se niko ne povredi.

HVALA VAM NA SARADNJI I UCEŠCU !

ŽIVEO VOLJENI DRUG TITO !

MESNA КONFERENCIJA SSRN "SAVA"


Елем, поводом 45 година знаменитог Блока 45 појавило се више носталгичних новинских написа, а у причу се укључио угледни "Трезор" ТВ Београд. У документарној емисији су се појавиле неки револуционарни метузалеми са дипломатским пензијама, шеширима из 1970-те (модел "Бегеј" Зрењанин) и речником из 1945. Све цветало са њима. Долазио Друг Тито, а ми све наше секције поставили да се виде куд ОН пролази. Одбојкаши у трегер-мајицама играју баш тада случајно одбојку на паркингу, природњачка секција залива цвеће, фискултурници раде згибове на пречки за млаћење тепиха (претеча теретана), култутно-уметничко друштво свира електрику док спонтана омладина ђуска. Пита Тито док се возимо кроз Блок "Богати, да ли све ово код вас стварно постоји?". "Друже Тито, само смо фолклор довели из Инђије, све остало су наше секције". "Ја сам за дивлјен".

Овако нешто није могло да се види у катунској тврђави Kшатрија (војно-властелинска каста) на Ђедиње, или лењом Kругу Двојке. У Блоку 45 је врило од живота.

Пошто је прича "Трезора" вођена кроз разне мемљиве бетонске структуре, па су им и кафане као бункери, све вуче на реуму у Насељу Сунца, па је таква и поента. Ту је Зафир Хаџиманов, подбула урбана икона Блока 45, неодвојив од шанка и вињака. Са усхићењем које деценије нису похабале, прича како је постао станар насеља које је оличење урбаног Београда. Покушавало се са некаквим ГГ предузећима па је Зафир тако хтео краћим путем до стана. Али, пошто под Титом није могло како ко хоће, исти нареди да се свим ГГ предузећима одузму паре. И тако Зафир остане без стана. Шта ће јадан, али коме ће, а он право код Градоначелика. Где си *изда ти материна... Ево ме друже Ковачевићу... Kоја мука? Треба ми стан, жена трудна... Па што ми се ниси одма јавио би-бип. Ало, ало. Хоћеш трособан или четворособан стан?

Зафир не рече који је изабрао, али тако се, и никако друкчије, могло постати станарем Блока 45.


"У Блоку не живе људи, у Блоку живе ликови"

Овај блок има разноврсну популацију становника, од политичара до глумаца и кувара. Неко од њих су и: Александар Вучић, Слободан Милошевић са супругом Мирјаном Марковић и др Радован Kараџић, Радован Стојичић - Баџа, певачи и певачице Јелена Ристић, Јован Радовановић, Душан Kојић из рок групе Дисциплина кичме, репер Иван Ивановић Ђус, Зафир Хаџиманов, Игор Перовић из групе Плејбој, Драги Јелић певач и гитариста бенда YУ група, Маринко Роквић и Никола Роквић, оснивач групе Неверне бебе Милан Ђурђевић, Ана Станић, Ивана Петерс познатија као „Ивана Негатив“, Мари Мари, Небојша Лутовац познати певач изворне и народне музике, карикатуристи Коракс и Душан петричић, глумци Драго Чумић, Томо Kурузовић и Миодраг Андрић познатији као „Љуба Мољац“, писац Гојко Ђого и његов син режисер Балша Ђого, редитељ и сценариста Радивоје Андрић, спортисти Радмило Арменулић, Предраг Даниловић, пливачи Предраг Милош и Ненад Милош, шахиста Димитрије Бјелица, новинар Ђоко Вјештица, водитељи Дуња Ланго и Дејан Пантелић, наш најпознатији фотограф Томислав Петернек, познати кувар из серијала „Гастрономад“ Ненад Гладић, позната научница и ликовна уметница Владана Ликар-Смиљанић, аутомобилиста и филмски статиста Бранимир Перић Џо.... и небројени други...

Блок 45 може да се похвали да је био место снимања бројних филмова и серија, од којих су неки: 1 на 1, Чеп који не пропушта воду, Kошава, Павле Павловић, Kакав дан, Јагоде у грлу, Шта радиш вечерас, Пази шта радиш (Матуранти), Шмекер, Специјално васпитање, 7 и по, као и документарни филмови: Београд некад и сад и Насеље Сунца — Блок 45.

Како је могуће да се на једном релативно малом простору у тако кратком времену окупи или израсте толики број врло надарених људи у свему? Југоносталгичари из Блока 45 ће вам лако одговорити да је то управо зато што су ту насељавани најбољи и најнапреднији комунисти. Биће пре да су у свему имали бољу стартну позицију и протекцију. Но, да видимо шта је даље било.


СИДА ante portas

Такође, још један заштитни знак блока 45 јесу графити, с обзиром на то да су у њему нацртани једни од првих графита у бившој Југославији - похвалиће се романтици. Средином осамдесетих, талас хип-хоп културе који је преплавио Европу, у великој мери је погодио и блок 45. У том периоду се формира прва екипа која се осим цртања графита бавила и брејк денсом. Екипа се звала Фантастик Бојс, такође позната као Rap City Crew, чији су чланови били Бабуш, Ђела, Стева, Тица и други. Занимљиво је да је ова екипа 1985. године на брејк денс такмичењу на базену 11. април, изгубила у финалу од екипе Ðогани Фантастико, која ће деведесетих година постати водећа група денс-дизел сцене Србије.

Клинци из блока су први прихватали новотарије са Запада пошто су имали "ловарне" родитеље те су путовали куд су хтели. О таквим авантурама обична деца могла су само да сањају. "Размена студената" за сељачку децу"? Хај'те молим вас! Ко је од нас провинцијалаца могао да види графите? А, богами, нисмо знали да шприцеви могу служити и за нешто друго сем за пеницилин.

Буквално, само што је Блоком 45 одушевљени Тито замакао иза угла, један пубертетлија, Ивица Вдовић - Вд (1961 -1992), је почео да лупа бубњеве. Остало је урбана легенда. Кажу, био је "највећа фаца новог таласа". Врсни познаваоци рок сцене се слажу да је Вд пресудно утицао на уметничко и свако друго обликовање Милана Младеновића (син официра из Блока 45) и "Екатерине Велике".

Није такође тајна да је Вд први Југословен код кога је регистрована СИДА, 1985 године. После њега, чланови и блиски пријатељи окупљени око ЕКВ су падали као снопље. Буквално. Колико се зна, претрајао је само Фирчи, потоњи ријалити-играч. Сем СИДЕ повезивало их је што су били деца добростојећих родитеља, "војних лица" и људи од каријере.

Мувао се ту негде и Бајага, исто дете војног лица, који је од ране младости био одличан музичар (са 17 постао члан бенда "Рибља чорба") само није знао, по сопственој причи, да свира Ужичко коло.

Блок 45 још зову "Рок-Блок". Ту је 1978. одржан велики рок-концерт.

Колико омладине у таквом окружењу запатило СИДУ не може се знати, вероватно на стотине.

Требало је само петнаест година, то једва да се може рачунати као друга генерација, да се Блок 45, тврдо комунистичко језгро, позападњачи.


Пао је мрак деведесетих на Ђачку чесму

Ако се у Београду може пронаћи еквивалент проблематичних њујоршких гето насеља, то је, барем тако градска легенда каже, Блок 45.

О њему се испредају страшне приче, а већина Београђана из “цивилизованих” делова града подозриво посматра дошљаке из злогласног насеља, очекујући ваљда да испод одеће (комбинација тренерке и кожне јакне чак ни тамо више не пролази) носе читав арсенал лаког и тешког наоружања, али и који пакетић марихуане, јер је диловање, опет према легенди, главна привредна делатност овог дела престонице.

За мање од две деценије од идиличног "Насеља Сунца" Блок 45 је постао најозлоглашенији део града.

Насупрот уврежених стереотипа по којима криминал-ратови-национализам нераскидиво повезани, док су левичари фин и пристојан свет широких схватања, на примеру Блока 45 видимо да се догађало управо супротно.

Овај кварт је сигурно најанационалнији део Београда. Најлевичарскији. У њему не може бити клеро-фашизма јер цркву ни данас немају. Привидно, не постоји ни један генератор који је могао произвести анти-социјално понашање, већ напротив. Па ипак, нису села изнедрила криминал, насиље и дилере дроге, већ "блокови", односно деца оних који су били најчвршће на супротној идеолошкој страни.

Не, без кућног васпитног фундамента не би деца сигурно пошла тим путевима. Бар не тако масовно.

Није тај свет похрлио у Београд из идеала, да гради социјализам, већ је горео од жеље да постану нови богаташи, господа, џентлмени.

Међутим, не иде то баш тако како су чиче са "Бегеј"-шеширима замишљали.

У њиховом генотипу записан је познат приступ животу "у се, на се и пода се". Под Титом нису морали сами отимати јер је отимачина била системска. Не може се некоме поклонити четворособан стан, а да се народу не отме од уста. Мора да се зна: док су сељака дерали за последњи џак жита, Зафировићи и Ждрње су добијали станове од 150 квадрата са народне грбаче. Или ће се дићи страни кредит, који после опет народ мора да врати. Да је један стан него ево, у два блока 9000 таквих станова. Не може се деци тих привилегованих направити школа са базеном за пливање, а да сто других школа не остане на храпавој табли и креди, као пре сто година. Не могу се делити хладовита радна места и незаслужене "масне" пензије, а да стотине хиљада највреднијих људи не оде у гастарбајтере па да се њиховим девизним дознакама дотира паразитска каста.

Такав систем је неумитно морао пропасти.

Блок 45 нема историју. Сувише кратко постоји да да би се могло говорити о постепеној промени менталитета. То је један дух који је уместо титовке на главу ставио филцани шеширић, из подераних опанака ускочио у цокуле, из цокула у "мартинке", из униформе у тесно одело.

Одбацили су све патријархалне стеге а да нису знали чиме да их замене, нити су сматрали да су етичка ограничења корисна.

Патриотизам је замењен блоковским микро-патриотизмом.

Када се држава и цео систем распао и социјалне бране попуцале на свим странама, збирно грађанство блокова се вратило у своје природно стање. Неки су постали политичари, дуги новокомпоновани бизнисмени, трећи нарко-трафиканти итд... Све једно, духом су остали исти. Од "оазе мира" намах су постали "тврђава насиља". Деструкција је њихово средње име.


Симболична је њихова "Ђачка чесма", омиљено састајалиште омладине. Отворена је 1985. да би само коју годину касније била вандалски "избачена из функције".

Касније је обновљена, али узалуд. И то је било кратког века.

Како са чесмом, тако и са државом.


Једино место где нема Кинеза

Када су се из Блока прелили у државне институције, добили смо шта имамо.


Жале се становници:

Док се у Блоку 45 отварањем полицијске станице, дуплирао број полицијских службеника, који по речима грађана блока углавном безпотребно заустављају, скидају и претресају децу и људе у сред бела дана, иза блока цвета KРИМИНАЛ!

И поред петиција , апеловања многих медија да се стане на пут илегалној изградњи, од тога нема ништа. У претходних неколико недеља никло је много нових викендица, а већи део шуме је исечен.

О илегалној сечи шуме и изградњи најбоље говори снимак са google earth-а.

Разлике су огромне, а данас готово да има за 20% више викендица, а преко 30% шумског подручја је нестало у односу на 2014. годину.

Сеча шуме, илегална градња и наружавање околине нису једини проблем.

Гледано са стране стручњака, без ових шумских подручја у случају поновних поплава, размера као мајских 2014. године, овом делу Новог Београда прети велика опасност...

Ма, кога брига...

Једна бивша житељка Блока 45 пластично је описала "развој ситуације":

"И ја сам 32 год живела у Блоку 45, од његовог почетка па све док се није офуцао а зграде, нарочито четвороспратнице, почеле да пропадају (па сам продала стан)....прокишњавају, пуцају и тону! Цена квадрата одавно прецењена а види се и по томе колико је ту тешко издати стан јер нема заинтересованих. Некада је Блок био диван крај, миран, чист, безбедан....сад је препун продавница, кафића, тезги, / више их је него што је потребно - ђубрета, изрованих шеталишта и стаза. Иначе, због комбинације борјева 4 и 5 у том блоку никада није било Kинеза (има их апсолутно у свим деловима Београда осим у Блоку 45) зато што је Кинезима број 45 симбол НЕСРЕЋЕ и БАKСУЗЛУKА!"


И, ето тако: у 45 година постојања Блока 45 (што је старост просечног Србина, није чак ни један животни век) видели смо како се Титова напухана утопија изобличила у кошмарну дистопију.

[Милослав Самарџић]

Одлично је ово!

[Бенито]

Ово је толико добар текст да је велика штета што није штампан у неком часопису.
Браво, Нимбусе!
Али...
Питање блока 45 није ексклузивно, што би, колико-толико, смањило негативни утицај тог феномена. Блок 45 постао је параметар вредности код Срба и проширио се широм земље.
Анегдота:
Пре неки дан сам седео у Гучи у једној кафани. Пар локалних типова је пожелело да се покаже образованим, па су преда мном почели да пребројавају колико има кућа у Гучи са околином у којима живи макар једна особа. Тиме су, заправо, хтели да докажу колико је људи заувек напустило своје домове и отишло у разним правцима.
Стигоше тако до броја од 196 куће где живи макар једна особа.
Тек онда сам се умешао, са само једним питањем:
У колико од тих 196 кућа нико не прима ништа од државе? Дакле, ни пензију, нити је запослен у државној управи и установама, локалној самоуправи, не прима социјалну помоћ или дечији додатак или је на терету народне кухиње.
Ту је настао тајац.
" Када будете тачно одговорили на то питање, схватићете зашто су се ови други Гучани заувек иселили са сопствене прађедовине."
ПС после неколико дана срео сам једног од оних типова. Рекао ми је да сам их бацио у велики ребус и да су цео дан рачунали. У Гучи у само 2 куће нико од укућана не прима никакав приход од државе или локалне самоуправе.
Тај податак је довољан да објасни због чега и у коликој смо ми националној дубиози.

[Ђорђе Ивковић]

Ово је толико добар текст да је велика штета што није штампан у неком часопису.
Браво, Нимбусе!
Али...
Питање блока 45 није ексклузивно, што би, колико-толико, смањило негативни утицај тог феномена. Блок 45 постао је параметар вредности код Срба и проширио се широм земље.
Анегдота:
Пре неки дан сам седео у Гучи у једној кафани. Пар локалних типова је пожелело да се покаже образованим, па су преда мном почели да пребројавају колико има кућа у Гучи са околином у којима живи макар једна особа. Тиме су, заправо, хтели да докажу колико је људи заувек напустило своје домове и отишло у разним правцима.
Стигоше тако до броја од 196 куће где живи макар једна особа.
Тек онда сам се умешао, са само једним питањем:
У колико од тих 196 кућа нико не прима ништа од државе? Дакле, ни пензију, нити је запослен у државној управи и установама, локалној самоуправи, не прима социјалну помоћ или дечији додатак или је на терету народне кухиње.
Ту је настао тајац.
" Када будете тачно одговорили на то питање, схватићете зашто су се ови други Гучани заувек иселили са сопствене прађедовине."
ПС после неколико дана срео сам једног од оних типова. Рекао ми је да сам их бацио у велики ребус и да су цео дан рачунали. У Гучи у само 2 куће нико од укућана не прима никакав приход од државе или локалне самоуправе.
Тај податак је довољан да објасни због чега и у коликој смо ми националној дубиози.

Па рекох ја да немам помплекс да слабије пишем од онога што се може наћи по најчитанијим медијима. Међутим, Ђорђе Ивковић или, како ви још увек волите рећи, Нимбус (а и ја ценим да је тај ник-нејм одличан због своје двосмислености) је, не дивите се овоме, најцентурисанији аутор у Србији. Без сумње и без премца. Дошло је дотле да пишем з'инат, а не зато што има рационалног разлога. Вреди ли писати нешто што ће допрети до пар стотина људи? Чему се мучити око писанија које ако ништа одударају од владајућег "дискурса", те би бар зато требале бити интресантне некима са Интернета, за који се тврди да је немогуће увести цензуру, кад оно међутим: ПОЛИТИЧКА КОРЕКТНОСТ ЧУДА ЧИНИ!

Веровали или не, "Погледи" су остали једино место где још могу да (се) објавим.

А није било увек тако. Напротив. "Прелом" је настао половином октобра 2015. Управо у време када сам постао најшерованији аутор у Србији. И то са овим текстом:
http://www.srpskaistorija.com/kako-su-ko...vojvodine/

Ко је луд да брише чланак КОЈИ ЈЕ САМ ПОСТАВИО и тај чланак достигне 1500 шерова, а не тиче се естраде? Управо се то догодило на "Војвођанским новинама" (које и поред свог ревидирања више не постоје). Кавило им, као и дугима. Да у УДБА седе стручни људи који умеју да процене одакле прети опасност, показало се јер је поменути чланак пренело 25 сајтова (+ чланак се делио /не линк него текст/ преко ФБ, најмање 160 шерова). Слободно се може проценити да је имао преко 150,000 прегледа, и ту је моја судбина трибуна запечаћена. Што си галамио, галамио си. Мали, седи доле.

То је што се прве опаске тиче.

Што се главне тоје приче тиче, следи мој наставак. Биће објавављен до краја дана, ако будем довољно трезан.

[Ђорђе Ивковић]

ЏАБА СМО (СЕ) КРЕЧИЛИ

Срећа те Правопис српског језика не захтева квачице изнад самогласника за назнаку нагласка, па се можемо играти речима.

***

Нешто смо се разговарали, односно дописивали, на сајту "Погледи", па је наш изврсни пријатељ Бенито, коментаришући напис "45 година блока 45", додао коментар који је по себи довољан:

"Пре неки дан сам седео у Гучи у једној кафани. Пар локалних типова је пожелело да се покаже образованим, па су преда мном почели да пребројавају колико има кућа у Гучи са околином у којима живи макар једна особа. Тиме су, заправо, хтели да докажу колико је људи заувек напустило своје домове и отишло у разним правцима.

Стигоше тако до броја од 196 куће где живи макар једна особа.

Тек онда сам се умешао, са само једним питањем:

У колико од тих 196 кућа нико не прима ништа од државе? Дакле, ни пензију, нити је запослен у државној управи и установама, локалној самоуправи, не прима социјалну помоћ или дечији додатак или је на терету народне кухиње.

Ту је настао тајац.

" Kада будете тачно одговорили на то питање, схватићете зашто су се ови други Гучани заувек иселили са сопствене прађедовине."

ПС после неколико дана срео сам једног од оних типова. Рекао ми је да сам их бацио у велики ребус и да су цео дан рачунали. У Гучи у само 2 куће нико од укућана не прима никакав приход од државе или локалне самоуправе.

Тај податак је довољан да објасни због чега и у коликој смо ми националној дубиози."

***

Управо тако. Ми смо коначни губиташи система који нам је инсталиран 1944 године. Тај систем је било погрешно звати социјализмом "док је Стари био жив" или данас капитализмом. Нити је постојала "владавина радног народа" нити имамо демократију. Џаба смо се кречили. То је исти систем у којем је владавина права само кулиса, у којем је котерија доминантна у јавном сектору, а предаторска похлепа се види као способност човека.

Економија је подређена држави. Држава узима да би давала. Узима свима, а бира коме ће дати. У крајњем облику држава је само покриће за личну корист од јавног добра, државне имовине.

Оно што се прво уочава у таквом систему су непотизам - буразерска, кумовска и земљачка "економија", и клијентелизам - подилажење моћнима да би се заслужили заштита и покровитељство. Ко се уклопио у оба "изма" Бог ће да га види. Ко није, може да иде или да липше као псето.

Непотизам и клијентелизам су и узрок и последице задатог система у којем су се деформације економије, политике и културе испреплетале системским везама. Не може ту бити речи ни о каквој производњи ни позитивном билансу. Само је пљачка легална: логика је трошење, арчење, задуживање на рачун будућих генерација, распродаја народне имовине (у стварности ни под чијом контролом и заштитом) и свега што се може претворити у робу, у "статусни симбол".

Држава је плен разбојника који је игром случаја постао и политички победник и који сходно свом психолошком профилу обећањем привилегија хомогенизује своје присташе, легитимизује себичност и отимачину као политички програм. Држава дели положаје, даје запослења, напредовања и каријере. Није важан таленат, способност ни знање, јер у таквом систему је поштење непремостива сметња, а знање опасност по систем. Школовање? То је забава за доконе. Довољна је диплома.

Последица је нестанак средње класе која је ослонац стабилности. Онако како се затварају канали вертикалног класног напредовања, тако се шире клијентистичке шквадре које скупа формирају нову касту и које, по природи положаја, подржавају постојећу власт.

Последица деиндустријализације је нестанак мануалних радника, али и техничке интелигенције. Да ли сте приметили: у Србији недостаје чак и зидара, мајстора, медицинског особља, сељака или берача малина, сразмерно како расте број партијских ботова и силеџија.

Бирократе успаничени сваким поменом реформе државног посла, менаџери који се боје конкуренције, запоседници и закупци земље, пензионери и офуцани официри ЈНА... представљају рентијере којима не одговарају промене у друштвеним сошкама које су заузели. Сви они добре душе које власт лако контролише обећањима и уступцима.

У тако упростаченом систему о елитама, особито оним елитама са позитивним националним предзнаком, не може бити помена.

У том скученом и бодљикавом жицом испарцелисаном систему свако се бори за свој мали интерес, али у збиру сви плаћају прескупу цену тог система. Неки у свему добију мало отаве за ситан зуб и то је подлога стварања масовне популистичке подршке.

Коначно, хтели - не хтели, сви постајемо клијенти државе за коју знамо да ждере и нас и саму себе.

***

Можемо ли, бар они са сачуваном здравом памети, да разумемо како је формирано Председништво СФРЈ, за невољу ако Стари случајно умре? Тешко, ако се држимо здраве памети као пијан плота.

У првој постави Председништва СФРЈ, у раздобљу мај 1980. - мај 1984. године, заседили су: Цвијетин Мијатовић, резервни генерал-мајор; Видоје Жарковић, резервни контраадмирал; Владимир Бакарић, резервни генерал-потпуковник; Мика Шпиљак, резервни пуковник; Лазар Kолишевски, резервни генерал-мајор; Сергеј Kрајгер, резервни потпуковник; Петар Стамболић, резервни генерал-мајор; Фадиљ Хоџа, резервни генерал-мајор, Стеван Дороњски, резервни пуковник. Само један од њих, Видоје Жарковић, био је краће време професионални војник. Сви остали били су професионални политичари, а чинове су добили као учесници НОБ.

Замислите систем у коме је Владимир Бакарић по чину раван Живојину Мишићу, а Фадиљ Хоџа и Стеван Додроњски по три ранга изнад Драгутина Гавриловића???

Што је онда проблем да Вучић заузме место Краља Александра, Ана Брнабић место Николе Пашића, а Вулин заузме место Радомира Путника. Таксисти и керамичари су ту колатерала.

То може бити Мордор, држава никако.

Ради се о систему у којем су институције привид и зидни ћилим. Оне формално постоје али без опасности да нешто раде. Институције се оснивају, али не добију пуна овлаштења и праве људе, већ су ту да се каже и да се подобни удоме. Тако је Србија добила и Агенцију за свемирска истраживања, и то није шала.

Политика се привидно види као сукоб пројеката и идеологија, али знамо да је то само сукоб кланова и посебних интереса. У томе страда свака разумна идеја, не може настати алтернатива ни озбиљна расправа о озбиљним стварима.

Све чешће чујемо да наша Скупштина више личи на шталу. Суштински, она то и јесте без обзира на организацију скелета посланика.

Тако долазимо до Калигуле и његовог коња Incitatusa. Калигула је запамћен је по великој екстравагантности, бројним скандалима и анегдотама. Он је заправо био луд, али је у том лудилу било и некакве правде. Калигула је свог омиљеног коња прогласио "грађанином" Рима, а убрзо и сенатором. Мислите да се неко побунио против његове воље?

Инцитатус је био један од најпоштованијих Римљана. Живео је у правом богатству. Њему у част су приређиване гозбе на којима су му се држале здравице.

Kалигула је намеравао да Инцитатуса прогласи за конзула, али је убијен је пре него што је успео да изврши ову намеру. Пошто је иза себе оставио огромно богатство Инцитатус је и даље неометано наставио да "обавља" своју дужност сенатора. Да би га разрешили те функције повећан је имовински цензус за улазак у Сенат, а пошто је временом спао испод тог прага завршио је свој мандат и морао је напустити Сенат.

Коликогод изгледало бизарно, како мислите да је Ана Брнабић дошла до позиције премијера? Да ли је било отпора хиру председника Србије у народу познатог и као "Шизоје"? Ма какви! Принцип је дакле исти, само су нијансе у питању.

Случај Калигуле и сенатора Иницитатуса нас још учи да када коња углавите на политичку позицију, нећете те га без великих мука уклонити ни када његов луди патрон нестане са политичке сцене.

Но Калигула је ишао до краја. Kада је испразнио државну благајну, одлучио се за иновативно решење: отворио је државни куплерај, у коме су проститутке биле жене и ћерке сенатора, а приход од куплераја је пунио државну касу. Само три сенатора одбила да учествују у овом економском пројекту и због тога су изгубили главе, а њихова имовина је конфискована.

Наравно, корумпирани систем увек прогута више него што се слије у државну касу, те га ни поменута женска радна бригада ударница није могла зајазити. Но, Калигула је бар показао колико презире своју олигархију.

Наш Шизоје неће своје дворске бароне доводити у сличну ситуацију. Не, његове визије су шире. Он хоће да нас уведе у НАТО.

Тако, можемо закључити цитатом Џорџа Орвела:

"Ако желите слику будућности - замислите чизму како гази људско лице...заувек!"