07-08-2023, 01:42 PM
(07-08-2023, 12:08 AM)Бенито Пише: На једном скупу националиста, са или без наводника, један од дискутаната рекао је реченицу која је запањила младог интелектуалца и једног од вођа те групације. Наиме, угледни и дугогодишњи члан је, пред и до четири деценије млађим саборцима, гласно узвикнуо:
"Боли ме к.... за Србију!"
Ако занемаримо најнижи ниво употребе речника српског језика, као и сам смисао ове изјаве, ипак морамо нагласити да је овом приликом готово цитиран стих једног великог српског песника од пре више од 100 година.
Тај стих изрекао је сличну мисао, па иако је то био песнички језик, тадашњим читаоцима смисао је био исти као и горе поменута изјава.
Нећу питати који је стих у питању. Довољно је да погодите о ком славном и данас често рецитованом песнику се ради.
Алекса Шантић написао је и објавио, у првој деценији 20-ог века, једну од својих најславнијих песама, која је већ деценијама скрајнута у његовом опусу. Ту се враћамо теми преумљивања улоге и дела српских великана у нашој култури.
Зато је песма "Моја отаџбина" прилично заборављена. А прва њена строфа гласи:
"Не плачем само с болом свога срца
рад земље ове убоге и голе;
мене све ране мога рода боле,
и моја душа с њим пати и грца."
Па, ипак, стих:
"мене све ране, мога рода боле"
остао је дубоко урезан у нашем колективном схватању родољубља. Посебно је то био важан стих у време када је песма настала, па и у читавој првој половини 20 века.
Управо је овај стих и почетак песме "Моја отаџбина ", био изазов за оне ретке који нису делили исти национални осећај, да на то одговоре. Један песник, припадник новог уметничког таласа у поезији, желео је својом песмом не само да одговори на изазов уметничког карактера, односно да се супротстави једном жанру другим, својим модернијим стилом, него и да се радикално раздвоји од саме суштине и смисла песме којој је желео да одговори.
То је био Владислав Петковић Дис. Његова
"Разумљива песма" већ у самом наслову показује јасну жељу да се он окреће "разуму", односно "разумевању" које је већини "разумљиво". Све строфе ове песме су само увод у последњу строфу, којом Дис директно одговара Шантићу, следећим речима:
"Волим облак, цвеће, кад цвета и вене,
ал никако људе што ропћу и пиште;
Што другога боли, не боли и мене,
МЕНЕ ТУЂИ ЈАДИ НИМАЛО НЕ ТИШТЕ."
Због овог стиха, на који је био јако поносан, Дис је доживео салву увреда Јована Скерлића, водећег књижевног критичара тога доба, и једног од идеолога тадашњег српског национализма, који је Диса, преко књижевне критике, потпуно скрајнуо у првом моменту из песничке елите у Србији. На то се Дис силно жалио, не схватајући да је својим модернизмом, директно бацао клипове у точкове сопственог народа, који је био на прагу великих историјских прегнућа и пред више векова чеканом слободом.
Овим питањем желео сам да ставим људима до знања да су, у српској култури, много пре појаве комуниста и титоиста, постојала струјања која су, свесно или несвесно, чинила кораке који су несумњиво били на трагу, благо речено, неразумевања општег националног и народног добра, него су, а то је увек повезано са скоројевићевством, путем савремених културних образаца у западној Европи, тежили ка "разуму" оличеном у комформизму и личној промоцији.
Биће троугао питања у вези сличних случајева....
