Ај да допунимо неким егзактним подацима, ради шире слике:
Страни радници, 1950 године:
Снабдевање страних стручњака рационисаним производима
Категорија Стручњак Супруга (и остала издржавана лица у ужој породици) Деца
I Р1a+50% 600 тачкица Р1b 450 тачкица Р1 210 тачкица
II Р1a+25% 420 тачкица Р1 250 тачкица Р2 210 тачкица
III Р1a 420 тачкица Р1 250 тачкица Р2 210 тачкица
IV Р1b 310 тачкица Р1 210 тачкица Р3 210 тачкица
V 497 Р1-Р3 210 тачкица Г 120 тачкица Д1-Д3 80-110 тачкица
Категорија Р3, најмања по обиму обезбеђених производа (којој је припадао део радника V групе), садржала је 350 грама хлеба дневно, 1.000 грама масноћа, 2.000 грама меса, 800 грама шећера и 100 грама кафе месечно...
Југословенски радници и службеници могли су добити, зависно од тежине посла и стручности, од 180 до 240 тачкица. Сл. лист ФНРЈ, 17/49.
НАПОМЕНА: За мене је недокучиво питање због чега је у социјализму радничком детету потребно дупло мање хлеба од детета инжењера или руководиоца?
*
За разлику од других страних стручњака који су се, сем у неколицини случајева, тешко могли надати некаквом привилегованом положају, а нарочито умереном или стварном луксузу, са саветницима из СССР ствари су стајале другачије. Сем обезбеђеног стамбеног комфора, што значи по површини и структури одговарајућих и намештајем врло добро опремљених станова, њима је припадало, најкавлитетније снабдевање, плаћање трошкова одржавања и спремања стана, струје и огрева, телефона, као и веома високе зараде. У Београду и другим већим центрима припадало им је снабдевање потрошним добрима у такозваним магазинима дипломатског кора, а новчане принадлежности знатно су премашивале зараде домаћих стручњака истог ранга. Тако су саветници из области здравства др Ф. С. Биков и др М. Н. Калугина, дошавши у Комитет за заштиту народног здравља крајем августа 1947. године, месечно зарађивали око 17.000, односно 10.500 динара. У исто то време југословенски професор високошколске установе није могао да заради више од 6.500 динара, као ни изузетни стручњак или чиновник највишег реда, а плата ректора универзитета, са посебним додатком могла је износити максимално 9.500 динара. О висини трошкова совјетске стручне помоћи сведочи податак да је Министарство финансија ФНРЈ, само за квартал октобар-децембар 1947. године, требало совјетским саветницима да исплатити преко 252.000 динара на име накнада за привредно-финансијске савете, а једном од њих, Феодору Карпенку, саветнику у Министарству рударства ФНРЈ, на име разлике плате за период новембар 1945-фебруар 1946. године, чак 55.608. динара.
„Плате совјетских биле су четири пута више од плата наших команданата армије и три пута више од плата наших савезних министара“. Командант армије у ЈА у чину генерал-лајтнанта или генерал-пуковника имао је тада 9-11.000 динара месечно, савезни министар 12.000 динара, а совјетски војни стручњак у чину потпуковника, пуковника или генерала имао је 30-40.000 динара.
*
Тек од краја 1946, па током наредних година, доносиће се уредбе које регулишу зараде појединих ресора, привредних области и делатности. Док је јединствена уредба о платама била једино мерило висине примања у привреди, радници су имали сатницу 6,5-11 динара за НК рад (зависно од разреда скупоће), 7,50-12,50 динара за ПК рад, 9- 16 динара за КВ рад и 11-19 динара за нарочито квалификоване раднике, предрадникеи пословође. Истовремено, месечне плате намештеника износиле су 1.800-3.000 динара за помоћно техничко, техничко и административно, 2.400-4.600 за ниже, више и самосталне помоћнике, 4.600-6.000 за посебне и опште руководиоце и више од 6.000 динара за изузетне стручњаке, при чему су ти износи били мањи за 15% у другом, а за 30% у трећем разреду скупоће. 1304 Просечне месечне плате радника биле су 1946. године између 2.232 и 3.165 динара, док је административно-техничко особље примало од 2.183 до 5.214 динара, а за просечно покривање трошкова живота једног радника било је потребно око 3.800 динара, без издатака за одећу, обућу, огрев, осветљење, културне потребе и издржавање породице. Радничке плате у току 1947. године нису се битније промениле (сем у рударству, грађевинарству, војној индустрији и пољопривреди). До почетка педесетих година плате радника и намештеника забележиће раст, па ће најниже порасти 20-40% (зависно од ресора), односно око 66% када су у питању погони опасни по здравље, док ће највише плате порасти у распону од око 30-60% за уобичајене погоне, па до 100% за нарочито квалификоване раднике, предраднике и пословође у небезбедној или штетној радној средини.
[Према обрачуну Државног статистичког уреда, минимални трошкови живота били су мањи и износили су за самце месечно 2.232, а за четворочлану породицу 5.198 динара]
Плате директора предузећа за електрификацију у БиХ у 1949. години биле су од 4.200-4.500 (са звањима техничара) до 5.400-6.200 динара (са звањима виших индустријских инжењера). Директорима је сем зараде могао још припадати (не нужно) функционерски додатак (800-1.300 динара) и лични додатак (500-1.500 динара). Зависно од додатак,а најнижа зарада у том случају износила је 4.500 динара, а највиша 7.900 динара.
