Ма ево поставићу цели чланак. Не могу да нађем руску верзију, ево српске:
КО ЈЕ КО У КРАЉЕВИНИ ЈУГОСЛАВИЈИ 1941-1945?
ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ
Ако се ослонимо на историју социјалистичке Југославије, питање из наслова је излишно, јер према њој Краљевина Југославија није ни постојала током Другог светског рата. Наводно, њена војска је капитулирала у Априлском рату против Сила осовине 1941. године, краљ и влада су емигрирали, а Краљевина је престала да постоји у сваком смислу ових речи. Онда је, како они кажу, почела борба за ''Нову Југославију''. У њиховој теорији постоји временски вакуум до 22. јуна 1941, до када су комунисти и Немци били у савезу, али историја социјалистичке Југославије није се оптерећивала непријатним детаљима.
Зато је на почетку неопходно рећи пар напомена о дешавањима априла 1941. године.
Како је то у својим мемоарима описао дипломата Трећег Рајха др Херман Нојбахер,1 Хитлер је у једном од карактеристичних хистеричних испада, а на згражавање Врховне команде Вермахта, непланирано наредио напад на Краљевину Југославију. Хитлера је изнервирао пуч изведен 27. марта у Београду, када је збачена влада која је два дана раније потписала приступање Тројном пакту. Врховна команда Вермахта је негодовала знајући да ће окретање трупа на југ омести Операцију ''Барбароса'', тј. дуго планирани напад на Совјетски Савез. То се заиста и десило, па је овај напад изведен тек 22. јуна, тако да немачки тенкови нису успели да стигну до Москве пре зиме. Зато се сматра да у ствари пуч од 27. марта, а не ма која потоња ратна операција, представља највећи допринос Срба исходу Другог светског рата.
Силе осовине напале су Краљевину Југославију 6. априла 1941. Од почетка је кренуло по злу, јер је хрватски део Југословенске војске практично одмах прешао на страну агресора, који су и иначе били бројнији и боље наоружани.
После девет дана, Врховна команда Југословенске војске овластила је једну делегацију, на челу са генералом Данилом Калафатовићем, ''само да преговара о примирју, а не да то и потпише'' (опширније: ''Априлски рат 1941'', Београд, 1987; страна 750 и даље). Значи, делегација није имала овлашћење да потпише ни примирје, док јој капитулација није ни поменута.
Пре икаквих преговора, десило се да су Немци заробили генерала Калафатовића и његове сараднике, 15. априла у Сарајеву. Тиме је аутоматски престала важност датог овлашћења, јер по закону заробљеници не могу никога представљати и не могу бити преговарачи. Немци за то нису превише марили, већ су извршили притисак на Калафатовића, па он одређује делегате за наставак преговора. Био је то још један чин који је сам по себи овај процес чинио правно ништавним. Наиме, као заробљеник Калафатовић није представљао Краљевину Југославију, па тако није могао ни да одређује делегате који ће чинити нешто у њено име. А иза овог незаконитог чина уследио је још један: генерал Радивоје Јанковић, кога је Калафатовић ''овластио'', такође је био ратни заробљеник. Други ''овлашћени'' заступник био је Александар Цинцар Марковић, тада политичар без функције и без икаквог службеног положаја. Штавише, он је 27. марта развлашћен управо зато што је два дана раније потписао пакт са Немцима.
Због свега тога, документ под насловом ''Одредбе о извршењу примирја између немачких и југословенских оружаних снага'',2 који су 17. априла 1941. године у Београду потписали генерал Радивоје Марковић и Александар Цинцар Марковић, био је неважећи.
Немци су потом саставили још један документ,3 који је 18. априла у Сарајеву наводно потписао и Калафатовић. Наглашено је да је овај документ пуноважан само на немачком језику, што је такође негирало његову правну ваљаност. Најважније ставке тог немачког документа гласе:
''Закључено је примирје између Краљевине Југославије и Сила осовине. Први дан примирја 18. април од 12 часова. Примирје је закључено под овим условима:
Потписивањем Уговора о примирју југословенска оружана сила има да капитулира безусловно и одводи се у ратно заробљеништво... Према војницима, који се после закључења примирја и извршеног прикупљања удаље из својих трупних јединица, примениће се смртна казна...''
Пошто су већ била прекршена правила о капитулацији државе и војске, тумачење овог документа је чисто формална ствар. На пример, пошто су Немци назвали документ уговором о примирју, одредница о безусловној капитулацији оружане силе може се тумачити и као безусловна предаја, а не капитулација у правном смислу. 4
Свеједно, нацисти су одмах пустили у оптицај паролу ''Крај Југославије'', коју су прихватили једино комунисти, тада њихови савезници. Међутим, о формално-правном ''крају Југославије'' није било говора ни у документима Сила осовине, пошто носилац суверености, краљ Петар Други, није био у њиховим рукама, а измакла им је и Југословенска влада. Окупатори, заправо, нису успели да одведу у заробљеништво ни целокупну оружану силу, која је наставила да делује како у земљи, тако и у иностранству.
И не помишљајући на капитулацију, краљ Петар Други Карађорђевић је 16. априла 1941. године, у прогласу о нужности привременог напуштања земље, поред осталог саопштио:
''Приморан да пред надмоћнијим непријатељем напустим национално земљиште, Ја не мислим прекидати борбу. Част заставе спасена је, али национална слобода је у опасности.
Ја позивам Мој драги народ да не клоне под ударима судбине и да сачува веру у будућност... Уверен да ће Бог бранити нашу праведу ствар, Ја кличем: Живела Југославија и њена слобода!''5
Овакво фактичко стање прихватиле су све земље ван осовинског блока, а после 22. јуна 1941. године то је учинио и Совјетски Савез. Министар иностраних послова Велике Британије, Ентони Идн, саопштио је још 16. априла 1941. југословенском посланику у Лондону како се нада ''да ће Југословенска влада, иако изван земље, наставити борбу уз савезнике Енглеску и Грчку и она остаје у очима енглеске владе легитимним представником Краљевине Југославије и да ће Југославија учествовати у крајњој победи''.6
Иста правна ситуација постојала је и у случајевима Пољске, Чехословачке, Француске и осталих окупираних земаља. Као и Краљевина Југославија, ни једна од тих земаља није потписала капитулацију. Сматрало се да је окупација само привремено стање и да ће се, по ослобођењу, ствари вратити на своје место. За случај окупације Велике Британије, као резервно место за све ове протеране владе била је предвиђена Канада.
Оружане формамције састављене од држављана Краљевине Југославије у Другом светском рату биле су следеће:
1. Југословенска војска.
Ово је била једина легална оружана формација током читавог рата.
Врховна команда Југословенске војске повукла се априла 1941. на територију под контролом Западних савезника, са нешто преко 1.000 људи, углавном из авијације и морнарице.
У земљи, већ маја месеца је основана Команда четничких одреда Југословенске војске, јер је било предвиђено да се у случају слома фронтова пређе на герилски рат. На челу ове команде нашао се генералштабни пуковник Драгољуб Дража Михаиловић, предратни обавештајац и водећи специјалиста за герилу (''четничку војну'').
Крајем 1941. године, Врховна команда, тада у Каиру, формално-правно констатује постојећу поделу Југословенске војске, саопштавајући да постоје Југословенска војска у избеглиштву, у заробљеништву и у Отаџбини. Овим су уједно Четнички одреди Југословенске војске преформирани у Југословенску војску у Отаџбину.
Јуна 1942. године краљ и влада одлучују да Врховну команду преместе у земљу, проглашавајући Михаиловићев Главни штаб Врховном командом Југословенске војске. У међувремену, Михаиловић је постављен за војног министра Краљевине Југославије. У обраћању странцима он је за своје трупе у земљи користио термин Југословенска војска, док је у обраћању својим људима користио оба термина (и Југословенска војска и Југословенска војска у Отаџбини).
Национални састав Југословенске војске био је преко 95 посто српски. Команда Словеније имала је неколико стотина људи у герили и неколико хиљада илегалаца у насељима. Број Хрвата био је симболичан.
Бројно стање Југословенске војске тешко је утврдити, јер се због недостатка наоружања мењало људство у јединицама, затим јер је Михаиловић имао много људи унутар других формација, јер недостају документа, итд. Пролећа 1944. године Михаиловић је свакако имао преко 100.000 људи под оружјем, као и још око 500.000 на мобилизацијским списковима.
2. Четници Косте Пећанца.
Пећанац је био један од тројице четничих војвода са овлашћењем Врховне комнанде да организује герилу у случају слома фронтова. Њему је била додељена територија Јужне Србије. Захваљујући инфраструктури предратног полувојног четничког удружења, он је заиста организовао више хиљада четника, али је августа 1941. склопио споразум са Немцима, да би ускоро стао под команду ''српске владе'' на челу са генералом Миланом Недићем, која је положила заклетву немачком команданту Србије. Зато се за Пећанчево људство користио назив ''владини четници'', а такође и ''легални четници'', насупрот Михаиловићевим људима, које је окупатор сматрао илегалнима.
Сазнавши за Пећанчев споразум са Немцима, Југословенска влада му је одузела овлашћење за организацију гериле.
Када су Немци крајем 1941. довели велика појачања у Србију, Михаиловић је искористио прилику да велики број својих људи, чак и читаве јединице, убаци у Пећанчеве формације. Овај процес звао се ''легализација''. Немци су брзо уочили шта се дешава, па су до краја лета 1942. укинули већину, а пролећа 1943. и преосталих неколико Пећанчевих одреда. Михаиловићеве људе ухваћене у ''легализацији'' свирепо су кажњавали. Касније, историчари социјалистичке Југославије намерно су мешали Пећанчеве и Михаиловићеве четнике.
Војвода Коста Миловановић Пећанац је фебруара 1944. године заробљен од стране јединица Југословенске војске. Суђено му је до маја месеца, када је погубљен.
3. Српска жандармерија.
По окупацији Краљевине Југославије априла 1941. године, државна територија је подељена између Немачке, Италије, Мађарске и Албаније. Једино су Румуни одбили Хитлерову понуду, да узму српски Банат, с образложењем да су Срби њихови пријатељи. Од три конститутивна народа Краљевине, два су кажњена одузимањем територија (Срби и Словенци), док је трећи (Хрвати), награђен оснивањем ''Независне Државе Хрватске''. Овој творевини прикључена је једна цела српска бановина (Врбаска), као и делови још три српске бановине - Зетске, Дринске и Дунавске – тако да се у њеним границама нашло два милиона Срба.
На делу српске територије који су Силе осовине сматрале Србијом, постављена је Комесарска управа на челу са Миланом Аћимовићем, предратним радикалским министром унутрашњих дела. Комесарска управа је основана у складу са Хашком конвенцијом, па је тако била легитимна и њена оружана сила – Српска жандармерија. За команданта Српске жандармемрије постављен је пуковник Јован Тришић, јунак из три претходна рата. Међутим, жандармерија је од првих дана саботирана од стране Немаца, а још више од стране српских присталица Новог поретка, који су имали своје планове. Ситуација се погоршала када су ови германофили открили Тришићеве везе са Михаиловићем, кога су називали ''агентом Лондона''. Августа 1941. престало је снабдевање жандармерије муницијом, да би она потом била распуштена, док је Тришић ухапшен и одведен у немачки логор.
4. Српски добровољачки корпус (љотићевци).
Реч је о формацији профашистичког Југословенског народног покрета ''Збор'' Димитрија Љотића. Он је пре рата на изборима освајао свега један одсто гласова и зато није имао посланике у Народној скупштини, али је априла 1941. био једна од две странке које нацисти нису забранили (друга је била Комунистичка партија). Оружане формамције ''Збора'' виделе су се у Београду још лета 1941, док се назив ''Српски добровољачки корпус'' примењује од 1942. године. Тада је имао пет батаљона са укупно 3.000 војника. Касније му се бројно стање повећало на око 8.000 људи, сврстаних у пет пукова.
Пре него што су се повукли са Немцима, октобра 1944, љотићевци нису дејствовали као целина, већ су њихови батаљони и пукови улазили у састав немачких или бугарских формација. Имали су наоружање и опрему као и Немци, укључујући и артиљерију.
Формално, СДК је био једна од формација ''српске владе'' Милана Недића. Ова влада је заменила Комесарску управу, док су љотићевци и друге формације заменили Српску жандармерију.
Михаиловић није успео да убаци своје људе у СДК, јер су они били идеолошки везани за Трећи рајх. Командант СДК био је пуковник Коста Мушицки (Љотић га је унапредио у чин генерала; Југословенска влада им је свима одузела чинове, што је био случај и са осталим нелегалним формацијама).
Маја 1944. године, Михаиловићев командант Црне Горе, потпуковник Павле Ђуришић, отишао је у Београд и озваничио прелазак из Југословенске војске у љотићевце. Он и његови људи инсистирали су на називу 2. српски добровољачки корпус, док су Немци ову јединицу звали 1. црногорски добровољачки корпус. Јединица се децембра 1944. са Немцима повукла из Црне Горе (7.000 војника и 2.000 цивила), али када је стигла до Босне Вермахт је оставља на цедилу (није било довољно возова).
Марта 1945. године у северној Босни делегати Павла Ђуришића потписују споразум са црногорским сепаратистом Секулом Дрљевићем, који је рат провео под заштитом хрватског поглавника Анте Павелића у Загребу, о оснивању Црногорске националне војске. Овим су припадници 2. српског добровољачког корпуса претворени у Црногорску националну војску, под командом Секуле Дрљевића. Ђуришић је покушао да изигра Дрљевића и Павелића како би прешао преко територије НДХ, али у томе није успео. Хрвати су га на превару ухватили и ликвидирали у Јасеновцу, заједно са око 130 сарадника, док је Црногорска национална војска добила нове ознаке (истоветне данашњем грбу Црне Горе) и потом са хрватским формацијама и Немцима кренула у повлачење према Аустрији. Британци су их испоручили комунистима, који су их масовно ликвидирали у Словенији.
5. Српска државна стража и Српска гранична стража (недићевци).
Ово је била најбројнија формација ''српске владе''. Пролећа 1944. године имала је 16.000 људи, под командом генерала Боривоја Јонића.
За разлику од Комесарске управе и Српске жандармерије, основаних по међународном закону, ''српска влада'' и њена ''оружана сила'' основани су ради боље инкорпорације остатка Србије у Нови поредак.
Михаиловић је масовно убацивао своје људе у Српску државну стражу, што су Немци приметили, па су јој давали застарело оружје и мале количине муниције. Милан Недић – коме је Југословенска влада одузела чин када се порихватио функције коју није предвиђало међународно право – покушавао је на све начине да натера стражу у борбу против четника, али то му је ретко полазило за руком. У јесен 1944. године остатак СДС-а преформирао се у Српски ударни корпус (6.800 људи) и прешао под Михаиловићеву команду. Међутим, ненавикли на живот ван касарни, стражари после неколико месеци дезертирају и са Немцима се повлаче у Аустрију, где се већ налазила ''српска влада''.
Српска гранична стража имала је око 2.500 војника, распоређених дуж граница ''Недићеве Србије''. Командант јединице био је пуковник Људевит Погачар, Словенац. Остаци СГС-а ступили су у јесен 1944. у четнике, заједно са остацима СДС-а, а онда су заједно и дезертирали.
Уобичајени назив за припаднике ове две формације био је ''недићевци''.
6. Босански четнички одреди
После априлског рата 1941. године, непредато људство српске националности оснивало је одреде широм земље. Пуковник Михаиловић ставио је до краја 1941. под своју команду само јединице са територије данашње Србије и на њу наслоњене Источне Босне. Контакт са одредима на западу није био могућ због отежане комуникације услед сталних осовинских акција. Михаиловић пролећа 1942. шаље групу од 60 официра и подофицира, родом из тих крајева, да преузму команду јединица на западу. Међутим, половина људства из ове групе гине у сукобима са Немцима и усташама, а друга половина стиже у Западну Босну тек на јесен.
У зиму 1941/1942. године комунисти су наметнули своје вођство већини одреда у западним крајевима. Пролећа 1942. у многим одредима извршен је пуч и комунисти су збачени. Најјача српска формација која је тада основана звала се Босански четнички одреди. На територији од добојског Озрена на истоку до Мањаче на западу она је имала око 20.000 четника, под командом народног вође Радета Радића. Босански четнички одреди признавали су генерала Михаиловића, али само номинално, јер није било везе, тако да су уистину били независна формација. У састав Југословенске војске ступају средином 1943. године. Команда Босанских четничких одреда тада је укинута и замењена Командом Западне Босне, на чијем челу је био мајор Славољуб Врањешевић, док су одреди преформирани у корпусе.
7. Усташе.
Хрватска револуционарна усташка организација основана је 1929. године. Због тероризма је увек била забрањена. Њени припадници учествовали су и у атентату на краља Александра Првог Карађорђевића у Марсеју 1934. године. Пре рата, ухапшене усташе делиле су ћелије са комунистима, као политички осуђеници.
На челу са својим поглавником Антом Павелићем, усташе улазе у окупирану земљу са италијанским трупама и 10. априла 1941. у Загребу проглашавају ''Независну Државу Хрватску''.
План НДХ био је да се трећина Срба ликвидира, трећина покатоличи и трећина протера. Сем у масовним покољима по селима и градовима, усташе, али и друге формације НДХ, убијали су Србе и у двадесетак концентрационих логора. Само у Јадовну на планини Велебит, до септембра 1941, када су Италијани затворили овај логор, убијено је око 40.000 Срба, од којих су до данас утврђена имена 10.502 жртве.7
Формације НДХ убијале су и Јевреје и Роме које би ухватиле.
Поред ''Поглавникове телесне гарде'', усташе су биле организоване у ''црне легије'', као и у бригаде и друге формације. У састав усташких јединица улазили су и муслимани из Босне и Херцеговине. Бројно стање усташа наводно је достизало 80.000. Маја 1945. године усташе се повлаче са Немцима у Аустрију, где их Британци делом предају партизанима. Тражећи изручење партизанског команданта Симе Дубајића, да му суди за ратне злочине, хрватска влада је 2010. године тврдила да је том приликом убијено око 10.000 усташа и припадника других хрватских формација. Захваљујући ''пацовским каналима'' у Ватикану, Павелић је емигрирао у Аргентину, где је смртно рањен од стране бившег четника Благоја Јововића (од последица рањавања преминуо је у Шпанији). Социјалистичка Југославија није тражила изручење Павелића.
8. Хрватска Грађанска заштита и Сељачка заштита.
Основане су уочи рата, као паравојне формације Хрватске сељачке странке др Влатка Мачека, која је имала власт на подручјима са хрватском већином. Мачек је био потпредседник Југословенске владе, али је одбио да са њом оде у Лондон (вратио се у Загреб). Грађанска и Сељачка заштита априла 1941. дочекују усташе и са њима учествују у злочинима над Србима, Јеврејима и Ромима. После неког времена, НДХ укида ове формације, а њене припаднике распоређује у усташке и домобранске јединице.
9. Хрватско домобранство.
За разлику од усташа, који су представљали врсту есесоваца, хрватски домобрани су сматрани регуларном војском НДХ. Њихови редови попуњавани су редовним мобилизацијама Хрвата и муслимана, па је и њихово бројно стање било веће. Сматра се да су 1943. године имали око 100.000 војника. Као и усташе, и домобрани су улазили у састав немачких борбених група.
10 Хрватски легионари.
Део регрута хрватског домобранства регрутован је, или се пријављивао добровољно, за немачке лигионарске јединице, које су припадале Вермахту. Најпре је основана 369. пуковнија, која је, после обуке у Немачкој, упућена на Источни фронт, где је претрпела велике губитке. Од заробљених хрватских легионара Совјети су основали Југословенску бригаду, коју су у јесен 1944. године довели у Србију.
Постојале су три немачке лигионарске дивизије састављене од Хрвата: 369. ''Вражја'', 373. ''Тигар'' и 392. ''Плава'' дивизија. Имале су по 10-15.000 војника. Официри и подофицири у овим дивизијама углавном су били Немци. Како се рат ближио крају, јављали су се случајеви убистава немачких официра и преласка легионара у партизане.
11. Зелени кадар.
Ова формација називана је и муслиманском милицијом. Оснивали су је немачки и италијански окупатори у својим зонама, као и НДХ. Циљ је био да се већина војно способних муслимана наоружа. Један део људства одлазио је у јединице по потреби.
12. Муслиманске легије
Оснивали су их Немци од припадника зеленог кадра, у Босни и Херцеговини и у Рашкој области (Санџак). Легија фон Кремплер, тако названа по свом команданту, немачком официру, имала је око 2.000 војника у долини Лима, који су 1944. ступили у партизанску 2. пролетерску и 37. санџачку дивизију. Легија Хаџи Ефендић, са око 3.500 војника, пришла је партизанима у Тузли октобра 1943. године.
13. Муслимански есесовци.
Муслимани са територије делова ондашње три бановине – Врбаске, Дринске и Зетске – односно данашње Босне и Херцеговине, дали су две СС дивизије, ''Ханџар'' и ''Кама'', с тим што су трећину припадника прве дивизије чинили Албанци са Косова и Метохије. Бројно стање дивизија било је по 20-25.000 припадника. Људство је одвођено на обуку у Француску, где се није најбоље показало (велики број ових есесоваца Немци су стрељали због недисциплине). Обе СС дивизије упамћене су по злочинима над Србима.
14. Албанска милиција.
Основали су је Италијани на Косову, Метохији и у Западној Македонији, када су 1941. године прогласили ''Велику Албанију''. У њу су према потреби улазили сви војно способни Албанци.
15. Балисти.
Назив је скраћено име албанске организације ''Бали комбетар'' (''Народни фронт''), која је основана 1942. године у Тирани, где јој се налазио Централни комитет. Организациона мрежа постојала је на територији целе ''Велике Албаније'', са циљем да се та творевина учврсти и прошири преко граница добијених приликом окупације Југославије и Грчке 1941. године. Балисти су најпре били под контролом Италијана, а потом Немаца, са којима су потписали споразум после капитулације Италије. Као антикомунисте, у Албанији су их крајем 1943. напали албански партизани, па је тако почео грађански рат у овој земљи. На окупираним територијама Краљевине Југославије албанске формације су наступале јединствено против Срба.
16. Албански есесовци.
Албанци са Косова и Метохије дали су СС дивизију ''Скендербег'', са око 20.000 припадника. Албански лидери молили су Хитлера да се број есесоваца повећа, али то није остварено. Немачки официри жалили су се да Албанци немају војничку вредност када нису под директним надзором Немаца, а да се ни тада на њих не може превише ослонити. У једној операцији против партизана у долини реке Лим јула 1944, сви Албанци су дезертирали, тако да је на бојишту остало само нешто преко 1.000 немачких официра и подофицира.
Према минималним проценама, Албанци су током Другог светског рата на Косову и Метохији убили око 10.000 Срба.
17. Немачки есесовци.
Од Немаца, тзв. фолксдојчера, коју су живели у српском и румунском Банату, 1942. године је основана 7. брдска СС дивизија ''Принц Еуген'', бројна до 25.000 војника. Пруски официри, који су је обучавали, нису били задовољни што се од равничарских Шваба прави брдска дивизија. Она је до краја трпела последице ове ''фабричке грешке'', али је с друге стране била одлично наоружана и опремљена.
Немци са југословенским држављанством регрутовани су и у Гестапо, због знања српског језика. После рата комунисти су протерали фолксдојчере, починивши притом масовне злочине.
18. Хортијевци.
Ово је назив за формације мађарских окупационих трупа, у којима су се налазили и Мађари из Бачке, која је 1941. припојена Мађарској. Формација је тако названа по Миклошу Хортију, аустроугарском адмиралу и регенту Мађарске од 1. марта 1920. до 15. октобра 1944. године (тога дана Немци су га интернирали, јер је хтео да потпише примирје са надирућом Црвеном армијом; емигрирао је у Португал).
У Србији, хортијевци се највише помињу у контексту ратних злочина нас Србима и Јеврејима у Бачкој, а посебно у Новом Саду.
19. Добровољачка антикомунистичка милиција.
Ову формацију основали су Италијани 1942. године, на молбе српских вођа из западних крајева. Генерал Ђовани Еспозито, командант једне италијанске дивизије у Далмацији, пише да је антикомунизам у називу служио као маска, а да је циљ био заштита српског становништва ''од насиља Анте Павелића''.8
Припадници милиције носили су српске и четничке заставе (југословенске су биле забрањене) и називали су се четницима. Постоји велики број снимака припадника милиције са Италијанима, што је у социјалистичкој Југославији коришћено као доказ да је Михаиловић ''сарађивао са окупаторима''.
Сазнавши за ову формацију, Михаиловић је настојао да је стави под своју контролу, инсталирајући у њу своју илегалну организацију. За везу су коришћене скривене радио станице. Милиција је била од користи и за снабдевање илегалних трупа оружјем, муницијом и храном.
Назив ''Добровољачка антикомунистичка милиција'' Италијани су користили и за милиције које су основали од Словенаца, муслимана и Албанаца.
Бројно стање милиције у Словенији износило је око 5.000 војника. Словенци су за њу користили назив ''Сеоске страже'', а словеначки комунисти ''Бела гарда'', односно ''Белогардејци'', јер су себе сматрали ''Црвеном гардом''. За јединице Југословенске војске у Словенији коришћени су називи ''Плава гарда'' и ''Словеначки четници''. Михаиловићеви официри из Словеније покушали су да ставе под своју контролу и овај део Атикомунистичке милиције, али у томе није остварен већи успех. Исто је важило и за најбројнију формацију које је постојала у Словенији пре оснивања милиције, Словеначку легију, док су припадници Соколске легије дали људство четничким одредима.
20. Словеначко домобранство.
После капитулације Италије, од делова Добровољачке антикомунистичке милиције у Љубљани је основана Словеначка домобранска легија, која 1944. године мења име у Словеначко домобранство. На челу формације налазио се бивши аустроугарски и југословенски официр, генерал Лав Рупник. Домобранство није деловало као јединствена формација, већ је било уситњено и помешано са немачким јединицама. Маја 1945. око 13.000 домобрана повукло се са Немцима у Аустрију, али Британци су их вратили натраг. Словеначки партизани су их скоро све поубијали.
21. Руски заштитни корпус (бели Руси; белоруси).
Руси избегли од бољшевика, који су у међувремену постали држављани Југославије, под командом Немаца борили су се против партизана још крајем 1941, док је Руски заштитни корпус, са пет пукова бројних око 5.000 војника, основан 1942. године. У јединицу су временом долазили и избегли Руси из околних земаља, тако да их је на крају било највише из Румуније (5.067). Из Србије их је било 3.296, Бугарске 1.961, Совјетског Савеза 314, Мађарске 288, итд. Кроз корпус је укупно прошло 11.197 официра, подофицира и војника.
Командант корпуса, генерал Штејфонов, тражио је од Немаца да се његова јединица бори само против комуниста, а не и против четника генерала Драже Михаиловића, али то није било могуће спровести. Припадници корпуса носили су униформе сличне немачким, због чега су их четници тешко разликовали од Немаца. Примера ради, ово је извештај мајора Драгутина Кесеровића, команданта Расинског корпуса, генералу Михаиловићу, од 25. маја 1943. године:
''У селу Лисе дошло је до сукоба мој делова са Немцима, тј. Русима у немачкој униформи, којом приликом је убијено шест и заробљено пет Руса. Сопствени губици три погинула и пет рањено. Приликом гажења Ибра одељење за осигурање сукобило се са руском патролом у немачкој униформи, којом је приликом убијено три Руса. Сопствени губици један погинуо и један рањен'' (Војни архив, Београд, Четнички архив, K-278, рег. Бр. 19/1).
У књизи ''Руски корпус на Балкану'' (Москва, 2008), побројане су све борбе, али ове у Драгачеву и на Ибру се не помињу, што можда значи да су се заробљени Немци фолксдојчери представили као Руси, како би спасили своје животе.
У Србији се сматра да су маја 1945. Британци испоручили белорусе Совјетима и да су их они ликвидирали. Међутим, то се није десило. Белоруси су из Аустрије емигрирали у западне земље.
Појава Руског заштитног корпуса довела је до тога да се први пут у историји забележе сукоби између руских и српских формација. Дешавало се и да су Немци за белорусе убијене од четника стрељали српске таоце. Позитивна улога белоруса огледала се у томе што су прелазили Дрину и спашавали Србе од усташа.
У западном делу Југославије, на територији НДХ, у другој фази рата у саставу Вермахта деловала је и 1. козачка дивизија. Она је имала до 25.000 војника и знатно већу борбену вредност од Руског заштитног корпуса. Хрватски поглавник Анте Павелић тражио је од Немаца да се козаци избаце из НДХ, али они су то одбили. Наиме, од свих формација на територији НДХ, козаци су показивали највеће резултате у борби против партизана. У то доба већ је био одмакао процес преласка из осовинског табора у партизане, које су Хрвати, па чак и Павелић, посматрали као резервну хрватску опцију. У том процесу, козаци су сметали Хрватима, а сем тога они су штитили српске цивиле од усташа.
На територији НДХ деловала је и једна јединица састављена од држављана Совјетског Савеза: 162. туркместанска дивизија. Били су то црвеноармејци муслимани које су Немци заробили на Источном фронту.
22. Партизани.
Комунистичка партија Југославије почела је да оснива своје оружане формације после Стаљинове наредбе од 4. јула 1941. године. Као терористичка, КПЈ је била забрањена 1921. године. Тада је донет Закон о заштити државе, према коме се свака делатност комуниста могла казнити и најстрожом казном. Југословенска војска је против комуниста примењивала тај закон, као и Уредбу о војним судовима од 8. марта 1940. године, јер је чин оснивања оружаних формација од стране једне политичке партије представљао изазивање грађанског рата. Кривично дело било је утолико теже, што је извршено под окупацијом.
Бројно стање партизана – осносно ''Народноослободилачке војске'', како су се они називали – варирало је у различитим периодима. Пролећа 1942. њихова главнина бројала је ''близу 8.000'', док их је у целој земљи било око 10.000. Према немачком извештају, у јесен 1942. број партизана у ''Бихаћкој републици'' (Западна Босна и делови Хрватске) достигло је ''округло 63.000''. Главнина која се потом пред Немцима повукла према Херцеговини имала је око 15.000 партизана. После њеног уништења у Операцији ''Шварц'' током маја и јуна 1943. године, у целој земљи било је око 25.000 партизана. Ово је податак америчке обавештајне службе, који се слаже са комунистичким документима која су они објавили (''Зборник докумената'', том 2).
После капитулације Италије, када су Западни савезници наредили Италијанима да оружје и опрему предају само партизанима, и када су им Американци преко Јадранског мора бродовима послали огромне количине наоружања, бројно стање партизана достиже 100.000. У то време забележен је и први масовни талас преласка формација НДХ у партизанске редове.
Нове немачке операције смањиле су број партизана на око 60.000 (с почетком ових операција, део Хрвата и муслимана вратио се у јединице НДХ).
Највећа партизанска формација била је ''Народноослободилачка војска Хрватске'', којом је командовао ''Главни штаб Хрватске''. До краја 1943. године већину у ''хрватској војсци'', како ју је звао Јосип Броз Тито, чинили су Срби. Реч је о Србима из најзападнијих области, у близини Загреба, за које се обично сматра или да нису знали да им командују Хрвати, или да су у хрватске комунистичке формације ступили да би се заштитили од хрватских нацистичких формација (што се није десило; управо овде Срби су највише страдали). Међутим, питање је дубље и дотиче се кроатизације тог дела Срба, започете још у Аустрији и Аустроугарској (заједно са Хрватима, преци ових Срба су у домобранским јединицама нападали Србију 1914. године).
За Главни штаб Србије комунисти су одредили два пута мању територију него за Главни штаб Хрватске, мада је Срба у Краљевини било двоструко више. Ово је последица њихове борбе против ''великосрпске хегемоније'', коју је форсирала и Коминтерна.
Формације које су партизани послали у сусрет Црвеној армији крајем лета 1944. године биле су: Оперативна група дивизија (5.000), 1. пролетерски корпус (7.000), 12. корпус (4.000) и две од пет дивизија Команде Србије (6.000). После су ипак тврдили да су они ''ослободили'' земљу, мада је у Србију дошло 400.000 војника Црвене армије. Иза совјетских тенкова, партизани су мобилисали све мушкарце старије од 17 година, као и велики број жена.
Партизани су остали упамћени по масовним ратним злочинима. Државна Комисија, основана 2009. године, за сада је утврдила да су само на територији данашње Србије, не рачунајући Београд, за који нису пронађена документа, од 12. септембра 1944. године убили преко 70.000 особа.
Закључак
На територији Југославије, на релативном малом простору, током Другог светског рата постојале су најмање 22 формације сачињене од домицилног становништва. Већ овај податак казује зашто та држава није могла да опстане.
Када је о бројном стању реч, Срби су били хендикепирани јер су после Априлског рата 1941. окупатори одводили у заробљеништво само њихове војнике, и делом Словенце. У питању је око 250.000 војно способних мушкараца. Друго, немачки савезници, а посебно Хрвати, муслимани и Албанци, одмах су започели геноцид над српским народом, наносећи му огромне губитке.
Најбројније формације Југословена – са стотинама хиљада припадника - током највећег дела рата служиле су под кукастим крстом. У последњој фази рата дошло је до нагле замене кукастог крста за петокраку. И један и други знак Србима је био непријатељски.
У другом југословенском грађанском рату, који је почео 1991. године, Немци су такође подржали хрватске, муслиманске и албанске формације, али су то сада учиниле и све друге земље западног света. Ради комплетне слике, треба имати у виду да су западне земље и онда подржале једну нелегалну формацију - комунистичку, која је ''упила'' многе претходно нацистичке формације. Тако, у оба грађанска рата која је је доживела Југославија, западни свет је на штету легалне Југословенске војске, коју су већином чинили Срби, подржао нелегалне формације које су се појавиле, а које су одреда имале антисрпске циљеве.
ИЗВОРИ:
1. Херман Нојбахер, Специјални задатак Балкан, Београд 2004, страна 131.
2. Априлски рат 1941, Београд, 1987, 776.
3. Исто, 776-777
4. Један пример мишљења стручњака за међународно јавно право: ''Акт о капитулацији бивше Југославије потписан је у Београду 17. априла 1941. године... Међутим, тај акт, са становишта међународног права, сматра се ништавим, будући да га је потписао командант који је у то време већ пао у заробљеништво''. (С. Аврамов, М. Крећа, Међународно авно право, Београд, 2007, 658.
5. Априлски рат 1941, Београд, 1987, 742.
6. Исто, 745.
7.
www.jadovno.com
8. Лазо М. Костић, Примери хиљадугодишње културе Хрвата, Хамилтон, Канада, 1966, 111-112.
