Поштовани форумаши, извињавам се што ћу у мало дужој анализи изнети нека своја размишљања везана за борбе у првој половини 1943. године. Када сам први пут чуо за тврдњу господина Самарџића да су четници победили у бици на Неретви, деловало ми је то јако неуверљиво. Међутим, упоређујући различите изворе видео сам да у дешавањима од 20. јануара до 15. јуна 1943. године, која се могу посматрати у континуитету, има пуно прећуткивања од стране комуниста и брдо нелогичности:
- Комунистичка синтагма "операција Вајс, позната у историји као Четврта непријатељска офанзива, односно Битка на Неретви" је потпуна небулоза. Операције "Вајс 1" и "Вајс 2" немају никакве везе са дешавањима на истоку и представљају катастрофу за Србе Баније, Кордуна, Лике, Босанске Крајине. Ова катастрофа је прећуткивана, односно "Битка за рањенике" је била само покривалица за овај масакр. Реалне процене говоре о више од 60.000 убијених и умрлих Срба.
- Занимљиво је да је у тренутку напада Седме СС и 369. легионарске дивизије са запада Главна комунистичка групација (ГКГ) била управо на супротном крају. ГКГ остаје неактивна до 9. фебруара. У међувремену, у Крајини страдају хиљаде Срба.
- Под Битком на Неретви комунистичка историографија подразумева догађаје на истоку од 9. фебруара до 22. марта. Међутим, догађаји пре 5. марта и после 5. марта не представљају никакву логичку целину. Просто речено, доминантни актери су потпуно различити.
- 5. марта, док су комунисти сконцентрисани код Прозора, Седма СС и 369. легионарска дивизија заузимају Ливно и Купрес. Треба напоменути да су ове две дивизије биле одморне, попуњене, наоружане, у пуном налету, а пред њима је била шачица партизана (операција Вајс 2 је почела 25. фебруара, а отпор партизана практично није постојао). Оне су заустављене код Прозора: процена Немаца је била да је у њиховом интересу да дође до великог судара партизана и четника. Партизани су прихватили немачку игру видевши у томе корист за себе.
- Зашто је по комунистима крај битке управо 22. март? Овим датумом борбе између четника и партизана нису престале, напротив, борбе се даље распламсавају.
- Упорно се прећуткује катастрофа Девете далматинске партизанске дивизије, која бива распуштена 12. априла услед расула.
- Прећуткују се борбе у Херцеговини крајем априла и почетком маја.
- Стање партизана 15. маја: после низа "величанствених победа" и "разбијања четника" комунисти су се нашли на врху крајње негостољубивих планина. Потпуно разбијени у Херцеговини, заустављени пред Колашином, комунисти држе само три планинске варошице Чајниче, Жабљак и Шавник. О каквој победи је реч? Нико нормалан, сем ако не мора, се не пење на Дурмитор и Сињајевину. Треба напоменути да су борбе на Дрини, по комунистима, завршене 18. априла. Готово месец дана 20.000 партизана не успева да заузме ни један једини град. Немци затичу болесне, рањене, гладне, жедне, често избезумљене партизане. Зар су доведени у ово стање у тренутку када су угледали Немце пред собом? Или их је неко у двомесечним борбама добро намучио. Немци су само искористили овакво стање партизана и десетковали их.
Анализирајући просторни фактор, као и логично заокружене догађаје, чини ми се да је могуће све догађаје организовати у шест целина. Временски се неке од операција преклапају:
Операција "Вајс 1": од 20. јануара до 15. фебруара; простор Баније, Кордуна, Лике, Босанске Крајине
Битка за Прозор: од 9. фебруара до 5. марта
Операција "Вајс 2": од 25. фебруара до 6. марта; простор Босанске Крајине
Битка за Херцеговину: од 6. марта до 7. маја
Битка за Црну Гору: од 28. марта до 14. маја
Битка на Сутјесци: од 16. маја до 15. јуна
Литература: Љубомир Домазетовић, Петар Терзић, Ликови и дела славних војсковођа савременог доба, Књига 5, Војноиздавачки и новински центар, Београд, 1992.
Битка за Прозор
- од 9. фебруара (пад Посушја; по комунистима почетак битке на Неретви) до 5. марта (примирје партизана и Немаца). Веће борбе су вођене између партизана, с једне, и Италијана и Немаца, са друге стране. Четници су осигурали долину Неретве.
Битка је завршена примирјем између партизана и Немаца.
Са становишта искрцавања Англоамериканаца на обале јужног Јадрана, уништење пробританских српских националних снага је апсолутни приоритет Немаца. Пошто партизани после постигнутог примирја свесно преузимају улогу немачке ударне песнице, јер у томе виде и сопствени интерес, поставља се питање доследности њиховог антинацизма. Они се враћају у стање од пре 22. јуна 1941, односно у љуштуру антиимперијалиста, при чему нацисти и нису толико зло (они свакако одлазе, проблем су ови који долазе). Као колаборационистички, партизански покрет се сада налази не само у улази издајника савезничке борбе, јер социјалистичка револуција добија апсолутни примат над борбом против нациста, већ директног противника Англоамериканаца и њиховог савезника на Балкану.
(Последња измена: 17-06-2021, 11:36 PM од
Црнотравац.)
