[Бранке]

---

Наоружање и опрема Војске Краљевине Југославије 1941.



Југословенска војска ступила је у априлски рат 1941. са приближно следећом количином наоружања: око 1.000.000 модерних пушака (калибра 7,9 мм »Крагујевац«); 19000 митраљеза 7.9 мм. од којих И.(XX) модерних из Цехословачке: 20.000 пушкомитраијеза 7,9 мм од којих 17.000 модерних; 50.000 разних пиштоља и револвера, око 500 пав модерних митраљеза (15 и 20 мм); око 2.000 обичних митраљеза 8 мм на адаптираном пав постољу; око 6 - 8,000.000 ручних бомби; 300.000 нагазних и око 120.000 мина за рушење (од 10 и 20 кг); око 7.500 артиљеријских оруђа свих врста, од којих 4.000 модерних. 1.000 полумодерних. 2.000 потпуно застарелих (већином спорометних) и око 500 застарелих обалских оруђа. Од модерних артиљеријских оруђа било је: 800 пт топова 37 и 47 н.м. 256 брдских топова. 300 пољских топова, 732 хаубица 100 мм. 252 па\ топа (76,5 мм М. 36, М. 37 и 80 мм М. 28), 72 топа и хаубице од 105 и 150 мм. 44 тешка топа (22 од 150 мм. 10 од 220 мм и 12 од 305 мм) и 1.600 модерних бацача од 81 мм.
Пошто Југославија није била у могућности да своја гранична утврђења опреми савременим наоружањем, нека утврђења су имала наоружање старог модела (митраљези »Сент Етјен«, »Хочкис« и »Максим«, пушкомитраљези »Соша«, позицијска оруђа итд.), нека уопште нису добила стално наоружање, а пт и пав оруђа било је само на неколико најосетљивијих одсека (48 пт топова 47 мм и 1.000 митраљеза и бацача). Посадне јединице добиле су само 30.000 мина.
Муниције није било довољно - за пушку свега око 1 милијарду, а за артиљеријска оруђа 7,5 милиона зрна. То значи да је количина муниције била довољна за 75 дана за пешадијско и око 100 дана за артиљеријско наоружање, тј. највише за 3 месеца. Међутим, пав батерије имале су муниције само за 3-7 дана, а пт јединице по 200 метака на 1 оруђе. Бензином су се могле задовољити потребе за 2-3 месеца рата.
Разноврсност артиљеријског оружја знатно је отежавала снабдевање муницијом, пошто је за 149 разних модела артиљеријских оруђа било преко 300 врста муниције. Пешадијске јединице биле су наоружане: обичним пушкама 7,9 мм М. 24 са ножем, пушкомитраљезом 7,9 мм и тешким и лаким митраљезима из првог светског рата, преправљеним у нашим техничким заводима на калибар 7,9 мм. Стрелци су били наоружани ручним а неки и тромблонским бомбама. У стрељачкој чети било је 144 пушке, 12 пушкомитраијеза и 16 тромблона. У митраљеској чети било је 8 тешких и 6 лаких митраљеза. Чете пратећих оруђа по пешадијским пуковима биле су наоружане са 4 топа 37 мм (из првог светског рата), 4 бацача 81 мм М.31 и 2 бацача 75 мм М. 17 или 90 мм М. 17. Противоклопних и противавионских оруђа у пешадијском пуку није било, већ му се по потреби из дивизије придавао потребан број оруђа и нагазних мина. Као што се види, југословенска пешадија била је наоружана слично као и у првом светском рату. Артиљеријске јединице у пешадијским и коњичким дивизијама биле су наору- жане: брдским топовима калибра 65 мм (из првог светског рата) или 75 мм М 15 и М 28; пољским топовима 80 мм 5/8 (из првог светског рата); хаубицама 100 мм М 14 и брдским хаубицама М 16 (старим из првог светског рата) преправљеним у нашим и ћехословачким војно-техничким заводима; пољским топом 80 мм М 28 и противоклопним топом 47 мм. У пешадијској дивизији било је укупно 48 артиљеријских оруђа, без противоклопних топова.
То је било врло мало за овако јаке дивизије (27-28.000 људи), којима су у рату давани сразмерно врло широки фронтови за одбрану. Главни недостаци артиљеријског наоружања пешадијске дивизије били су: слаба покретљивост расположивих оруђа са сточном вучом, мали број пт оруђа и немање пав оруђа уопште. Армијски артиљеријски пукови имали су: топове 106 мм М 14 и 120 мм М 13, хаубице 150 мм М 14 и противоклопна оруђа 47 мм. Оруђа 105, 120 и 150 мм била су застарела (из првог светског рата) са сразмерно малим дометом (хаубице су имале домет само 8 км). Сва оруђа армијске артиљерије била су са сточном вучом, што им је знатно смањивало способност маневровања. Тешки моторизовани артиљеријски пукови били су наоружани топовима и хаубицама 150 мм М 36. мерзерима 210 мм М 28, и мерзерима 305 мм из првог светског рата - сви са моторном вучом. Противоклопна оруђа представљали су лопови 47 мм М 38 (са нешто мање од 1.000 метака на цев), који су, сем код коњичких дивизија, били са сточном вучом, што им је знатно отежавало маневровање. Од противавионских топова стари пољски топови 80 мм М 5/28, адаптирани за гађање авиона, имали су мали домет и слабу моћ, а употребљени су за одбрану појединих сталних објеката на ратишту. Пав топови 75 мм М 36/37 и топови 80 мм М 28 делом су употребљени за одбрану сталних објеката, а делом су моторизовани - за формирање протуавионских дивизиона армија и Врховне команде. Противавионских митраљеза 15 мм »Збројовка« било је уко 400 комада и око 100 па\ митраљеза 20 мм »Бреда«. Југословенска војска је имала само 60 старих тенкова француског порекла М 17 од 5 тона, са слабим оклопом, без неке озбиљније борбене вредности и 50 нових француских тенкова М 35 од 12 тона, наоружаних топом 37 мм. Инжињеријске јединице су већином биле опремљене материјалом заосталим из првог светског рата.
Јединице војске су биле опремљене лаким пионирским алатом у довољном броју; бојне коморе и пионирске јединице имале су тежи пионирски алат (ашове, пијуке, секире, ћускије и тестере) у довољном броју; пионирске јединице биле су без савремених машина и справа. Из Немачке је набављен мали број лаких пловних средстава (гумених чамаца) за подизање брзих пионирских мостова и за превожење појединаца и лаког наоружања при форсирању река. Експлозива и штапина било је довољно. Мина није било у наоружању пионирских јединица, пошто се предвиђало да територијално запречавање врше пешадијске јединице својим минама. Материјала за подизање понтонских мостова било је довољно. Армијски понтонирски батаљони имали су металне понтоне »Бираго«, који су израђивани у Чачку, Крушевцу и Смедереву. Сваки понтонирски батаљон имао је 32 моторна јуришна чамца домаће израде, са моторима »ковач« набављеним у Мађарској, намењених за превожење трупа преко река и за друге потребе. Понтонирски батаљон за тешке мостове имао је тешке понтонске мостове »Херберт« Немачке конструкције са материјалом за мост дужине око 1500 метара. Сем тога, три резервна понтонска батаљона, из понтонирске групе Врховне команде, била су опремљена француским материјалом »М-2« који је служио за подизање етапних мостова. За поправку и израду нових железничких мостова, железничке јединице су имале склапајуце мостове (»Коњ« и »Ротвагнер«), у укупној дужини око 2500 м.
Овај мостовни материјал био је распоређен у близини великих железнићких мостова, а резерва у Броду, за мост дужине 500-700 м. Јединице жичане железнице имале су стару француску опрему од које је известан број био у резерви. Железнићке јединице су располагале извесном количином колосечног материјала, локомотивама и вагонима за пољске железнице 0,60 м. Молоризоване пионирске чете (свега их је 3 формирано пред рат) имале су само средства за запречавање (око 5000 мина и експлозива око 5 тона), лака пловна средства (гумене чамце) и 30 теретних камиона »Прага РВ«. Електромашински батаљон имао је 12 комплета пнеуматског бушера »Круп« и 8 комплета у резерви. Једбиице за везу југословенске војске имале су довољно материјала за телеграфско-телефонске везе, али већином старијег модела (из првог светског рата). Почевод 1935. године набављено је и нешто савремених телефонских апарата и централа, »морзе«, и оптичко-сигнаиних апарата. Међутим, стање радиовезе није било задовољавајуће ни у погледу материјала ни у погледу стцтлћне обуке особља. Радио-станице из првог светског рата се нису могле модернизовати, а оне које су набављене у времену од 1928-1930, такође су биле застареле. Тек после 1937. године покренуто је питање набавке модерних радиостаница, али су изгубљене две године док се 1939. донела одлука да се ове станице израђују у Чачку, пошто се због избијања рата више нису могле набавити у иностранству. Од поручених 2000 комада у Чачку до марта 1941. било је за- вршено само око 300, али ни оне нису стигле до јединица. Због тога за време рата није било могуће организовати ни оперативну ни трупну радио-мрежу, што је знатно отежавало командовање и обавештавање. Југословенска војска имала је и мирнодопску територијалну сталну радиомрежу за везу Главног генералштаба и штабова армијских области, која се доцније проширила до штабова дивизијских области, а затим до граничних и важнијих гарнизона. Ова радио-мрежа, која је у почетку рата имала 41 радио-станицу, имала је задатак да обезбеди везу између позадинских команди и да послужи и за потребе територијалне ваздушне одбране. Она је добро функционисала захваљујући стручном и добро извежбаном подофицирском кадру, који је завршио двогодишњу радио-телеграфску школу у морнарици. Међутим, радио-станице у саставу оперативних јединица војске слабо су функционисале зато што није било довољно стручног кадра. Интендантске јединице и установе биле су потпуно опремљене, али већином старијим и несавременим материјалом.
Пекарску опрему сачињавале су пећи »Гођел« старог модела, пошто су моторизоване пећи биле тек у испитивању кад је избио рат. Куварска опрема се састојала из товарних (од 25 литара) и возечих кухиња од 150 и 250 литара старог (аустроугарског) или домаћег модела. Хране за људе и стоку било је за 2 месеца рата. Тежина дневног текућег оброка износила је 1,276 кг за људе, а 5,010 кг за стоку. Резервни оброк људске хране састојао се из: 500 грама двопека, 300 грама месне конзерве и 70 грама кафене конзерве са шећером. Од предвиђених 20 милиона оброка до пред рат је обезбеђцно око 2/3 ове количине. Одећа је била комплетна само за 750-800 хиљада људи припадника оперативне војске, а за остале само делимићно. Шлемова, ранаца и лаких ћебади било је само за 30% људства оперативне војске, док су за људство резервне војске предвиђене само: шајкаче, шињели, увијачи и ципеле, али ни то није било готово до почетка рата. Овај недостатак одеће настао је зато што је све до 1938. набављана само из редовног буџета, који није био довољан. Почев од 1938. набавка ове опреме вршена је из ванредних кредита, али се од тада па до почетка рата није могло набавити све што је било потребно. Поред тога, ни подела одеће није извршена равномерно, тако да су најбоље биле опремљене 4, 2. и 1. армија.
Санитетске опреме било је довољно само за оперативну војску, док је за организацију санитетске службе у позадини недостајао потребан материјал. Нарочито је било недовољно моторних санитетских транспортних средстава. Санитетско особље (нарочито из резерве) није било довољно упознато са санитетском тактиком и употребом расположиве санитетске опреме.
Ветеринарске опреме било је довољно за све јединице оперативне војске за три месеца рата, док су јединице резервне војске добиле највише до 50°о следујуће опреме. Није се располагало средствима за заштиту стоке од бојних отрова. Профијантске, гарнизонске и канцеларијске опреме било је толико да се задовоље најнужније формацијске потребе у почетку рата.
Као што се види, наоружање и опрема југословенске војске било је разноврсно и застарело, што је знатно умањивало борбену вредност јединица и отежавало обуку и снабдевање. Због тога југословенска војска није била спремна за водење савременог рата, нарочито са технички знатно надмоћнијом немачком војском. лако је југословенско војно руководство од почетка другог светског рата настојало да се побољшају наоружање и опрема, оно је у том погледу наилазило на нерешиве проблеме који, на први поглед, изгледају сасвим шими. На пример, нигде се нису могле набавили гуме за аутомобиле и бицикле, тако да је непријатељ у току априлског рата лако заробио известан број потпуно нових аутомобила, које југословенска војска није могла да користи само зато што нису имали гуме. Слично је било и са гуменим чамцима, јер је од Немаца добијено само неколико комада на пробу, или их нису хтели продати, а с обзиром на велики број река на нашем ратишту била је нужна набавка ових чамаца у великим количинама. Кад су САД и на Југославију прошириле Закон о зајму и најму (кад је почео априлски рат), већ је било доцкан да се ти чамци набаве.
Поред свих тешкоћа, Југославија је ипак успела да до почетка рата постигне извесно побољшање наоружања и опреме. Тако је у четама повећан број пушкомитраијеза. а у дивизији је формирана митраљеска чета или батаљон, као и пав митраљеска чета од 6 митраљеза; затим је дивизији придата пт чета од 12 пт топова 37 или 47 мм и око 1500 нагазних мина; унифицирани су бацачи (81 мм М. 31 »Стокс Брандт«); делимићно су допуњена средства за везу новим телефонима и радио-станицама; артиљеријске батерије су добиле за самоодбрану по један вод од 2 стара митраљеза. Међутим, ватрена моћ дивизије није знатно појачана, тако да је борац са личним наоружањем и даље остао главни чинилац; пт и пав средства била су недовољна - далеко испод минимума потребног за савремену борбу, тако да је дивизија, у ствари, задржала састав сличан оном из првог светског рата. Армије су добиле по 1 моторизовани пав дивизион савременог типа (од 3 батерије, 1 рефлекторске и 1 пав митраљеске ћете). Тенковске јединице (стварно само 1 батаљон са старим колима) појачане су једним батаљоном од 54 тенка (од 12 тона, слабог оклопа, са митраљезом или топом 37 мм и брзином испод 20 км/х), која су набављена у Француској и образовала 2. батаљон борних кола. Тако је југословенска војска ушла у рат само са веома незнатним бројем тенкова који се, с обзиром на оклоп и брзину, уопште нису могли упоредити са немачким оклопним јединицама нити се употребити за неке маневарске или противударне акције.
Од моторизованих средстава су почетком 1941. у саставу 3. коњичке дивизије формирана два дивизиона (И моторизовани и 1 механизовани). Ваздухопловство је допуњено новим авионима, тако да је на почетку рата имало 415 авиона, од којих 265 модерних. Нова ратна формација била је развијена, али је бројно стање авиона било испод формацијског. Аеродромске јединице биле су моторизоване и снабдевене новим средствима за везу. Територијална ваздушна одбрана остала је и даље слаба због недовољног и већим делом застарелог наоружања (топови 80 мм М. 5/8 и М. 5/32 и стари митраљези од 8 мм на противавионском постољу). Од модерног наоружања моторизоване су пав батерије 76,5 мм М. 36 и 37 и пав митраљези 15 и 20 мм. За руковођење припремом и извођење ове одбране 1940. године формирана је Команда територијалне одбране, којој су биле потћињене Команда противавионске одбране (ПАО) и Дирекција за пасивну противавионску заштиту (ПАЗ).
Морнарица је од новијих јединица имала само 4 разарача, 4 подморнице и 8 моторних торпиљарки.
Бројно стање војне силе у разним периодима кретало се од 200.000 - 600.000 људи, зависно од степена активирања. Војни окрузи, штабови територијалних команди и трупни команданти били су јако оптерећени сталном израдом позивних спискова, пријемом и обуком обвезника, затим њиховим отпуштањем и поновно истим поступком за другу, трећу итд. партију обвезника. Трупне старешине биле су оптерећене споредним пословима (утврђивање, комисије за исхрану, уређење кантонмана итд.), тако да је и то отежавало темељну обуку обвезника и њихово упознавање са наоружањем и опремом.

[Бранке]

Да би се реално сагледало шта је урађено за 23 године постојања Краљевине Југославије,треба видети од чега се почело . . . Док се за послератну ЈА зна и шта је све и колико добила у рату и после њега,и на крају крајева како је завршила таква каква је 90-тих . . .



http://old-navypedia.org/retro_view/The%...201920.pdf




Од превозних средстава:

28.10.1918. Српска војска је имала:
- 50 војних путничких аутомобила.
- 32 камиона.
- 12 поштанских аутомобила.
- 50 санитетских аутомобила.
- 16 дворских аутомобила.
- 3 или 4 оклопна аутомобила
28.10.1918.Савезничких аутомобила на служби у српској војсци укупно 626 возила,од тога:
- У Првој армији: 186 камиона и 200 камионета
- У Другој армији: 90 камиона и 150 камионета
Један део од овог броја возила је касније откупљен за војску Краљевине СХС.

Извор за податке:
Књига: Далибор Денда - "Аутомобил у Српској војсци од 1908-1918."


Авијација:

Ратна авијација, у склопу војске СХС (копнене), постепено се развијала у самостални вид, који ће пратити технички развој и развој војне доктрине у свијету. Упоредо са стварањем кадровске основе, изналазила су се и материјална рјешења, што ће досвети до развоја домаће авио-индустрије.[1]

Из ратних операција изашла је српска „Авијатика“, која је располагала са двије ескадриле (1. и 2. српска) и више помоћних јединица. У мају 1918. имала је 62 официра, 53 подофицира и 337 каплара и редова. За вријеме пробоја Солунског фронта, Авијатика је располагала са 71 авионом различитог типа, од којих су половина били бомбардери „бреге XIV“ и ловци „спад“. Српске ескадрлиле располагале су, осим тога, са око 60 авиона за извиђање и ваздушну борбу. Након пробоја Солунског фронта, Авијатика је пребазирала у етапама до Београда и Новог Сада. Међутим, без обзира на назив српска, ова авијација је била под француском командом за вријеме „ратног стања“ и подређена њеној Угарској војсци (Armée de Hongerie). Француски командант Аеронаутике српске војске имао је према команданту Аеронаутике угарске војске положај команданта армијске аеронаутике.

https://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%88%D1...0%B2%D0%BE

[ЈВуО-КГ]

[ЈВуО-КГ]

ВКЈ на маневрима у близини југословенско-италијанске границе.

[ХраброСрце]

ВКЈ на маневрима у близини југословенско-италијанске границе.

Ја бих рекао да је ово Чегарски корпус и командант Ћирковић?

[Mario]

капетан Мирко Ћирковић је у питању,Чегарски корпус 1943-4 највероватније фоткано у селу Галибабинац

[ЈВуО-КГ]

Извините,шта друго да кажем,нисам намерно.Нашао сам слику са тим објашњењем у "празном простору".Не знам ни ко је поставио слику, ни где тачно,само сам пренео оно што сам видео као и објашњење које је стајало у опису фотографије.Ако вам није тешко,напишите коју заставу носе. Чујемо се за неколико недеља. Поздрав.

[Бранке]

[Бранке]

Бродови краљевске ратне морнарице:

1.Носач хидроавиона "Змај"

http://www.navypedia.org/ships/yugoslavi...v_zmaj.htm

2. Лака крстарица "Далмација"

http://www.navypedia.org/ships/yugoslavi...macija.htm

3.Разарач класе "Дубровник"

http://www.navypedia.org/ships/yugoslavi...rovnik.htm

4.Разарачи класе "Београд" - 3 комада

http://www.navypedia.org/ships/yugoslavi...eograd.htm

5. Подморнице класе "Храбри" - 2 комада

http://www.navypedia.org/ships/yugoslavi...hrabri.htm

6.Подморнице класе "Смели" - 2 комада

http://www.navypedia.org/ships/yugoslavi..._smeli.htm

7.Korveta "Нада"

http://www.navypedia.org/ships/yugoslavi...s_nada.htm

8.Патролни брод "Бели орао"

http://www.navypedia.org/ships/yugoslavi...i_orao.htm

9. Торпиљерке класе Т1 - 2 комада

http://www.navypedia.org/ships/yugoslavia/yu_dd_t1.htm

10.Торпиљерке класе Т-5 - 4 комада

http://www.navypedia.org/ships/yugoslavia/yu_dd_t1.htm

[Бранке]

11. Моторне торпиљерке класе "Орјен" - 8 комада


http://www.navypedia.org/ships/yugoslavi..._orjen.htm

12.Торпедно чамци класе "Ускок" - 2 комада


http://www.navypedia.org/ships/yugoslavi..._uskok.htm

13.Минополагач Д2


http://www.navypedia.org/ships/yugoslavia/yu_ms_d1.htm

14.Минополагачи класе "Орао" - 6 комада

http://www.navypedia.org/ships/yugoslavi..._galeb.htm

15.Миноловци класе "Малинска" - 5 комада

http://www.navypedia.org/ships/yugoslavi...linska.htm

16.Адмиралски брод "Вила"

17.Подморнички матични брод "Хвар"

18.Танкер "Перун"

19.Брод за спасавање "Спасилац"

20.Реморкери ЈКРМ
http://www.paluba.info/smf/index.php?topic=2475.0

[Митић]

Југословенска авијација и РАФ на Блиском истоку из 1942. године

https://www.facebook.com/arhivskisnimcis...794141572/

Друга југословенска ескадрила за Краља и Отаџбину. Наши патролирају у авиону "Дорније 22".

И као што знамо, југословенска војска се и даље бори

[Митић]

- Немачки авион Дорние До -17К ( на слици )који је по Немачкој лиценци произвођен и код нас у Краљеву у Државној Фабрици Авиона припадао је трећем ваздухопловном бомбардерском пуку који је добрим делом био стациониран у Петровцу код Скопља. Слика је настала 1938 године.

https://www.facebook.com/100847308183861...657372925/

Извор: Трећи бомбардерски пук - 63. и 64. ваздухопловна група

[Митић]

Тендер-минополагач "Мељине", изграђен је у бродоградилишту "Ganz & Co. Danubius Maschinen, Waggon und Schiffbau A.G." у Краљевици (која се у то време звала Порто Ре). Кобилица му је постављена 29. децембра 1917. године, али је следеће године градња прекинута, да би била настављена тек 1930. године у "Јадранском бродоградилишту А.Д." у Краљевици. Поринут је 1931. и уведен у нашу Краљевску ратну морнарицу као тендер-минополагач.

Априлски рат 1941. брод "Мељине" дочекао је у Котору. Немци га заузимају 17. априла и после неколико дана предају Италијанима, који га уводе као минополагач (posamine) "Meleda". Након капитулације Италије у септембру 1943. преузимају га савезници, који га 7. децембра 1943. на Малти враћају флоти Југословенске војске ван Отаџбине (тачније Морнаричком одреду ЈВвО).

Ова флота састојала од бродова (и подморнице "Небојша") који су током Априлског рата избегли заробљавање и све време рата борила се на страни савезника широм Средоземља. Формално била је потчињена Краљевској влади у Лондону (чији је министар војске и морнарице био армијски генерал Драгољуб Михаиловић – легендарни српски Чича), а практично се налазуила у британском ланцу командовања на Медитерану. Чини ми се да је управо ова фотографија с Малте – нека ме неко исправи ако грешим.

Године 1945. брод је предат ЈРМ, где је уведен као миноловац М 202, а од 1955. као минополагач М 32. Искључен је после 1978. године (након готово пола века службе) и завршио је у старом гвожђу... (за оне који не знају, "тендер" је помоћни брод, обично за довоз животних намирница на већи брод, или брод пратилац уопште).

https://www.facebook.com/pomorstvo/photo...642628796/

Извор: Фејсбук страница "Историја српског поморства"

[Митић]

Матични брод за поморско ваздухопловство "Змај" изграђен је у бродоградилишту "Reiherstieg-Deutsche Werft AG" у Хамбургу 1928, а поринут 22. јуна 1929. године. Нашој краљевској ратној морнарици предат је 20. августа 1930, а наоружан је и уведен следеће године. Додатно је 1937. преуређен у минополагач.

Током Априлског рата 1941. брод заузимају Италијани и предају га Немачкој, па је 7. августа 1941. уведен као помоћна пловећа база за хидроавионе (Hilfsflugsicherungsschiff "Drache"). Од 25. новембра 1941. користи се за транспорт трупа (Truppentransporter), а од маја до августа 1942. у бродоградилишту у Трсту преуређен је у минополагач. Од 5. октобра 1942. на брод су постављена два хеликоптера Fl 282 "Kolibri" (један на палубу, а други, као резервни, у товарни простор брода).

У новембру 1942. "Змај" добија ознаку "Schiff 50" и користи се као огледни носач хеликоптера, док се његов хеликоптер користи за потраге у Егејском мору. Брод су потопили 22. септембра 1944. енглески тешки ловачки авиони Bristol "Beaufighter" у Егејском мору, близу луке Вати на острву Самос


Извор: Историја српског поморства

https://www.facebook.com/pomorstvo/photo...454132415/